Feljton

„Zanat špijunaže": Iz knjige Alena V. Dalsa, doajena američke diplomatije o tehnikama obaveštajnih službi (8)

POSLOVI TAJNI, A KRITIKA JAVNA

Svi dobri poznavaoci obaveštajnih poslova i špijunaže od kraja XX veka do danas, smatraju da je knjiga The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže), autora Alena V. Dalsa, diplomate, i vodećeg američkog obaveštajca, najbolje delo iz ove delikatne oblasti. Dals je bio visoki oficir CIA (Central Intelligence Agency) u Kancelariji za strateške usluge, a bio je i jedan od osnivača ove agencije. U njoj je proveo blizu jedne decenije na dužnosti direktora. The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže) je skoro ispovedno delo gde Dals opisuje svoja iskustva sa obaveštajnim podacima iz skoro pola veka rada u spoljnim poslovima, a pre svega suštinu tih iskustava jer objašnjava kako se obaveštajni podaci prikupljaju i obrađuju i kako dobijene procene doprinose formiranju nacionalne politike. Ovo publicističko delo je objavljeno prvi put 1977. godine, u izdanju Greenwood Press, i opravdano se smatra „udžbenikom" špijunaže, iz koga se savršeno vidi delovanje obaveštajnih zajednica za potrebe političkih oligarhija i njihovih strategija. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najzanimljivije delove iz ove epohalno važne ispovesti bivšeg šefa američke CIA-e

Alen V. Dals

U jednom komentaru sudije Vrhovnog suda SAD, Vilijama O. Daglasa, on sugeriše da "štampa ne pokriva adekvatne operacije Pentagona, niti može istinito da izveštava o CIA", pa ona, kako je tvrdio, na taj način „proizvodi politiku".

Razumljivo je, naravno, da relativno nova organizacija u strukturi naše vlade, kao što je CIA, treba da, uprkos svojoj želji za anonimnošću, dobije više od svog dela publiciteta i bude predmet pitanja i napada.

Hari Hau Rensom, koji je napisao studiju o našoj obaveštajnoj službi u vezi sa bezbednošću nacije, ovako postavlja to pitanje: CIA je nezamenljivi sakupljač i evaluator svetskih činjenica za potrebe Saveta za nacionalnu bezbednost.

Ipak, većini osoba CIA ostaje supertajna, vladina agencija u senci. Njena nevidljiva uloga, njena moć i uticaj i tajnost koja je obavijala njenu strukturu i operacije, postavljaju važna pitanja u vezi sa njenim mestom u demokratskom procesu.

Jedno od takvih pitanja bilo je i ovo: Kako će demokratija postati osigurana da njen tajni obaveštajni aparat ne postane ni vozilo za zaveru ni kontrolor tradicionalnih sloboda demokratske samouprave?

Predlažem da odgovorimo na ova i druga pitanja i kritike. Ustvari, u pisanju ovog odgovora, motivisala me je želja da se špijunaža u našem slobodnom društvu stavi u odgovarajuću perspektivu.

Kao što je već naznačeno, CIA je javno priznata institucija vlade. Njene dužnosti, njeno mesto u našoj vladinoj strukturi i kontrole koje ga okružuju delom su određene statutom, a delom po direktivi Saveta za nacionalnu bezbednost. Postavljen je na osnovu akta Kongresa o preporuci predsednika nakon iscrpnih saslušanja u Kongresu i uz praktično nenametljivu dvostranačku podršku.

Zakonom se posebno navodi "da Agencija neće imati policiju, sudski poziv, ovlašćenja za sprovođenje zakona ili unutrašnje bezbednosne funkcije". Ona ne vodi politiku, i svi njeni postupci moraju biti u skladu sa vladinom politikom i odobreni od strane odgovornih za tu politiku.

Kako i civilno i vojno odeljenje imaju određene javno dodeljene uloge, a takođe, kako i ova odeljenja moraju da drže veliki deo svog posla u tajnosti, raspored ličnosti i njihovih poslova u Agenciji je ovako izgledao: tu je bio Henri Hilenkoeter, koji je imao istaknutu službu u mornarici i mornaričkoj obaveštajnoj službi, zatim general Valter Bedel Smit, koji je, pored izvanredne vojne karijere, bio skoro tri godine američki ambasador u Sovjetskom Savezu i podsekretar države, ja, o kome bi bilo koji komentar ovde bio na svom mestu, osim pominjanja dugog perioda državne službe i mnogo godina u obaveštajnom radu, pa onda Džon Mek Kon, sadašnji direktor, koji je formirao izvanrednu službu i u Trumanovoj i u Ajzenhauerovoj administracijama, a bio je na mnogim važnim vladinim funkcijama, kao član Predsednikove Komisije za politiku vazdušne odbrane, kao zamenik ministra odbrane, kao podsekretar vazduhoplovstva, a potom i kao predsedavajući Misije Američke atomske energije.

Zakon predviđa da civil mora da bude ili na položaju direktora ili zamenik direktora. Dok je, teoretski, moguće imati oba ova posla u civilnim rukama, vojnici ne mogu da popune obe pozicije kako sada važi zakon.

Praksa u protekloj deceniji bila je da se oni podele između vojnog i civilnog lica. Poslednja dva direktora, oba civila, imala su veoma iskusne vojnike za zamenika generalnog direktora Čarlsa Pira Kabela tokom mog mandata, a sada general-pukovnika Maršala S. Kartera pod Džonom Mek Konom.

Ušao sam u te detalje o pozadinama onih na pozicijama lidera u CIA jer čovek ima pravo da očekuje od takvih ljudi najviši stepen integriteta i odgovornosti.

U vezi odnosa sa predsednikom, iz mog ličnog iskustva u agenciji (pod tri predsednika), mogu sa sigurnošću da kažem da izvršni direktor CIA mora da vodi temeljito i kontinuirano poslovanje agencije. Tokom 8 od mojih 11 godina na mesto zamenika direktora i direktora CIA, bio sam najviše blizak sa predsednikom Ajzenhauerom.

Imao sam mnogo razgovora sa njim o dnevnom radu agencije, posebno o brizi za rukovanje njenim sredstvima. Sećam se da mi je rekao da treba da postavimo procedure u agenciji za interni obračun nepotrošnih sredstava, ili, sredstava primljenih od Kongresa i opšte troškove (na potpis direktora), što je značilo još više posla u administraciji.

Predsednik je taj koji bira i Senat koji potvrđuje direktora i zamenika direktora agencije, i ovaj izbor nije rutinski posao.

Postoje i određeni odbori za praćenje rada predsednika u kojem su bili civili. Ovo bi se s vremena na vreme pretvorilo u ad hok istražni komitet. Ipak, predsednik Ajzenhauer se u potpunosti složio sa ovom preporukom i imenovao "Predsednikov odbor konsultanata za obaveštajne aktivnosti", čiji je predsednik već neko vreme bio uvaženi šef Tehnološkog instituta u Masačusetsu, Džejms R. Kilijan, a mlađi predsednik Kenedi, ubrzo nakon što je preuzeo dužnost, ponovo je konstituisao ovaj komitet sa malo modifikovanim članstvom, ali opet pod predsedavanjem dr Kilijana. Dosijei, zapisi, aktivnosti i troškovi Centralne obaveštajne agencije otvoreni su za ovaj predsednički komitet, koji se sastaje nekoliko puta godišnje i čije sam preporuke i savete od neprocenjive vrednosti u svom radu dobijao.

Ovaj takozvani "Pas čuvar" koji se smatra drugom preporukom Huverove komisije u vezi sa ovim, doveo je do toga da je i rad Kongresnog odbora za nadzor takođe trebalo da bude razmatran, ali, on je imao nešto burniju istoriju.

Naime, 1953, čak i pre Huverovih preporuka, senator Majk Mensfild uveo je Zakon o osnivanju zajedničkog kongresnog komiteta za CIA, donekle po liniji zajedničkog Komiteta za atomsku energiju.

Dana 25. avgusta 1953., napisao mi je pismo da se raspitam o odnosima CIA sa Kongresom i pitao za stavove Agencije o Rezoluciji koju je podneo.

Tokom mog angažmana u inostranstvu, general Kabelo, moj zamenik, odgovorio je na ovo da su "veze CIA sa Kongresom jače od onih koje postoje između obaveštajne službe bilo koje druge nacije i njenog zakonodavnogtela".

Nekoliko godina kasnije ovo pitanje je došlo na glasanje u Senatu u obliku uporedne rezolucije koju je sponzorisao Senator Mansfield, a imalo je i znatnu podršku, jer je 35 senatora iz obe stranke bilo kosponzor irezolucija je prijavljena od strane Senatskog odbora za pravila u februaru 1956.

Međutim, jedan glas snažnog neslaganja došao je od senatora Karla Hejdena, koji je takođe bio predsednik Odbora za aproprijaciju Senata. Senatora Hejdena je podržao senator Ričard Rasel, predsednik Odbora zaoružane službe Senata, i senator Leverett Saltonstall, visoki republikanski član tog komiteta.

Senat je u aprilu te godine, posle najinteresantnije debate, glasao protiv rezolucije odbora za nadzor velikom većinom. Protiveći se rezoluciji, senator Rasel je rekao: "Iako smo mu postavili (dakle, Alenu V. Dalsu!) vrlo pretresana pitanja o nekim aktivnostima od kojih se često ledi krv u žilama, on nikada nije uspeo da nam iskreno odgovori na sva pitanja koja smo mu postavili."

To pitanje je ipak rešeno kad je ovo svedočenje podržao bivši potpredsednik (tadašnji senator) Alben Barkley,koji je govorio iz svog iskustva kao član Saveta za nacionalnu bezbednost. Barkley.ju se pridružio senator Stjuart Simington, koji je imao bliska saznanja o radu Agencije iz svojih dana kao sekretar vazduhoplovstva.

Na konačnim izborima sa 59 prema 27 glasova, 10 prvobitnih kosponzora promenilu su stavove i udružili su se sa većinom da bi porazili pravila. Međutim, čuli su dovoljno da ih ubede da, bar za sada, ta mera nije potrebna.

Verovatno najjači argument protiv Specijalnog odbora za praćenje rada Kongresa je činjenica da su procedurepostavljene i da dobro funkcionišu skoro deceniju, pri čemu Kongres sprovodi svoju zakonodavnu kontrolu nad onim što je, na kraju svega, vrlo jasno funkcija izvršne vlasti.

Kongres, naravno, drži konce „u torbici" i, preko Odbora za oružane službe Predstavničkog doma i Senata,takođe nadgleda zakonodavne i druge zahteve agencije.

Tu je postavljena i kontrola nad obimom operacija: koliko ljudi CIA može da zaposli, koliko može da uradi, i,donekle, čak i ono što može da uradi.

Očigledno, ceo budžet CIA ne može biti otvoren za opšte znanje ni u Kongresu ni u izvršnoj vlasti. Ali svakiopšti utisak javnosti da senatori i predstavnici ne mogu da izvrše nikakvu moć nad CIA je prilično pogrešan.

Procedure za bavljenje budžetom CIA propisuje sam Kongres. Čak i pre nego što Kongresni pododbor vidi budžet CIA, štaviše, postoji revizija Biroa za budžet, koji mora da odobri iznos izdvojen za njega.

To, naravno, uključuje i predsedničko odobrenje. Tada budžet razmatra pododbor aproprijacije Committee ofthe House, kao što je to slučaj sa drugim izvršnim odeljenjima i agencijama, jedina razlika je u tome što iznos budžeta CIA nije javno obelodanjen van pododbora.

Ovaj pododbor uključuje tri člana većine i dva pripadnikamanjine iz aproprijacije Committee of the House.

Sadašnji predsedavajući komiteta Klarens Kenon takođe je predsednik pododbora CIA za aproprijaciju. Donedavnog penzionisanja, visoki manjinski član podkomiteta bio je Džon Taber. Bolja dva čoveka sa dužim iskustvomu kongresnoj proceduri i još ovako dva pažljiva čuvara javne blagajne, teško da bi mogla da budu pronađena.

Ovaj pododbor je pod šifrom N-4 odlučio da vidi sve što želi u pogledu budžeta CIA i da ima što više objašnjenja o rashodima, prošlosti i sadašnjosti.

Sve ovo je jasno izneto u dramatičnoj izjavi koju je g. Kenon dao u Senatu.

On se potom osvrnuo na činjenicu da su aproprijacija i aktivnosti takođe odobrene i preporučene od strane Biroa za budžet i da je, kao i svi takvi troškovi i operacije, pod okriljem izvršnog direktora.

On je govorio o ovlašćenju pododbora Komiteta za aproprijaciju (budžetska pitanja) da se ponovo nadmeće, da se izmiri aproprijacija u takve svrhe, kao i o činjenici da te aktivnosti nisu otkrivene Predstavničkom domu i javnosti.

Podsetio je i na okolnosti tokom Drugog svetskog rata kada su milijarde dolara bile odobrene, kroz projekat Manhattan, za atomsku bombu, sa šifrovanim sefom i stražarima kao u slučaju dokumenata o U-2, i u nadležnosti podkomiteta Komiteta za aproprijaciju. Osvrnuo se i na rasprostranjenu špijunažu od strane Sovjetskog Saveza, na aktivnosti njihovih špijuna u krađi tajne atomske bombe.

CIA da mora da zadovolji sve situacije u ovakvim prilikama sa efikasnim merama. Rekli smo im "Ovo ne sme da se ponovi i na vama je da vidite da se to ne ponovi".

Kenon je hvalio CIA za njenu akciju slanja izviđačkih aviona iznad Sovjetskog Saveza, četiri godine pre hvatanja pilota Pauersa u SSSR, i zaključili smo tada: mi smo ovde ubedljivo pokazali da smo slobodni ljudi, suočeni sa najopasnijim i zločinačkim despotizmom, pa možemo po Ustavu Sjedinjenih Država da zaštitimo ovu naciju isačuvamo svetsku civilizaciju. Ovo navodim samo da bih pokazao do koje mere su čak i najtajnije obaveštajne operacije CIA bile stavljene na uvid pred predstavnike naroda u Kongresu.

U poslednjoj analizi, međutim, najvažnije zaštitne mere su vrsta vođstva koje obaveštajna služba ima i karakter ljudi koji rade za njega. Efikasnost naših zakona i propisa zavisi od poštovanja naših građana prema njima, kao i od sudova koji ih sprovode.

Nade ili strahovi koje naši građani mogu imati u pogledu američkog obaveštajnog sektora i njegovog poslovanja, moraju biti usredsređeni na integritet onih koji poštuju demokratske procese i osećaj dužnosti i posvećenosti u obavljanju svojih važnih i delikatnih zadataka.

Posle deset godina službe, mogu da posvedočim da nikada nisam video grupu muškaraca i žena posvećenijih odbrani naše zemlje i njenom načinu života od onih koji rade u Centralnoj obaveštajnoj agenciji.

Naši ljudi ne idu una rad u CIA iz razloga finansijske nagrade ili zato što im se usluga može dati u zamenu za njihov rad, visok rang ili javno priznanje. Njihova dostignuća moraju da ostanu, kako je primetio predsednik Kenedi, uglavnom „neopevana". Oni su tu zbog fascinacije radom i uverenja da kroz svoju službu mogu lično da daju doprinos bezbednosti naše nacije.

U slučaju Zakonodavnog Odbora za oružane snage, predsednik ovog podkomiteta je bio Karl Vinson, koji je godinama bio predsednik samog Komiteta oružanih snaga.

Ovom telu Agencija izveštava o svojim trenutnim operacijama u meri i u kom god detalju komitet želi.

Ovde dobit ne leži toliko na finansijskim aspektima poslovanja kao sa svim ostalim elementima našeg rada. U Senatu postoje uporedivi pododbori Komiteta za aproprijacije i oružane službe. Pre 15 godina, kada se razmatrao Zakon o osnovama centralne agencije Kongresni komiteti koji su radili na tom pitanju tražili su moje stavove.

Pored svedočenja, podneo sam Memorandum, objavljen u zapisniku postupka, u kojem sam predložio da se konstituiše specijalno savetodavno telo za novu agenciju koje bi uključivala predstavnika Predsednika i državnog i sekretara odbrane. Ova grupa bi trebalo, predložio sam, da "preuzme odgovornost za savetovanje direktora Agencije, i utvrdi odgovarajuću vezu između Agencije i ova dva odeljenja i Izvršnog direktora. Ova procedura je praćena. Otvoreni smo za javne kritike.

Naravno, javnost i štampa ostaju slobodni da kritikuju postupke koje su preduzeli obaveštajci, uključujući i one koje su bivše koje predstavlja nezgoda ili indiskrecija.

To važi jednako za obaveštajne aktivnosti kao i za bilo kakve vladine operacije, osim kada je nacionalna bezbednost uključena.

Kada obaveštajna operacija krene naopako i krenu rezultati (posledice) publiciteta, obaveštajna agencija, a posebno njen direktor, moraju biti spremni da preuzmu odgovornost gde god je to moguće.

Bilo je trenutaka, kao u slučajevima spuštanja U-2 na sovjetsku teritoriju i kubanske afere aprila 1961., gde je glavni izvršni direktor javno preuzeo odgovornost.

Ovde, da je CIA pokušala da zauzme poziciju koju je planirala i sprovela akciju diskretna i sama, bilo bi ravno priznanju da izvršna vlast nije na tom poslu.

Naravno, u obaveštajnim operacijama ćutanje je najbolja politika (tamo gde je gde ćutanje moguće). A, to nije moguće kada se ne može održati bez pozivanja izvršne vlasti na ozbiljno pitanje budnosti.

Postoje mnoge mere zaštite propisane unutar same agencije kako bi se zaštitile od njenog uplitanja u politička pitanja. Pored toga, utvrđena praksa je da niko u agenciji, od direktora pa na dole, ne može da se bavi političkim aktivnostima bilo koje prirode, osim da glasa.

Ostavka se odmah prihvata ili odbija, kad god se krši ovo pravilo. Svakom članu sa po-litičkim težnjama daje se prilika da shvati da je ponovno zapošljavanje u Agenciji, u slučaju da njegov ulaz na političku scenu bude neuspešan, malo verovatan. Jer, tu su i drugi profesionalci koji okružuju naš obaveštajni rad i pomažu da CIA pod našom vladom operiše.

Većina visokih oficira imala je duge godine služenja a stižu i novi regruti, iz čijih redova će biti izgrađena agencija budućnosti, biraju se sa najvećom pažnjom i imaju temeljnu obuku pre nego što počnu sa radom.

Nema više novih kontrola i ne verujem da postoji potreba za većom kontrolom našeg obaveštajnog rada. Umesto toga, treba naglasiti potrebu svih nas, da budemo pripravniji i agresivnije spremni da se susretnemo sa ponovnim izazovima ovog doba.

Ne radi se od strane naše obaveštajne organizacije da će naše slobode biti ugrožene, već je reč o opasnostima sa kojima se danas suočavamo širom sveta. Ako imamo više Kuba, ako neki od pokušaja nekomunističkog sveta koji je danas ugrožen budu dodatno oslabljeni, onda bismo mogli da budemo izolovani i da naše slobode, takođe, budu ugrožene.

Razumemo vojnu pretnju u doba nuklearnog oružja, i trošimo milijarde na pravi način da se suprotstavimo. To je nevidljivi rat koji moramo da ispunimo strategijom za oslobođenje od subverzivnih pretnji koje je organizovala Sovjetska Komunistička partija sa svim svojim posledicama i frontovima, potpomognutim energičnim prodornim aktivnostima tajnih agenata i špijunaže.

Ne možemo da priuštimo da stavimo obaveštajni podatak u lance; moramo nastaviti da ga koristimo i omogućimo da igra svoju zaštitnu i informativnu ulogu u pripremi da zadovoljimo opasnosti ovoga doba.

Kad god se desi dramatičan događaj na polju spoljnih odnosa, dakle, događaj za koji javnost možda nije bila pripremljena, obično se može računati da će se kritika ponovo zaoštriti. Recimo, obaveštajci su znali za istinu o Sueckoj invaziji 1956. Ovde su obaveštajni podaci bili dobri, davali su sve mogućnosti, a kasnije je na osnovu te verovatnoće krenula akcija koje je preduzeo Izrael, a zatim i Britanija i Francuska.

Javnost je stekla utisak da je došlo do neuspeha na terenu, američki zvaničnici su izdali saopštenja da zemlja nije dobila unapred upozorenje o akciji. Neki naši niži zvaničnici su, naravno, nameravali samo da isprovociraju Britance, Francuze i Izraelce da američkoj javnosti kažu šta rade. A, ustvari, obaveštajci Sjedinjenih Država su davali informacije samo vladi, bez, kao i obično, reklamiranja postignutog uspeha. U drugim prilikama novinari i javnost su pogrešili u pogledu stvarne uloge špijunaže u određenim situacijama.

S obzirom da su doneli svoje zaključke o tome kakva je procena obaveštajne službe bila te da su akcije moral biti zvanično preduzete, oni su nastavili da napadaju obaveštajne službe iako, zapravo, nije bilo razloga. Uzmimo, na primer, epizodu Zaliva svinja 1961. Veći deo američke štampe pretpostavio je u to vreme da je ova akcija bila predodređena na pogrešnu obaveštajnu informaciju do efekta da će to pomoći rasprostranjeni i uspešni narodni revolt na Kubi.

Oni koji su radili, kao i ja, sa anti-Hitlerovskim pokretima iza nacističkih linija u Francuskoj i Italiji i u samoj Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata, i oni koji su gledali tragediju mađarskih patriota 1956., shvatili bi da su spontane revolucije nenaoružanih ljudi u ovom modernom dobu neefikasne i često katastrofalne.

Nikada nisam govorio o bilo kakvim detaljima kubanske operacije iz 1961. Više nije bilo mudro procenjivati akcije i ponovne akcije na osnovu onoga što bismo mi sami mogli da uradimo.

Na primer, vrlo često se čini da su potezi ruske politike gotovo potpuno zasnovani na idejama Ivana Petroviča Pavlova, zapaženog ruskog fiziologa koji je preminuo 1936. godine. Njegovi eksperimenti su uključivali izazivanje određenih refleksa kod životinja i onda, naglom promenom tretmana, njihovo svođenje na stanje konfuzije.

(Kraj)