Natrag
Vojskovođa
Srpski oficir: vojvoda Živojin Mišić (7)
Čovek neukrotive energije
Mišić je pripadao onoj generaciji srpskih oficira koja je smatrala da je služba otadžbini iznad svega. To, je može se slobodno zaključiti, bila osnovna nit koja je, u svim važnim trenucima ujedinjujuće delovala na srpske vodeće oficire što je bilo od presudnog značaja za njihovu saradnju u vođenju trupa u odlučujućim bitkama i trijumf srpske vojske u tri teška rata u kojima je izvojevana sloboda celom srpskom narodu i svim jugoslovenskim narodima
Piše: Petar Opačić
Prvi svetski rat je izneo u prvi red izvestan broj vojskovođa. Ipak, taj broj nije toliko znatan, kao što bi čovek mogao da zamišlja. To ne znači da je saveznicima, pa čak i njihovim neprijateljima, nedostajalo sposobnih ljudi. Oni su ih imali i imaju ih još dovoljno, ali ova sposobnost, vrlo česta, upravo je učinila da je jednom šefu bilo teže da dođe na veliki glas.
Srbija, ova zemlja izvanrednih podviga, odlikovala se takođe po svojim šefovima koji su svojim zaslugama postali popularni u celom svetu. Ko ne zna za ime starog vojvode Putnika koji je, bolestan, često u krevetu spremao pobedničku akciju srpske vojske za vreme prvog perioda Prvog svetskog rata. Ime njegovog naslednika generala Bojovića, nije takođe nepoznato, jer je blagodareći velikim delom njegovom organizatorskom talentu srpske trupe su odnele takve pobede koje začuđuju. Svi oni koji su pratili operacije na Balkanu, znaju takođe kakvu je važnu ulogu igrao stari Vojvoda Stepa Stepanović. Ćutalica, živeći samo za svoje vojnike i svoju zemlju, on je izvršio stvari koje su neviđeno čudo. Najzad, Vojvoda Živojin Mišić, uživa u sadašnjem času glas koji ide daleko izvan kadra Istočne vojske.
Arčibald Rajs o Vojvodi
U svojoj knjizi "Šta sam video i preživeo u velikim danima" Arčibald Rajs priča o vojvodi Mišiću: "Živojin Mišić je tip srpskog ratnika i ne mogu odoleti iskušenju da pokušam da nacrtam siluetu ovog šefa. Neću govoriti o njegovim vojničkim podvizima. Oni koji se interesuju za vojne operacije, znaju njegov udeo u pobedama u jesen 1914. i u pobedama koje je izvojevala srpska vojska pred Bitoljem u toku tri poslednja meseca godine 1916. Pokušaću da dam psihološku analizu ovog čoveka koji divno objedinjuje sve osobine svojstvene lepoj srpskoj rasi.
Srednjeg stasa, sa prosedim brkom, Vojvoda Mišić ima spoljašnjost lepih seljaka iz oblasti Kolubare, odakle je rodom. On je seljačko dete i opravdano se time ponosi. Život ga je udaljio od male očinske kuće, sasvim bele usred zelenog voćnjaka. Vojvoda Mišić je najfiniji i najkultivisaniji svetski čovek, ali njegovo srce je ostalo tamo na brežuljcima koji okružuju varoš Valjevo.
Kada je krajem 1914., ceo svet aplaudirao gotovo čudesnoj pobedi srpske vojske, podvizima njenih vojskovođa, a naročito Mišićevim, on nije hteo ići da se dade slaviti u Beogradu. On neće aklamacija, iako ih je pravedno zaslužio, i odlazi da se odmara nekoliko dana kod svog brata, seljaka, usred zimskog sela.
Vojvoda Mišić je skroman mudrac. Duboko religiozan, ali nimalo zatucan, on je odlučan otac. Vrlo ljubazan, prima mnogobrojne strance koji dolaze da ga potraže, i za svakog ima lepu reč. Ipak on je povučen i otkriva svoje srce samo onima koje smatra pravim prijateljima. I to je jedna od odličnih osobina koju je nasledio od svojih seljačkih predaka.
To je divan šef, obožavan od svojih oficira i svojih vojnika. On zahteva strogu disciplinu, ali takođe ume da osokoli sve dobre volje. Vojvoda je vrlo pravedan i svi njegovi potčinjeni, do najprostijeg vojnika, znaju da će saslušati njihove žalbe, i da će, ako imaju osnova, pravedno presuditi. Vojvoda zna da jedino šef koji može da računa na odanost svojih potčinjenih može da izvrši velike stvari. Postupa sa svojim oficirima kao sa saradnicima i prijateljima, a ne kao sa nižim. Ako se jedan od njih ili neki vojnik istakao, on može biti siguran da će mu njegov Vojvoda priznati zaslugu i da će ga nagraditi. Da li je stoga čudo da su svi pripravni da se drage volje žrtvuju za svog omiljenog šefa.
Bio sam često sa Vojvodom Mišićem na raznim mestima gde ga je rat primorao da razapne šator. Imao sam uvek utisak da se nalazim usred jedne velike porodice. Jedino velike vojskovođe su sposobne da stvore jedno takvo duševno stanje, povoljno, čak potrebno, za uspeh ratnih operacija.
Za vreme bitke Vojvoda Mišić je miran. Njegovu kratku i odrečitu reč sluša ceo svet. Kad ga čovek vidi kako mirno puši mnogobrojne cigarete, ima instinktivni utisak da ovaj ćutljivi čovek vlada bitkom i da će povesti svoje trupe ka pobedi.
Takav je Vojvoda Živojin Mišić. Prvi srpski tip: odlično srce, čovek više inteligencije i neukrotive energije. On ima još jednu vrlo veliku osobinu: umeo je da ostane jednostavan i skroman pored sve slave koju mu je donelo njegovo brilijantno držanje."
Kraljevo priznanje Vojvodi
Vojvoda Mišić došao je na čelo srpske Vrhovne komande u najpogodnijem trenutku, pred veliku bitku na solunskom frontu: sa svojim ofanzivnim duhom i istančanim smislom za komunikaciju sa relevantnim savezničkim komandama, sa urođenim osećanjem za brzu procenu vojne i političke situacije, sa dubokim poniranjem i poznavanjem duše, snage i volje srpske vojske, on je došao na taj položaj kao po Božjem proviđenju. Naime, opšta vojno-politička situacija na evropskim ratištima, kao i vojno-politički položaj Srbije 1918., pružili su povoljne uslove da se pokrene opšta ofanziva savezničkih armija na svim frontovima i nanese poražavajući udarac Centralnim silama. Rat je okončan potpisivanjem nakoliko mirovnih sporazuma, od kojih je najvažniji Versajski mir 28. juna 1919., iako su sile Antlante potpisale primirje sa Nemačkom 11. novembra 1918 . Najuočljivija posledica rata je bila nova teritorijalna podela Evrope. Sve članice Centralnih sila izgubile su teritorije, a stvorene su i nove države.
Tako je Vojvoda Mišić doživeo da vidi zaokruženu i priznatu Kraljevinu SHS, za čije je stvaranje dao ogroman doprinos, ali je posle njenog obrazovanja, posumnjao u njenu valjanost s gledišta srpskih nacionalnih interesa. Zbog toga se može slobodno kazati da se dani, u kojima je tekao proces konstituisanja nove države, do njenog međunarodnog priznanja, po fizičkim naporima i duševnim dilemama mogu svrstati u najteže na Mišićevom životnom putu. Problemi sa kojima se suočavao u toku dve godine, toliko su iznurili već fizički iscrpljenog Vojvodu, da je teško oboleo i pao u bolesničku postelju. Iznemogao i skrhan bolešću upućen je u Pariz na lečenje. Budući nesalomive volje, rešio je da stavi na papir svoje uspomene, da služe za pouku novim naraštajima. Ali nije uspeo da svoje memoare dovede do kraja. Zabeležio je da mu je, dok je bio na lečenju u Parizu, mnogo vremena oduzimao princ Đorđe, koji ga je svakodnevno posećivao u bolnici i vodio s njim beskonačno duge razgovore.
Pošto su lekari konstatovali da je bolest uzela takav mah da je njegov oporavak bezizgledan, Vojvoda Mišić je odlučio da se vrati u Beograd. Smešten je u Sanatorijumu na Vračaru, gde je bio okružen najtoplijom pažnjom. Dok se nalazio u sanatorijumu, primio je iz čitave zemlje mnogobrojne pozdrave i želje za ozdravljenje. Većnici gradske skupštine Zemun doneli su odluku da vojvodu Živojina Mišića proglase za počasnog građanina svog grada. Mišić je toliko bio dirnut tom pažnjom i počasti koja mu je ukazana, da je svoju radost i duboku zahvalnost izrazio Zemuncima u opširnom pismu, u kome je, na kraju, istakao: "Sa zadovoljstvom primam to odlikovanje i šaljem svojim sugrađanima svoje poštovanje i svoj pozdrav".
Na Petrovdan, 12. juna 1920, regent Aleksandar ga je, posle liturgije u crkvi sv. Petra u Topčideru, sa odredom vojske posetio u Sanatorijumu i tom prilikom održao govor u kome je obolelom Vojvodi biranim rečima odao najveće priznanje za predanu službu otadžbini, za velike vojne zasluge, posebno za kolosalno komandovanje trupama u proboju Solunskog fronta, u toku solunske ofanzive i oslobađanja otadžbine 1918. Potom je mešoviti odred vojnika pred Sanatorijumom održao defile u čast vojvode Mišića, što ga je, prirodno, dirnulo jednako kao u časovima kada je primao najviša odličja koja su krasila njegov mundir za hrabrost i zasluge u predanom vršenju službe i za pobedu u velikim bitkama u kojima je komandovao trupama.
Zanimljivo je međutim, da je Živojin Balugadžić, koji je tada bio poslanik u Atini, a za vreme rata Regentov sekretar, uputio pismo Aleksandru u kome je izrazio čuđenje što je sve zasluge za uspeh u završnom periodu rata pripisao vojvodi Mišiću, kad se zna koliko je i on, Regent, kao vrhovni komandant, zaslužan za takav ishod solunske ofanzive i pobedu. Eto, ljudski rod nikada nije bio bez ulizica i poltrona.
Mišićev život, mada se ugasio u 65. godini, bio je dug, jer je bio veoma težak. Može se reći da je vojvoda Živojin Mišić, bio ne samo veliki strateg, stoik, hrabar i častan čovek, već i dalekovid političar, koji je otišao iz života u istoriju zabrinut za delo u koje je i on, kao pripadnik velike plejade najboljih srpskih pregalaca, ugradio svoju snagu, um i poslednji dah. Njegov časni lik, dela i poruke, ostaju da žive i dalje kao zaveštanje i opomena novim srpskim generacijama, da se klone grešaka koje su nesvesno i u zabludi činili njihovi preci.
(Kraj)
Petar Opačić rođen je u Plavnu, Knin. U Beogradu je završio gimnaziju, Filozofski fakultet, postdiplomske studije i odbranio doktorat iz istorijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u oslobodilačkom pokretu od 1941. do 1945. U JNA je obavljao razne dužnosti u trupi, bio je novinar i urednik u armijskoj štampi, dopisnik sa Sinajskog poluostrva, nastavnik u Višoj vojnoj akademiji, vodeći istoričar i naučni savetnik u Vojnoistorijskom institutu, pukovnik JNA u penziji. Učestvovao je na više međunarodnih naučnih skupova i na Svetskom kongresu istoričara (Vojna konferencija) u Štutgartu 1985. godine sa dva referata.
TABLOID objavljuje delove knjige "Vojvoda Živojin Mišić" autora Petra Opačića, pukovnika u penziji, doktora vojnih nauka i jednog od naših najvećih vojnoistorijskih stručnjaka.
Granice da budu gde istorija i etnografija kažu, jezik, običaji, tradicija i, najzad, gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli.
Vojvoda Živojin Mišić
Srce
Svedok slobodarskih težnji srpskog naroda i herojskih podviga srpskih vojnika u borbi za slobodu i čast svoje grude, veliki prijatelj Srba dr Arčibald Rajs je testamentom zaveštao da se njegovo srce posle smrti odnese i položi u Spomen-kapelu na Kajmakčalanu da počiva među onima koji su dali svoje živote za slobodu, za najuzvišeniji ideal čoveka.
Lojalnost
U jesen 1915. nije se slagao sa planovima o povlačenju Srpske vojske sa teritorije Kraljevine zalažući se za prikupljanje raspoloživih srpskih snaga u Metohiji i prelazak u protivnapad. Povinovao se ipak odluci o povlačenju i svoju armiju poveo na jug. Izvesno vreme je potom proveo na lečenju u Italiji i Francuskoj da bi u septembru 1916. ponovo preuzeo komandnu dužnost u I armiji i doprineo oslobađanju Bitolja. Načelnik Štaba Vrhovne komande je od 7. VI 1918: sa tog mesta komandovao je, u septembru 1918, probojem Solunskog fronta. Njegova odluka o ubrzanom nastupanju Srpske vojske na sever umnogome je ubrzala slom snaga Centralnih sila na Balkanskom poluostrvu. Po završetku rata vojvoda Mišić je postao načelnik Generalštaba vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je zbog teške bolesti bio primoran da u leto 1919. napusti tu dužnost.
Natrag