Estradija (2)

Čovek je najbolji prijatelj svog žiro računa

Ovaj izraz je „skovao" pesnik Vlasta Mladenović iz Negotina, a predstavlja metaforu savremene Srbije. Dakle, Domanovićeva Stradija, država Obrenovića, neuređena i neregularna monarhija, i komunistička država kao populistička estrada. Vlasta ih je spojio i dobio današnju Srbiju, crno-crvenu državu na čijem je čelu ustavni predsednik samozvani diktator. Današnja Srbija je nalik na Stradiju Aleksandra Obrenovića, nedemokratska država sa estradom kao svojim kulturnim modelom. U takvom amalgamu stradaju nauka i umetnost, tvrdi još uvek živi književnik Ivan Ivanović

Ivan Ivanović

Pre Vlaste, ja sam se ovim problemom bavio u trotomnom romanu „Jugovac ili kako ući u istoriju", krajem osamdesetih godina prošlog veka. U ovom odlomku romana upoznaću Čitaoca sa komunističkom državom inkarniranom na muzičkom festivalu u izmišljenom srbijanskom gradiću Jugovcu. Držim da se storija ponovila, Vlasta je tu svedok istorije.

Popularne, javne i slavne

Završen je prvi Festival Nove Muzike u Jugovcu, FENOM. Kako se ono što nije bilo u novinama, nije ni desilo, Festivalom se sada bavi sedma sila. Ja sam Jugoslav Isaković, novinar. Poneki kažu da nisam baš veliki pisac. Ja o sebi volim da pomislim kako nisam baš ni najgori. Sad pišem o pevačicama nove muzike koje sam sreo u Jugovcu. Ne o hiljadama gologuzih anonimnih devojaka koje su se trtile u Jugovcu i nudile svoja tela i glasove za bagatelu ne bi li se probile u svet popularnih. Nego o zvezdama estrade koje nas gledaju s neba.

Zadatak da napišem ovo što sad čitate dobio sam od revije Moravski sabor koja izlazi u Nišu. Čuo sam da je na kolegijumu GLODUR (glavni i odgovorni urednik) tražio nekog upućenog specijalistu za narodnjake, ali da ne bude neki filozof, nego više onako ... „prljavac". Umesto da se naljutim na njega, cinično sam se smeškao dok me je raznim komplimentima ubeđivao da napišem ovo što sada čitate. Kao, ja to jedini mogu u Jugi, ja poznajem stvari, ja sam genijalac, ja ... još je samo trebalo da kaže „prljavac". Ne bih se naljutio, jer ne bi bio daleko od istine.

Pa dobro. Čovek je najbolji prijetelj svog žiro računa. Dame o kojima pišem to jako dobro znaju. Razlikujemo se: meni niko da ponudi i nešto na ruke! A ako se naljute? Utoliko bolje, to će biti najbolja reklama i meni i njima!

Dakle, one su popularne, javne i slavne. Njihove plakate, senzualne i najčešće kič, srešćete na plotovima u poslednjoj selendri. Njihovu ploču u svakom džuboksu naših kafana, kasetu u svakom teretnjaku koji krstari drumovima. Kada im nova ploča izađe, jure me da napravim intervju.

Kad mi urednik traži intervju (u pitanju je obično neki skandal!), prave se da me ne poznaju. Na licu im je večita šminka (i u ponašanju), nose nameštene frizure (i friziran osmeh), garderobu iz inostranstva, daju ljupke izjave za domaću javnost. Poneku im i ja izmislim! Kažu, smisli sam nešto „onako". One znaju šta rade. Odlično zarađuju. Ljudi ih vole. Plaćaju obično preskupe ulaznice za njihov koncert, kupuju njihov poslednji hit. One su neodsanjani san i tiha čežnja mnogih muškarčina i onih koji misle da to jesu. One su kraljice. Poneke od njih sećam se kad su joj trpali crvendaće u nedra. Sećam se kad je svako ko samo skromno prizna da je novinar, mogao da se napije džabaka („Kretenu, što mi ne kažeš da je ovaj urednik Službenog lista!").

One su naše folk-dame! Mnoge od njih cenim, neke prezirem! Uglavnom im se ulagujem! (I one meni, uostalom). Ponešto što o njima znam, nikom nisam rekao. Ponešto sam objavljivao, neki trač, i dosoljavao. Živeo sam (bar do sada) od njihove slave. U provincijskim gradovima pravio sam se važan što ih poznajem! Moj žiro račun poznat je mnogim redakcijama. Ja ih volim, jer one i ja deo smo istog sveta!

Velike zvezde

Za početak Jovanka Lakić alijas Lepa Džovana.

Prva dama naše folk muzike. Prodaje ploče u tiražima od preko 600.000 primeraka. Puni sale. I hale. I stadione!

Lepa Džovana! San balkanskog muškarca. Visoka, duge noge, bujne grudi. Diletantske pesme. Šund. Kičeraj. Visoka doza vulgarnosti. Na estradi se snalazi kao riba u vodi.

Pamtim je kad je bila tek zvezdica i kad je pevala u niškom Imperijalu. Tad je jurila novinare i fotoreportere zarad neke izjave i snimka. Bila je spremna na sve samo da uspe. Danas se ponaša kao velika dama i na novinare, kojima u krajnjoj liniji duguje svoju slavu, fućka sa visine.

Seljačka varijanta pevačice. Na koncertima seda u krilo, miluje posetioce, ostavlja utisak raskalašne zvezde. U privatnom životu je velika škrtica u svakom pogledu. Ne može se pohvaliti pojedinac kome je ona platila kafu, a o žestokom piću nema ni govora. Sad je prepotentna i nadmena. Videćemo dokle će Džovana nacionale dogurati sa takvim ponašanjem? Znam mnoge koje su igrale samo jedno leto.

Leskovčanka Meri Kocić je žestokom propagandom i reklamom, kontinuiranim radom na estradi i ubijačkim pesmama, ubila i srušila mnoge koleginice. Ne žali novaca kada je reklamna mašinerija u pitanju. Sve radi sračunato i bez omaške. Često menja kompozitore, tekstopisce i muškarce.

Gradska varijanta folk pevačice. Postala je popularna kad se pročulo da joj tekstove piše jedan bokserski šampion, što je svakako reklamni trik. Pokazala nam je svoje grudi i velike bradavice na senzualnim fotosima, prilikom nekog „kupanja u prozirnoj majici". Muškarci su zaintrigirani njenom seksipilnošću. Jedan političar je zaljubljen i duže vremena lud za njom. Meri žari i pali našom estradom. Stalna je zvezda novinskih trač-rubrika.

Na FENOMU u Jugovcu dodeljene su dve velike nagrade: Carica Milica Jovanki Lakić alijas Lepoj Džovani i Kosovska devojka Meri Kocić. Pored statua folk dame su dobile i automobile marke „ajkula". Neposredno posle Festivala pevačice su dale niz intervjua u kojima iznose svoja iskustva i lične nedoumice vezane za estradnu popularnost, društveni položaj zvezde, ljudsku zlobu ... Ispovesti koje slede predstavljaju sažetke iz više njihovih intervjua, koje su dale novinama širom Jugoslavije.

Lepa Džovana:

„Moj početak bio je užasno težak. Ja sam rođena u Pečenjevcu kod Leskovca a roditelji su mi seljaci. Majka mi je nepismena a otac je svirao harmoniku po selskim svadbama. Bili smo mnogo siromašni i moje detinjstvo nije bilo veselo. Nisam završila ni osmogodišnju školu. Imala sam petnaest godina kad sam prvi put nastupila u kafani. Pre toga sam upoznala jednog harmonikaša, koji je svirao u Pečenjevcu na vašaru, i pobegla s njim. Prvo sam pevala u Ciganskoj čergi u Pukovcu. Sećam se kad sam prvi put uzela mikrofon, ruka je počela da mi se trese. I ja sam se toliko tresla da sam morala sa dve ruke da uhvatim mikrofon. Posle je već išlo.

Nastupala sam po celoj Srbiji u kafanama sve dok nisam došla do Imperijala u Nišu. Tu sam se upoznala sa Šiljom Kovačevićem i gotovo preko noći sam postala slavna. Otada ne pevam po kafanama, ali i danas žalim za kafanom. Kafana je bila moja kuća, sve."

„Ja sam došla do onoga što sam htela - da Jugoslavija zna za mene. Dokazala sam sebi i drugima da mogu. Ovaj život nikad ne bih promenila za običnu sudbinu neke svoje vršnjakinje. Svojom pojavom oduševila sam milione ljudi širom Jugoslavije. Publici se obraćam ljudski toplo, spontano i radosno. Iskreno govoreći, nikoga u životu ne poštujem i ne cenim koliko sebe samu.

Ej, ćerka Timče harmonikaša iz Pečenjevca postala prva dama jugoslovenske folk muzike! Samo, ja sam imala neki osećaj da će to da se desi. Malo je prepotentno da kažem, ali ja sam uvek zamišljala da ću biti zvezda. Baš zvezda!

Da ću biti slavna, da će me mnogi ljudi voleti - i ljudi, i žene, i deca, i starci. Ja sam religiozna, verujem u Boga. Ne znam ko je Bog, nikad ga nisam videla, ali da postoji nešto. Zato ja ne legnem uveče a da se ne prekrstim. I Bog mi je uvek pomogao. Eto, u Imperijalu u Nišu, baš sam bila u teškoj depresiji, nesrećna, i plakala sam. Bila sam sama u hotelskoj sobi i sve sam crno videla. Odjednom, zvoni telefon! Podignem slušalicu, ne mogu da verujem ušima: kompozitor Šilja Kovačević nudi mi saradnju. Ima Boga!"

„Ja sam uvek maštala da budem seksi simbol! Meni je idol bila Merilin Monro! Ja sam prva skinula imidž Merilin. Prva sam nosila haljine kao ona, prva sam se toga setila. Ja sam danas revoltirana kad me neki novinari upoređuju sa Meri Kocić ili ne znam s kim. Ja sam rekla koga ja imitiram i ko je meni idol. Sama sam to izabrala i niko mi nije nametnuo. Pomislim, pa šta, sama si želela da budeš seksi simbol, kao Merilin Monro. I sad, kad sam to ostvarila, meni je drago."

„U šou biznisu čovek mora da bude spreman na svašta. Naš narod često kuje zvezde, da bi posle mogao da ih svali u blato i ispljuje. Tako je u sportu, na filmu, u muzici. U svemu tome ja nisam nikakva novost, niti izuzetak. O sebi sam slušala basnoslovne izmišljene priče. Recimo, na početku sam, tobože, za svaku svadbu spremala po tri bluze, jer su mi se cepale od guranja para u grudi!

U Vranju mi je jedan direktor stavio pet miliona na pupak! U Rijeci su me silovali mornari, bacili su me pored mora, tako su me unakazili da me je i milicija jedva prepoznala!

Pre neki dan u Beogradu su me izboli noževima! Prijatelji su pohrlili da me pitaju kako sam izdržala, da li me je bolelo, ima li ožiljaka! Jedan od njih kleo se kako me je lično njegova majka, hirurg, ušivala! Vele da sam u Nemačkoj za marke igrala bez gaćica! Imala sam i cenovnik: sto maraka da me štipkaju do kolena, dvesta maraka za butine, a dve hiljade maraka da igram i pevam gola! Ako bih sada prošetala s nekim na ulici, uverena sam da bi odmah počele priče da imam dete i još trista morskih čuda! Mi smo jako obdareni da od muve načinimo medveda!"

"To sa gaćicama je u stvari bilo ovako. Meni Rikard pravi kreacije. On mi je za jedan model, što mi je napravio, rekao da bih morala da ga nosim bez gaćica, jer bi se ocrtavale gaćice. Normalno, ja sam novinaru iskreno ispričala šta mi je kreator savetovao - da taj komplet nosim bez gaćica. Posle čitam: Džovana ne voli da nosi gaćice! Isto to za orgazam. Ja sam rekla da osećam uzbuđenje dok pevam, jer pesma je moj život, to ne može da se radi bez srca. A ispalo je da doživljavam seksualno uzbuđenje dok pevam! Ja, bre, ne mogu od poslova glavu da dignem, orgazam ne doživljavam ni kad treba a kamoli ..."

„U poslu kojim se bavim ne ide sve lako kako neki misle. Ja sam pre izvesnog vremena dobila jedan anonimni telefonski poziv. Jedna osoba je rekla da će me ubiti, da će ubiti i Šilju i da će minirati ceo FENOM! Pomislila sam: Bože, pa nisam ja političar da me ubiju! Ali to je šou biznis, ko zna? Možda tako i drugima prete? Posle sam slušala na televiziji Nedu Arnerić. Veli Neda: „Moj početak je bio težak, mene su zvali telefonom, govorili su svakakve pogrdne reči!" I onda ja skočim: vidiš, pa to je znači svima, nije samo meni!

Od tada, ne znam šta da mi kažu preko telefona, ja samo - da, da, da - i spustim slušalicu! Svakodnevno mi prete zbog Meri Kocić! Šta ti misliš, da ćeš ugroziti Meri sa tim tvojim sisama koje vise!"

„Ja sa Meri Kocić nemam ništa zajedničko. Ona je seksi simbol za sebe a ja za sebe! Ja sam nepresušna u pozama. Želim da budem seks simbol u Jugoslaviji! Ne mislim da sam jedina. Danas je teško naći ružnu ženu! Uz malo doterivanja, svaka žena može da bude lepa. Ja sam uvek gledala da se lepo doteram, da nađem neki detalj koji će ljudi primetiti. Zašto da se ne oblačim lepo ako sam i prirodno lepa! Ako si stvorena kao žensko, nemoj da budeš muško!

Uvek sam mnogo davala za šminku, kolekcionar sam veliki. Ja imam oko petsto lakova za nokte, zatim ruževe za usne u svim bojama i nijansama. To je ono što ja želim. Ja hoću da budem čedna u liku, a u međuvremenu da budem i seksi! To sam ja i kod Merilin primetila: ona je u neku ruku bila čedna i nevina, ali i žena puna erotike!"

„Da, iz kratkog braka u petnaestoj godini imam sina. Ostavila sam ga kod mojih u Pečenjevcu, ove godine će da pođe u školu. I Ursula Anders ima sina, a ipak je seksi simbol! Pa Klaudija Kardinale. Pa Ornela Muti, od novije generacije - ona ima devojčicu, a u Italiji je seks simbol. Zašto ja u Jugoslaviji ne bih mogla da budem ta? Ja ne bih želela da neko zbog mene upropasti porodicu.

Želela bih da me svi muškarci vole kao neki seksualni objekt, a da žene nemaju ništa protiv toga, da me vole kao ženu. Razumete? Iako sam bila u braku, osećam da sam do današnjeg dana ostala jedna potpuno neiživljena osoba. Zato ne mislim da se u skorije vreme udajem."

„Osećam veliku nostalgiju za Minhenom! Tamo sam pevala u Vardar-grilu. Gazda se zvao Ahmed Julmaz. To je jedan divan mladi čovek, koji je uspeo u životu. Sa 28 godina drži kafanu u Minhenu, vozi „mercedes" dvosed ...

Tamo dolaze naši gastarbajteri, zatim Grci, Turci - svi. Eto, baš jutros se budim i kažem sebi: Jao, Bože, šta bih dala da sam sad u Minhenu! Jer meni je bilo interesantno da idem u njihove robne kuće, da šetam ulicama, pa ono šarenilo i dinamika. Kao da sam u raju! Uzmem petsto maraka, odem u prodavnicu i kupim četiri najlepše haljine odjedanput! A zašto ja ne odem u Minhen kad me tamo srce vuče? Kaže meni Šilja dok radimo: „Idi u Minhen, idi u pičku materinu, kad si glupa, kad ne znaš da iskoristiš priliku!"

A ja onda njemu kažem: „Idi ti u tri pičke materine, mene tamo nešto vuče!" Ali, odmah posle toga se pomirimo i nastavljamo sa radom."

„U našem poslu čovek mora mnogo da pazi da jednim potezom ne sruši sve što je godinama gradio. Ja sam jednom nepromišljenošću umalo to učinila. Slikala sam se gola, ali nisam odobrila da se te fotografije javno publikuju. Kad su fotografije javno objavljene, doživela sam nervno rastrojstvo, otkazala dva velika koncerta, sramila se od ljudi, neprestano plakala, danima nisam mogla da se smirim.

To mi je nauk za sva vremena: ljudima ne treba nikad verovati! Nije mi jasno zbog čega se digla tolika buka oko toga? Zar se naša poznata slikarica - koja je, uzgred rečeno, starija od mene trideset i kusur godina - takođe nije slikala obnažena?

Čudni su i zanimljivi naši ljudi: svi vole da vide lepo žensko telo, a kad im to omogućite zapljusne vas talas puritanizma, obruše se na vas iz svih oruđa!"

„Nisam želela da ostanem u anonimnosti kao toliki drugi pevači. Većina će skončati u kafanskom dimu, iako znam da su vrhunski u poslu kojim se bave. Vi sedite s nekim takvim za istim stolom, jasno vidite da je genije, ali nije lep, ne izgeda privlačno, ili ne izgleda onako kako bi publika želela da izgleda

... Zato ja moram da se obezbedim, ne samo sebe nego i sina, pa i njegovu decu ... Baš zato što znam mnoge muzičare koji su propali. Ima u Nišu jedan stari čovek, zove se Krsta. Živi sam samcit u staračkom domu. Taj čovek je bio celokupan muzičar, radio po američkim klubovima, po Evropi i svetu. On danas čeka smrt u staračkom domu. Nema nikoga svoga, nema ništa. A ja to ne bih želela. Jer, želim da obezbedim sebe i svoje za ceo život! Mislim da ću umeti da odem sa estrade!"

Meri Kocić:

„Ja sam rođena u Leskovcu i tamo sam izgurala nekakvo šašavo detinjstvo. Tu sam završila neku levu gimnaziju i pisala nekakve pesmice, ali me Leskovac sve do skora nije priznavao! Nisu umeli paprikari da vide šta je nacionalna klasa! Onda sam u Nišu straćila cele dve godine uzalud pokušavajući da se za nešto uhvatim. Tamo sam zvršila Višu pedagošku školu, likovni smer. Pevala sam u amaterskim društvima, pokušavala da se ubacim u neku kafanu, ali mi ništa nije polazilo za rukom. Da sam ostala u Nišu sigurna sam da bih načisto propala. I onda sam došla u Beograd, takoreći bez ičega.

Čuvam u pamćenju dan kada sam kročila na beogradski asfalt - provincijalka sa indeksom likovne akademije, ali bez dinara u džepu. U Beogradu sam kao studentkinja okusila sva poniženja podstanarskog života, besparice, neostvarenih želja.

U to vreme sam pisala roditeljima u Leskovac: „Ako ova država neće da mi da posao, ja ću početi da kradem. Provaliću u neku prodavnicu ..." Jer, kurva nisam želela da budem, za to takođe morate da se rodite, ali da kradem - na to sam bila spremna. U stvari, izdržavala sam se tako što sam igrala u baletskim trupama i statirajući na filmu i pozorištu. Zato danas nemam nikakvih iluzija u pogledu posla kojim se bavim, kao ni života uopšte."

„Neki su već rođeni slavni, drugi stiču slavu za života. Ja sam postala slavna po onome što sam učinila za veoma kratko vreme. Posle samo jedne snimljene ploče zaslužila sam popularnost kakvu pre mene niko u Jugoslaviji nije imao. Moja bi karijera, i sve što je tu karijeru pratilo, mogla da utiče na budućnost jugoslovenske estrade. Mnogi ljudi od zanata misle da sam u oblast šou biznisa unela potpuno novu filozofiju.

Osećam se kao pionir koji je uspeo u osvajanju nepoznatih i neobičnih teritorija. Postigla sam ono o čemu mašta većina mladih devojaka, i danas ubirem plodove svojih odvažnosti, uživajući slavu i novac."

„Tako sam ja, što se tiče Južne Srbije, na čistom gubitku! Trebalo je da se organizuje jedan ludi festival i da tu stvar pokrene jedan čisti genijalac, mislim Šilja, pa da se nađem onde gde mi je mesto po prirodi stvari. Ja sam već punih deset godina pevačka veličina a što moji zemljaci to nisu znali - to je njihov problem! Nisam ja kriva što žabe ne razumeju pesmu slavuja! Ja sam se, bre, vratila u Južnu Srbiju kao bumerang, kao nacionalna klasa! Ja sam, bre, za njih leskovačka mućkalica!

U Jugovcu je to ozvaničeno, legalizovano! Čujem da se Leskovac sprema da donese zakon o mojoj zaštiti kao istorijskog spomenika! Leskovčani mi se, dakle, dive, ali su u isto vreme i pakosni! Mrze me što sam se tako visoko digla! Puno me ogovaraju, ali neka, samo za dobrim konjem se diže prašina! Sad se javljaju neki iskompleksirani tipovi da se puvkaju kako su u Južnoj Srbiji išli sa mnom! Dobro, možda sam sa po nekim i furala, ko će to da pamti, ali nisam valjda spavala sa celim Leskovcem!"

„Sad su izmislili tu Džovanu i digli je na nacionalni nivo. Možda je ta džovanka iz Pečenjevca mogla u životu da radi neke druge poslove, ali sa pevanjem nema blage veze! Ne razumem kako neko može da me poredi sa njom? Pa ona je još uvek kafanska pevačica, tamo joj je mesto u kafanama Južne Srbije, odakle je i došla.

Jednoga dana, kad se tamo vrati, svi će to shvatiti. Ja sam kompletna figura, imam sve što jedna pevačica mora da ima: glas, grudi, dupe. Imam sve što jedna zvezda mora da ima. Ja sam žena sa najlepšim grudima u Jugoslaviji! To pomalo smeta jer obično vitke žene imaju ravne grudi, pa to ljudi ne mogu u prvi mah da povežu. Zato moje grudi najpre upadaju u oči, što su na jednoj kompletnoj figuri."

„Ja sam u Beograd došla iz Južne Srbije bez ikakvog imena. Možda sam zato toliko lutala i radila sve i svašta. Ja sam znala da sa ovim talentom moram da uspem, ali nisam tačno znala u čemu. U tome je bio ceo moj problem.

Ja sam malo slikala, malo se bavila pisanjem, malo sam bila maneken. Posle sam igrala i pevala. Nisam pevala u kafani zato što sam u Beograd došla u vreme kad su kafane izgubile svoju nekadašnju ulogu. Televizija je učinila svoje, lansirala je određeni broj imena i sve se oko njih vrtelo.

Više nisi mogao da prodaješ glas, grlo, sve što čini pesmu, nego ime! A ja to ime nisam imala i zato sam se zlopatila kao niko moj. Pokušavala sam i na filmu, ali nije išlo. Ja sam se među prvima svukla na jugoslovenskom filmu. Onda sam to shvatila, da je budućnost u narodnjacima. I rekla sam sebi: Batali sve te leve stvari kojima si se bavila, skoncentriši se na narodnjake. Tu je lova! Srećna okolnost je bila da sam srela jednu drugu ženu iz Južne Srbije koja je htela da uspe u ovom životu, Radmilu Karanović iz Niša, koja je pisala te nove tekstove. Tako je to počelo. Jugovac je došao samo da promoviše sve što sam već bila postigla."

„U šou biznisu važno je da uspeš, da postaneš neko. Da budeš Meri Kocić! A kako se do toga dolazi to uopšte nije bitno. Svako mora da pređe preko nečega da bi došao do uspeha. Uspeh nije vezan za konac pa ti samo zineš i - hop! Eto, uzmimo mene.

Tačno je da sam ja sa mnogim muškarcima spavala i neki od njih su me i pogurali, ali sve to ne bi vredelo da ja nisam izuzetna i da publika to ne ceni. Znam mnoge cure koje su spavale sa muškarcima pa se ispostavilo da im je to bila pogrešna investicija!

Žena mojih kvaliteta mora s nekim da spava. Ja bih svakako spavala s muškarcima pa makar se bavila poslom dečje negovateljice. Stvar je u tome što sam ja uzimala te muškarce, ne oni mene! A to je velika razlika! A to što se iza tebe vuče rep, u svetu u kome ja živim normalna je pojava! Čim je neka riba dobra, svi pričaju da su spavali sa njom! Čujem da se po Leskovcu onaj pevač Saša Veličković iz Jugovca hvali kako je spavao sa mnom! Onaj što šeta koze Terazijama! Iskompleksiran tip!

U vreme kad mu je nešto kao išlo i kad je narod hteo da sluša zabavnjake a ja gacala po blatu, nije me kao zemljakinju ni poznavao! Posle, kad se sve preokrenulo i kad je narod odbacio zabavnjake a prihvatio narodnjake i kad je Jugovčanin konačno propao i ništa mu drugo nije preostalo nego da šeta onu kozu po Beogradu ne bi li ga neko zapazio i izvukao iz mrtvih, hvalisao se po Leskovcu kako je imao jednu Meri Kocić! A to je moglo da mu se desi samo u snu! Možda je spavao sa onom kozom, sa mnom nije!"

„Šta Desanka Maksimović? To je nešto drugo! Nisam ja kriva što više zarađujem od nje, drugi mi daju tu lovu! Mojih je pet godina a njena je večnost! Zato jedna drugoj uopšte ne smetamo. A ni publika nam nije ista. Oni koji čitaju Desanku Maksimović ne dolaze na koncerte Meri Kocić! I obratno! U poslu kojim se bavim ne plašim se nikoga. Nemam dovoljno književnih iskustava da bih verno opisala košmar sa kojim sam se kao mlada devojka suočila u razdoblju od svega nekoliko godina.

Kad kažem košmar, mislim na ružne stvari koje su iskrivile moju ličnost i učinile me starijom za desetak godina, ali i na užitke i radosti kojima me je sudbina takođe obilato počastila."

„Naravno da sam napustila fakultet, šta će mi. Ko ne zna ništa bolje on studira! A što se tiče skandala, oni su mi dobrodošli! U ovom poslu publicitet je presudan za uspešnu karijeru. To mnogi znaju i koriste ovaj metod nemilice! Zato se ja ne plašim neprijatelja. Jer oni kad god rade protiv mene rade u stvari za mene!"