Kosovo i Metohija

Kako Vučićeva "Srpska lista" šikanira i proganja Srbe sa KiM

Bekstvo od domaćeg zla

Dok govore o stanju na Kosovu i Metohiji domaći mediji su usmereni isključivo ka „Srpskoj listi", stranci Aleksandra Vučića koja učestvuje u radu separatističkih kvazi-institucija u pokrajini. Mediji tako stvaraju pogrešnu sliku o aktivnostima ove stranke i pored toga što ona jeste najbolji odraz odnosa koji Aleksandar Vučić ima prema ovdašnjem srpskom življu.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Goran Rakić, takozvani „gradonačelnik" severnog dela Kosovske Mitrovice po albanskom sistemu ( u neuspešnoj ostavci poput drugih gradonačelnika sa severa KiM) i predsednik stranke „Srpska lista" registrovane po sistemu takozvane „republike Kosovo", obraćajući se pojedinim predstavnicima opozicije u Beogradu uzviknuo je nedavno: „Prekinite sa takvim ponašanjem jer se stavljanjem na strani Prištine, na strani Albanaca, u stvari javno deklarišete na čijoj ste strani u ko su vaši mentori"

Međutim, važnija od ove izjave, na toj vanrednoj konferenciji za medije koja je održana 14. avgusta u Kosovskoj Mitrovici, jeste izjava Igora Simića, portparola te stranke. Po ko zna koji put otvoreno lažući o podršci srpskog naroda i „poverenju" koje ta stranka „uživa" na KiM, Simić je uputio prekor „kvazipatriotama" zbog toga što su „osetili potrebu da se obrate ni manje, ni više nego predsedniku Vučiću" i zapitao se:

„Zašto su ta pisma izostala kada su se napadali Srbi? Zašto jedino Srpska lista i Kancelarija za Kosovo i Metohiju pošalju saopštenje kada prebijaju Srbe u Žaču? Zašto ne reaguju, evo ja sam radio u NVO sektoru, kolege iz NVO sektora i pobune se protiv toga?" enigma je koja muči Simića.

Osim što se NVO koju je Simić vodio i ovde pomenuo, nikada nije oglasila povodom napada na Srbe na EiM, ni naknadna oglašavanja nisu donela nikavu korist već samo štetu i to ozbiljnu. Hronologija nas neumoljivo uverava da do porasta broja napada i razbojništava učinjenih protiv Srba, dolazi upravo sa potezima koje povlači Aleksandar Vučić i njegov režim. Razlog leži pre svega u popuštanju prema albanskim zahtevima i povlačenju nadležnosti srpske države sa ovog dela teritorije. Ništa ne šalje jasnije signale o nezaštićenosti Srba u pokrajini od toga i to Albanci vrlo dobro razumeju. Ohrabrenje se dodatno potpiruje izjavama pregovaračkog tima, Marka Đurića pre svih, o navodnim uspesima tokom pregovora koje vodi u Briselu sa albanskim separtistima a što pre svega ima za cilj da obmane srpsku javnost. Još uvek naviknuti na čvrst otpor Srba albanski mediji ne mogu da shvate da su te izjave isključivo za unutrašnju upotrebu i prenose ih podgrevajući tenziju i motivišući nove napade na sve nezaštićenije Srbe.

Najnoviji događaji i podizanje taksi na srpske proizvode, potvrdili su ono što je bilo očigledno. Saopštenja koja je „Srpska lista" slala bila su isključivo u propagandne svrhe i s obzirom na to da svojim aktivnostima nikako ne mogu da se hvale jer one idu na ruku isključivo kosovskim separatistima.

Ubrzo po uvođenju ovih taksi od strane kosovskih separatista 21. novembra, funkcioneri „Srpske liste" osnovali su Krizne štabove po nalogu iz Beograda. Štabovi su zaduženi za „donošenja odluka" koje se javnosti predstavljaju kao od velike važnosti od kojih su najvažnije zahtvei - ukidanje taksi na srpske proizvode, oslobađanje uhapšenih građani Kosovske Mitrovice ili pružanje validnih dokaza za njihovo pritvaranje, da KFOR očuva mir i bezbednost, održavanje nenasilnih i mirnih protesta „protiv političkog i policijskog terora Prištine nad Srbima". Kod Srba je to izazvalo nesigurnost i strah jer se od njih otvoreno zahtevalo da ne pružaju otpor.

Medijska zavesa, koja se odmah navukla preko ovih događaja, nije dozvoljavala da se sagleda istina pre svega o tome da se protesti održavaju za srpske medije ali ne i u korist srpskih interesa već protivno njima. To pokazuju transparenti pisani jednim rukopisom: „100 odsto takse = 0 odsto Srba", „Nemamo lekove, želimo 100 odsto slobodan život", „biju nas iterorišu", „Hoćemo mir a ne rat" i tako dalje...

Iako su proteste održavali građani (tačnije zaposleni po radnoj obavezi) zatim studenti, penzioneri, taksisti i još neka udruženja, niti na jednom od tih prostesta nije bilo moguće videti ni jedan jedini natpis kojim se ukazivalo na to da su Eosovo i Metohija deo Srbije, da se zahteva povratak pune kontrole države Srbije na ovom prostoru, uklanjanje administrtivnih prelaza i carina. Tak oda protesti u organizaciji Kriznog štaba, koga čine predstavnici „Srpske liste" na lokalnom nivou, nisu bili usmereni ka jačanju prisustva države Srbije na ovom prostoru već na poštovanju zakona i „Ustava" takozvane „republike Kosovo".

Nove tenzije izazvale su i novi talas nasilja nad Srbima, kako smo već pomenuli, uobičajen za svaku napetost do koje dođe usled zastoja u dijalogu između Prištine pod ilegalnom kontrolom albanskih separatista i režima Aleksandra Vučića u Beogradu.

Već 24. novembra su napadnuti brat i sestra Danijel i Danijela Miladinović iz Donje Brnjice kod Prištine čijem su automobilu prišla dva Albanca od kojih je jedan počeo preteći da viče a drugi imao pištolj u rukama. Istog dana su novinare srpskih medija, ispred zgrade vladine Kancelarije za KiM u severnom delu Kosovske Mitrovice, četvorica muškaraca iz džipa pokušala su da isprovociraju uz dobacivanje i pljuvanje u njihovom pravcu. Vozač je likujući dobacio: "nema više 'moja kravica'", i ubrzao džip. Tako je sâm pokazao da su Albanci svesni čija su krivica svi do sada izazvani nemiri te da im razlog nepriznavanja „nezavisnosti" od strane Srbije za podizanje taksi, po prvi put daje alibi. Sutradan je u okolini Podujeva uhapšeno dvoje Srba od kojih je jedna majka šestoro maloletne dece i to na pragu kuće jer administrativna linija prolazi upravo tuda i ona svaki put kada kroči iz kuće počini „prekršaj" prema separatističkim vlastima.

Tri dana kasnije, 28. novembra, na Crkvi Svetog Save u Gornjem Ćušću, nadomak Gnjilana, obijena su vrata i opljačkana a nekoliko dana kasnije opljačkana je i crkva u selu Grnčar kod Klokota. Na meti razbojnika, samo u ovom kraju, te noći našlo se desetak srpskih porodica kada je i počinjeno nekoliko krađa stoke i automobila. Provokacije i napadi su postajali sve učestaliji kako se bližio datum transformacija separatističkih oružanih jedinica u „vojsku Kosova" pa je 12. decembra u Lipljanu grupa Albanaca preskočila ogradu Osnovne škole „Braća Aksić", koju pohađaju srpska deca, i na zidu sprejom ispisala „UČK" a zatim to isto ponovilo i na jednoj srpskoj kući u blizini što je među učenicima i nastavnicima izazvalo veliku uznemirenost jer je to bio prvi put da neko u sred dana, kada su i deca i roditelji tu, preskoči ogradu i napiše takav grafit na zidu škole. Sutradan je potvrđeno da je u automobilu u blizini spomenika na Gazimestanu pronađeno 15 kilograma eksploziva sa verovatnoćnom da su namenjeni rušenju tog obeležja. Narednog dana, opet u Lipljanu, Albanci su oskrnavili i porušili nekoliko nadgrobnih spomenika na srpskom groblju. No, i ovo su tek neki od zabeleženih slučajeva.

Toliko brižna „Srpska lista" izdala je nekoliko saopštenja ali od svih napada pomenuto je jedino obijanje crkve u selu Grnčar i ništa drugo uprkos tome što su sami naveli da je samo u prvih šest meseci ove godine, po podacima međunarodnih organizacija, zabeleženo 173 etnički motivisanih incidenta i napada na Srbe. Toliko saopštenja ova lista sasvim sigurno nije izdala a većina, naročito od početka poslednje krize koja još uvek taje, za prioritet ima „Đilasa, Jankovića, Jeremića, Ristića, Jakšića..." i patriotske organizacije koje su pokušavale da alarmiraju javnost ukazujući na neposrednu opasnost koja se na KiM nadvila a na šta je Aleksandar Vučić odgovarao zaprepašćujuće otvorenim ignorisanjem. Međutim, takva upozorenja se medijski se žestoko kažnjavaju.

Tako je 23. novembra „Srpska lista" „podlacima većim i od Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija" nazvala Gorana Bogdanovića i Vuka Jeremića jer „albanski sepratisti makar veruju da se iza njihovog besmislenog nasilja krije nekakav viši cilj, dok ovi srpski portparoli Prištine i sponzora samoproglašene kosovske nezavisnosti nemaju nikakav drugi motiv osim najpoganije zlobe i srebroljublja" te da im „njihovo perverzno relativizovanje ozbiljnosti pretnje kojoj smo izloženi nećemo im nikada zaboraviti".

Tri dana kasnije „Srpska lista" poziva Đilasa da "obuzda svoju mržnju" jer on stavljajući znak jednakosti između separatističkih vlasti u Prištini i režima u Beogradu „već danima seje nesvakidašnju mržnju prema predsedniku Aleksandru Vučiću i Vladi Srbije, a jedini razlog je to što je Beograd doneo prirodnu odluku da na sve moguće načine podrži srpski narod na Kosovu i Metohiji". A to „može da izgovori samo neko ko mrzi sopstveni narod, i Đilas nas očigledno mrzi, kao što mrzi i predsednika Vučića, zato što u srpskoj politici otelotvoruje sve ono što moralni bednik Đilas nije i nikada neće biti" navodi se u saopštenju privrženom tradiciji da zastupajući govor mržnje otvoreno poziva na linč političkih nesitomišljenika ma otkuda oni dolazili.

Petog decembra Narodni pokret „Otadžbina" iz Kosovske Mitrovice je atmosferu na usiljenim protestima, koje svako malo obogate nekakvim performansom pa i sa sasvim pogrešnom porukom, nazvao apatičnim i bezvoljnim. zaborav".

Ratujući sa domaćim „političarima bez podrške naroda", „Srpsku listu" je naprosto pregazilo formiranje „Vojske Kosova". To ne bi bilo toliko dramatično niti bi se mogla zameriti bilo kojoj stranci takva odluka separatista samo da najjače obećanje Vučićeve liste prilikom separtističkih izbora 2017. godine nije bilo upravo sprečavanje toga kada je na početku promotivnog spota naglašeno „Da sprečimo formiranje takozvane „vojske Eosova" u našoj kući kao" što je pratio video snimak terorista tzv „OVK", zajedno sa Ramušem Haradinajem.

Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić je to isto ponovio rekavši još da je „Srpska lista" sprečila formiranje vojske Kosova i da je za njeno uspostavljanje potrebno četiri od 10 srpskih glasova, što se ne sme dozvoliti.

Tadašnji Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Aleksandar Vulin je tvrdio da je jedini razlog što vojska Eosova ne postoji samo to što su poslanici SL to sprečili.

Da podsetimo, prvi potez „Srpske liste" po okončanju tih „izbora" bio je sklapanje koalicije sa Ramušem Haradinajem.

Decembra ove godine osnovana je „vojska Kosova" i to bez prisustva poslanika „Srpske liste" koji su najavili da će podneti primedbu o „ustavnosti te odluke" pred separatističkim „Ustavnim sudom" što je moglo da obori ovu odluku. Ipak, SL čak ni to nije učinila ostavljajući da prođe vreme predviđeno za podnošenje žalbi!

Svi su ubeđeni da se radi o nekakvom dogovoru ali je Vuk Jeremić najkonkretnije naveo da je to tako Vučić dogovorio sa Hašimom Tačijem 4. novembra u Rimu, „u Misiji Evropske unije pri Vatikanu" i dodao „da bi Srpska lista oborila kosovsku vladu da to nije istina".

Tri dana kasnije SL će se zapitati „ko je taj koji potpisuje ova lažna saopštenja lažne partije protiv Srpske liste, predsednika Vučića i srpskog naroda? Da ogolimo - to je Vuk Jeremić, najveći borac za nezavisnost Kosova i Metohije" aludirajući na neobavezujuće mišljenje MSP koje ipak nije uzrok postavljanja graničnih prelaza na severu pokrajine na kojima je njihov koalicioni partner Haradnaj, podigao takse veštački izazivajući humanitarnu krizu.

Bezobzirnost i istinski zastrašujuću količina osionosti naročito pokazuju svaki put kada pokret „Otadžbina" iznese svoje mišljenje u javnost, kome je ta mogućnost izuzetno uskraćena kod svih osim malog broja alternativnih medija ali, po svemu sudeći, „Srpskoj listi" izuzetno začajnih. Tačnije, ne postoji ni minimum trpeljivosti pema dugačijem jer je vrlo lako razobličiti one koji ipak sve vreme ostaju u Haradinajevoj vladi pa je vrhunac toga obraćanje Srđana Vulovića narodnom poslaniku Slaviši Ristiću, obojica iz Zubinog Potoka. Vulović bez imalo ustručavanja jednog od najistaknutijih lidera sa severa pokrajine naziva „samoproklomanovanim" optužujući ga zavist jer je ostavljen „bez mogućnosti za malverzacije i trgovanje srpskim nacionalnim interesima", što je njegovu „mržnju rasplamsalo do neslućenih razmera".

Ne suzbijajući svoju mržnju Vulović najvatrenije napada Ristića zbog ukazivanja NP „Otadžbina" da je Vučić ćutao „iako se skoro godinu dana unazad nagoveštavalo iz Prištine da će doći do formiranja vojske Kosova" i da se sve svelo na „na performans mitrovačkih studenata o sahranjivanju međunarodnog prava i Rezolucije 1244" što je neumoljiva istina. „Otadžbina" takođe podseća da je „Aleksandar Vučić imao široku lepezu odgovora na formiranje ove vojne sile a on izuzev cmizdrenja, cviljenja, zapomaganja nije preduzeo nikakve druge mere".

Ipak, koalicioni partner Ramuša Haradinaja Srđan Vulović navodi da je „Slaviša Ristić, osvedočeni potrčko Ramuša Haradinaja, pušten sa lanca kako bi u interesu Prištine sejao klevete na račun našeg predsednika Aleksandra Vučića, jer i on i njegovi nalogodavci svesni su da je politika predsednika Vučića jedina brana velikoalbanskom projektu etnički čistog Kosova".

Izgleda da je nekoga snažno zabolelo to što „Otadžbina" podseća da „u svom patetičnom govoru na sednici Saveta bezbednosti, predsednik Srbije uopšte nije spomenuo Kumanovski sporazum i povratak 1.000 srpskih vojnika i policajaca. U dva svoja javljanja na samoj sednici čak nije ni zatražio da SB ukine odluku o formiranju vojske Kosova. Na Savetu bezbednosti je tražio da se ukine stopa poreza od 100% na robu iz Srbije ali ne i vojska Kosova".

Umesto što ovakvim ispadima „Srpska lista" produbljuje glib u kome se nalazi, ona redovno propušta priliku da srpskom narodu ulije makar malo nade i zasluži toliko pominjano „poverenje" Srba. Naime, ne samo da takav rečnik nije u upotrebi kada se u retkim prilikama govori o predstavnicima albanskih separatista i najčešće višestrukim ratnim zločincima, već se oni i ne pominju. Ako bi to ugrozilo njihovu političku koaliciju sa Haradinajem, što nikako ne može da bude opravdanje već naprotiv, onda bi tako što mogli da urade kada su u pitanju ljudi Hašima Tačija poput Fatmira Ljimaja koga je separatistička vlada imenovala za šefa pregovaračkog tima sa vlastima Srbije još septembra meseca.

Prema knjizi „Albanski terorizam i organizovani kriminal na KiM", dostupnoj na zvaničnom sajtu Vlade Srbije, Ljimaj je tokom 1998. godine bio komandant logora u selu Lapušnik kraj Glogovca gde su bila zatočena najmanje 22 lica koja su likvidirana nakon zlostavljanja. Ljimaj je inicijator i direktni učesnik u zlostavljanju civila a posebnu brutalnost je ispoljio u direktnom učešću u genocidu kada je, po njegovom naređenju, u improvizovanim i primitivnim krečanama sela Klečka u opštini Lipljan, spaljeno preko 50 lica, među kojima je bilo idece, a jedan broj još uvek živih nakon zverskog sakaćenja, silovanja i masakriranja. U tim zločinima učestvovao je i Hašim Tači. Ljimaj je učesnik i napada na Orahovac jula 1998. kada je kidnapovano preko 50 Srba (prema nekim izvorima do 100) od kojih se većina vodi kao nestalo a ostaci pojedinih su pronađeni kasnije u masovnoj grobnici Volujak.

Slaviša Ristić je nedavno ocenio da se ova saopštenja ne pišu u Kosovskoj Mitrovici već da je to rečnik Aleksandra Vučića. Ako ne rečnik, metodika svakako jeste jer o čemu god da se radi, sa kakvim god realnim problemom da se sretnu ljudi Aleksandra Vučića ili on sam, odmah se prelazi na žestoke napade neistomišljenika prema kojima se bez ustručavanja koristi jezik mržnje i poziva na njihov linč dok se na albanske zlikovce najgore vrste, gleda sa odobravanjem.

Međutim, sa punim odobravanjem i pokrićem gleda se čak i na nepočinstva funkcionera „Srpske liste". Sanja Jovanović, čiju je osmočlanu porodicu skinuo sa liste socijalne pomoći Božidar Dejanović „gradonačelnik" Klokota, navela je da „osim što Dejanović ugrožava egzistenciju moje porodice, vrši i psihičku torturu nad nama, pa nas ismeva kada prolazi pored nas i gleda sa visine. Više puta smo išli na sastanke sa njim, u njegovoj kancelariji i tada nas je ponižavao nazvavši mog oca „budalom", „konjem" i drugim pogrdnim rečima". Dejanović je nedavno pružio pokriće i profesoru Fizičkog, čija se majka takođe prosvetni radnik u toj školi, požalila da je jedan učenik bio nepažljiv na njenom času koga je profesor kasnije brutalno pretukao iako dečak ima tek 13-togodina.

Mediji su odbili da izveštavaju o tome kao i o drugim slučajevima poput grupe od desetoro prevarenih radnika UNMIK Poreske administracije, koji razmišljaju o odlasku u Beograd sa zahtevom da se sastanu sa Markom Đurićem jer je ozbiljno doveden u pitanje njihov opstanak i ostanak na Kosovu i Metohiji.

„...Mi smo bivši radnici UNMIK Poreske administracije, kojima se izgleda po običaju patriotizam u Srbiji nije isplatio, jer smo ostali bez posla 2014. godine i to baš u vreme kada smo mislili da će se naš status konačno rešiti povoljno po nas. Bez posla smo ostali iako smo potpisom (možda jedini) rekli NE kosovskoj nezavisnosti, a svojim glasom na izborima dali podršku politici koja nas je na kraju i eliminisala...".

Njihov slučaj jeste nasleđe najpopularnijih krivaca u Srbiji „prethodne vlasti" ali konačan prekid, nakon nekoliko privremenih ugovora o angažovanju, usledio je tek 2014. Sa dolaskom na vlast Srpske napredne stranke.

U Koretištu kod Gnjilana Srbin je istakao tablu na kojoj uz informacije o prodaji kuće, ističe i da to čini „zbog predsednika opštine" Gnjilane.

Za sve navedene slučajeve karakteristično je da su vrlo brzo usledili pozivi ili sa lokala ili direktno iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju pa je najčešće bio nuđen novac da prestanu svoj problem da iznose u javnost. Inače je novac nuđen u vidu obećanja i svi su prilično napeti iščekujući da ono bude ispunjeno.

Opna kojom su nepočinstva „Srpske liste" prekrivena tanka je, kao da i ona pod sve jačim mrazem postaje kraća i preti da svakog trenutka pukne otkrivajući sav užas koji se ogromnom mukom sakriva dok bahatost Vučićevih namesnika neprestano raste jer samo takvi nemaju skrupula u gušenju glasa kosovskih mučenika našeg doba. Zašto se sve to čini objasnila je upravo Vučićeva lista već ranije vrlo jednostavno i kao retko šta, jednom rečenicom svakome razumljivom: „Srpska lista je glas i lice Aleksandra Vučića na Kosovu i Metohiji".