Crkva
Ima li u
postupku biranja novog srpskog patrijarha elemenata za aktiviranje Uprave za
borbu protiv organizovanog kriminala
Popovluk božanskih razmera
Skandali, tuče,
podmetačine, intrige, psovačine, svi oblici bogohulnog ponašanja, sve gadosti svojstvene svetovnim, da ne kažemo civilnim,
građanskim izborima svojstvene su, i to u mnogom žešćem obliku, vladikama,
onima koji su uz skute Bogu, koji su, dakle, sušta suprotnost nama bezdušnicima
i bezbožnicima. Ali i površan pogled na njihova duhovna pregnuća govori da su
dostojni jedino za dinstanje u paklenom ulju. Ako smo pogrešili u zaključku,
molimo da se i na nas primeni Isusova molitva sa Krsta - Oče, oprosti im, jer
ne znaju šta čine
Ivan Molotok
Nikola Vlahović
Kada
se 22. januara 2010. godine skupe da između sebe izaberu prvog među jednakima,
neće to biti nikakav skup ljubavi, nego epilog zakulisnih i
zavereničkih, matematički bodovanih, prethodno odigranih dvoboja i troboja,
posle kojih će i na samom izbornom skupu neki biti još krvavi od niskih udaraca
koje su delili ili dobili, neki će se i preko blata i balege posipati pepelom,
a oni smerniji biće tihi i čekati da se razgrne dim i smrad da bi se uopšte
videli i čuli.
Dovoljno
je pratiti šta sve rade vladike danas, pa da bude jasno o čemu je reč. Jedni se
ne skidaju s televizija na kojima laprdaju o koječemu preporučujući svoje
nevidljivo duhovno delo ovcama koje išta razumeju; drugi su se, opet, poput
komunističkih birokrata i njihovih naslednika raštrkali po kojekakvim mizernim,
najčešće virtuelnim gradilištima pa presecaju vrpce i pakuju makaze u džep;
treći dave medije bizarnim polemikama i još bizarnijim demantijima na službenom
sajtu Srpske pravoslavne crkve; četvrti terorišu narodne poslanike šaljući im
"duhovne" poslanice da ih čitaju za govornicom, peti i sami pišu
kolumne i opanjkavaju samo uskom krugu upućenih odgonetljive protivnike.
Nikada, ama baš nikada, iako je sličnih kampanja bilo i ranije, nisu se vladike
toliko razbacale po prljavim vodama političke, pa i najobičnije komercijalne
propagande, koliko to čine danas u nameri da zasednu u tron srpskog patrijarha,
čiju smrt su jedva, sa suzama dočekali.
Još da nema otpadnika
Teritorija na kojoj deluje Srpska pravoslavna crkva
podeljena je na šest mitropolija, 31 eparhiju,
uključujući četiri eparhije na prostoru Severne Amerike i jednu australijsku,
te jednu autonomnu arhiepiskopiju u
Ohridu, koja ima jednu mitropoliju
i šest eparhija. Na izbornom Saboru
učestvuje ukupno 39 eparhijskih arhijereja SPC i šest vikarnih episkopa
(uključujući i vladike iz Ohridske arhiepiskopije). Neki bi, s pravom,
izbrojali i malo drugačije. Budućeg patrijarha predlaže Sveti arhijerejski
sabor na sednici kojoj prisustvuju najmanje dve trećine eparhijskih arhijereja.
Po crkvenom Ustavu, vikarni episkopi predlog mogu da iznesu, ali nemaju pravo
glasa niti da budu izabrani. I tu počinju božanstveno komične kalkulacije i
podmetačine.
Iz
igre odmah ispada onih šest vikarnih
episkopa
(vikarni episkop je pomoćni episkop koji se dodeljuje nekom episkopu, mitropolitu ili patrijarhu za pomoć na
eparhiji).
Jedan
episkop, Atanasije Jeftić, otpada jer je u penziji.
Trojica,
episkop australijsko-novozelandski Irinej Dobrijević, episkop bregalnički i
mjestobljustitelj bitoljski Marko Kimev i episkop stobijski David Ninov, nemaju
dovoljno staža u upravljanju eparhijom.
Formalno
za izbornu trku ostaje još 35 episkopa. Bolji
poznavaoci crkvene problematike kunu se da vladike koje službuju van Srbije,
Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore na izborima nemaju nikakve šanse. Njih je
devetorica, pa ostaje dvadeset šestoro.
Oni
ulaze u bubanj u kojem se sad mešaju lični
animoziteti, javne afere, moralno-politički kriteriji, stranački afiniteti i
mentori, generacijske podele (episkop gornjokarlovački Gerasim, na primer,
rođen je 1972, a mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan 1936, episkop
zahumsko-hercegovački Grigorije rođen je 1967, a crnogorsko-primorski
Amfilohije 1938), geografske podele (brojčano su relativno
najzastupljeniji i najrašireniji Bosanci, odnosno gotovo je isti broj vladika
iz Bosne i iz Srbije), kriteriji po osnovu konzervativizma ili umerenosti,
te po odnosu prema ovoj ili onoj društvenoj tematici. Crkvene
problematike tu nema ni u tragovima.
Smatra
se da su se sami, pre svega svojim političkim stavovima a onda i usputnim
aferama, unapred otpisali vladika raško-prizrenski Artemije (samim tim
i, kao "njegov", vladika timočki Justin) i mileševski
Filaret. Zbog "pedofilske afere", odnosno sudskog procesa u
vezi sa seksualnim sklonostima nezamisliv je ostanak u krugu kandidata vladike
vranjskg Pahomija. Iako je u prvom medijskom krugu kandidata, ni
zvorničko-tuzlanski Vasilije, navodno, nema šanse zbog bahatosti i
razbacivanja svetovnim bogatstvima. Nekako se otpisao i episkop
budimsko-nikšićki Joanikije, jer ga smatraju čovekom jednog od kandidata
za patrijarha - Amfilohija. Isto tako, tokom ere patrijarha Pavla, Amfilohije
je potisnuo mitropolita Jovana, iako je ovaj najstariji i po godinama i
po vladičanskom stažu, pa ni Jovan, navodno, nema šanse. Samim tim manje šanse
imaju i vladike koje se smatraju Jovanovima. Tu se spisak konkurentnih smanjuje
na 15-16 vladika.
Poslednji voz
Pragmatičniji
analitičari veruju da bi u takvom kontekstu mogla da presude tri faktora: stanje
unutar najjačeg, bosanskog lobija među vladikama (gde bi najjači trebalo da
bude zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda), politička
podrška nekom od vladika, koja se na ovim prostorima gotovo podrazumeva
(u tom kontekstu favoriti se traže među bačkim
Irinejem, crnogorsko-primorskim Amfilohijem i zahumsko-hercegovačkim
Grigorijem),
i generacijska kombinatorika, koja se kao faktor neopravdano zanemaruje.
Ne treba, naime, zaboraviti da je posle obnove srpske patrijaršije
1920. godine bilo šest patrijarha (39.
srpski patrijarh po redu patrijarh Dimitrije, 1920-1930); 40. patrijarh Varnava
(1930-1937); 41. patrijarh Gavrilo (1938-1950); 42. patrijarh Vikentije
(1950-1958); 43. patrijarh German (1958-1990) i 44. patrijarh Pavle
(1990-2009). Lako je uočiti da je prosečna dužina boravka na patrijarhovom
tronu 14,5 godina. Za starije pretendente to znači da im je ovo verovatno
poslednji voz, pa su i beskrupulozniji u borbi protiv mlađih, dok mlađima,
kojima nekako i inače ne priliči titula patrijarha, jer su premladi, odgovara
da bude izabran što stariji, koji bi što pre okončao karijeru (čitaj: umro) i
pružio šansu onima koji će u međuvremenu da stasaju. Takvih šansi u životu
jednog vladike izuzetno je malo.
Van
ovih kriterijuma, najčešće po "časti i poštenju", te po objektivnom
ugledu među vernicima ali i među posmatračima-ateistima, kao značajni kandidati
pominju se niški Irinej, žički Hrizostom, banjalučki Jefrem, braničevski
Ignjatije, mitropolit dabrobosanski Nikolaj, šabački Lavrentije...
Ne treba zaboraviti da su mnogi od
današnjih katastrofalnih odnosa i uzajamnih averzija među onima koji bi trebalo
da šire spokoj i ljubav, umesto da zemaljske dane provode na rubu kriminala
i pod skutima Antihrista, začeti tokom rata, dakle tokom prve četvrtine
vladavine patrijarha Pavla, i da su direktna posledica tog vremena. S jedne
strane, to su uslovi u kojima se pokazalo kakav je ko i šta misli o narodu
kojemu sa božanskih visina soli pamet, a s druge kakva nam je Crkva u celini,
kakvi su joj ciljevi i smisao.
Crkveno privođenje
Crkva se, naime, u finalu rata
uključila i u finalni dokument, potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Tako su krajem avgusta 1995. patrijarh Pavle i vladika Irinej
Bulović (zašto on i kako uvek on kad se nešto petlja sa vlašću?!) u ime
SPC, a bez prethodno obezbeđene saglasnosti na Sinodu, stavili svoje potpise na
dobanovački sporazum između Miloševića i Karadžića o formiranju
zajedničke srpske delegacije za buduće mirovne pregovore, za koje se tada još
nije znalo da će biti održani u Dejtonu, i o Miloševićevom pravu da u
delegaciji presuđuje u slučaju preglasavanja. U daljnjem razvoju događaja su,
kao što je poznato, muslimansko-hrvatske snage vojnički zauzele neke teritorije
koje su do tada držali Srbi, a dejtonski sporazumi su tim gubicima
"olovkom" dodali još i deo Sarajeva koji je (bio) pod srpskom vlašću.
Jedan deo vladika, pogotovo onaj koji je
u toku rata izgubio svoje eparhije u Bosni i Hrvatskoj, za sve to vreme
je prigovarao patrijarhu što je verovao Miloševiću, dok je ovaj uzvraćao da Crkvi od mira nema
prečeg zadatka.
Vatru je tada potpaljivao i vladika
zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić najavljujući ostavku u znak
protesta zbog posledica dejtonskih sporazuma, smatrajući odgovornim za
patrijarhov potpis Irineja Bulovića, jer je on taj koji i inače
"privodi" Crkvu vlasti i obrnuto. Ispostavilo se da je miroljubivi
patrijarh Pavle odlučio da bude oštriji nego ikada i pre i posle toga, da
odbije svaku mogućnost povlačenja. Naprotiv, odlučio je da prekodrinske vladike
podseti da po duhu Jevanđelja i crkvenih kanona ne mogu tražiti od drugih
ono što ni sami ne rade, tačnije - da bi, za početak, i za narod i za Crkvu
i za njih bilo najbolje da se vrate u svoje eparhije iz kojih su pobegli sa
prvim izbeglicama, ili čak pre njih. Time je dirnuo u osinje gnezdo, koje
ni do danas nije konsolidovano.
Radi se o tome da se od svih eparhija
SPC samo 13 nalazilo na teritoriji tadašnje Jugoslavije, a sve ostale van nje.
Od tih "inostranih", deset se nalazilo u republikama bivše
Jugoslavije, pri čemu je samo manji broj njih, i to ne u celini, ostao na
teritorijama pod kontrolom Srba, pre svega u BiH. Ispostavilo se da ni jedan
jedini vladika čija je eparhija dospela pod "tuđinsku" vlast
(muslimansku, hrvatsku, slovenačku) nije ostao u njoj da deli sudbinu sa preostalim
narodom, nego ju je napustio prvom prilikom i preselio se u Beograd ili u
inostranstvo (tada im je kao na moralni i hrišćanski uzor i od strane
šokiranih pravoslavaca ukazivano na katoličkog biskupa Franju Komaricu,
koji za sve vreme rata nije mrdao iz Banjaluke, a i danas je tamo).
Tako je Beograd postao prebukiran
vladikama-izbeglicama, koji nisu hteli da se vrate u svoje eparhije (izuzev
Hrizostoma bihaćko-petrovačkog, koji je bio voljan da to učini). Umesto da
se vrate, formiraju neformalni vladičanski lobi (iza kojeg je, navodno, stajao
pokojni episkop šumadijski Sava Vuković), a podržali su ga
episkopi iz tzv. bosanskog lobija, koji se
sa današnjim pogledom na to vreme može nazvati ratnohuškačkim. Činile su
ga uglavnom vladike iz eparhija u BiH, čiji su veći ili manji delovi ostali pod
srpskom kontrolom (Atanasije hercegovačko-zahumski, Vasilije
zvorničko-tuzlanski, Nikolaj dabrobosanski...), a među njima, pored
pomalo estradnog Atanasija, prednjačio je pomenuti Nikolaj, koji
čak nije smeo da ostane ni u srpskom delu Sarajeva nego se preselio u Sokolac.
Da bi se vladike-izbeglice ipak nekako udomile došlo se i na ideju da se
neke eparhije "pod srpskom kontrolom" podele pa su delove svojih
eparhija ponudili Lavrentije šabačko-valjevski, Stefan žički i
Irinej niški.
U takvoj atmosferi vladike-dezerteri
su na Vanrednom zasedanju Sabora SPC izdejstvovali saopštenje o povlačenju
patrijarhovog potpisa sa pomenutog dobanovačkog sporazuma (jer je patrijarhov
potpis "zloupotrebljen i pogrešno protumačen"). Patrijarh, tačnije
njegova "struja", odgovorili su žestokom kontraakcijom: arhijerejski
sabor je, naime, i službeno pozvao "prognane" episkope i sveštenstvo da se vrate
na svoja mesta!!! Neki su se kasnije vratili, neki
nisu, ali su tako i zvanično izblamirani, a ova istorijska partija
između "jastrebova" i "golubova" završena je remijem.
Organizovane blamaže
Iz upravo te, najveće unutarcrkvene
bitke od Drugog svetskog rata naovamo (a bilo ih je i pre i posle nekoliko),
pored patrijarha Pavla kao zacementiranog autoriteta, isplivao je Amfilohije
kao gotovo siguran naslednik patrijarha (što znači da je tada počeo pad mitropolita Jovana, kao
"automatskog naslednika Pavlovog prestola"), ali i Amfilohijeva
simbiotička veza sa Irinejem Bulovićem, koji je uvek i svugde bio umešan
u sve što je smrdelo, već po sili svoje odanosti aktuelnom srpskom režimu. Jovan
je, opet, najviše
tipovao na Lavrentija šabačko-valjevskog, ocenjivanog kao ionako
relativno autonomnu i ličnost sa uopšte visokim crkvenim rejtingom (danas mu je
to mana).
Sledeća
velika prilika da se pokaže ko je ko i kakav bila je takođe posle ratnih
zbivanja, posle bombardovanja iz 1999. Tada se okupila "interesna
grupa" vladika na čelu sa zvorničko-tuzlanskim Vasilijem (idejni
inicijator sad već pokojni Sava šumadijski), koja je, čekajući da Pavle konačno umre, odlučila da
promeni način izbora patrijarha i umesto lutrije (žreb između
trojice prvoplasiranih, ako su dobili natpolovičnu većinu, Pavle je tako
izabran tek u devetom pokušaju) izbor učini sigurnim. Njihov predlog
predviđao je da se novi patrijarh izabere dvotrećinskom većinom u prva dva
kruga glasanja, odnosno natpolovičnom većinom u eventualnom trećem. (Predlog su
za Sabor 2001. potpisali episkop kanadski Georgije, zatim njegov brat,
sadašnji episkop šumadijski Jovan, novogračanički Longin, bački Irinej,
braničevski Ignjatije i Sava šumadijski.) Ovo je bilo
protumačeno kao lobistički pokušaj Save šumadijskog da izbegne
traumu koju je doživeo 1990. godine žreb-izborom Pavla u situaciji kada je on
bio "viđen" na patrijaršijskom prestolu, ali je "vršilo
posao" i nekim drugim vladikama.
U
slopu te akcije, javnost se podsetila i na neke druge međuvladičanske odnose,
koji su govorili o kakvim je likovima reč, a
na koje je svojevremeno ukazao i Tabloid. Poznato je da
je Sava šumadijski skoro deset godina krivio Irineja
bačkog
da je falsifikovao izbore za patrijarha 1990. i to tako što
je na sve tri cedulje u "šeširu"
bilo ispisano ime tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog
Pavla.
Međutim, to ga nije sprečilo da u saradnji sa Irinejem organizuje
blamažu trećeg - Filareta mileševskog. Naime,
preko Save su pred izbore 2000. Filaretu (kojemu je tada trebala
finansijska pomoć) poslate kamere RTS-a kako bi ovaj podržao Miloševića. U toj
komplikovanoj podmetačini sa više nepoznatih, na dobitku je trebalo da bude Sava,
a da za eventualnu Fileretovu budalaštinu bude odgovoran patrijarh
Pavle, na čiji je presto Sava gotovo javno pretendovao. Savina klika je odmah
posle 5. oktobra povela kampanju protiv Pavla optužujući ga što je predložio
prethodno kompromitovanog Filareta za episkopa. Uz to, iako na Miloševićevoj
strani, Sava je prvi čestitao Koštunici na pobedi.
Potom
je grupa episkopa na čelu sa Savom pokrenula peticiju za svrgavanje Filareta,
sa ciljem da u konačnici njegov izbor bude pripisan patrijarhu Pavlu kao teška
i neoprostiva greška, vredna patrijarhove ostavke. Patrijarhu je tad u pomoć
pritekao episkop Atanasije. Kao rezultat svega, Filaret se
pokajao, a patrijarh Pavle je Savi na zasedanju Sabora 2001, za kada mu je
pripremljena zaseda pred puč, dodelio visoko crkveno odlikovanje i tako mu
zavezao usta. Što od tuge, što od Boga, Sava
šumadijski je umro nekoliko meseci kasnije.
Početkom
2007, kad je patrijarh već ozbiljno bolestan, neki episkopi, među kojima ponovo
prednjači "bosanac" zvorničko-tuzlanski Vasilije (tada i član
Sinoda), podbadaju sveštenike iz patrijarhove
blizine da mu uzurpiraju nadležnosti (pogotovo u
njegovoj mitropoliji beogradsko-karlovačkoj) i kompromituju ga na druge načine,
zapravo prisile da se penzioniše i opet - oslobodi presto.
Glavna uzdanica mu je mitropolit Jovan. Animira
se i nova "afera liturgija", u kojoj su kao žrtvu iskoristili episkopa
šumadijskog Jovana, a u kojoj se, među ostalima, kao moralna nakaza pokazao
vladika banatski Nikanor (Bogunović), isti onaj koji je, kao vladika
gornjokarlovački, pobegao iz Karlovca čim je zapucalo i ostavio svoj narod da
se zlopati.
Svađe
i gotovo fizički obračuni koje su javnosti priuštili episkopi u "postupku
očekivanja da patrijarh umre", kao i brzina kojom su se potrudili da ga
zaborave, samo su dokaz da Bog ne postoji. U protivnom ne bi dozvolio da neki
od akrepa koji nas poslednjih dana u formi izborne kampanje duhovno
zlostavljaju dočeka ni sutrašnji dan, a kamoli da nam bude duhovni vođa.
Gospodi pomiluj!
Uzdanice
Episkop Kačavenda je već
doživeo da mu se objavljuje udbaški dosije, kompromitujući podaci o njegovoj
ulozi u ratu, stradanju jednog mladića u manastiru Papraći itd. Njegov moralni
lik postao je primer za "nulu od čoveka". Zbog problema sa Haškim
tužilaštvom oduzeto mu je moralno pravo na inicijativu, ali pretpostavlja se da
je zadužio dovoljan broj episkopa, koje je on lično predložio za vladičanski
čin, koji će tu inicijativu preuzeti od njega i gurati ga za patrijarha.
Pedofilija?
Vladika
Pahomije bio je 2003. optužen da je u prostorijama svoje vranjske eparhije
primoravao na bludne radnje četvoricu dečaka, polaznika škole za sveštenike pri
eparhiji. Suđenje je počelo u Vranju, nastavljeno u Nišu, da bi na kraju, posle
tri godine suđenja, vladika bio oslobođen odgovornosti. Na presudu žalio se
prvo opštinski tužilac u Nišu, a u niškom Okružnom sudu žalba odbijena.
Republički javni tužilac zatražio je zaštitu zakonitosti od Vrhovnog suda
Srbije.
Vladika Pahomije nije bio aktivan samo u seksu
nego i u preduzetništvu: kupio deo akcija bujanovačkog preduzeća za proizvodnju
vode i sokova "Heba", a to objasnio željom da spreči albanske lobiste
da učine to isto.
Vladika je uspešno je okončao i višegodišnji
spor sa bivšim moćnim socijalistom sa juga Ranđelom Veljkovićem. Veljkovića je
prvo isterao iz dela manastira Prohor Pčinjski, koji je uzurpirao za potrebe
svog preduzeća, a onda je iselio i izbeglice koje su tada bile smeštene u
konaku. Sve pravdao preseljenjem prizrenske bogoslovije do čega nikada nije
došlo...
Najnepopularniji
Najnepopularniji vladika u novijoj istoriji
SPC-a.
Otvoreno je podržavao
Miloševićev režim. U manastiru Mileševi zvonima je dočekivao Vojislava Šešelja,
a zauzvrat je dobio džip pajero. Za tada predsedničkog kandidata
Tomislava Nikolića držao posebnu službu i blagosiljao da pobedi na izborima.
Planirano opelo na sahrani Slobodana Miloševića, ali mu nije dozvolila
pokojnikova porodica.
Mnogima je u sećanju
slika Filareta u mantiji kako na oklopnim kolima drži puškomitraljez. Ta
fotografija, snimljena 1991. negde između Kostajnice i Gline, kasnije korišćena
kao dokaz o umešanosti crkve u ratove na prostoru bivše Jugoslavije.
Optuživali ga za
manipulaciju humanitarnom pomoći, koja je dolazila tokom rata iz inostranstva,
a za koju je u ime Crkve bio zadužen.
Na njegov zahtev Sveti
sinod stavio van snage odluku kojom su banke na karticama mogle da koriste
hologramski prikaz freske Beli anđeo. Tražio od banaka po 2.000 evra za
korišćenje lika Belog anđela - ukupno pola miliona evra.
Crnogorske vlasti u više
navrata mu 2007. zabranile da uđe u Crnu Goru, nakon što je Haški tribunal
objavio njegovo ime na listi pomagača optuženima za ratne zločine kojima je
zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije. Ovaj na granici štrajkovao glađu
desetak dana.
Hrabri cenzor
Vladika
banatski Nikanor (onaj što je, pre nego što je prvi pobegao i ostavio svoj narod na
cedilu, bio episkop gornjokarlovački) na majskom zasedanju Sabora ove godine je
"uz viku, po kojoj je poznat narodu svoje eparhije", zatražio da
vladika Atanasije napusti Sabor. Zapretio da će, ukoliko vladika Atanasije ne
izađe, on napustiti zasedanje.
Pokazana mu
je odluka Sabora da penzionisani Atanasije može da prisustvuje zasedanjima, ali
bez prava da glasa. Međutim, Nikanor nije hteo ni da Atanasije samo
prisustvuje. Vratio se tek kad mu je zaprećeno da će biti upućen na Crkveni
sud.
Stara škola
U svom pismu
arhijerejima SPC vladika Grigorije tvrdi da "punih sedamnaest godina
episkop Artemije, svesno ili nesvesno, naočigled svih, gradi građevinu
raskolničkog duha. Hrišćani monasi, mirjani, laici, klirici to vide i jasno im
je šta se dešava..."
Mediji
su tokom cele prošle i ove godine izveštavali o mnogim aferama vezanim za
vladiku Artemija, kog je i sam vrh srpske crkve pre dve godine opominjao zbog
nekih postupaka. Poslednja je u vezi sa rehabilitaconim centrom u Crnoj reci.
Rečeno je da poseduje poslovne prostore i kuće u Beogradu, prodavnicu
"Atos", da je sa eparhijskom firmom "Rade Neimar" imao plan
da lično obnavlja manastire porušene u martovskom pogromu 2004, bez učešća EU,
a navodi se i da je prodavao crkvenu imovinu u Đakovici albanskom biznismenu
Kolji Komaniju za 150.000 evra i da o tome nije obavestio Sabor SPC.
Grčki
novinar Hrist Kuzulis je 2003. uputio pismo vladiki Atanasiju Jeftiću, gde se
kaže da je on zabrinut za tragičan položaj Srpske pravoslavne crkve, koju,
prema njegovim višemesečnim istraživanjima, u težak položaj dovode vladika
Artemije i vladika vranjski Pahomije.
Nemirna Bačka
Vladika bački
Irinej ima najmanje jednu ozbiljnu kompromitaciju na svaka 2-3 meseca, pre
svega zbog toga što se gura da bude zaprška u svakoj čorbi koju kuva vlast.
Samo u
poslednje vreme uspeo je da se upetlja u aferu sa potpisom u ime Crkve
"nečega" u vezi sa Statutom Vojvodine; nedavno je na zahtev Irineja
iz skupštinske procedure u poslednjem trenutku i na spektakularan način povučen Zakon o zabrani
diskriminacije navodno samo da bi se poglavarima SPC pokazalo da baš on uživa
najveće poverenje državnog vrha, a pre svega predsednika Republike Borisa
Tadića.
Gurajući se u sve i svašta Irinej je 2007. blagosiljao otvaranje
Internet-stranice iza koje stoji jedan od bivših članova JSO-a, a administratorima "odobrio" da na sajt postave i
direktan link za internet-prezentaciju bačke eparhije, Sve to samo dvadesetak
dana pre izricanja presude nekadašnjim komandantima JSO-a u sudskom procesu za
ubistvo Zorana Đinđića. I sve tako.