Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (65)

Uvoz gasi domaće stočarstvo

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019. godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

MESO, IZVOZ I UVOZ: Svinjetina bez GM soje naša šansa u EU

Uskoro će u Srbiji biti pokrenuta procedura odobravanja izvoza domaće piletine na tržište EU, dok za mogućnost izvoza svinjetine treba da čekamo do februara naredne godine, kada bi se obavila još jedna kontrola Evropske komisije.

Lepe vesti saopštio je javnosti ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, međutim, stočari su više ravnodušni nego obradovani što im se pruža mogućnost izvoza svinjetine u EU. Dok se ne podigne rampa za izvoz, smatraju da će proći najmanje godinu dana, koliko je još potrebno da se obnovi proizvodnja jer domaće svinjogojstvo nije na zelenim granama.

Iz godine u godinu imamo sve manje svinja i farmi jer uzgajivači, zbog niske otkupne cene živih svinja i velikog uvoza, odustaju od tova. Ni trenutno povoljne prilike u pogledu cena žive vage svinja ne daju im nade, pošto ih je iskustvo naučilo da se u domaćem svinjogojstvu situacija na tržištu brzo menja i začas može da pokvari računicu. Kilogram živih svinja sada je, sa PDV-om, od 185 do 198 dinara. Čim se pomene izvoz svinjetine, prvo pada na pamet koliko bi naša zemlja mogla da proda svežeg mesa na tržišta EU. Ono je po rečima analitičara Milana Prostrana, lokirano od 1992. godine kada su Jugoslaviji bile uvedene sankcije. Tu meru zbog loše politike naši stočari nisu dočekali spremni. To sad postavlja pitanje da li su onda naši farmeri sposobni da uđu u trku sa zemljama gde je svinjogojstvo daleko razvijenije, u pogledu broja svinja, farmi i uzgoja.

Iz Industrije mesa "Matijević" Zoran Matijević kaže da su u ovoj priči najbitnije dve stvari - mogućnost izvoza u situacijama kada se na tržištu pojave viškovi i to što naše svinje jedu zdravu hranu koja nije genetski modifikovana, dok u zemljama EU svinje jedu GM smeše.

Predsednik Udruženja krmačara Srbije Mirko Đukić naglašava da se kod nas svinjogojstvo ne razvija već gasi. Pre nekoliko godina imali smo 200.000 krmača, ali taj broj opada. Za godinu dana ugašeno je mnogo malih farmi kapaciteta od 20 do stotinu krmača i velikih u kojima je bilo po 1.000 krmača, navodi Đukić. Naglašava da je pre nedavno u Badovince stiglo iz Danske 20.000 prasadi. Uvezli smo prasad od 25 kilograma za po 43 evra, što je i domaća proizvođačka cena, bez uračunatog našeg rada, naglašava poznati stočar Đukić.

On kaže da trenutno nije realno da izvozimo svinjetinu. Prema podacima Privredne komore Srbije, za sedam meseci ove godine uvezli smo 11.500 tona sveže i zamrznute svinjetine za oko 25 miliona evra i 150.000 prasadi do 50 kilograma koji su nas koštali oko devet miliona evra. Imamo oko 150.000 do 160.000 krmača i 1.000 firmi koje se bave preradom mesa. U 2019. godini u Srbiju je uvezeno zamrznutog svinjskog mesa u vrednosti od 71 miliona dolara, a u 2020. godini za uvoz tog mesa, znatno lošijeg kvaliteta od onog proizvedenog u Srbiji, potrošeno je 58 miliona dolara!

Gašenje farmi!

Vlasnik farme krava iz okoline Kruševca Goran Stojanović rekao je za javnost, odnosno agenciji Beta, da rasprodaje farmu od 23 krave jer je problem sa jeftinim mlekom trebalo rešavati pre nego što ta proizvodnja finansijski potpuno ne uništi poljoprivrednike koji se njome bave. „Od 23 krave do sada sam prodao 13 i prodaću sve do jedne jer nema vajde od tog rada, a povećanje premije za tri dinara je kasno stiglo", rekao je Stojanović.

Dodao je da je „cena mleka nikakva, a premiju za ovu godinu još nije dobio". Vlasnik farme iz Velikog Šiljegovca Radovan Ignjatović rekao je da je povećanje premije od tri dinara po litru dobrodošla pomoć posle šest godina koliko država nije povećavala tu vrstu finansijske podrške, kada bi i mlekare podigle otkupnu cenu za još deset dinara. „Sve je poskupelo i povećanje premije od tri dinara značilo bi nam da smanjimo gubitke kada bi i mlekare podigle otkupnu cenu bar deset dinara, ali su mi u mlekari ,,Ekomlek'', kojoj prodajem mleko, rekli da mogu da podignu otkupnu cenu za dva dinara, a to je smešno. Sa tim parama nema opstanka stočarstva'', rekao je Ignjatović.

On je istakao da je sve poskupelo, od nafte do stočne hrane i da je sojina sačma koja je neophodna za koncentrate sa 60 dinara po kilogramu prošle godine poskupela ove godine na 110 dinara. Dodao je da za ovu godinu još nije dobio premiju koja se isplaćuje kvartalno i da za dva kvartala potražuje oko 300.000 dinara. Radomir Miladinović je rekao da jedino što ga sprečava da rasproda stočni fond su krediti koje je uzeo, pa novac koji dobije od mleka preusmerava u banku bez mogućnosti da zadrži deo kako bi naplatio rad. Po rečima vlasnika farme od 40 krava Miladinovića litar mleka košta 36-37 dinara, malo više od kilograma kukuruza, a da ima proizvođača koji ga prodaju i za 25 dinara po litru. „Povećanje premije za tri dinara bi značilo proizvođačima kada bi sada i mlekare podigle otkupnu cenu na bar 50 dinara po litru", rekao je Miladinović.

Pandemija virusa korona negativno je uticala na sektor stočarstva, koji od početka godine beleži pad proizvodnje, prodaje i izvoza, zbog čega su potrebne hitne mere, saopštila je Privredna komora Srbije. Određivanje minimalne otkupne cene sirovog mleka, poreske olakšice, kao i pravo prečeg zakupa zemljišta, neke su od hitnih mera koje traže proizvođači, kako bi se očuvala isplativost proizvodnje i zaštitila ova strateška grana poljoprivrede.

Uvoz guši domaće stočarstvo

Kako je istaknuto na sednici odbora Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda PKS, potrebno je da nadležna ministarstva usvoje nove, ali i ranije inicijative komore i njenih članica, sa ciljem da se očuvaju sektori mlekarstva, svinjarstva, govedarstva, živinarstva, ribarstva... Pandemija je uticala na proizvodnju u stočarskom sektoru, poskupela je hrana za životinje i znatno su povećani drugi troškovi, što je dovelo u pitanje rentabilnost domaće proizvodnje, kaže sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda PKS, Nenad Budimović. Spoljnotrgovinska razmena stočarskih proizvoda u ovoj, 2021. godini beleži negativan bilans od 51 milion evra u prvoj polovini 2021. godine. Uvoz mleka i mlečnih proizvoda za šest meseci iznosi 51,9 miliona evra, a izvoz 39,3 miliona evra. To ukazuje na to da uvoz guši domaće stočarstvo.

Kako je navedeno, predstavnici Ministarstva poljoprivrede su najavili da će vlada uskoro usvojiti uredbu o povećanju premije za mleko (što se i ostvarilo), uz naglasak vlasti, da će to biti značajno za oko 18.000 poljoprivrednih proizvođača stočara koji proizvode i mleko, kao i da se radi na uvođenju sektorskog standarda za obeležavanje porekla domaćeg mesa. Na sednici je predloženo i da se nadležnima upute inicijative, da se razlika u ceni žitarica koje su proizvedene u Srbiji izjednači sa cenama na svetskoj berzi, ribarima dozvoli izvoz šaranske ribe u EU, omogući jednak tretman na tržištu svih proizvođača meda i pristup fondovima.

Suša i visoke temperature i ove godine su smanjile količinu trave na pašnjacima u Vojvodini. Udruženja ovčara i stočara očekuju da se donese propis o upravljanju pašnjacima, kako bi se mogli navodnjavati i održavati. To je bila i jedna od tema „Dana stočara" u selu Čurug. Filip Ćosić iz Ravnog Sela ima 450 ovaca za koje sam proizvodi hranu.

Problem je što nema dovoljno svoje zemlje, a na zakup državnog zemljišta ne može sa sigurnošću da računa. „Mi smo pre dve godine dobili 16 posto od površina koje su nama sledovale. Dobili smo po dva - tri hektara, a sledovalo je dvadeset. Tako da dobijemo dosta neobradivog zemljišta, znači u koje ne možeš da uđeš. To je šipražje neko, gde ne može jednostavno. Mi kad se žalimo oni kažu da okrčimo a tu za godinu dana da okrčimo to se nama ne isplati", objašnjava Filip Ćosić iz Ravnog Sela. „Da se navodnjavaju, da se zasejavaju plemenitije kulture trava, jednostavno onda bi taj pašnjak mogao da da mnogo više hrane. Naši pašnjaci pogotovo u Vojvodini čim dođe polovina juna oni su završili, oni su izgoreli", objašnjava Zoran Gojić iz Udruženja stočara Čuruga.

Nema novca, ni odgovornosti

Stočari kažu da premije namenjene stočarstvu, nekom stignu za 30 dana, nekome za 500 dana, a većina ih nikad ni ne dobije. O tome postoji i dokaz, analiza Državne revizorske institucije koja nije demantovana od strane Vlade ni nadležnog ministarstva! Po toj reviziji (pisanoj na 85 strana i izdatoj 17. decembra 2019. godine) nema traga gde je nestalo 28 milijardi dinara, namenjenih i upućenih stočarima u vremenu od 2016. do 2018. godine. Da je taj novac stigao do stočara danas bi govorili od drugačijem stanju u ovoj privrednoj grani. O toj temi se ne govori ni javnosti niti je neko od odgovornih pozvan na odgovornost za nestanak tog novca!?

Za oko 700 ovaca koliko trenutno gaji, Svetozaru Murgaškom treba oko 30.000 bala sena. „Ja sad kosim pored puta. Meni je stalno kosačica zakačena za traktor ili grablje. I tako stalno kosim i nikako najamit hrane", kaže Svetozar Murgaški iz Čeneja. Jer, stočne hrane nema dovoljno i preskupa je. Osim stočne hrane koja se proizvodi na njivama i pašnjaci bi trebalo da se više koriste.

U udruženju ovčara u Čurugu smatraju da pašnjaci najbolje održavaju sami stočari udruženi u Pašnjački odbor. Postoji više agrotehničkih mera kojima bi pašnjaci bili isplativi tokom cele godine. Sa boljom ispašom stekli bi se uslovi i za povećanje stada, smatraju u Udruženju ovčara „Bikara" iz Vrbasa."Sa veštačkom oplodnjom nikada nećemo dobiti jedno jagnje. Dobićete dva, tri ili četiri. Znači, povećavamo broj jaganjaca. Kad povećamo broj jaganjaca, povećaćemo broj ovaca", kaže predsednik udruženja ,,Bikara'' Vladimir Kankaraš, vlasnik farme koza.

Ministarstvo poljoprivrede je najavljivalo je da će popisati i sve pašnjake. U Vojvodini prema podacima iz 2012. godine ima 120.000 hektara pašnjaka, a svega na nekoliko lokacija su samoodrživi, što znači da se mogu koristiti tokom celog leta. Predložili su, takođe, Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede da hitno sačini analizu o troškovima proizvodnje, prodajnim cenama i tržištu junadi. Jer postojeće otkupne cene, iako su visoke, ne garantuju pozitivno poslovanje niti obnovu tova, a što klaničari ne uvažavaju u formiranju otkupa.

Stočari su poručili da podržavaju Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u nastojanju da prema gazdinstvima u dužem vremenskom periodu ima predvidljive mere i uglavnom sa novčanim iznosima koji zadovoljavaju poljoprivrednike. „Takvu politiku očekivali su stočari i prilikom donošenja novog Agrarnog budžeta, a to će doprineti da broj priplodnih krava kvalitetnih tovnih rasa umesto sadašnjih 11.000 do 2023. bude oko 25.000. Podsticaji u ovoj grani stočarstva su bitni, jer ovi stočari jedini prihod ostvaruju od prodaje podmlatka i premija koje iznose 30.000 do 40.000 dinara po grlu", objašnjavaju stočari Međutim, to su sve samo očekivanja, kao što su bila i za obećane premije od 2016. godine, kojima se izgubio trag!

,,Kada je reč o tovnom govedarstvu, stočari predlažu da se nastavi subvencionisanje nabavke kvalitetnih priplodnih grla sa odloženim plaćanjem i sa učešćem gazdinstava u iznosu od 30 odsto (20+10), ali i da se umanje i visoke cene za usluge (analize) koju pojedini stočarski instituti primenjuju prema uvoznicima. Predlažemo da Ministarstvo otvori mogućnost da u uvozu kvalitetnih priplodnih grla učestvuje više inostranih ili domaćih kompanija, kao i da se ostvari veća kontrola u proveri kvaliteta grla koja preuzumaju naši farmeri'', kaže Čedomir Keco, predsednik Udruženja tovnih stočara u Srbiji. Ove, 2021. godine Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede bilo je najavilo za april tekuće godine više zakonskih razmatranja iz ovog sektora, ali se to nije još dogodilo. Neki od zakona su poodavno potrebni u našoj poljoprivredi, a naročito zakon o prometu poljoprivrednih proizvoda (koji je donet) kao i novi zakon o stočarstvu, kao i zakon o poljoprivrednom zemljištu.

Da li će biti dovoljno vremena i za donošenje zakona o semenarstvu, jer su za april 2022. godine najavljeni izbori, nije moguće predvideti. Ipak, stočari poručuju da, smatraju da je moguća izmena zakona o ministarstvima i da se tom dopunom unesu dve novine: osnivanje uprave za stočarstvo pri ministarstvu poljoprivrede i ombudsmana za hranu. Udruženje smatra da bi ovim izmenama bila znatno povećana efikasnost u celom sektoru stočarstva i prometu hrane. situacija oko korišćenja i zaštite pašnjaka je nezadovoljavajuća.

U Vojvodini su smanjene površine pod pašnjacima za oko 30.000 hektara, a postoji napad na pašnjake da se pretvore u oranice. Pandemija Korona virusa uticala je na proizvodnju u stočarskom sektoru, poskupela je hrana za životinje i znatno su povećani drugi troškovi, što je dovelo u pitanje rentabilnost domaće proizvodnje, kaže Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije. Vlada Srbije nedavno je usvojila uredbu o povećanju premije za mleko, što je po njihovoj oceni značajno za oko 18.000 poljoprivrednih proizvođača- stočara, kao i da se radi na uvođenju sektorskog standarda za obeležavanje porekla domaćeg mesa. Odlučeno je i da se nadležnima upute inicijative, da se razlika u ceni žitarica koje su proizvedene u Srbiji izjednači sa cenama na svetskoj berzi, ribarima dozvoli izvoz šaranske ribe u EU, omogući jednak tretman na tržištu svih proizvođača meda i pristup fondovima.

Pokolj stoke

Da sada stoka nestaje brže nego do sad (protekle tri decenije to je bilo u proseku dva do tri odsto godišnje), najbolji dokaz je selo Mošorin u Vojvodini. To je bilo naime, jedino mesto u Srbiji koje je imalo više stoke, goveda, nego ljudi! Poslednji pokolji i rasprodaja stoke to sada demantuju! Jer, uzrok rasprodaje i nestajanja stada, je neadekvatna (čitaj loša) agroekonomska politika, suša i nedostatak skupe stočne hrane. To stočare vodi u gubitke. Primera radi, ako se june tovi i posle kada već ima 650 kilograma težine, gubitak na svakom grlu je najmanje 100 evra! Zato su nam danas prazne staje!

Sad je u toku jedna od najtežih situacija u mlekarskoj proizvodnji, navode stručnjaci i stočari, i ako se dozvoli da se ti zapati unište, gde ćemo se mi naći. Država zaista do danas učinila ni jedan korak kako bi rešila tešku situaciju u stočarstvu! Odlukama koje donosi još više ih produbljuje. Najmanje što je moglo da se uradi jeste da te subvencije, kolike su tolike, makar da se redovno isplaćuju. Ova vlast je uvela da se zahtevi za subvencije podnose do juna, da bi se od januara iduće godine počele isplaćivati. To se ne dešava, nije se desilo ni prošle ni pretprošle godine.

Ova vlast je uvela da se za telad subvencije ne dobijaju odmah, nego kada se preda bik. Bilo bi i to dobro kada bi isplatili subvencije odmah nakon predaje bikova, nego poljoprivrednici čekaju i do godinu dana na te subvencije. Sa jedne strane imamo obične poljoprivredne proizvođače koji se pošteno bave svojim poslom, a sa druge strane imamo mali broj poljoprivrednika koji su od države dobijali i šakom i kapom bespovratna sredstva. Stalno slušamo od ministara kako se daju neka sredstva, a nikako da makar pokušaju da olakšaju uslove života na selu onima koji su ostali. Bilo da su mladi ili stari. A, najteže je starima jer prosečna penzija je ispod 100 evra.

Doprinose za penzije u istom iznosu uplaćuju i oni sitni mali proizvođači ili veleposednici: Najviše je baš tih malih sitnih koji potiču iz mešovitih gazdinstava. Nekada su radili u preduzećima i imali njive. Sad žive samo od tih njiva. Koliko sam čuo njih ima 217.623 sa posedima veličine do dva hektara. Neki imaju minimalnu penziju, većina. Svi su stari pa ne mogu ni do njive da odu, pa kako oni da žive, pita se Dragan Stanković.

Krdo od 120 krava, a koncentrat sve skuplji: Milan Sedlarević dnevno proda i do 1.500 litara mleka! Ovaj dragačevski stočar dnevno otkupljivačima preda i do 1.500 litara mleka, pa bi najavljeno povećanje premije sa sedam na deset dinara bilo od velikog značaja, iako ne bi rešilo sve probleme stočara. Mlečno govedarstvo jedna je od trenutno najugroženijih grana stočarstva. Troškovi proizvodnje su povećani usled skoka stočne hrane, a otkupne cene mleka po litru ostale su iste.

Računica je veoma teška, pa stočari nerado uzimaju olovku i papir u ruke da se preračunaju. Ako je teško onom ko ima 20, možete se samo zapitati kako je Milanu Sedlareviću, iz sela Dragačica, koji u štali ima čak 120 krava. One pojedu i do 700 kilograma koncentrata dnevno koji je u odnosu na 2020. godinu poskupeo za 13 dinara po kilogramu.

Jasno vam je koliko novca treba samo za jedan dan. Pitanje je da li toliko mleka, uopšte, može da se proda i po kojoj ceni. Ona je već godinama ista i kreće se oko 38 dinara, plus sedam dinara premije. Sada kada je sve poskupelo, mi na tu cenu nemamo nikakvu računicu, kaže Milan. Ovaj dragačevski stočar dnevno otkupljivačima preda i do 1.500 litara mleka, pa bi najavljeno povećanje premije sa sedam na deset dinara bilo od velikog značaja, iako ne bi rešilo sve probleme stočara. Tri dinara zvuči malo, ali na veliku količinu to bude izuzetno korisno.

Ove godine dodatni problem predstavlja suša (svake druga godine imamo sušu) zbog koje je prinos na žitnim poljima i livadama prepolovljen, pa krave ne mogu da se dohranjuju na ispaši. Hrana mora da se dokupljuje, a preskupa je - ističe Milan. Stočari kažu da ono što se zaradi na mleku, potroši se na prehranu stoke, a kako kažu, poskupeli su nafta i repromaterijal. Posla u štali i oko štale uvek ima, tako da Milanov radni dan traje i po 12 sati dnevno. Čitava porodica, nas 13 članova po ceo dan je angažovano na imanju. Ne plaćamo radnike, sve što zaradimo je sa naših deset prstiju. Odlučili smo se za mlečno govedarstvo i nemamo nameru da odustajemo, time se moja porodica i ja bavimo decenijama. Koristimo državne subvencije koje su od velike koristi, bez toga ne znam da li bismo uspeli da formiramo ovako veliko stado, priča Milan.

Po rečima ministra poljoprivrede, Branislava Nedimovića, za to što cena mleka nije menjana postoji mnogo faktora, ali kako je naveo, do njenog rasta mora doći jer u suprotnom bi neki od proizvođača odustali od proizvodnje. U Vladi Srbije počeće sproveden je postupak povećanja premije za mleko sa sedam na 10 dinara po litru, odnosiće se na treći i četvrti kvartal ove godine, a realizacija, odnosno isplata će se računati od septembra 2021.godine.

Poniženi žitelji sela i stočari!

Veća kriza u mlekarskoj proizvodnji traje od 2015. godine. Intenzitet te krize je bio manji ili veći, ali mi ovih šest godina pokušavamo da preživimo i dočekamo neka bolja vremena ukazao je predsednik Udruženja mlekara Goran Vasić. On se zahvalio „Inicijativi selo-grad" koja je kako kaže prva organizacija kod koje je prepoznao volju da se bavi ovako bitnom temom kao što je stočarstvo i mlekarstvo. U tom čekanju boljih vremena mi smo došli do situacije da je u mlekarstvu totalni kolaps. Stočna hrana je u jednom trenutku toliko poskupela, da se mi jednostavno ne nalazimo u toj proizvodnji, matematike više nema.

Ministar je najavio i ostvario povećanje premije za mleko za tri dinara. U nekim normalnim uslovima, ta tri dinara bi bila značajno povećanje cene i mi bismo se tome radovali, ali u ovom momentu ne mogu da se tome radujem, naveo je Goran Vasić, jer obećanja koja stižu iz vlasti, najčešće su lažna, te je dodao da su poljoprivrednici uvek ostali poniženi. Ni ova tri dinara ne znače nikakvo poboljšanje u ovoj grani koja se gasi! Trebaju nam uslovi u kojima ćemo mi imati dostojan život ako se bavimo ovim poslom.

U ovakvu situaciju u stočarskoj proizvodnji došli smo zbog loše agrarne politike. Došle su nam na naplatu sve ove godine loše agrarne politike. Tako sada predsednik države kaže da naši roditelji ne primaju penzije, već da je to socijalna pomoć.

On ne zna da su naši roditelji uplatili svoja sredstva za penzije. Sa tom mizernom penzijom od 11-12.000 dinara niko ne može da živi. To je dokaz koliko smo poniženi. Moram da naglasim da je genetski resurs ujedno nacionalni resurs, nešto u šta se ulagalo generacijama, država to mora da sačuva. Ne samo da ja razmišljam da li ću sutra sve sa svoje farme morati da dam na klanicu, da živimo u normalnoj zemlji država to ne bi dozvolila već bi morao neko drugi da otkupi ta grla.

Međutim, države nema i mnoga grla u koja je godinama ulagano otići će na klanje i to nikoga nije briga. Mi smo tražili da krave simentalske rase dobiju poseban regres, bar onakav kakav sada status imaju u sistemu krava-tele 40 hiljada dinara. Tu nam je obećanje bilo, ja ne znam kako drugačije se naziva kada vam neko nešto obeća i to ne ispuni, osim da laže, ovaj ministar debelo laže, zaključio je Vasić.

Neravnomerna sredstva proizvođačima

Imate situaciju da je jedan poljoprivredni proizvođač u Vojvodini dobio mnogo više sredstava nego 40-50 ozbiljnih poljoprivrednika u Mačvanskom okrugu zajedno. Mi smo među najvećim proizvođačima mleka, i državu za nas nije briga, ona neće sa nama da razgovara i da se našim problemima bavi, vlast razgovara samo sa onima u koje je uložila milione evra. Kako mi da se razvijamo kada nemamo sredstava, nemamo mehanizaciju i radimo sve ručno. Mi smo rekli ministru Nedimoviću da ne možemo da konkurišemo za sredstva u raznoraznim fondovima zato što smo decenijama tavorili. On nam je obećao da će biti donete nove uredbe i od toga nema ništa ništa, izlagao nas je, rekao je predsednik Udruženja mlekara Goran Vasić.

Bez hleba, mleka i mesa teško

Ne želim da budem pristrasan, ali bez maline na stolu, nekako ćemo i preživeti, ali bez hleba mleka i mesa teško. Nakon teške situacije u stočarstvu, dolazi do teške situacije u građanstvu koje neće moći da kupi meso i mlečne proizvode. Tada će se vlast zapitati da li će imati odakle da se uveze mleko i meso i kakvog će kvaliteta biti proizvodi koji će sa na rafovima marketa ponuditi građanima, naveo je odbornik Inicijative selo, grad, kaže poljoprivrednik Dragan Stanković.

Bez zadruge nema jakog sela!

Zadrugarstvo u Srbiji beleži uzlaznu putanju, počevši od 2016. godine, kada je odobren Zakon o Zadrugama, a posebno od 2017. godine kada je krenuo projekat „500 zadruga u 500 sela", koji vodi ministar za brigu o selu Milan Krkobabić. Za nešto više od tri godine formirano je blizu 1.000 novih zadruga. Samo u 2019. godini, 283 zadruge započele su svoju proizvodnju, a njih 56 dobilo je i bespovratna novčana sredstva kroz sistem ,,500 zadruga u 500 sela''.

„Toliki broj zadruga, tu može da se pronađe i kvalitet, tako da nam je to značajno, da su se ljudi okrenuli priči o udruživanju, da razmišljaju o tome, a i same brojke kažu da je to slučaj. Jer, samo udruženi u zadruge poljoprivrednici će opstati. Ako se ne udruže ne da će nestati nego će propasti. Naravno, tu je sad Ministarstvo za brigu o selu, preko koga se novac plasira zadrugama ali bih istakao da je tu uključen jedan tim ljudi i to je jako značajno", kaže Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije. Po njegovim rečima, upravo je to razlog zbog koga očekuju dobre rezultate jer je reč o sistemskim merama. „Uključeni su zadrugari, što je najvažnije.

Posebno se trudimo da to budu rubna područja, brdsko-planinska. Tu je lokalna samouprava, koja ima jako značajnu ulogu i koja je sve više prisutna u pružanju pomoći zadrugama. Tu su Zadružni savezi, tu je Ministarstvo, kabinet ministra Krkobabića, Srpska akademija nauka, Vlada i Predsednik Republike Srbije. To je tim koji je doneo nadu u boljitak", kaže Nikola Mihailović.

Po rečima ministra za brigu o selu Milana Krkobabića, ciklus „500 zadruga u 500 sela" pokazao je da je realnost da zadruga može da zaživi. „Mi smo to uspeli, za četiri godine sprovođenja akcije da pomognemo formiranje skoro 1.000 novih zadruga. Zadruge su formirali sami zadrugari. Niko nikad ne može nešto da uradi na takav način: da odete u skoro 1.000 sela i da okupite po najmanje pet domaćina ili 10 i da ih objedinite. Da oni reše da naprave jedan ovako valjan posao u kome će imati i troškove, naravno, od osnivačkih pa na dalje... Znači, to ne možete tek tako da uradite, ako oni to ne žele. Oni su to prihvatili, zato što su videli dobre primere. Vraćen je duh zadrugarstva i poverenje u njega. Svoj opstanak i ostanak videli su u udruživanju. Jer, samo udruženi mogu da ostanu. U suprotnom će ih pojesti velike multinacionalne kompanije. Shvatili su i da država hoće da pomogne", navodi ministar za brigu o selu Milan Krkobabić.

Bespovratna pomoć

Od 2017. do 2021. godine bespovratno je podeljeno 1,7 milijardi dinara. Tu bespovratnu pomoć dobilo je ukupno 152 stare i nove zadruge iz cele zemlje. Pomoć, odnosno boljitak, direktno je osetilo 6.120 porodica, ili oko 30.000 članova tih seoskih porodica. Očekuje se da će uskoro biti saopšteni rezultati najnovije bespovratne podele oko 500 miliona dinara. I taj novac dobiće oko 50 do 60 starih i novih zemljoradničkih zadruga. Stare dobijaju do 15, a nove do 7,5 miliona dinara. Ovo će biti četvrti put da se zadrugarima u Srbiji dodeljuje bespovratni novac. Akcija da bi dala rezultate treba da traje još nekoliko decenija. Jer u Srbiji je živo, odnosno sad podnosi završne račune 1.500 do 2.000 zemljoradničkih zadruga.

Kako navodi eks državni sekretar Darko Božić, zadrugarstvo u Srbiji ima tradiciju dugu preko 125 godina i može se reći da ima perspektivu i da će u narednom periodu, uz podršku Vlade republike Srbije, nastaviti krupnim koracima jer „nema jake zadruge bez jakog sela i jakog sela bez jake zadruge". „Tako je i krenuo program Vlade republike Srbije za podsticaj zadrugarstva „500 zadruga u 500 sela", što je dalo rezultat posle 2,5 godine, 607 novoformiranih zadruga i ja se nadam da će se i dalje nastaviti taj trend", rekao je tadašnji državni sekretar u ministarstvu poljoprivrede Darko Božić.

„Prvenstveno moramo da omogućimo da svako selo ima asfaltiran put, školu, dom zdravlja, crkvu, poštu, da imamo razvijen Internet u tim sredinama, kako bi mogli da funkcionišu kao ljudi u gradu. Sa druge strane, razvoj zadrugarstva otvara nova radna mesta, kako bi mladi ostali na selu, imali egzistenciju. Pre svega toga, biće neki programi usmereni na to da zadržimo lepšu populaciju, razvoj ženskog preduzetništa, ženskih zadruga, da naše dame imaju siguran posao u svojim zadrugama", naveo je tada Darko Božić.

„Taj proces je krenuo i on se neće zaustaviti. Zašto neće? Nismo ga mi izmislili", kaže ministar Milan Krkobabić i dodaje: „Zadrugarstvo nije naša usputna nostalgija na nešto što se sećamo. To je zapadnoevropska tekovina, odnosno, ja bih rekao imperativ, zapovedni način: mali posed, dole na jugu 2,4 hektara, centralna Srbija oko pet het hetkara, Vojvodina 11 hektara, zahteva da se ti domaćini objedine. Ako se ne udruže - ne mogu da opstanu", ističe ministar Krkobabić. „Pokrenuli smo se, čim je država na neki način pružila ruku, mi smo je prihvatili i nadam se da ćemo je opravdati", zaključuje Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije.

Njiva rodila nove biznismene

Ima biznismena koji odlično zarađuju, nema ih u tabloidima, ne rade preko ofšor zona i upisani su kao stopostotni vlasnici. Ime Dušana Mojsilovića, Nebojše Petrića i Stanka Popovića srpskoj javnosti ne znači ništa. U biznisu, međutim, njihove kompanije „Agromarket" Kragujevac, „Promist" Novi Sad i „Eliksir grupa" iz Šapca, su u 2013. godini bile među prvih 50 po poslovnim prihodima. U publikaciji TOP 300 bili su bolje rangirani od biznisa Predraga Rankovića Peconija, Toplice Spasojevića, Željka Mitrovića i Vojina Lazarevića, na primer. Iza njih na listi ostale su zvučne kompanije: „Lili drogerije", „Knjaz Miloš", „Meser tehnogas", „Lafarž", „Futura plus", „Gorenje", „Metalac", „Nestle", „Holcim", „Pionir"...

Zajedničko za svu trojicu je da su iz unutrašnjosti, da posluju u oblasti poljoprivrede i da su upisani kao stopostotni vlasnici svojih kompanija u našoj zemlji, da ne rade preko ofšor firmi i ne pojavljuju se u tabloidima. Ipak, nisu baš sva trojica potpuni anonimusi. Nebojša Petrić radio je u „Viktorija grupi", a Stanko Popović je bio jedan od vlasnika „Viktorija grupe". Upućeni kažu da je Popović svojevremeno bio čak alfa i omega ove kompanije, da se zatim povukao iz te priče, pokrenuo novi biznis i da je u Šapcu jedan od ozbiljnih igrača.

Dušan Mojsilović iz Kragujevca je javnosti potpuno nepoznat, a njegovo ime ne dovodi se u vezu ni sa jednom drugom firmom. U kontaktu za javnost je rečeno da anonimnost njihovog gazde uopšte nije slučajna. Poslovna politika kompanije je da se javni nastupi i neka vrsta medijske promocije izbegavaju. Promovišemo proizvode, a ne menadžere. Verujte da i u Kragujevcu ima ljudi koji uopšte nisu čuli za nas. Inače, na kraju 2013. godine „Agromarket" je zabeležio rast poslovnih prihoda od 109 odsto.

Ukupni poslovni prihod iznosio 16,07 milijardi dinara, pri čemu je neto dobit bila 1,32 milijarde dinara. Tokom 2013. godine Mojsilović je zaposlio 22 ljudi, pa je ukupan broj zaposlenih tada dostigao 750. Kompanija je osnovana još 1991. godine, a bavi se snabdevanjem, veleprodajom, maloprodajom i proizvodnjom repromaterijala za poljoprivrednu proizvodnju. Kako piše na njihovoj zvaničnoj internet stranici, firma pokriva potrebe kupaca na tržištu Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije.

Zanimljivo je, da po ovoj publikaciji, izdatoj pre nekoliko godina, među prvih 50 kompanija na listi TOP 300 najviše ima onih iz oblasti poljoprivrede. U agrobiznisu posluje i „Delta", „MK grupa", „Matijević", „Viktorija grupa". Ako je kriza promešala karte u srpskom biznisu, znači li to da će njiva roditi novu srpsku poslovnu elitu i da je poljoprivreda, konačno, postala naša šansa. Uostalom, Miroslav Mišković dobro zna da izabere najpofitabilnije sektore.

Kad je bankarstvo prestalo da bude toliko profitabilno, Miroslav Mišković prodao je ,,Delta banku". Kasnije se povukao iz osiguranja i u potpunosti ga prepustio italijanskom Đeneraliju. Onda je napustio i trgovinu, prodavši „Maksi" belgijskom „Delezu" i „Delta" se sada pretežno bavi poljoprivredom. Treba li većeg dokaza za to da profit sada leži u brazdi? Novi biznismeni u Srbiji postali su uočljivi u javnosti od 2016. godine.

Korona i seljaci

Cenu pandemije virusa korona trenutno najviše plaćaju mali i srednji poljoprivredni proizvođači, ali je virus samo dosolio stare boljke srpskog seljaka suočenog sa ucenom nakupaca, trgovaca, ali i slobodnim uvozom, smatra agroekonomista Milan Prostran. On nije bio mnogo iznenađen vešću da su seljaci u više sela u okolini Leskovca u 2021. godini uništili na stotine tona paradajza jer mu je otkupna cena pala na 10 dinara po kilogramu, a izvoz zbog epidemiološke situacije propao. „Domaći otkupljivači nas ucenjuju i nude nam 150 dinara po gajbici paradajza od 12 kilograma.

Proizvodnja nas je koštala 25 dinara po kilogramu, a samo gajbica 50 dinara", požalio se poljoprivrednik Dušan Kocić iz Svirca koji je počupao oko hiljadu strukova paradajza, a bacio oko 10 tona ubranog. U leskovačkom kraju proizvodnjom paradajza počeo je da se bavi veliki broj mladih, kako bi na taj način obezbedili egzistenciju.

Analitičar Milan Prostran je siguran da će kriza s pandemijom koronavirusa do proleća sledeće godine ostaviti dosta traga na sektor poljoprivrede. Potrošnja stanovništva će biti svedena na najosnovnije prehrambene proizvode, a ugostitelji, hoteli i turistička industrija, koji su njihovi najveći potrošači su gotovo stali sa poslom. „Verovatno će proizvođači poljoprivrednih proizvoda, pogotovo onih koji ne mogu da se skladište i čuvaju i ne mogu da čekaju bolje dane, trpeti najviše kada je u pitanju cenovni udar. Ovo su sezonski problemi.

Paradajz ili ga prodajete, ili će se baciti ako ga ne preradite. Uvoz i dalje ide, niko ga nije zabranio, prema tome, biće ovo jedna specifična, za nauk, godina i u poljoprivredi, pogotovo kada su u pitanju određene vrste voća i povrća", uveren je Prostran. On, međutim ukazuje na to da je korona samo dodatno zakomplikovala život poljoprivrednicima, pogotovo onim koji se bave proizvodnjom sezonskog voća i povrća koje ne može da čeka na bolju cenu. Sa malim subvencijama u odnosu na konkurenciju, pogotovo u EU, ali i zbog slobodnog uvoza regulisanog različitrim trgovinskim sporazumima, oni su praktično ostavljeni na milost i nemilost tržištu.

„Ja ne bih prezao od toga da neke proizvode iz uvoza koji ozbiljno ugrožavaju naše poljoprivredne proizvođače podvrgnemo nekim strožim fitosanitarnim merama, slično kao što to rade zemlje na zapadu - uvedete taksu na uvoz neke robe", kaže Prostran.

On napominje da su nam veliki trgovinski lanci koji su ovde dolazili postavljali 100 različitih uslova da bi neke od naše robe ušle u taj lanac. Podseća da smo pregovarali da se u njima nađe bar 60 odsto naše robe, ali onda ti lanci, kako kaže, počnu da igraju igru sa raznim sistemima kvaliteta, sa različitim sistemima pakovanja, forsirajući neke svoje partnere. Poslednji lanac koji je ovde došao tako ima dosta proizvoda iz Poljske, Rumunije i nekih drugih zemalja sa kojima je očigledno imao ugovore. Prostran perfidnim vancarinskim sistemima naziva zahteve trgovaca u velikim lancima koji da bi eliminisali domaće proizvođače počnu da izmišljaju - od propisane veličine proizvoda, njegove boje, načina pakovanja. On kaže da to zove perfidnim vancarinskim sistemima, kada trgovci počnu da izmišljaju sa zahtevima, od veličine proizvoda, njegove boje, načina pakovanja.

Na muci seljaka su se, bez razlike, ove godine kao i svih prethodnih, manje ili više okoristili nakupci i prekupci. Razlika i to višestruka između niske otkupne cene i jake cene sezonskog voća i povrća na zelenim pijacama išla je njima u džep. I nisu u problemu samo proizvođači paradajza. Otkupna cena višnje bila je 20 dinara za kilogram, a na pijaci ispod 100 nije mogla da se kupi, podseća Prostran. Već dvadesetrak godina govorimo o reindustrijalizaciji prehrambene industrije, ali je sve ostalo samo na priči. Sada je, kaže ovaj agroekonomista, jasno da bi bilo najcelishodnije da imamo razvijenije prerađivačke kapacitete i da sav višak koji proizvođači imaju može da se preradi u vrlo kvalitetne proizvode.

Seljak uvek podnosio teret

On ne spori da će pandemija sigurno uzeti danak i poljoprivredi, ali i ističe da je ona ta koja je otpornija, fabrika pod vedrim nebom čija će proizvodnja i ove godine imati značajnog uticaja na formiranje BDP-a. „To bi, uz određene subvencije, trebalo da cene i država i svi građani. Bilo bi dobro kada bi proizvođačima mogli da damo takozvanu cenovnu kompenzaciju. Farmeri su u EU zbog posledica koronavirusa dobijali svaki i do 200.000 evra, a naši su maksimalno mogli da dobiju 90.000 dinara", ističe Prostran.

Posle ove najnovije odluke EU o pomoći privredi, poljoprivrednici će, kako napominje, dobiti i dodatna sredstva i naravno da će sa cenom svojih proizvoda biti konkurentniji. Moramo u narednoj godini da pomognemo farmerima kroz veća direktna davanja. Cenu ove pandemije trenutno najviše plaćaju mali i srednji poljoprivredni proizvođači, pogotovo povrća i voća. To je očigledno sudbina naših farmera koji zbog toga što država ne može više da ih pomogne, najviše nose teret naših ukupnih ekonomskih problema. I to su, kako se ističe, radili kroz istoriju. Seljak je taj koji je nosio teret svih ekonomskih kriza, pa tako i sada, kaže Prostran, ali i dodaje da smo u 21. veku, gde i seljaka, pre svega, treba da interesuje da ostvaruje dohodak i da sačuva svoje gazdinstvo i porodicu.

Proizvodnja magarećeg mleka sve unosniji

Magareće mleko vekovima je poznato po svojim nutritivnim i lekovitim svojstvima. Po svom sastavu najsličnije je majčinom mleku, a njegova upotreba pozitivno utiče na celokupni imuni sistem i zdravlje. Veoma je efikasno u prevenciji kardiovaskularnih bolesti, kod ljudi koji boluju od astme, bronhitisa i hroničnih ekcema. Takođe, mleko magarice sadrži 60 puta više vitamina C nego kravlje i s obzirom da ima vitamina A, D i E vrlo je bogat izvor kalcijuma i fosfora.

Od početka pandemije vlada ogromno interesovanje za ovaj napitak zbog njegovih lekovitih svojstava koja pomažu naročito kod onih pacijenata koji su imali problema sa disajnim putevima i plućima. Ipak, ono što mnoge intrigira jeste njegova cena koja se u Srbiji kreće od 20 do 40 evra za jedan litar.

"Cene variraju od farme do farme. Na našoj farmi litar mleka košta 20 evra, a na nekim drugim farmama ide i do 40 evra. Kada je reč o regionu, u Bugarskoj je na jednoj od najvećih farmi cena oko 40 evra, u Rumuniji od 20 pa naviše, dok je u Crnoj Gori 50 evra", kaže za Biznis.rs Sergej Ivanov, vlasnik porodičnog poljoprivrednog gazdinstva Ivanov, koji se proizvodnjom magarećeg mleka u okolini Dimitrovgrada bavi od 2005. godine.

Svoje proizvode najpre su prodavali kupcima iz Sofije, a od kada je počela epidemija sve više je kupaca iz okolnih mesta, Niša i Beograda. Takođe, njihovo mleko pazare i ljudi iz Crne Gore i Severne Makedonije. Proizvođača ima dosta i u Vojvodini, selu Kovilji, Krčedinskoj adi i Zasavici kod Sremske Mitrovice.

Od ovog posla može da se ostvari dobar prihod, ali je neophodno imati što više životinja na farmi, kako bi se one sukcesivno ždrebile i kako bi se uvek imalo mleko u ponudi, objašnjava naš sagovornik i dodaje da njegovo porodično gazdinstvo trenutno broji 60 magarica. Prosečno, od magarice koja se ždrebi svake druge godine, dobija se na godišnjem nivou 40 litara mleka. Kada se to pomnoži sa cenom, koja je u proseku 20 evra, to je 800 evra. Za hranu tokom jedne godine izdvoji se oko 200 evra, pa neki realan prihod po magarici iznosi oko 600 evra.

(Nastaviće se)