Zadnja strana

 

P(r)očistiću Srbiju

 

 

Piše: ser Oliver Dulić

 

 

Cijenjeno pučanstvo, štovani čitatelji, moram se javno oglasiti da i vi podržite promidžbu moje akcije "P(r)očistimo Srbiju" da prostorno isplaniram gde da smestim smeće, gde preostale Srbe, a gde sve brojnije i sve značajnije manjine.

Ali, iskoristio bih ovu izravnu priliku da kažem nešto i o stanogradnji. Planiram, ako budem imao vremena, da zamolim g. Mrkonjića da potera malo ovu radničku klasu, ove plačne Jeremije što kukaju da nemaju ni plate ni posla, da ih natera da svršimo pre roka.

Imam nameru da poteram sirotinju iz Beograda. Tamo, preko Dunava, napravićemo veeeeliko naselje, šta će nam toliki narod da se mota po velegradu...

Gde će naša braća iz DS-a i G-17P plus da grade svoje poslovno-stambeno imperije, ako im ne damo gradsko građevinsko zemljište. Odluka je doneta. Tajkunima grad, sirotinji periferija.

Doneli smo i zakone kojima smo legalizovali tajkunima oteto gradsko građevinsko zemljište, a dogovorili smo se da donesemo i zakon o povratku nacionalizovane imovine. Vratićemo im, ali papire. Daćemo im državne obveznice. Da ih naplate jednog dana, a možda i pre.

Moj brat Modest (Dulić) takođe se bavi i građevinskim biznisom, ugostiteljstvom, trgovinom, kreditiranjem i sličnim stvarima.

Osećam da se svi pitate odakle meni tolika moć. Lekar sam, specijalista sam ortoped, bez specijalističkog staža. Znam da mi ni mačku ne bi dali da je operiram.  

Jednog dana kaže meni otac, nakon smrti naših predsednika Franje i Slobe, da mi u Beogradu imamo svog čovjeka. Borisa Tadića. Je l', Bunjevac, pitam glasno, a otac odmahuje rukom, pominje majku mu njegovu Nevenku i njenog ujaka Juru Francetića.

I tako mene predsatve Borisu. On me zagleda, odakle si ti lijepi dječače, pita me. Iz Subotice sam, odgovaram, od našijeh. Boris me gelda, veli, imaš krupne i lepe oči, i dok to priča, vidim da ga jedan savetnik šiba pogledom.

Jednom prigodom Boris i ja ostali smo  sami. Uf, krasan čovjek. A bilo je to, zaboravih da kažem, dok je Boris još bio ministar za telekomunikacije. Mi Dulići smo imali firmu za uvoz kompjutera. Oh, kave smo novce zaradili. Boris mi je nabacio posao, a mi njemu provizuju. Svoji smo.

Moj brat Modest krenuo je da gradi po Vojvodini, a ja odlučih da očistim Srbiju. Da snimim svaki njen ar zemlje, da je premerim, da se uverim da je Srbija uvek Velika, i da je treba smanjiti, makar za Vojvodinu. Ponekad se moje krupne oči sretnu sa već svenulim Borisovim. I on reče da mi daje Vojvodinu. Samo, kaže, radite pametno, ovi Srbi kad polude doć će do Zagreba, jer im više neće komandovati Srbi iz Krajine.

Morali smo odmah da se oslobodimo Gorana Kneževića. Brat je morao vratiti neke novce, jer Goran nije htio da mu da par hektara zemljišta u Zrenjaninu da Modest sagradi neke fabrike za strance, i da tim parama finansiramo odvajanje Vojvodine.

Baš kada smo dobili to obećanje, proveo sam nedelju dana sa Borisom na jednom salašu. Uf, on se još toga seća. Onda je kazao Bojanu da je kučka. Njegove čežnjive oči gledaju radije u mene.

Uf, Bok te, samo kad zatvorismo tog Gorana Kneževića. Mnogo je vukao ka Beogradu, a nama je Zagreb i Pešta tu pred nosom. Sada su nam ruke odrešene.

Mi Dulići imamo lepe novce. Srbe je lako kupit. Eto, ja u Blicu sve provlačim što hoću, bez dinara takoreći. Platim pijanom Veselinu piće, i on srećan.

Da, i kada smo kod mojih izjava, moram da se pohvalim. Kad nešto izjavim, o tome se dugo priča. Čitam reakcije na moje besede. Pišu jedne novine: Dulićeva izjava, skandal nad skandalima! Druge novine tvrde: Dulićeva izjava ugrozila dalji dogovor o koncesiji za izgradnju autoputa! Treća novina citira onog gedžu Ilića: Dulićeve izjave nisu za komentarisanje i krajnje su neumesne... I sve tako i u tom pravcu! E, ja se slatko smijem tim pisanijama, znam šta nam je Boris obećao. A on je naš čovjek na pravom mjestu. Kaj ne?

A ima nekih i koji me špijuniraju. Jedan se prikrao, čak i na neku europsku tribinu, gdje sam ja govorio o ratnim zločinima, i gdje sam kazao kako su ih Srbi najviše počinili! Pa neću valjda, Bok te, napasti naše. Pa nisam ja lud ko Srbin. I odmah su to jedne dnevne novine dočule, pa su me danima zvali da potvrdim tu priču. A ja pozovem  moju Subotičanku Sonju Liht i Verana Matića, koji su bili tada sa mnom. U povjerenju, od nas troje ja sam najmanje siktao na Srbe.

 Da budem iskren, nije loše biti ministar u Srbiji. Sve privilegije su tu. Boris nam ih je dao. Jedino je, mislim, teško sa medijima. Ja ne znam koliko smo ih pokupovali, koliko smo ih preprodali i uništili, ali i dalje postoje.

Kaže meni jedan Srba iz Zagreba da oni u lijepoj mojoj nemaju nikakva prava. Ko im je kriv što nisu Sanaderu okrenuli na vreme leđa. Uf, bok te, kaže meni taj Srba da su oni odavno znali da on ima sidu. Valjda su se zbog toga i ustručavali.

Ipak, dragi moji, kak će tek biti lipo kad vam ja postanem predsednik neovisne republike Vojvodine. Čanka ću poslat, kaj ne, u Zagreb, za veleposlanika. On je fukara, pristaće na sve, samo da mu daš novce.

Ej, Vojvodino, lijepa naša. I dobri Borise, koji jesi, ako jesi, to što jesi, što nam ispuni tisućljetni san, da bez zrna baruta dobismo da, osim Srijema, u lijepoj našoj budu i Bačka i Banat. Što jes jes, dupe dasmo, al' domovinu dobismo.

Posle (pročišćenja) Srbije, malo ću je skratit, mnogo je, bok te, Velika.