Feljton
Ko je finansirao Hitlera
(7)
Bankar Norman, bankar
Firera
Kako je Adolf
Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je
postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za
izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca
koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je
finansirao Hitlera" James i Suzanne Pool dolaze do otkrića od kojih neka
predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove
veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju
javnosti
Montagu
Norman bio je Gibraltar britanske finansijske zajednice. Uzvišeni simbol
establišmenta, bio je besprekoran, smatrali su ga nepotkupljivim i
nepogrešivim. U martu 1920. kada je izabran za guvernera Engleske banke, taj
položaj mu je doneo veliku autokratsku vlast. U toku svoje
dvadesetjednogodišnje vladavine on je sprovodio tu vlast dosledno. Tokom dva i
po veka postojanja Engleske banke nijedan guverner nije tako dugo bio na tom
položaju.
Svi koji bi
upoznali Normana bili bi impresionirani njegovim izgledom. Emil Moro, upravnik
Francuske banke, rekao je: "On izgleda kao da je sišao sa Van Dajkovog
platna, duguljasto lice, šiljata brada i veliki šešir daju mu izgled
savremenika Stjuarta." Prema njegovom biografu, Normanova uzvišena
mefistofelska pojava, koju je još isticao crnim cilindrom i pelerinom, bila je
pažljivo smišljena da ostavi utisak posebnosti i velike učenosti.
Pronemačka
linija
No, zašto je
Norman želeo da se sastane sa Rozenbergom? Pa, zbog jednog razloga, guverner je
bio "instinktivno pronemački raspoložen". Još od svog boravka u
Drezdenu, u studentskim danima, on je osećao posebne simpatije za Nemačku. Zato
je, kada je došao na čelo Engleske banke, bio odlučan da učini sve što je u
njegovoj moći da oslobodi Nemačku teškog bremena Versajskog ugovora. Što se pre
ukloni krivica i kazna u obliku reparacije, to će bolje biti iza Nemačku i za
Evropu. Norman je tvrdio da za Francusku, ni za koju bilo koju drugu savezničku
državu, nema nikakve koristi da silom traži isplatu ratne štete, verujući da se
iz kamena može iscediti krv. Iako je ta politika "ekonomske ludosti"
dovodila do očaja Normana, nikada se nije otvoreno suprotstavljao odlukama vlade
i političara. Možda će im vreme pokazati sav besmisao toga što od ekonomskog
davljenja Nemačke očekuju nešto drugo osim ogorčenja. Ako je iko bio kriv,
rezonovao je on, bili su to politički vlastodršci Nemačke, a ne njeni marljivi
trgovci, bankari i radnici. Na Englesku banku i nestabilnu britansku privredu
uticao je, i indirektno i direktno, finansijski haos u Nemačkoj. Kada bi se u
Nemačkoj opet uspostavilo normalno ekonomsko stanje, i saveznici bi od toga
imali korist. Kada su Francuzi u februaru 1923. godine okupirali Rur, Norman je
to nazvao tipičnim aktom "francuske ludosti". Taj događaj pojačao je
njegovu mržnju prema Francuskoj i naklonost prema Nemačkoj.
No ne možemo
olako zaključiti, samo zato što je bio pronemački raspoložen, da je između
Normana i nacista postojala veza. Međutim, činjenica da je mrzeo Jevreje još
više pobuđuje sumnju.
Ernest
Skiner, guvernerov odani privatni sekretar u toku trinaest godina, rekao je da
je Norman "osećao neku organsku odbojnost... prema Francuzima, katolicima
i Jevrejima. Njegovu mržnju prema Jevrejima zapazio je i Emil Moro: "G.
Norman... je, čini se, pun prezira prema Jevrejima. O njima se izražava veoma
ružno."
Moro je ubrzo
postao svestan Normanove mržnje prema Francuzima, u razgovoru u kojem je Norman
rekao: "Mnogo želim pomoći Francuskoj banci, no ne volim vašu vladu i vaše
ministarstvo finansija. Za njih neću ništa da učinim." Nasuprot tome, Moro
je primetio da Norman pokazuje velike simpatije prema Nemcima. Jedan od
njegovih najboljih prijatelja bio je poznati nemački bankar dr Šaht. Moro je
bio sumnjičav u pogledu te njihove bliskosti: "On (Norman) se često
sastaje sa njim (Šahtom) i zajedno kuju svoje tajne zavere."
To nas dovodi
do jedne od veza Normana i nacista - do dr Hajmlera Šahta, predsednika
Rajsbanke. Od njihovog prvog susreta 1924. godine pa do Normanove smrti 1945.
oni su održavali bliske lične i poslovne veze. Uoči Drugog svetskog rata Norman
je otišao u Berlin da bi prisustvovao krštenju Šahtovog unuka, koji je njemu u
čast dobio ime Norman. Bilo je to sedam godina pošto je Šaht počeo da pomaže
nacistima, prema tome, Norman je bio u prijateljskim vezama sa jednim
nacističkim predstavnikom od 1932. pa nadalje. Pošto je Hitler došao na vlast,
Norman i Šaht sastajali su se radi dogovora o aranžmanima za zajmove Nemačkoj.
U maju 1934. održan je privatni sastanak dvojice predsednika banaka. Zatim je
11. juna održana "tajna konklava" u Bodenvajleru u Švarcvaldu i
ponovno su tajno pregovarali o zajmovima nacističkoj Nemačkoj.
Urednik
poslovne rubrike britanskog lista Dejli herald napisao je 30. septembra
1933. članak u kojem je izložio
"nameru g. Montagua Normana da Banka podrži naciste". Prema pisanju u
članku, Norman se i dalje oslanjao na Šahtove savete, iako je on izrazio "njegovo
neslaganje sa vajmarskom vladom". U takvim okolnostima, zaključuje se u
članku, "finansijska pomoć g. Montagua Normana nacističkom režimu povlači
pitanje koje ima najveću političku važnost, posebno zato što prvi put otkada se
pamti, Engleska banka koristi svoj uticaj, na ovakav način, da podrži strane
obaveze ili da savetuje kupovinu". Time je autor mislio na masovne
špekulacije nemačkim obveznicama, do kojih je došlo nakon obaveštenja da je
Engleska banka pristala da učestvuje u finansijskom planu čiji je cilj
stabilizacija nacističke vlade.
Savetnik
Da je Norman
davao zajmove Hitlerovom režimu ubrzo pošto je Hitler došao na vlast - je
činjenica. No da li je Norman finansirao naciste pre nego što su došli na
vlast? Njegov biograf Džon Hargrejv misli da jeste. "Apsolutno je siguran
da je Norman učinio sve što je mogao da pomogne hitlerizmu da stekne i zadrži
političku vlast, radeći na finasijskom planu iz svog uporišta u ulici
Threadneedle".
Naravno
Norman nije pomagao Hitleru novcem Engleske banke, ali ima dokaza da je imao
značajnu ulogu u pripremanju finansiranju nacista.
Nakon
razgovora sa Normanom, Rozenberg se sastao sa predstavnicima londonske Šroder
banke, koja je bila povezana sa finansijerom baronom Kurtom fon Šroderom iz
Kelna. Bratić Kurta fon Šredera, baron Bruno fon Šreder u mladosti se preselio
u London i 1914. godine postao britanski državljanin. Do svoje smrti 1940.
godine Bruno fon Šreder je bio na čelu bankarskih firmi J. Henri Šreder i
kompanije u Londonu i J. Henri Šreder bankarske korporacije u
Njujorku; obe je osnovao jedan stariji član porodice Šroder. Baron Kurt fon
Šreder bio je partner u privatnoj kelnskoj bankarskoj kući J. Henri Šroeer i
kompanije. Štajnova banka iz Kelna i Šrederove banke u Londonu i Njujorku
delovale su kao korespondentske banke i često su učestvovale u istim
transkacijama. Glavni direktor britanske Šrederove banke F. C. Tiarys takođe je
bio jedan od direktora engleske banke i Normanov saradnik. Prema tome,
postojala je direktna veza između Štajnove banke (Kurt fon Šreder), Šrederove banke
(Bruno fon Šreder) i Engleske banke (F. C. Tiarys i M. Norman).
Kada su direktori Štajnove banke razmatrali
pitanje da li da sklope aranžman o finansiranju Hitlera, zaključili su da prvo
treba da utvrde kakve su Hitlerove perspektive u međunarodnoj finansijskoj
zajednici čiji je centar bio London, a na čijem je čelu bio Norman.
Zastupajući
Štajnovu banku, direktore londonske Šrederove banke zanimalo je, pre svega, da
li Norman smatra naciste prihvatljivim. Drugim rečima, da li Norman misli da bi
nacistička vlada bila štetna za britanske interese i da li bi Norman bio voljan
da da veliki zajam Nemačkoj kad bi Hitler bio kancelar. Ako Norman misli da
nacisti nisu opasnost za britanske interese, i ako je spreman da odobri zajam
nacističkoj Nemačkoj, tada će i nemački finansijeri baron Kurt fon Šreder
ugovoriti finansiranje nacističke stranke.
Nemački
krupni kapitalisti i bankari, koje je predstavljao baron fon Šreder, bili su
tako oprezni jer su se bojali ukoliko ekstremista poput Hitlera postane
kancelar, da će u međunarodnoj finansijskoj zajednici doći do reperkusija
protiv Nemačke. Ako Engleska ne bude Hitlera smatrala prihvatljivim, ona bi
mogla da primeni na Nemačku razne vrste finansijskih pritisaka, na primer
ograničenje trgovine te povlačenje zajmova i investicija. Iz istih razloga
nemački industrijalci su oklevali da imenuju Hindenburga za predsednika 1925.
godine. Bojali su se da bi izbor feldmaršala bio izazov za mešanje drugih
država. Kasnije, 1931. godine, kada je Bruning pokušao da osnuje austrijsko-nemačku
carinsku uniju, Francuska je izrazila svoje neslaganje upotrebivši finansijski
pritisak na Austriju i Nemačku, što je uzrokovalo propast nemačke privrede.
Nemački krupni kapital nije želeo da se to ponovi.
Engleski
dribling
Kada je Fon
Papen napokon zaključio da je došlo vreme za finansiranje nacističke stranke
pre formiranja koalicione vlade, obratio se bankaru koji je najbolje poznavao
mišljenje svetske javnosti o nacistima - baronu Kurtu fon Šroderu. Aražman o
podmirivanju dugova nacističke stranke i finansiranju njihovih aktivnosti dok
ne dođu na vlast sklopljen je između Hitlera, fon Papena i fon Šrodera u
bankarskoj kući u Kelnu 4. januara 1932. godine.
Pre nego što
je otišao iz Engleske, Rozenberg se sastao s lordom Biverbrukom, vlasnikom
listova Dejli ekspres, Sandej Eespres i Ivning standard. Britanska
štampa mogla bi imati vrlo važnu ulogu pomažući nacistima da dođu do novca. Kao
što se moglo videti, nemački industrijalci, aristokrati i bankari bili su veoma
osetljivi na držanje svetskog javnog mišljenja prema nacistima. Kada su čak i
umereni Nemci raspravljali o prednostima ukrcavanja u Hitlerova kola, jedan ili
dva povoljna komentara u renomiranoj neutralnoj britanskoj štampi mogli bi
imati veliki uticaj.
Kao i Dauns i
Norman, i lord Biverbruk bio je protiv Versajskog ugovora, a ujedno je bio
nepokolebljivi pobornik Britanske imperije. On je 6. decembra 1931. pisao svom
prijatelju Arturu Brizbejnu (koji je takođe bio bliski prijatelj Henrija Forda)
o svom nedavnom sastanku s jednim nacistom. "Posetio me je Hitlerov čovek
koji je došao ovamo da izvidi da li bi se uspeh koalicije konzervativaca i
liberala, uz manjinu laburista, mogao primeniti i u Nemačkoj. Rekao sam mu da
koalicija šteti čvrstoj politici. Očito je da je već i sam došao do tog
zaključka i dobio je savet kakav je želeo. Otišao je da telegrafira svom gazdi.
On je veliki antisemit, Hitlerov predstavnik i, kao i mnogi drugi koji su
protiv Jevreja, ima neke njihove rasne karakteristike."
Iako
Rozenberg nije izgledao kao Jevrejin, verovatno se to on sastao s
Beaverbrookom, sudeći po datumu njihova sastanka. Biverbrukova primedba o
Rozenbergovu izgledu nije baš bila laskava za jednog nacistu, no ipak odaje
očiglednu rasističku pristrasnost. Osim toga, opšti ton Biverbrukova pisma je
vrlo čudan. Nije izrazio nikakvo neslaganje sa Hitlerovom politikom,
uključujući antisemitizam, premda je očito da je bio svestan te politike.
Takođe je savetovao nacistima da ne ulaze u koaliciju jer ona šteti "čvrstoj
politici". Nema podataka o tome da li je Brizbejn prosledio svom
prijatelju Fordu ili nije.
Zašto su
Vinterbotam i Rop omogućili Rozenbergu da upozna konzervativne vođe i neke
najvažnije ličnosti u Velikoj Britaniji? Kome je baron Rop bio stvarno lojalan,
nemoguće je reći. On je bio jedan od onih novinara koji su bili usko vezani za
obaveštajne delatnosti u inostranstvu. Uprkos britanskom državljanstvu, ostao
je privržen Nemačkoj i u nacističkom pokretu nalazio je mnogo toga što je
smatrao vrednim. S druge strane, Vinterbotam je očigledno delovao kao agent
britanske obaveštajne službe, no kakva je bila njegova misija? Je li britanska
obaveštajna služba jednostavno htela da prikupi što više informacija o
nacistima, ili je razmatrala mogućnost saradnje sa njim? Ako su hteli samo
informacije, ne bi li bilo bolje da su poslali agente u Nemačku da se sastanu s
vođama nacističke stranke, umesto da pomažu nacističkom funkcioneru da upozna
ličnosti na ključnim položajima u Velikoj Britaniji?
Zašto bi
britanska obaveštajna služba pripremila teren za eventualnu saradnju sa
nacistima? Ovde moramo imati na umu osnovni cilj britanske spoljne politike -
sprečiti bilo koju drugu silu da postane dominantna na kontinentu, a time i
jača od Velike Britanije.
Boljševička
Rusija već se pojavila kao značajna opasnost. Godine 1931. Britanci su uvideli
da je depresija u Nemačkoj već vrlo teška, i da će biti još gora. Izgladnele
mase Nemaca lako se mogu obratiti komunizmu. Kada bi u Nemačkoj zavladali
komunisti, rusko-nemačka marksistička država od Rajne do Vladivostoka sigurno
bi postala dominantna sila u Evropi i teška pretnja britanskoj sigurnosti. To
je trebalo sprečiti po svaku cenu. Prirodno, najbolji način da se to spreči
bilo je pomaganje demokratske vlade Vajmarske republike i nemačke armije. Ako
to ne uspe, nacistička stranka i njena poluvojnička organizacija bile bi
idealna druga linija odbrane. Osnovna misao bila je da bi nacistički režim u
Nemačkoj uspostavio stabilnost u Evropi, upravo ono što je Britaniji trebalo.
Minhenski sporazum 1928. godine kulminacija je takve politike.
Iako nema
dokaza da je Rozenberg sastao sa njim, jedan moćni vlasnik novinske kuće bio je
znatno više sklon nacistima nego Biverbruk. Upravo, on je bio toliko
prohitlerovski orijentisan da zaista nije bilo velike potrebe da se Rozenberg
uopšte sastaje sa njim. Bogati novinski magnat vikont Rothermere slavio je i
kovao u zvezde naciste na stranicama svog lista Dejli mejl. Postoje
takođe neke indicije da je Rothermere davao i stvarnu finansijsku pomoć Hitleru
preko Pucija Hanfštengla, nacističkog šefa za stranu štampu, no publicist koji
je davao Hitleru bio vredniji od novca.
Ubrzo nakon
velike pobede nacista na izborima 14. juna 1930, Rothermere je otputovao u
Minhen na dug razgovr sa Hitlerom, i deset dana nakon izbora napisao je članak
o značenju trijumfa nacionalsocijalista. Članak je privukao pažnju u Engleskoj
i u Evropi jer je propagirao prihvatanje nacista kao bedem protiv komunizma:
"Ti mladi Nemci otkrili su, kao što to moram sa zadovoljstvom napomenuti,
mladi ljudi i žene u Engleskoj sada otkrivaju, da nema koristi od verovanja
starim političarima. Zato su oni osnovali, kao što bih želeo da i naši mladi
ljudi u Britaniji osnuju, svoju vlastitu parlamentarnu stranku... Mi ne možemo
učiniti ništa da bismo proverili taj pokret (naciste), i verujem da bi bila
zabluda da britanski narod prema njima zauzme neprijateljski stav... Mi moramo
promeniti svoju sliku o Nemačkoj... Nemci starije generacije bili bi naši
neprijatelji. Moramo li biti u neprijateljstvu i s ovom mlađom generacijom? Ako
bude tako, Evropu pre ili kasnije očekuje ponovo i još strašnije buđenje.
Razmislimo
dobro pre negoli se izložimo takvoj opasnosti. Ako razmotrimo to prenošenje
političkog uticaja u Nemačkoj na nacionalsocijaliste, videćemo da ono ima
brojne prednosti za ostalu Evropu. Ono postavlja još još jedan bedem protiv
boljševizma. Ono uklanja tešku opasnost da sovjetska kampanja protiv
civilizacije prodre u Nemačku, osiguravajući time neosvojiv položaj u
strateškom središtu Evrope..."
(Nastaviće
se)