Dežurna

Ringišpil u njegovoj glavi!

Republika Srbija već duži niz godina unazad svoju spoljnu politiku zasniva na ideji „četiri stuba", a što praktično znači da se pokušava voditi što izbalansiranija politika prema Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Pekingu. Manje više, većina aktuelnih političkih aktera što vlasti što opozicije su bili aktivni u izgradnji ovakve pozicije. Najpre je vlada čiji je predsednik bio Vojislav Koštunica, a Vuk Jeremić i Dragan Đilas važni ministri, potpisala energetski sporazum sa Ruskom Federacijom. Na bazi ovog sporazuma je kasnije privatizovana Naftna industrija Srbije, izgrađeno gasno skladište u Banatskom Dvoru i napravljen magistralni gasovod. Ovaj sporazum sa Moskvom imao je i deo vezan za rusku odbranu Rezolucije 1244 čime se branio i još uvek se brani teritorijalni integritet države, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Međutim, ono što treba reći da je manje više ista politička grupacija godinu dana pre ovog energetskog sporazuma sa Rusijom potpisala niz vojnih ugovora sa Sjedinjenim Američkim Državama čime je praktično čitava teritorija Srbije stavljena na raspolaganje američkoj vojsci. Na ovaj način u tom periodu obe velike sile su dobile ono što im je bilo značajno, a mi smo kao država dobili kakav takav manevarski prostor.

Sve vlasti od 2000. su imale istu mantru vezano za tzv. evropske integracije tako da se sa manje ili više entuzijazma ta pro EU priča ima u svim vladama uključivši i aktuelnu. Na neki način EU pozicija je oduvek bila neka vrsta zaštite od glavnih globalnih aktera jer su se vodeće države Zapadne Evrope oduvek trudile da pokažu sopstvenu snagu i značaj (mahom neuspešno), ali i potrebu da se u ovom regionu ne desi ponovo situacija nalik na onu iz devedesetih.

I konačno, u periodu vlasti Borisa Tadića je započeto, da bi se pod Nikolićem i Vučićem u punom obimu nastavilo približavanje Kini. Inicijalna ideja je bila da se vrši neka vrsta ekonomskog balasniranja do tada dominantnog uticaja EU kao i međunarodnih finansijskih institucija poput MMF, Svetske banke, Evropske banke za privredu i razvoj i dr. Međutim, umesto balansiranja u poslednjih nekoliko godina Vučić je počeo da se naglo i rekao bih dosta nekontrolisano zadužuje kod Pekinga kako bi mogao da finansira svoj sve skuplji opstanak na vlasti.

Bilo kako bilo, u ovakvoj situaciji Srbiju je dočekao rat u Ukrajini. Već prvi metak koji je ispaljen bio je jasan signal da će dosadašnji stil balansiranja biti nemoguć. Sasvim očekivano vlast, ali i mi kao narod smo se našli pod velikim zapadnim pritiskom da osudimo Putina i da se skoro u potpunosti odvojimo od Rusije.

Pri tome zapadnjaci ignorišu sve štete koje bi mi kao država imali, a one se mere milijardama evra u sferi ekonomije i potpunog gubitka časti u sferi politike. Takođe, u mnogome se ignoriše i stav javnosti koji je preko osamdeset procenata protiv uvođenja sankcija Rusiji. Jedino o čemu se vodi računa je sprečavanje nekih ekpslozivnih reakcija koje bi mogle da izazovu neku veću politički krizu, tako da se trenutno vrši svojevrsno deminiranje srpske javnosti i neutralisanje svake potencijalno opasne tačke otpora. To praktično znači da u narednih nekoliko meseci pred Vučića sigurno neće biti stavljen ultimativan zahtev vezan za uvođenje sankcija Rusiji, ali će zato to sa druge strane skupo da ga košta pošto će morati da isporuči mnoge druge stvari.

Jedan od primera je i Rio Tinto i čitava priča vezana za iskopavanje litijuma u Srbiji. Svedoci smo da je sam Vučić ponovo krenuo u agresivnu lobističku kampanju i da će očito pri tome ignorisati sve moguće argumenete koji govore protiv realizacije takvog projekta.

Ova priča je povezana i sa nečim što na prvi pogled nije tako vidljivo kao pritisci vezano za srpski odnos prema Rusiji. Naime, usled ovakve međunarodne situacije Srbija ima sve teži pristup svetskom finansijskom tržištu što praktično znači da režim više ne može da se zadužuje tako lako kao što je to rađeno do sada. Ovo praktično znači da će u narednom periodu narod i država morati da žive od sopstvenog rada i prihoda koje nam donose sve one silne fabrike i investicije koje je Vučić otvarao ovih deset godina unazad.

Ovo predstavlja opasnost po vlast mnogo veću čak i od uvođenja sankcija Rusiji jer oni sami znaju koliko je istinita priča o tome da smo mi nekakav ekonomski tigar, pa shodno tome Vučić sada užurbano radi na ponovnom uspostavljanju odnosa sa MMF i drugim zapadnim finansijskim institucijama, a što je zbog lakoće dobijanja kineskih kredita gotovo u potpunosti bio zapostavio. Tako da u kontekstu ovoga treba posmatrati i sve novo vezano za Rio Tinto pošto se zapadnim finansijskim centrima mora u praksi dokazati da postoji isti tretman kineskih i njihovih investicija.

Druga važna stvar koja se dogodila bila je dopremanje jedne baterije sistema protiv vazdušne odbrane koju je Srbija kupila od Kine još pre nekoliko godina. U trenutku sastavljanja ugovora niko u svetu nije imao primedbi, međutim usled promenjenih međunarodnih prilika vlast se našla u prilično teškoj situaciji i pod udarom sa zapada.

Kao izlazna strategija ponuđeno je da se za vrednost od preko dve milijarde evra kupe francuski (NATO) avioni tipa „Rafal", a što je za Vučića delovalo kao igranje na sigurno imajući u vidu da ipak postoji neki makar privid tradicionalnih savezničkih odnosa sa vojskom Francuske. No, ni to neće ići baš tako lako jer se pravo niodkuda u medijima našla nova informacija o tome kako će Srbija ipak kupiti britanske (NATO) avione tipa „Tajfun". Tako da smo vrlo brzo došli u situaciju da se dve lobističke grupe (čitaj obaveštajne zajednice) javno nadmeću koja će snažnije da primora vlast da se opredeli između dva NATO tipa aviona, a bez da iko postavi pitanje zbog čega se napušta ruska tehnologija koja je već decenijama unazad dominantno prisutna u našem ratnom vazduhoplovstvu i protiv vazdušnoj odbrani.

Takođe, postavlja se pitanje i odakle su se sada pojavile pare da se kupuju nove NATO letelice, a pre samo nekoliko godina vlast je javno govorila da Srbija nema para da kupi nove MIG-ove već se tražila donacija od Rusije i Belorusije u vidu polovnih aviona. Naravno, i ovde odgovor leži u potrebi vlasti da zapadu da jasne garancije da će se ići u pravcu potpunog strateškog vezivanja za njih, a uzimanje vojne tehnologije koja će u upotrebi biti dugi niz godina su više nego jasni signali i zalozi za budućnost.

Ono što se evidentno može videti iz ponašanja Aleksandra Vučića u ovih dva meseca koliko traje rat u Ukrajini je to da je on ušao u nešto što bih ja definisao kao ringišpil spoljna politika. Njegova nada je da na taj način kupuje vreme do bilo kakvog raspleta međunarodne situacije.

Međutim, takvog raspleta nema ni na vidiku jer će se pravi efekti rata i pokrenute globalne krize videti tek nakon nekoliko godina. A da stvar bude nepovoljnija po sve one koji poput Vučića žele da pohrle na pobedničku stranu, ni pobednik (ili pobednici) neće biti poznat još dosta dugo. Jer čitava ova sitaucija je dovela do situacija u kojoj se testira izdržljivost svih sistema, od državnih do kompanijskih, i na kraju će lovorike uzeti onaj koji najduže bude mogao da stoji na nogama. Zbog toga se može očekivati da i ne bude klasičnog pobednika već da će na neki način pobedu proglasiti i Vašington i Moskva, a da će nakon toga svet funkcionisati u novoj eri koju će obeležiti proces regionalizacije.

Ovde dolazimo do ključne stvari i čitavog motiva da napišem ovaj tekst. Naime, ukoliko svet bude nastavio da funkcioniše kroz nekoliko regionalnih blokova to će državama kao što je Srbija dati mogućnost da budu mesta saradnje. Mi zaista spletom čudnih istorijskih okolnosti jedini u Evropi imamo istorijat odnosa sa praktično svim dominatnim akterima međunardone politike i shodno tome možemo biti kandidat za „novu Švajcarsku".

Naravno, pri tome ne mislim da je realno brzo postići švajcarski standard, ali jeste moguće dobiti status političke i vojne neutralnosti kroz proces dogovora i sa Istokom i sa Zapadom. Jedan broj država u svetu će zasigurno takav dogovor postignuti, tu pre svega mislim na Tursku, Azerbejdžan i Kazahstan. No, to su sve azijske države i shodno tome su za brojne evropske potrebe daleko i sa velikom dozom civilizacijske razlike i barijera koje to nosi sa sobom. Srbija i Beograd bi bili idealna mera kompromisa, a što bi otvorilo sijaset realnih mogućnosti da se ovaj narod i država pokrenu u pravcu razvoja i oslobađanja svih onih potencijala koje smo kao narod uvek imali.

Preduslov za tako nešto je veliki društveni i politički dogovor koji bi se morao postignuti. To naravno ne znači fingiranje razgovora i truli kompromis koji su postigli Vučić i Đilas. Naprotiv, upravo je taj razgovor u mnogome i služio da Srbiju pomeri u pravcu koji odgovara samo političkom zapadu. To se vidi i iz toga što je rezultat čitave priče dogovor o novim izborima u Beogradu čime je javnost dobila da glođe kosku dok se u pozadini odvijaju procesi od istorijskog značaja.

Zbog svega toga sada nam je više nego ikad potreban onaj narodni refleks i težnja za samoočuvanjem jer će se svi novi društveni i politički dogovori prvo morati postići na ulici među običnim narodom, a tek onda unutar institucija koje su očigledno zaključane za bilo kakav opšti interes.