Govoreći otvoreno

Kako, za čije interese i sa kojim ciljem Vučićev režim i „strani faktor" špijuniraju građane Srbije

ŽIVOTINJSKA FARMA

Čuveno književno delo slavnog Džordža Orvela, govori o tome da je vlast na „Životinjskoj farmi" u rukama Napoleona koji sebe proglašava višim autoritetom i smatra se važnijim od ostalih. Navodni plan da će sve životinje biti jednake i živeti u izobilju, vremenom je postao daleka prošlost koje se gotovo niko više ne seća. Da li je Srbija na putu da zaboravi obećano „izobilje" koje joj Vučić, očito oboleo od bonapartizma, svakodnevno nudi? Ili, recimo, šta će biti kad „Napoleon" uskoro bude srušen, farma raspuštena a građani shvate da imaju svoja prava i slobode i da nisu Orvelovo stado?

Nikola Vlahović

Ko prati i špijunira građane Srbije, za čije interese i na kakav način? Ovo su pitanja i teme koje režimski mediji najčešće smeštaju u okvire raznih teorija zavere. Od silnog uzbuđenja što ima potpuni uvid u svačiji život, hvali se često i bolesni samodržac A. Vučić, da „država ima sredstva da sazna šta hoće i kad hoće".

I, to je zaista tako, na žalost svih koji misle da su makar malo slobodni ili da makar malo mogu da računaju na svoju privatnost. U slučaju Srbije, prekršena su sva ljudska prava, srušene sve zakonske barijere i pogažena sva ustavna prava i međunarodne konvencije, kad su u pitanju lični podaci građana i sve drugo što je tekovina Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

Da bi bilo jasnije kako funkcioniše ovaj otvoreni rat protiv ljudskih prava i sloboda u Srbiji (a, po svemu sudeći i u banana-državama takozvanog regiona) i kako je nekadašnji sistem bezbednosti pretvoren u režimsko praćenje svih i svakoga, treba reći još jednu važnu činjenicu: dok diktatorski režim Aleksandra Vučića „nadgleda" šta mu radi njegov direktni neprijatelj, slobodni građanin Srbije (a, ima i takvih!), strane obeveštajne zajednice sa svojim supermodernim tehnologijama, ne samo što prate i špijuniraju, nego rade na „preoblikovanju" ove balkanske države i njenih građana.

I, tu im nesebično pomažu opasni klovnovi i umišljeni „vladari" poput Aleksandra Vučića, navodno „pokajnika za grehe iz devedesetih" koji je „dizajniran" od strane kolonijalnih službi, kao idealna marioneta. Zato mu mandat koji je dobio od angloameričkih obaveštajnih službi još uvek nekim čudom traje.

Počelo je i znatno ranije, u jednom drugom sistemu, ali ozbiljna superkontrola građana Srbije uspostavljena je, moglo bi se reći, u julu mesecu 2015., nakon četiri godine pregovora jedne strane softverske kompanije, sa svakom dotadašnjom vladom Srbije.

Naime, srpske bezbednosne službe Srbije, pre svega Ministarstvo odbrane, pojavilo se u tom periodu kao „probni" korisnik špijunskog softvera kompanije "Hacking Team" (HT) iz Milana (Italija), čije su elektronske baze kasnije postale dostupne javnosti zahvaljujući antiglobalističkim (za velike sile i krupan kapital-anarhističkim) projektima poput Anonimusa i Vikiliksa.

Nedugo pošto je kompromitovan Twiter nalog pomenute italijanske kompanije, i kad je objavljeno preko 400 gigabajta podataka, uključujući interna dokumenta, liste klijenata kao i softverski kod, jedna isto tako borbena", „partizanska" grupa pod imenom Team Share fondacija, pronašla je i izdvojila prepisku kompanije koja se odnosi na Srbiju, a u kojoj su učestvovali pripadnici BIA i Ministarstva odbrane, kao i jedna privatna firma sa Novog Beograda.

Pregovori su vođeni od kraja 2011. godine, delom uz posredničke usluge privatne firme za trgovinu i proizvodnju računarske opreme "Teri Engineering" (Novi Beograd), čija je direktorka ugovarala sastanke, testiranje softvera i pregovarala o ceni. Ova beogradska firma se u internom razgovoru označava kao akter koji bi proizvođače špijunskog softvera mogao uvesti „u čitavu centralnu Evropu".

Prema tadašnjim podacima, prvi zabeleženi kontakt iz Srbije bio je uspostavljen nakon međunarodnog sajma opreme za unutrašnju bezbednost MiliPol Paris 2011, kad se predstavništvu kompanije Hacking Team obratio pripadnik Bezbednosno-informativne agencije (BIA) sa pozivom za predstavljanje softvera HT u Beogradu. To „testiranje" se kasnije i zaista dogodilo u doušničkoj „Firmi" na Banjici.

Bila je reč o sistemu za daljinsku kontrolu (Remote Control System, RCS) zasnovanom na ciljanom širenju virusa na kompjutere i mobilne telefone osoba koje su pod nadzorom, ili, „službinim" rečnikom rečeno: na merama.

Bio je to tek mali uvod u događaje koji će da uslede... Jer, neće valjda u domovini Nušićevog Alekse Žunjića, srpske „službe" da zaostanu pred svetom, pored ovoliko ultramoderne špijunske tehnologije!

Od 2008. godine, kad se odvojeno krilo primitivnih i vulgarnih šovinista iz „Udbine" Srpske radikalne stranke navodno „razišlo" i postalo „Srpska napredna stranka", strani „obaveštajni faktor" mogao je da nastavi sa radom. Kad su izdvojili Aleksandra Vučića kao povoljnu „figuru" podložnu podaništvu i korupciji, sve je krenulo da se dešava brzo: najpre je „počišćeno" ono što je još valjalo u policiji, ali i „na Banjici", a na ključna mesta dovedeni su pseći odani mediokriteti, a često i potpuni idioti čiji IQ ne doseže 90 (na nivou „normalno tupog").

Sa druge strane, angažovani su „paralelni operativci", uglavnom mlađi i „seksualno liberalniji", po volji pomamljenog diktatora.

Tako je Vučić stvorio svoju službu cinkaroša koja se bavi isključivo kontrolom građana, „da ne dignu glavu" i da on može nesmetano da vrši „preporod Srbije", sve dok je tako „preporođenu" ne uništi. I, šta god da on danas priča i uzdiže sebe i svoje „visoke ciljeve", to mu je bio i ostao osnovni zadatak koji je dobio od svojih inspiratora. A, blizu je potpunoj realizaciji tog razbojničkog posla.

Od 2013. do ove 2023. godine, na Srbiji i građanima Srbije, isprobane su mnoge tehnološke „inovacije", namenjene praćenju, opserviranju i „usmeravanju" miliona ljudi, pa čak i promeni njihovog načina razmišljanja, stilu života i shodno tome političkim uverenjima.

Vučićeva vlada, neka njegova ministarstva i agencije nabavljali su u tu svrhu razne softvere, sarađivali sa spretnim tehnološkim grupama koje su im se „dobronamerno" nudile i takođe „blagorodno" uzimale milione evra iz džepova građana.

Između ostalog, kupljen je i korišten (i koristi se) softver pod imenom Predator a, jedno vreme Vučićeva vlada je „koristila usluge drugog pravnog lica za korišćenje softvera Predator".

A, na kakav je način lični režim Aleksandra Vučića mogao da koristi Predator i kako taj program može da se zloupotrebi protiv javnog interesa i opšteg dobra građana Srbije, opisao je ukratko Njujork Tajms (New York Times): Predator je koristila država Srbija i on spada u kategoriju spyware-a, malicioznih softvera za špijuniranje.

Ovakvi softveri koriste brojne poznate i nepoznate tehnike kompromitacije različitih aplikacija i sistema da bi iz njih izvukli što više vrsta podataka. Ti podaci uključuju sadržaj komunikacija iz chat aplikacija i SMS-a, e-mail prepiske, lokacije uređaja, ali neki mogu i tajno da aktiviraju mikrofon, kameru, ili potpuno kloniraju aktivnosti na telefonu ili računaru.

Analize zaraženih uređaja pokazale su tada da je i jedan drugi špijunski softver, Pegasus, koji je instaliran bez „klika" (takozvani „zero-click attack"), dok je Predator (pri demonstraciji svoje moći), u demonstraciji zarazio telefon otvaranjem linka poslatog preko Whatsapp-a (takozvano pecanje-fishing).

Softveri poput Pegasus-a i Predator-a sposobni su da zaraze većinu popularnih pametnih uređaja, operativnih sistema poput Android i IOS, i aplikacija koje se na njima pokreću.

Uzimajući u obzir da je regularnu GSM komunikaciju lako pratiti od strane države uz pomoć mobilnih operatera, a internet komunikacije uz pomoć internet servis provajdera i kompanija koje pružaju servise onlajn, praktično jedini način zaštite bio bi izbegavanje svake elektronske komunikacije, što je danas gotovo nemoguće.

Do današnjeg dana, na polovini 2023. godine, ovakvi i slični softveri postali su omiljena igračka Vučićevog režima.

Nivo manijakalne superkontrole od strane ovog opasnog ludaka i njemu podređenih ulizica, dostigao je nezamisliv nivo za razum prosečnog čoveka. I sve lične podatke ljudi sa kojima treba da razgovara, koristi isključivo da bi impresionirao i zastrašio, a kad treba i ucenio.

To radi ne samo građanima, nego i svojim najbližim saradnicima, kad god se nameri na nekoga iz bilo kog razloga.

Na ovaj način, stvorio je strahovladu koja je doslovno paralisala Srbiju.

Na drugoj strani ove priče, nalaze se stare metode špijunaže i takođe pretnje, ali sasvim otvorene i drske. Nedavno (početkom avgusta 2023), američki ambasador Kristofer Hil pokazao JE kako to u „u praksi" izgleda.

Naime, ambasada SAD u Srbiji, već duži niz godina je transparentni donator Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP). Ovom prilikom, „udelio" je jednu manju donaciju, oko šezdeset minijaturnih video-kamera za policajce na beogradskim ulicama, koje su oni sada dužni da nose kao obavezan deo opreme, zakačene spreda na odeći. Na taj način, snimaće i građane i događaje u „realnom vremenu". U pitanju je tek prvi, „probni" kontigent, a masovna upotreba uskoro počinje.

Bilo bi sve ovo prilično smešno da nije tragično, da jedan narod i država, u prošlosti dokazano sposobna da proizvodi za sebe i svoje potrebe (samo nekadašnja Elektronska industrija Niš, imala je kapacitete za elektroniku široke namene, ali je planski uništena), dozvoli sebi ovakvo poniženje.

Uostalom, treba samo citirati šta je ovaj potrošeni američki diplomata kazao ovom prilikom:

„Pitanje je balansiranja moći države sa pravima pojedinaca. Ove kamere osiguravaju transparentnost i osiguravaju da se poštuju svačija prava. Ovaj, kao i mnogi drugi napori, čine se radi unapređenja vladavina prava u Srbiji".

Prevedeno na srpsko-hrvatsku verziju svih regionalnih jezičkih varijanti, ovo znači (i čita se) ovako: špijunaža građana, kršenja njihovih prava, zastrašivanje i „darovanje" diktatora koji sve čini da „utiša Srbiju".

Sramno hapšenje Milovana Brkića, glavnog i odgovornog urednika ovog magazina, koje je izveo Aleksandar Vučić uz prećutnu saglasnost „velikih branilaca ljudskih prava" među kojima se i ambasador Hil ističe, govori da je samozvani „Vođa" zapravo personifikacija jedne zločinačke ideje - da se uguši sloboda govora, čak i na takozvanoj javnoj površini.

Nije slučajno Vučić naredio da od Knez Mihailove, Terazija i Slavije i okolnih ulica centralnih delova glavnog grada Beograda, budu instalirane kineske „Huawei" kamere zadnje generacije, koje snimaju ne samo video nego i audio, svaki razgovor, čak i sa prilične daljine i vrše „prepoznavanje lica". Svako danas može da bude na isti način uhapšen kao i jedini slobodni novinar u Srbiji, koji se usudio da kaže šta misli i o njemu i o njegovoj lažnoj opoziciji sa korumpiranim Draganom Đilasom na čelu.

Nije američka ambasada jednom donirala „sredstva" MUP-u Srbije, nego mnogo puta do sada: 20. decembra 2021. Tadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova Bogdan Pušić („policajac na motoru", kako su ga iz sprdnje zvali, jer je to i bio dok nije „unapređen") i tadašnji ambasador Sjedinjenih Američkih Država Entoni Godfri imali su čitavu ceremoniju primopredaji policijske opreme, vredne 280.000 dolara, koju je Ambasada SAD donirala Službi za borbu protiv droga.

Donirana tehnika je bila „najnovije generacije", a „doprinela" je tako što je Vučićev režim koristio za špijuniranje i razotkrivanje „narko-kontrabandi", koje su ugrožavale njegovu bandu.

Možda je neko zaboravio ali Amerikanci nisu: čim je Vučić krenuo u porobljavanje Srbije, u novembru 2013., Ambasada SAD donirala je tadašnjem MUP-u i Upravi carina vozila i opremu vrednu 1,2 miliona dolara.

Za vreme Vučićevog „Nebojše iz Beograda", koji je bio tada još uvek ministar policije, 26. marta 2019., bivši ambasador SAD, Kajl Skot, poklonio je u ime svoje vlade vozila za MUP Srbije sa „ugrađenom računarskom opremom". Ukupna vrednost donacije bila je 1,2 miliona dolara.

Skot je tada podsetio da je od 2006. godine do tog trenutka, američka ambasada za srpske službenike obezbedila opremu i obuke u vrednosti od oko 12 miliona dolara.

Ali, SAD isto tako ne zaboravljaju da neke druge sile u Srbiji čuvaju bivšeg komandanta Žandarmerije, Gorana Radosavljevića Gurija, koga smatraju odgovornim za likvidaciju braće Ilija, Mehmeta i Agrina Bitićija, američkih državljana. Svake godine, na američki Dan nezavisnosti, Vladi Srbije stigne „opomena": "Sjedinjene Američke Države ponovo pozivaju Srbiju da u potpunosti istraži ovaj slučaj i privede pravdi one koji su počinili i zataškali ova ubistva". Zvanično se to ovako tumači: „slučaj Bitići" predstavlja jednu od stalnih tačaka spoticanja u odnosima SAD i Srbije, koji su - saglasne su obe strane - na uzlaznoj putanji, dok Vašington istrajno zahteva od vlade u Beogradu da odgovorni za ubistvo budu privedeni pravdi.

Braća Ili, Mehmet i Agron Bitići bili su američki državljani koji su 1999. ušli u Srbiju da bi se pridružili OVK i borili protiv srpskih snaga bezbednosti. Po završetku rata, oni su 26. juna 1999. pokušali u civilnim odelima da pomognu romskim porodicama iz Prizrena da sa Kosova pređu u centralnu Srbiju. Tada su uhapšeni zbog "ilegalnog ulaska u zemlju" (Jugoslaviju) i dan kasnije su prekršajno osuđeni pred sudom u Prokuplju na 15 dana zatvora. Odobreno im je da iz pritvora izađu tri dana ranije, ali su, umesto da budu pušteni na slobodu, odvedeni u bazu Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije u Petrovom Selu, gde su ubijeni, a potom pokopani u masovnu grobnicu u kojoj su već bila tela kosovskih Albanaca. Njihova tela su otkrivena jula 2001. godine. Ruke su im bile vezane, a na potiljcima su imali rane od ispaljenih metaka.

Podsetimo i na to da je ambasada Sjedinjenih Država u Beogradu saopštila je povodom informacije da je Goranu Radosavljeviću Guriju, koji je povezan sa slučajem ubijene braće Bitići uručena plaketa Žandarmerije, da on treba da bude suočen sa pravdom, a ne da dobija priznanja: „Radosavljević je čovek koji je upravljao kampom za obuku gde su 1999. godine pronađeni ostaci trojice ubijenih Amerikanaca - Ilija, Agrona i Mehmeta Bitićija", objavila je američka ambasada na društvenoj mreži Twiter.

Ali, zašto i pored svega, SAD preko svoje ambasade „subvencionišu" „ministarstva sile" u Srbiji? Odgovor ne može biti jasnije: radi svojih interesa, radi bolje kontrole svih srpskih bezbednosnih službi i zato što im se može, jer su i sve prethodne i sadašnja vlast divljački uništavali sopstveni industrijski potencijal, od koga je ostao samo još samo onaj deo koji proizvodi lako naoružanje i municiju za „prijateljska" i za „neprijateljska" tržišta (tako Vučić shvata tu „ekonomiju").

Međutim, umešala se i Narodna Republika Kina u posao špijuniranja građana Srbije, pa je nedavno MUP-u Srbije donirala skenere za pregled vozila. Kako se navodi na sajtu Vlade, donacija je vredna 9,7 miliona evra, a u pitanju su dva skenera na kamionima i četiri seta skenera za pregled prtljaga. Vučićev skandalozni ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić primio je ovaj „poklon", a policijski službenici Ministarstva unutrašnjih poslova „uspešno" su završili obuku o korišćenju skenera, koju su održali eksperti kompanije Nukteh, proizvođača donirane opreme čime se pohvalila bivša ambasadorka Kine u Srbiji Čen Bo. Niko od Vučićevih „stručnjaka" ne zna gde je „konektovan" softver tih skenera.

Jedan od dobro upućenih, koji otvoreno (i opravdano) sumnja u mega-špijunažu, tvrdi da Kina polazi od pretpostavke da ako uspe da osvoji tržište i „pusti korenje" u zemlji koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, posle toga može da se proširi na susede na Zapadnom Balkanu, a kasnije i druga veća tržišta u Evropskoj uniji. Naime, Kinezima se nigde ne žuri. Rade polako ali „dalekometno".

Srbija je, inače, deo kineske Inicijative "Pojas i put" kineskog predsednika Si Đinpinga, sa ciljem povezivanja Kine sa Evropom i prodora na Zapad. Kina je u protekloj 2021. godini bila na drugoj poziciji najvećih spoljnotrgovinskih partnera Srbije. Od pet najvećih srpskih izvoznika u prošloj godini, tri su kompanije u vlasništvu kineskih investitora koje su ostvarile ukupan izvoz od 1,9 milijardi evra. I to je sve zvanično potvrdila Vlada Srbije. Ali, baš zbog ovakve saradnje sa Kinom, Srbija se našla pod pojačanim monitoringom Evropske unije (EU), čijem članstvu navodno teži, dok su iz Sjedinjenih Američkih Država (SAD) stizala upozorenja zvaničnom Beogradu zbog saradnje Srbije i Kine u oblasti odbrane.

Međutim, u septembru 2021. godine, dotadašnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin i ambasadorka NR Kine u Beogradu Čen Bo potpisuju dokument o donaciji Kine za sisteme koji će objediniti sve hitne službe u Srbiji, iz Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) koje je potpisnik sporazuma. I danas se ćuti o detaljima i tehnologiji koja će biti korišćena. MUP je 28. septembra 2021. saopštio da će potpisani sporazum sa Kinom omogućiti uvođenje jedinstvenog srpskog broja 112 "koji će objediniti sve naše službe koje pomažu ljudima kada im je pomoć potrebna, skratiti brzinu reagovanja u tim situacijama, omogućiti da se preciznije odredi lokacija sa koga je poziv upućen". Niko nije rekao da će uz američku, satelitsku superkontrolu, ova kineska prevazići sve do sada viđeno! Jer, kineski sateliti mogu i hoće da prate više državnih sistema Srbije odjednom! Otuda kineska ideja, uvođenja jedinstvenog broja 112 za hitne slučajeve. Plan jeste, a izvori ovog magazina potvrđuju, da se projekat testira u Srbiji a kasnije bi se primenio širom EU.

Ali, ne zna se i neće se znati još dugo, a možda se nikad neće ni saznati, ko upravlja tom opremom, ko je odgovoran za pitanje podataka koji se eventualno mogu prikupljati korišćenjem te opreme i da li je ta donacija dogovorena nekim ranijim sporazumom sa Kinom i da li postoji neki naredni korak u takvom projektu. Ne zna niko u Srbiji, a najmanje Vlada Srbije, kakva je priroda ta tehnologija i da li ostavlja mogućnost kineskom snabdevaču da prikuplja i analizira podatke. Kineska država je već ušla u privatne živote građana Srbije sa projektom "Bezbedan grad" u okviru koga je obezbeđivala Srbiji opremu za video nadzor.

Sporazum Srbije sa kompanijom Huawei, uspeli smo da dobijemo neke informacije od MUP-a o planovima i broju kamera, kao i informaciju da se kamere koriste, ali se ne koristi softver za automatsko prepoznavanje lica", navodi Ana Toskić iz organizacije "Partneri za demokratske promene". Ona je dodala da sama sadržina projekta "Bezbedan grad" nije poznata. Srbija, odnosno Ministarstvo unutrašnjih poslova, potpisalo je sa kompanijom Huawei Sporazum o strateškom partnerstvu za uvođenje sistema kamera u okviru projekta "Bezbedan grad" 3. februara 2017. godine. Kamere su instalirane na više stotina mesta u glavnom gradu Srbije, a projekat "Bezbedan grad", u okviru kojeg su kupljene od kompanije Huawei, predviđa više od 1.000 kamera na 800 lokacija u Beogradu. One su već na ulicama Beograd i drugih gradova.

Projekat "Bezbedni grad" omogućava, prema Huawei specifikaciji, prepoznavanje lica građana, i ukrštanje sa fotografijama koje su u posedu MUP-a, i na taj način identifikaciju građana. Ova tehnologija se svugde na Zapadu smatra spornom sa stanovišta ljudskih prava i privatnosti građana. Sve podatke koji se tiču projekta sa kompanijom Huawei, MUP je označio kao "tajne". Projekat "pametnih gradova" je projekat kineske vlade koji se zasniva na širokoj upotrebi savremenih informatičkih i telekomunikacionih tehnologija za detekciju, analizu i integraciju svih ključnih informacija vezanih za funkcionisanje jednog grada.

Kako se navodi u izveštaju iz januara 2020. godine, objavljenom na sajtu Američko-kineske komisije za ekonomski i bezbednosni pregled, Kina navodno ima skoro 800 pilot programa pametnih gradova koji su u toku ili se planiraju. Šta je za njih jedna mala Srbija, čiji narod pod diktaturom Aleksandra Vučića sve manje vidi, a sve više je „viđen", u digitalnim bazama najvećih svetskih obaveštajnih službi. Kako bi to rekao slavni lik iz „Balkanskog špijuna", Ilija Čvorović: „U aparatu su svi! Zapisani!"

Bilo bi to smešno da epoha elektronskog nadzora svih i svakoga nije dostigla zastrašujuće razmere.

Novi srednji vek, mrak u kome se male zemlje pod diktatorima (kao što je Srbija) nalaze, nemaju mnogo nade da će se izboriti za svoja građanska prava i makar malo privatnosti, a da ne govorimo o slobodi govora, Ustavom i zakonima zagarantovanom. To se ne može osvojiti u malim grupama i sitnim politikanstvom.