Pogled iz Pentagona

U toku je opkoljavanje Rusije prema studiji instituta RAND

Veliki vojni i politički izazovi pred Rusijom

•Sukobi u Nagorno Karabahu, protesti u Belorusiji, revolucija u Kirgistanu… Svi ti događaji su predviđeni u studiji RAND-a, Instituta pri Pentagonu i nesumnjivo predstavljaju veliku pretnju za rusku bezbednost u mesecima koji dolaze.Obrazac aktivnih NATO i anglo-američkih mera protiv ključnih država ruske periferije, odnosno protiv ruskih ekonomskih interesa, unutar istog vremenskog okvira, ukazuje da se radi o nekoj vrsti koordiniranog napada.Jasno je da su mnogi od trenutnih strateških problema Rusije namerno osmišljeni i orkestrirani sa Zapada, a pre svega iz Vašingtona i Londona. Način da se izađe na kraj sa svime ovime, kao i sa izvesnim budućim rastom pritisaka od strane NATO-a, predstavlja veliki geopolitički izazov za Rusiju.

Piše: Vilijem F. Endgal*

Poslednjih nedelja u državama koje okružuju Rusku Federaciju došlo je do erupcije niza događaja koji nikako ne mogu obradovati Kremlj. Svaka od ovih kriza, pojedinačno posmatrana, ne predstavlja nešto što bi presudno uticalo na rusku bezbednost.

Posmatrane zajedno, one nagoveštavaju da se protiv Moskve odvija nešto daleko zlokobnije. Skorašnja studija RAND-a, izrađena za američku vojsku, sa neverovatnom preciznošću ukazuje ko bi mogao da stoji iza onoga što će nesumnjivo postati velika pretnja za rusku bezbednost u mesecima koji dolaze.

Azerbejdžanski napadi (izvođeni uz tursku podršku) protiv Nagorno-Karabaha, čime je dotična teritorija zapaljena nakon gotovo tri decenije relativne pat-pozicije i primirja, tekuća destabilizacija Lukašenka u Belorusiji, bizarno ponašanje EU i UK povodom navodnog trovanja ruskog disidenta Navaljnog, a od nedavno i masovni protesti u Kirgistanu - bivšem delu Sovjetskog Saveza u Centralnoj Aziji - sve to nosi otiske prstiju britanskog MI6, CIA-e i mreže privatnih NVO specijalizovanih za smene režima.

Posledice „Somotske revolucije"

Dana 27. septembra, vojne snage Azerbejdžana prekršile su mirovni sporazum postignut sa Jermenijom 1994. godine povodom Nagorno-Karabaha, etnički dominantno jermenske teritorije. Kako su konfrontacije eskalirale, došlo je do najžešćih borbi između dve strane u proteklim godinama. Erdogan je otvoreno dao podršku Bakuu protiv Jermenije i Jermenima naseljenog Nagorno-Karabaha, što je premijera Jermenije Nikola Pašinjana navelo da optuži Tursku za „nastavak genocidne politike u obliku pragmatičnog zadatka". Bila je to jasna referenca na optužbu za genocid preko milion jermenskih hrišćana u Osmanskoj imperiji od 1915-1923. godine. Turska do danas odbija da prihvati odgovornost za ta dešavanja.

Dok Jermenija optužuje Erdogana da u aktuelnom sukobu na Kavkazu pomaže Azerbejdžan, ruski oligarh Jevgenij Prigožin, kog ponekad nazivaju „Putinovim kuvarom" zbog njegove ketering imperije i bliskih veza sa ruskim predsednikom, izjavio je u intervjuu za turske novine da su jermensko-azerski konflikt izazvali Amerikanci, kao i da je Pašinjanov režim suštinski u službi Sjedinjenih Država. Ovde stvari postaju interesantne.

Pašinjan je 2018. godine došao na vlast pomoću masovnih protesta nazvanih „Somotska revolucija". Neskriveno i snažno mu je pomagala jermenska filijala Soroševe Fondacije za otvoreno društvo, koja od 1997. godine aktivno finansira brojne „demokratske" NVO u ovoj državi. Kao premijer, Pašinjan je imenovao primaoce Soroševog novca na najviše pozicije u vladi, uključujući resore državne bezbednosti i odbrane.

Aktuelni premijer Jermenije Nikol Pašinjan(sa megafonom) predvodi proteste protiv bivšeg premijera Serža Sargasjana 2018. godine

Pri svemu tome nezamislivo je da bi Erdoganova Turska, koja je i dalje članica NATO, tako otvoreno podržavala Azerbejdžan u sukobu koji potencijalno može da dovede do turske konfrontacije sa Rusijom, bez neke vrste garancija iz Vašingtona. Jermenija je članica ekonomske i odbrambene asocijacije Evroazijske ekonomske unije zajedno sa Rusijom. To čini izjavu Prigožina naročito interesantnom.

Direktorka CIA i direktor MI6 stručnjaci za Rusiju

Takođe vredi istaći da su i direktorka CIA-e, Đina Haspel, kao i nedavno imenovani direktor britanskog MI6, Ričard Mur, iskusni u poslovima koji se tiču Turske.

Mur je bio britanski ambasador u Ankari do 2017. godine. Haspelova je bila šefica ogranka CIA-e u Azerbejdžanu krajem 1990-ih. Pre toga, 1990. godine, Haspelova je bila oficir CIA-e u Turskoj i tečno je govorila turski. Osim toga, iako je to izbrisano iz njene zvanične biografije, bila je i šef ogranka CIA-e u Londonu neposredno pre nego što ju je Trampova administracija imenovala za direktorku CIA-e. Takođe se specijalizovala za operacije protiv Rusije dok je bila na Lengliju pri Direktoratu za operacije.

Ovo nameće pitanje jesu li mračne ruke anglo-američke obaveštajne operative iza aktuelnog azersko-jermenskog sukoba u Nagorno-Karabahu. Dolivajući ulje na vatru koja bukti Kavkazom, 5. oktobra generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg rekao je da su bezbednosni interesi NATO-a podudarni sa turskim, uprkos turskoj kupovini naprednih ruskih PVO sistema. Vašington je za sada bio sumnjivo tih povodom sukoba na Kavkazu i turske uloge u njemu.

Destabilizacija Belorusije

Erupcija tinjajućeg sukoba u Nagorno-Karabahu nadomak južne granice Rusije nije jedini slučaj gde Vašington ovih dana aktivno promoviše destabilizaciju vitalnih ruskih suseda. Od avgustovskih izbora, Belorusiju potresaju orkestrirani protesti u kojim se predsednik Lukašenko optužuje za izbornu krađu. Opozicija u egzilu je aktivna sa teritorija baltičkih NATO članica.

Šta čeka agresore: Ruska čuda od oružja

Prošle godine, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) koju finansira američka vlada, navela je na svom vebsajtu 34 granta za projekte u Belorusiji. Svi oni imali su za cilj da stvore i obuče niz opozicionih grupa suprotstavljenih Lukašenku, koje bi formirale domaće NVO. Grantovi su izdvajani za projekte sa nazivima poput „Jačanje NVO: Za uvećanje lokalnog i regionalnog građanskog angažmana; ili „Identifikacija lokalnih problema i razvoja agitatorskih strategija".

Cilj ovog drugog bio je bilo „proširenje onlajn skladišta publikacija koje nisu lako dostupne unutar države, uključujići radove iz oblasti politike, građanskog društva, istorije, ljudskih prava i nezavisne kulture". NED je nudio i grant za „odbranu i jačanje nezavisnih novinara i medija". A tu je i: „Jačanje NVO: Za osnaženje omladinskog građanskog angažmana". Veliki NED grant otišao je i za „obučavanje demokratskih stranaka i pokreta za efikasno sprovođenje agitatorskih kampanja". Iza bezazleno naslovljenih projekata NED-a nalazi se obrazac za stvaranje specijalno obučene opozicije potrebne za CIA-NED model „obojenih revolucija".

Ruska gigant podmornica "Novorosijsk", strah i trepet za ceo svet

Kao da neredi na Kavkazu i Belorusiji nisu dovoljni da Moskvi zadaju jaku glavobolju, 29. septembra gruzijski premijer Giorgi Gaharija sastao se u Briselu sa generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom. Stoltenberg mu je rekao da „NATO podržava teritorijalni integritet i suverenitet Gruzije unutar njenih međunarodno priznatih granica.

Pozivamo Rusiju da okonča priznavanje od Gruzije odvojenih regiona Abhazije i Južne Osetije, te da povuče svoje snage". Stoltenberg je potom rekao Gahariji: „I ohrabrujem Vas da nastavite da u potpunosti koristite sve prilike za približavanje NATO-u. I da se pripremate za članstvo".

Naravno, perspektiva gruzijskog članstva u NATO nameće strateški izazov Rusiji nalik na onaj u Ukrajini. Komentari iz NATO-a dodatno pogoršavaju tenzije sa kojim se Kremlj suočava u poslednje vreme.

Od Kirgistana do Navaljnog

Zatim je bivša centralnoazijska republika Sovjetskog Saveza - Kirgistan - takođe doživela erupciju masovnih protesta u kojim je vlast srušena po treći put od 2005. godine, i to zbog optužbi opozicije za krađu izbora. U ovoj državi je aktivan USAID, inače poznati paravan za CIA operacije, kao i Soroševa fondacija koja je osnovala univerzitet u Biškeku i finansira uobičajenu paletu projekata „za promociju pravde, demokratskog upravljanja i ljudskih prava". Takođe treba istaći da je Kirgistan, zajedno sa Jermenijom i Belorusijom, član Evroazijske ekonomske unije koju predvodi Rusija.

Da bi se dodatno uvećao pritisak na Rusiju, tu su i bizarne optužbe nemačke vojne obaveštajne službe, a sada Organizacie za zabranu hemijskog oružja, da je ruski disident Aleksej Navaljni otrovan u Rusiji primenom „nervnog agensa iz sovjetskog perioda", za koji Nemci tvrde da je novičok.

Iako je Navaljni od tada u javnosti ostavljao utisak čoveka koji je prilično živ i zdrav, nemački i britanski zvaničnici ne muče se mnogo oko objašnjavanja tako čudesnog oporavka od nečega što se smatra najsmrtonosnijim nervnim agensom ikada napravljenim.

Nakon izjave OPCW-a da je dotična supstanca zapravo novičok, nemački ministar spoljnih poslova preti još žešćim sankcijama protiv Rusije. Mnogi traže od Nemačke da odgovori ukidanjem ruskog gasovoda „Severni tok 2", što je udarac koji bi pogodio Rusiju u periodu teških ekonomskih slabosti uzrokovanih niskim cenama nafte i karantinskim zatvaranjem zbog pandemije koronavirusa.

Nemačka se ne trudi ni da istraži misterioznu rusku prijateljicu Navaljnog - Mariju Pevčik, koja tvrdi da je spasila praznu flašicu vode „zatrovanu novičokom" iz hotelske sobe Navaljnog u Tomsku (Rusija) pre nego što je on odleteo u Berlin na lični poziv Angele Merkel.

Nakon što je lično odnela u Berlin otrovanu flašicu, Marija je odletela u London u kojem živi, a nemačke ili bilo koje druge vlasti nisu probale da je ispitaju kao potencijalnog svedoka.

Pevčik je odavno vezana za London u kojem radi pri Fondaciji Navaljni, a priča se da je tesno povezana sa prijateljem Džejkoba Rotšilda - Mihailom Hodorkovskim - inače osuđivanim prevarantom i Putinovim neprijateljem.

Hodorkovski je takođe i vodeći finansijer Antikorupcijske fondacije Navaljnog (na ruskom skraćeno FBK). Postoje kredibilni izveštaji prema kojim je misteriozna Marija Pevčik agent MI6 - iste one službe koja je pokrenula suludu novičok dramu 2018, tvrdeći kako su ruski prebeg Sergej Skripalj i njegova ćerka Julija bili otrovani u Engleskoj od strane ruskih obaveštajaca koji su koristili smrtonosni novičok. I tu se oboje Skripalja čudesno oporavilo od najsmrtonosnijeg nervnog agensa, pa su zvanično otpušteni iz bolnice, nakon čega su „nestali".

U Pentagonu je nedavno stvoren plan opkoljavanja i razvlačenja Rusije

RAND-ov nacrt?

Iako će dodatna istraživanja nesumnjivo doneti još dokaza, obrazac aktivnih NATO i anglo-američkih mera protiv ključnih država ruske periferije, odnosno protiv ruskih ekonomskih interesa, unutar istog vremenskog okvira, ukazuje da se radi o nekoj vrsti koordiniranog napada.

I tako dolazimo do toga da se mete napada savršeno uklapaju u okvire izveštaja vodećeg instituta američke vojske. U prošlogodišnjem izveštaju za američku vojsku, RAND korporacija je objavila niz strateških predloga pod naslovom „Razvlačenje Rusije: Nadmetanje sa povoljnih pozicija". U njemu se ističe da razvlačenje Rusije podrazumeva „nenasilne metode koje bi mogle da opterete vojsku, ekonomiju ili politički autoritet ruskog režima, kako kod kuće, tako i u inostranstvu".

Sve gore navedene tačke opterećenja se uklapaju u taj opis. Još šokantnija je detaljna elaboracija mogućih tačaka opterećenja za „razvlačenje Rusije", odnosno njeno prenaprezanje.

U izveštaju se posebno razmatra ono što RAND naziva „geopolitičkim merama" za razvlačenje Rusije. One uključuju pružanje smrtonosnih sredstava Ukrajini, promovisanje smene režima u Belorusiji, iskorišćavanje tenzija na južnom Kavkazu, umanjenje ruskog uticaja u Centralnoj Aziji, itd. Tu su takođe i predlozi za slabljenje ruske ekonomije nametanjem prepreka energetskom sektoru.

Odmah upada u oči da se radi o zonama ruske sfere uticaja u kojima se danas odvijaju geopolitičke turbulencije. Naročito povodom Kavkaza, RAND kaže: „Gruzija, Azerbejdžan i Jermenija bili su deo Sovjetskog Saveza, a Rusija i dalje ima značajan uticaj na taj region…" Ističu da : „Rusija danas (kao jedna od svega nekoliko država) priznaje Južnu Osetiju i Abhaziju kao odvojene države i posvećena je njihovoj odbrani…

Sjedinjene Države bi mogle da obnove napore za ulazak Gruzije u NATO. Gruzija odavno teži članstvu u NATO-u".

Podsetimo se da smo iznad citirali izjave Stoltenberga u kojima on ohrabruje Gruziju da uđe u NATO i zahteva od Rusije da povuče priznanje Južne Osetije i Abhazije.

RAND-ov izveštaj takođe stavlja fokus na tenzije između Jermenije i Azerbejdžana: „Rusija ima ključnu ulogu u Azerbejdžanu i Jermeniji, naročito povodom sporne teritorije Nagorno-Karabah… Sjedinjene Države mogle bi da se založe za čvršće veze NATO-a sa Gruzijom i Azerbejdžanom, što će verovatno navesti Rusiju da ojača svoje vojno prisustvo u Južnoj Osetiji, Abhaziji, Jermeniji i južnoj Rusiji. Osim toga, Sjedinjene Države mogle bi da pokušaju da nateraju Jermeniju da raskrsti sa Rusijom".

U korelaciji sa aktuelnim masovnim protestima u Kirgistanu (odnosno u Centralnoj Aziji) je sledeća opservacija RAND-a: „Rusija je deo dva ekonomska poduhvata vezana za Centralnu Aziju: Evroazijske ekonomske unije i Inicijative Pojas i put". Smena režima u Kirgistanu nakon koje bi na vlast došle snage prijateljski raspoložene prema NATO-u mogla bi da nametne ogromnu barijeru između Rusije i Kine, kao i unutar EU.

Što se ekonomskih pritisaka tiče, izveštaj RAND-a citira mogućnost primoravanja EU da digne ruke od gasovoda Severni tok 2 koji se proteže od Rusije do Nemačke. Skorašnja afera Navaljni izaziva rastući pritisak unutar EU, pa čak i unutar Nemačke, da se zaustavi Severni tok 2. RAND primećuje: „U kontekstu ekonomskog razvlačenja Rusije, glavna korist od stvaranja alternativa za ruski gas bilo bi umanjenje izvoznih prihoda Rusije. Federalni budžet Rusije već je opterećen, što dovodi do rezova u vojnim izdacima, a obaranje prihoda od gasa dodatno bi opteretilo budžet".

Ako ispitamo rastuće pritiske protiv Rusije na osnovu navedenih primera i uporedimo ih sa rečnikom prošlogodišnjeg RAND-ovog izveštaja, jasno je da su mnogi od trenutnih strateških problema Rusije namerno osmišljeni i orkestrirani sa Zapada, a pre svega iz Vašingtona i Londona.

Način da se izađe na kraj sa svime ovime, kao i sa izvesnim budućim rastom pritisaka od strane NATO-a, predstavlja veliki geopolitički izazov za Rusiju.

(F. Vilijam Engdal, politikolog sa Univerziteta Priston i konsultant za strateške rizike, geopolitičar)

U Aziji je stvorena najveća zona svetske trgovine

Peking i Brisel se ujedinjuju na različite načine

Na dnevnom redu EU ovih dana se pojavila tačka koju će biti teško predstaviti kao zarez. Dve zemlje, Poljska i Mađarska, blokirale su budžet EU do 2027. godine, a zajedno s njim i dugoočekivanu veliku pomoć fonda za obnovu evropske privrede, pogođene pandemijom korona virusa.

Piše: Elena Pustovojtova

Kako je objavio Euractiv, 1,81 trilion evra čekaju u Briselu, kao da Varšavi i Budimpešti uopšte nisu potrebni. Pritom, Poljska je najveći primalac briselske pomoći u EU, koja iznosi 23,1 milijardu evra. Mađarska treba da dobije 6,3 milijarde. Ostalo je samo da svih 27 država članica potpiše dogovoreni sedmogodišnji budžet, da bi se dobile te velike sume novca. Šta je nateralo „opoziciju" da u poslednjem trenutku baci EU u najgoru krizu još od vremena Drugog svetskog rata?

To što je Brisel povezao dobijanje sredstava iz budžeta sa obaveznim usaglašavanjem sa zakonodavstvom EU. Odnosno, zahtevaju da se preprave norme nacionalnih zakonodavstava i usklade sa briselskim, tamo gde se razilaze. U Poljskoj i Mađarskoj mnogo se razilaze.

Poljaci su, na primer, uvereni da LGBT populacija ruši njihove tradicionalne vrednosti, ali u EU to smatraju „diskriminacijom na osnovu seksualne orijentacije". A Mađarska je donela zakon o ograničavanju delovanja nevladinih organizacija-stranih agenata, što je dobro poznat problem i u Rusiji.

Krajem novembra, Evropska komisija podnela je Evropskom sudu tri žalbe zbog Mađarske i četiri zbog Poljske. I sve je dobila, ali to ni na koji način nije promenilo unutrašnju politiku „opozicionara". I sada će progovoriti „glavni instrument prinude" - budžet od skoro dve milijarde evra. Da bi izbegli taj „napad" ili po cenu cenkanja sa Briselom za njegovo slabljenje, Andžej Duda i Viktor Orban stavili su veto na odluku o budžetu. Očigledno je da je formula „novac u zamenu za suverenitet" postala glavni „instrument za smirivanje opozicije" u EU.

Nemačka, koja trenutno presedava Savetom EU, žestoko će odgovoriti: nedostatak vladavine briselskog prava označiće nedostatak briselske budućnosti.

Na fonu takvih evropskih dešavanja, posebno zapažen bio je događaj na drugom kraju planete. U Hanoju je 15 država Azijsko-pacifičkog regiona zaključilo najveći na svetu sveobuhvatni sporazum o regionalnom ekonomskom partnerstvu (Regional Comprehensive Economic Partnership - RCEP). Ovaj sporazum obuhvata 2,2 milijarde potrošača i 28 triliona dolara BDP-a, što je više od 32% svetskog BDP-a. Osim deset zemalja ASEAN-a (Bruneji, Vijetnam, Indonezija, Kambodža, Laos, Malezija, Mijanmar, Singapur, Tajland i Filipini), sporazum su potpisali Kina, Japan, Južna Koreja, Australija i Novi Zeland.

I samo spisak potpisnika govori o tome da će RCEP imati odlučujući uticaj na svetsku ekonomiju već u najbližoj budućnosti i da će u potpunosti promeniti ravnotežu uticaja azijske ekonomije u svetu. Evo i zašto.

Sporazumu je prethodilo osam dana detaljnih pregovora koji su omogućili da se objedine različiti interesi na jednom jednostavnom i jasnom principu: sporazum u potpunosti isključuje političke naklonosti i ideološku konfrontaciju učesnika, piše informativna agencija Eadaily.

„U Aziji su izabrali potpuno drugačiji put od, na primer, onog kojim ide Evropska unija", piše Eadaily, „u kojem su trgovinski odnosi određeni jedinstsvenom političkom ili ideološkom agendom za njene članove." Upravo odsustvo političkih akcenata je pomoglo da za isti sto sednu i pregovaraju npr. Kina, Japan i Australija.

Trebalo bi reći da je Peking bio glavni inicijator stvaranja zone za slobodnu trgovinu na takvim principima, odnosno stvaranje zone slobodne od ideoloških principa, što bi nateralo zemlje učesnice da žrtvuju svoja politička ubeđenja zbog „zajedničkog cilja".

Odatle proizilazi prvi zaključak: u takvom savezu ne može biti nikakvih ekonomskih sankcija zasnovanih „na liberalnim vrednostima".

Osim toga, „prvi put u životu", Peking je učestvovao u projektu sa tako velikim brojem učesnika. Do sada je on investirao samo u bilateralne sporazume sa regionalnim i evropskim partnerima, pružajući obostranu korist učesnicima. Zaključak drugi: Kina je ubeđena da će najveća zona za slobodnu trgovinu u nastajanju obezbediti korist i dobre perspektive svakom učesniku - sporazum ukida trgovinske carine za 92% robe i za 65% u sektoru usluga.

Ekonomisti se slažu da novi trgovinski savez ima veliki potencijal za otvaranje novih radnih mesta i ubrazni razvoj regionalnih i globalnih lanaca vrednosti. A to znači da je moćan impuls za razvoj ekonomija zemalja-učesnica, sposoban da do 2050. godine podigne njihov BDP na100 triliona dolara.

Ne treba sumnjati da će Kina postati lider ovog trgovinskog saveza. Trećina svetske populacije ući će sa njom u zajedničku komercijalnu zonu. Šta onda može da znači trgovinski rat Vašingtona sa Kinom?

SAD će jednostavno biti nemoćne da bojkotuju ili uvode sankcije RCEP-u, jer u njega ulaze njihovi istorijski saveznici: Južna Koreja, Japan, Australija. Isto kao što neće moći da stvore trgovinski savez koji će konkurisati ovome.

I treći zaključak: jasno je da je Kina postala lider međunarodne ekonomske saradnje, a da SAD nije u mogućnosti da u skorije vreme promeni takvo stanje stvari u kome će Peking postati svetska prestonica slobodne trgovine, ostavljajući Vašington, koji je poslednjih godina više puta „obrisao noge" o svoje tradicionalne partnere, u sve većoj izolaciji.

Ostalo je nerazjašnjeno zašto je indijska vlada, koja je u početku učestvovala u pregovorima o novom trgovinskom savezu, pre godinu dana stavila veto na ovaj projekat.

Časopis The Economist smatra da se Indija uplašila od toga da će uvoz iz Kine ugušiti njenu lokalnu industriju. Umesto RCEP, ona je krajem oktobra potpisala odbrambeni sporazum sa SAD - Basic Exchange and Cooperation Agreement (BECA) i već je učestvovala na Malabarskim manevrima.

Uzimajući u obzir dva već potpisana sporazuma sa Vašingtonom - logistički (Logistics Exchange Memorandum of Agreement - LEMOA) i o komunikacionoj kompatibilnosti (Communications Compatibility and Security Agreement - COMCASA), Indija tone sve dublje u američki zagrljaj, uz obećanje pristupa geoprostornim i istraživačkim podacima SAD za svoje rakete i dronove.

I to je već veoma daleko od tradicionalnog indijskog „srednjeg puta" i nesvrstane politike. Trebalo bi zažaliti što na tom putu ona, između ostalih svojih saveznika, gubi Rusiju.