Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

 

Glava bez pisma

 

 

Milovan Brkić

 

 

Gospođa Nata Mesarević, novopostavljena predsednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije, odmah po imenovanju dobila je anonimno pismo - kojim joj se preti.

Oni koji su ovu elegantno popunjenu damu, rodom iz Titograda, postavili za srpsku Justiciju, odmah su skočili na noge. Ko to ima hrabrosti da preti njihovoj Nati?!

I ja se prisećam vremena kada je pisanje pisama imalo smisla.

U četvrtom razredu osmoljetke, a sećam se toga kao da je danas bilo, učiteljica nam je podelila kockasti list hartije, koverat sa markom adresiran na "Kabinet Predsednika SFRJ druga Tita, 11000 Beograd".

Primicala se Nova godina, tek smo bili proslavili Svetoga Nikolu, i učiteljica nam je  zapovedila da napišemo pismo voljenom drugu Titu. "Pišite mu od srca", rekla je, "a on će pročitati vaša pisma i želje", uveravala nas je učiteljica.

Ja sam se nešto vrpoljio, i odlučio sam da mu napišem nekoliko reči, onako iz srca. To je izgledalo ovako...

"Dragi druže Tito, evo zima je, mnogo je ladno, meni opanci šuplji i ladne mi noge, i često dobijem vatru (temperaturu) od studeni. Kad bi Ti manje pušio te skupe cigare, manje išo u lov i putovanja, meni se čini da bi moja mater plaćala manji porez i mogla bi i meni da kupi nove opanke, a možda čak u gumene čizme. Razmišljam, druže Tito, da na proleće odem u šumu, u partizane. Eto, toliko od mene ovoga puta".

Naša pisma učiteljica je spakovala u koverte i rekla da će ih slati u Maršalat.

Na Božić je u školu došao neki, činilo mi se, važan drug. Ugledam ga i sakrijem se ispod stepeništa škole. Pitao je učiteljicu za mene i šta sam to pisao voljenom drugu Titu. Učiteljica je smrtno uplašenim glasom rekla da sam ja jedini pismen u familiji, da mi škola ide od ruke, a da sam siromašan, to i ona zna, i pominje moje šuplje opanke. Preklinje važnog druga da me ne vode na robiju.

Važan drug se obrecnuo na nju, rekavši da je došao da mi donese paket sa odećom i novim čizmama. "Znamo da je mali suvonjav, sašili smo mu odelo po meri. U koverti ima novca, dajte ga njegovoj majci, i recite da je od Maršala", kazao je važan drug.

Meni je nešto laknulo, jer sam mislio da uteknem do Drine i da se živ ne predam neprijatelju.

U ta teška vremena pisma su imala smisla. Ko je umeo i smeo da ih napiše, uvek je od vlasti dobio odgovor. Svako pismo koje je stiglo u Maršalat bilo je pročitano, i na njega je poslat odgovor.

Danas više sirota raja nema kome da piše. Predsednikova Narodna kancelarija je čista sprdnja.

U Narodnoj skupštini Srbije poslanici postavljaju poslanička pitanja, ali ih ministri i ne udostoje odgovora.

Ministri, sudije, tužioci, lopovi svih boja i kalibara, stranački prvaci koji uporno laju protiv Srbije, koju pljačkaju nemilice, vrište - tvrdeći da im se preti anonimnim pismom. Ivica im šalje policajce da ih čuvaju i voze o državnom trošku.

Molim sve očajnike da više ne pišu preteća pisma ovoj gospodi. Neka ih ne upozoravaju o svojoj nameri. Neka ih sačekaju, i iznenade. Neka vide smrtni strah u njihovim očima... Jer ako im napišu, u očaju, anonimno pismo, država će im omogućiti da dobiju zaštitu, opet o našem trošku.