https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Crkva

Crkva

 

Ima li u postupku biranja novog srpskog patrijarha elemenata za aktiviranje Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala

 

 

Popovluk božanskih razmera

 

Skandali, tuče, podmetačine, intrige, psovačine, svi oblici bogohulnog ponašanja, sve gadosti svojstvene svetovnim, da ne kažemo civilnim, građanskim izborima svojstvene su, i to u mnogom žešćem obliku, vladikama, onima koji su uz skute Bogu, koji su, dakle, sušta suprotnost nama bezdušnicima i bezbožnicima. Ali i površan pogled na njihova duhovna pregnuća govori da su dostojni jedino za dinstanje u paklenom ulju. Ako smo pogrešili u zaključku, molimo da se i na nas primeni Isusova molitva sa Krsta - Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine

 

 

Ivan Molotok

Nikola Vlahović

 

 

 

Kada se 22. januara 2010. godine skupe da između sebe izaberu prvog među jednakima, neće to biti nikakav skup ljubavi, nego epilog zakulisnih i zavereničkih, matematički bodovanih, prethodno odigranih dvoboja i troboja, posle kojih će i na samom izbornom skupu neki biti još krvavi od niskih udaraca koje su delili ili dobili, neki će se i preko blata i balege posipati pepelom, a oni smerniji biće tihi i čekati da se razgrne dim i smrad da bi se uopšte videli i čuli.   

Dovoljno je pratiti šta sve rade vladike danas, pa da bude jasno o čemu je reč. Jedni se ne skidaju s televizija na kojima laprdaju o koječemu preporučujući svoje nevidljivo duhovno delo ovcama koje išta razumeju; drugi su se, opet, poput komunističkih birokrata i njihovih naslednika raštrkali po kojekakvim mizernim, najčešće virtuelnim gradilištima pa presecaju vrpce i pakuju makaze u džep; treći dave medije bizarnim polemikama i još bizarnijim demantijima na službenom sajtu Srpske pravoslavne crkve; četvrti terorišu narodne poslanike šaljući im "duhovne" poslanice da ih čitaju za govornicom, peti i sami pišu kolumne i opanjkavaju samo uskom krugu upućenih odgonetljive protivnike. Nikada, ama baš nikada, iako je sličnih kampanja bilo i ranije, nisu se vladike toliko razbacale po prljavim vodama političke, pa i najobičnije komercijalne propagande, koliko to čine danas u nameri da zasednu u tron srpskog patrijarha, čiju smrt su jedva, sa suzama dočekali.      

 

Još da nema otpadnika

 

Teritorija na kojoj deluje Srpska pravoslavna crkva podeljena je na šest mitropolija, 31 eparhiju, uključujući četiri eparhije na prostoru Severne Amerike i jednu australijsku, te jednu autonomnu arhiepiskopiju u Ohridu, koja ima jednu mitropoliju i šest eparhija. Na izbornom Saboru učestvuje ukupno 39 eparhijskih arhijereja SPC i šest vikarnih episkopa (uključujući i vladike iz Ohridske arhiepiskopije). Neki bi, s pravom, izbrojali i malo drugačije. Budućeg patrijarha predlaže Sveti arhijerejski sabor na sednici kojoj prisustvuju najmanje dve trećine eparhijskih arhijereja. Po crkvenom Ustavu, vikarni episkopi predlog mogu da iznesu, ali nemaju pravo glasa niti da budu izabrani. I tu počinju božanstveno komične kalkulacije i podmetačine.

Iz igre odmah ispada onih šest vikarnih episkopa (vikarni episkop je pomoćni episkop koji se dodeljuje nekom episkopu, mitropolitu ili patrijarhu za pomoć na eparhiji).

Jedan episkop, Atanasije Jeftić, otpada jer je u penziji.

Trojica, episkop australijsko-novozelandski Irinej Dobrijević, episkop bregalnički i mjestobljustitelj bitoljski Marko Kimev i episkop stobijski David Ninov, nemaju dovoljno staža u upravljanju eparhijom.

Formalno za izbornu trku ostaje još 35 episkopa. Bolji poznavaoci crkvene problematike kunu se da vladike koje službuju van Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore na izborima nemaju nikakve šanse. Njih je devetorica, pa ostaje dvadeset šestoro.

Oni ulaze u bubanj u kojem se sad mešaju lični animoziteti, javne afere, moralno-politički kriteriji, stranački afiniteti i mentori, generacijske podele (episkop gornjokarlovački Gerasim, na primer, rođen je 1972, a mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan 1936, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije rođen je 1967, a crnogorsko-primorski Amfilohije 1938), geografske podele (brojčano su relativno najzastupljeniji i najrašireniji Bosanci, odnosno gotovo je isti broj vladika iz Bosne i iz Srbije), kriteriji po osnovu konzervativizma ili umerenosti, te po odnosu prema ovoj ili onoj društvenoj tematici. Crkvene problematike tu nema ni u tragovima.

Smatra se da su se sami, pre svega svojim političkim stavovima a onda i usputnim aferama, unapred otpisali vladika raško-prizrenski Artemije (samim tim i, kao "njegov", vladika timočki Justin) i mileševski Filaret. Zbog "pedofilske afere", odnosno sudskog procesa u vezi sa seksualnim sklonostima nezamisliv je ostanak u krugu kandidata vladike vranjskg Pahomija. Iako je u prvom medijskom krugu kandidata, ni zvorničko-tuzlanski Vasilije, navodno, nema šanse zbog bahatosti i razbacivanja svetovnim bogatstvima. Nekako se otpisao i episkop budimsko-nikšićki Joanikije, jer ga smatraju čovekom jednog od kandidata za patrijarha - Amfilohija. Isto tako, tokom ere patrijarha Pavla, Amfilohije je potisnuo mitropolita Jovana, iako je ovaj najstariji i po godinama i po vladičanskom stažu, pa ni Jovan, navodno, nema šanse. Samim tim manje šanse imaju i vladike koje se smatraju Jovanovima. Tu se spisak konkurentnih smanjuje na 15-16 vladika.

 

Poslednji voz

 

Pragmatičniji analitičari veruju da bi u takvom kontekstu mogla da presude tri faktora: stanje unutar najjačeg, bosanskog lobija među vladikama (gde bi najjači trebalo da bude zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda), politička podrška nekom od vladika, koja se na ovim prostorima gotovo podrazumeva (u tom kontekstu favoriti se traže među bačkim Irinejem, crnogorsko-primorskim Amfilohijem i zahumsko-hercegovačkim Grigorijem), i generacijska kombinatorika, koja se kao faktor neopravdano zanemaruje. Ne treba, naime, zaboraviti da je posle obnove srpske patrijaršije 1920. godine bilo šest patrijarha (39. srpski patrijarh po redu patrijarh Dimitrije, 1920-1930); 40. patrijarh Varnava (1930-1937); 41. patrijarh Gavrilo (1938-1950); 42. patrijarh Vikentije (1950-1958); 43. patrijarh German (1958-1990) i 44. patrijarh Pavle (1990-2009). Lako je uočiti da je prosečna dužina boravka na patrijarhovom tronu 14,5 godina. Za starije pretendente to znači da im je ovo verovatno poslednji voz, pa su i beskrupulozniji u borbi protiv mlađih, dok mlađima, kojima nekako i inače ne priliči titula patrijarha, jer su premladi, odgovara da bude izabran što stariji, koji bi što pre okončao karijeru (čitaj: umro) i pružio šansu onima koji će u međuvremenu da stasaju. Takvih šansi u životu jednog vladike izuzetno je malo.

Van ovih kriterijuma, najčešće po "časti i poštenju", te po objektivnom ugledu među vernicima ali i među posmatračima-ateistima, kao značajni kandidati pominju se niški Irinej, žički Hrizostom, banjalučki Jefrem, braničevski Ignjatije, mitropolit dabrobosanski Nikolaj, šabački Lavrentije...

Ne treba zaboraviti da su mnogi od današnjih katastrofalnih odnosa i uzajamnih averzija među onima koji bi trebalo da šire spokoj i ljubav, umesto da zemaljske dane provode na rubu kriminala i pod skutima Antihrista, začeti tokom rata, dakle tokom prve četvrtine vladavine patrijarha Pavla, i da su direktna posledica tog vremena. S jedne strane, to su uslovi u kojima se pokazalo kakav je ko i šta misli o narodu kojemu sa božanskih visina soli pamet, a s druge kakva nam je Crkva u celini, kakvi su joj ciljevi i smisao.

 

Crkveno privođenje

 

Crkva se, naime, u finalu rata uključila i u finalni dokument, potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma. Tako su krajem avgusta 1995. patrijarh Pavle i vladika Irinej Bulović (zašto on i kako uvek on kad se nešto petlja sa vlašću?!) u ime SPC, a bez prethodno obezbeđene saglasnosti na Sinodu, stavili svoje potpise na dobanovački sporazum između Miloševića i Karadžića o formiranju zajedničke srpske delegacije za buduće mirovne pregovore, za koje se tada još nije znalo da će biti održani u Dejtonu, i o Miloševićevom pravu da u delegaciji presuđuje u slučaju preglasavanja. U daljnjem razvoju događaja su, kao što je poznato, muslimansko-hrvatske snage vojnički zauzele neke teritorije koje su do tada držali Srbi, a dejtonski sporazumi su tim gubicima "olovkom" dodali još i deo Sarajeva koji je (bio) pod srpskom vlašću. Jedan deo vladika, pogotovo onaj koji  je u toku rata izgubio svoje eparhije u Bosni i Hrvatskoj, za sve to vreme je prigovarao patrijarhu što je verovao Miloševiću, dok je ovaj uzvraćao da Crkvi od mira nema prečeg zadatka.

Vatru je tada potpaljivao i vladika zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić najavljujući ostavku u znak protesta zbog posledica dejtonskih sporazuma, smatrajući odgovornim za patrijarhov potpis Irineja Bulovića, jer je on taj koji i inače "privodi" Crkvu vlasti i obrnuto. Ispostavilo se da je miroljubivi patrijarh Pavle odlučio da bude oštriji nego ikada i pre i posle toga, da odbije svaku mogućnost povlačenja. Naprotiv, odlučio je da prekodrinske vladike podseti da po duhu Jevanđelja i crkvenih kanona ne mogu tražiti od drugih ono što ni sami ne rade, tačnije - da bi, za početak, i za narod i za Crkvu i za njih bilo najbolje da se vrate u svoje eparhije iz kojih su pobegli sa prvim izbeglicama, ili čak pre njih. Time je dirnuo u osinje gnezdo, koje ni do danas nije konsolidovano.

Radi se o tome da se od svih eparhija SPC samo 13 nalazilo na teritoriji tadašnje Jugoslavije, a sve ostale van nje. Od tih "inostranih", deset se nalazilo u republikama bivše Jugoslavije, pri čemu je samo manji broj njih, i to ne u celini, ostao na teritorijama pod kontrolom Srba, pre svega u BiH. Ispostavilo se da ni jedan jedini vladika čija je eparhija dospela pod "tuđinsku" vlast (muslimansku, hrvatsku, slovenačku) nije ostao u njoj da deli sudbinu sa preostalim narodom, nego ju je napustio prvom prilikom i preselio se u Beograd ili u inostranstvo (tada im je kao na moralni i hrišćanski uzor i od strane šokiranih pravoslavaca ukazivano na katoličkog biskupa Franju Komaricu, koji za sve vreme rata nije mrdao iz Banjaluke, a i danas je tamo).

Tako je Beograd postao prebukiran vladikama-izbeglicama, koji nisu hteli da se vrate u svoje eparhije (izuzev Hrizostoma bihaćko-petrovačkog, koji je bio voljan da to učini). Umesto da se vrate, formiraju neformalni vladičanski lobi (iza kojeg je, navodno, stajao pokojni episkop šumadijski Sava Vuković), a podržali su ga episkopi iz tzv. bosanskog lobija, koji se sa današnjim pogledom na to vreme može nazvati ratnohuškačkim. Činile su ga uglavnom vladike iz eparhija u BiH, čiji su veći ili manji delovi ostali pod srpskom kontrolom (Atanasije hercegovačko-zahumski, Vasilije zvorničko-tuzlanski, Nikolaj dabrobosanski...), a među njima, pored pomalo estradnog Atanasija, prednjačio je pomenuti Nikolaj, koji čak nije smeo da ostane ni u srpskom delu Sarajeva nego se preselio u Sokolac. Da bi se vladike-izbeglice ipak nekako udomile došlo se i na ideju da se neke eparhije "pod srpskom kontrolom" podele pa su delove svojih eparhija ponudili Lavrentije šabačko-valjevski, Stefan žički i Irinej niški.  

U takvoj atmosferi vladike-dezerteri su na Vanrednom zasedanju Sabora SPC izdejstvovali saopštenje o povlačenju patrijarhovog potpisa sa pomenutog dobanovačkog sporazuma (jer je patrijarhov potpis "zloupotrebljen i pogrešno protumačen"). Patrijarh, tačnije njegova "struja", odgovorili su žestokom kontraakcijom: arhijerejski sabor je, naime, i službeno pozvao "prognane" episkope i sveštenstvo da se vrate na svoja mesta!!! Neki su se kasnije vratili, neki nisu, ali su tako i zvanično izblamirani, a ova istorijska partija između "jastrebova" i "golubova" završena je remijem.

 

Organizovane blamaže

 

Iz upravo te, najveće unutarcrkvene bitke od Drugog svetskog rata naovamo (a bilo ih je i pre i posle nekoliko), pored patrijarha Pavla kao zacementiranog autoriteta, isplivao je Amfilohije kao gotovo siguran naslednik patrijarha (što znači da je tada počeo pad mitropolita Jovana, kao "automatskog naslednika Pavlovog prestola"), ali i Amfilohijeva simbiotička veza sa Irinejem Bulovićem, koji je uvek i svugde bio umešan u sve što je smrdelo, već po sili svoje odanosti aktuelnom srpskom režimu. Jovan je, opet, najviše tipovao na Lavrentija šabačko-valjevskog, ocenjivanog kao ionako relativno autonomnu i ličnost sa uopšte visokim crkvenim rejtingom (danas mu je to mana).

Sledeća velika prilika da se pokaže ko je ko i kakav bila je takođe posle ratnih zbivanja, posle bombardovanja iz 1999. Tada se okupila "interesna grupa" vladika na čelu sa zvorničko-tuzlanskim Vasilijem (idejni inicijator sad već pokojni Sava šumadijski), koja je, čekajući da Pavle konačno umre, odlučila da promeni način izbora patrijarha i umesto lutrije (žreb između trojice prvoplasiranih, ako su dobili natpolovičnu većinu, Pavle je tako izabran tek u devetom pokušaju) izbor učini sigurnim. Njihov predlog predviđao je da se novi patrijarh izabere dvotrećinskom većinom u prva dva kruga glasanja, odnosno natpolovičnom većinom u eventualnom trećem. (Predlog su za Sabor 2001. potpisali episkop kanadski Georgije, zatim njegov brat, sadašnji episkop šumadijski Jovan, novogračanički Longin, bački Irinej, braničevski Ignjatije i Sava šumadijski.) Ovo je bilo protumačeno kao lobistički pokušaj Save šumadijskog da izbegne traumu koju je doživeo 1990. godine žreb-izborom Pavla u situaciji kada je on bio "viđen" na patrijaršijskom prestolu, ali je "vršilo posao" i nekim drugim vladikama.  

U slopu te akcije, javnost se podsetila i na neke druge međuvladičanske odnose, koji su govorili o kakvim je likovima reč, a na koje je svojevremeno ukazao i Tabloid. Poznato je da je Sava šumadijski skoro deset godina krivio Irineja bačkog da je falsifikovao izbore za patrijarha 1990. i to tako što je na sve tri cedulje u "šeširu" bilo ispisano ime tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Pavla. Međutim, to ga nije sprečilo da u saradnji sa Irinejem organizuje blamažu trećeg - Filareta mileševskog. Naime, preko Save su pred izbore 2000. Filaretu (kojemu je tada trebala finansijska pomoć) poslate kamere RTS-a kako bi ovaj podržao Miloševića. U toj komplikovanoj podmetačini sa više nepoznatih, na dobitku je trebalo da bude Sava, a da za eventualnu Fileretovu budalaštinu bude odgovoran patrijarh Pavle, na čiji je presto Sava gotovo javno pretendovao. Savina klika je odmah posle 5. oktobra povela kampanju protiv Pavla optužujući ga što je predložio prethodno kompromitovanog Filareta za episkopa. Uz to, iako na Miloševićevoj strani, Sava je prvi čestitao Koštunici na pobedi.

Potom je grupa episkopa na čelu sa Savom pokrenula peticiju za svrgavanje Filareta, sa ciljem da u konačnici njegov izbor bude pripisan patrijarhu Pavlu kao teška i neoprostiva greška, vredna patrijarhove ostavke. Patrijarhu je tad u pomoć pritekao episkop Atanasije. Kao rezultat svega, Filaret se pokajao, a patrijarh Pavle je Savi na zasedanju Sabora 2001, za kada mu je pripremljena zaseda pred puč, dodelio visoko crkveno odlikovanje i tako mu zavezao usta. Što od tuge, što od Boga, Sava šumadijski je umro nekoliko meseci kasnije.

Početkom 2007, kad je patrijarh već ozbiljno bolestan, neki episkopi, među kojima ponovo prednjači "bosanac" zvorničko-tuzlanski Vasilije (tada i član Sinoda), podbadaju sveštenike iz patrijarhove blizine da mu uzurpiraju nadležnosti (pogotovo u njegovoj mitropoliji beogradsko-karlovačkoj) i kompromituju ga na druge načine, zapravo prisile da se penzioniše i opet - oslobodi presto. Glavna uzdanica mu je mitropolit Jovan. Animira se i nova "afera liturgija", u kojoj su kao žrtvu iskoristili episkopa šumadijskog Jovana, a u kojoj se, među ostalima, kao moralna nakaza pokazao vladika banatski Nikanor (Bogunović), isti onaj koji je, kao vladika gornjokarlovački, pobegao iz Karlovca čim je zapucalo i ostavio svoj narod da se zlopati.

Svađe i gotovo fizički obračuni koje su javnosti priuštili episkopi u "postupku očekivanja da patrijarh umre", kao i brzina kojom su se potrudili da ga zaborave, samo su dokaz da Bog ne postoji. U protivnom ne bi dozvolio da neki od akrepa koji nas poslednjih dana u formi izborne kampanje duhovno zlostavljaju dočeka ni sutrašnji dan, a kamoli da nam bude duhovni vođa. Gospodi pomiluj!

 

 

 

 

 

Uzdanice

 

Episkop Kačavenda je već doživeo da mu se objavljuje udbaški dosije, kompromitujući podaci o njegovoj ulozi u ratu, stradanju jednog mladića u manastiru Papraći itd. Njegov moralni lik postao je primer za "nulu od čoveka". Zbog problema sa Haškim tužilaštvom oduzeto mu je moralno pravo na inicijativu, ali pretpostavlja se da je zadužio dovoljan broj episkopa, koje je on lično predložio za vladičanski čin, koji će tu inicijativu preuzeti od njega i gurati ga za patrijarha.

 

 

 

Pedofilija?

 

Vladika Pahomije bio je 2003. optužen da je u prostorijama svoje vranjske eparhije primoravao na bludne radnje četvoricu dečaka, polaznika škole za sveštenike pri eparhiji. Suđenje je počelo u Vranju, nastavljeno u Nišu, da bi na kraju, posle tri godine suđenja, vladika bio oslobođen odgovornosti. Na presudu žalio se prvo opštinski tužilac u Nišu, a u niškom Okružnom sudu žalba odbijena. Republički javni tužilac zatražio je zaštitu zakonitosti od Vrhovnog suda Srbije.

Vladika Pahomije nije bio aktivan samo u seksu nego i u preduzetništvu: kupio deo akcija bujanovačkog preduzeća za proizvodnju vode i sokova "Heba", a to objasnio željom da spreči albanske lobiste da učine to isto.

Vladika je uspešno je okončao i višegodišnji spor sa bivšim moćnim socijalistom sa juga Ranđelom Veljkovićem. Veljkovića je prvo isterao iz dela manastira Prohor Pčinjski, koji je uzurpirao za potrebe svog preduzeća, a onda je iselio i izbeglice koje su tada bile smeštene u konaku. Sve pravdao preseljenjem prizrenske bogoslovije do čega nikada nije došlo...

 

 

Najnepopularniji

 

Najnepopularniji vladika u novijoj istoriji SPC-a.

Otvoreno je podržavao Miloševićev režim. U manastiru Mileševi zvonima je dočekivao Vojislava Šešelja, a zauzvrat je dobio džip pajero. Za tada predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića držao posebnu službu i blagosiljao da pobedi na izborima. Planirano opelo na sahrani Slobodana Miloševića, ali mu nije dozvolila pokojnikova porodica.

Mnogima je u sećanju slika Filareta u mantiji kako na oklopnim kolima drži puškomitraljez. Ta fotografija, snimljena 1991. negde između Kostajnice i Gline, kasnije korišćena kao dokaz o umešanosti crkve u ratove na prostoru bivše Jugoslavije.

Optuživali ga za manipulaciju humanitarnom pomoći, koja je dolazila tokom rata iz inostranstva, a za koju je u ime Crkve bio zadužen.

Na njegov zahtev Sveti sinod stavio van snage odluku kojom su banke na karticama mogle da koriste hologramski prikaz freske Beli anđeo. Tražio od banaka po 2.000 evra za korišćenje lika Belog anđela - ukupno pola miliona evra.

Crnogorske vlasti u više navrata mu 2007. zabranile da uđe u Crnu Goru, nakon što je Haški tribunal objavio njegovo ime na listi pomagača optuženima za ratne zločine kojima je zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije. Ovaj na granici štrajkovao glađu desetak dana.

 

 

 

Hrabri cenzor

 

Vladika banatski Nikanor (onaj što je, pre nego što je prvi pobegao i ostavio svoj narod na cedilu, bio episkop gornjokarlovački) na majskom zasedanju Sabora ove godine je "uz viku, po kojoj je poznat narodu svoje eparhije", zatražio da vladika Atanasije napusti Sabor. Zapretio da će, ukoliko vladika Atanasije ne izađe, on napustiti zasedanje.

Pokazana mu je odluka Sabora da penzionisani Atanasije može da prisustvuje zasedanjima, ali bez prava da glasa. Međutim, Nikanor nije hteo ni da Atanasije samo prisustvuje. Vratio se tek kad mu je zaprećeno da će biti upućen na Crkveni sud.

 

 

 

 

Stara škola

 

U svom pismu arhijerejima SPC vladika Grigorije tvrdi da "punih sedamnaest godina episkop Artemije, svesno ili nesvesno, naočigled svih, gradi građevinu raskolničkog duha. Hrišćani monasi, mirjani, laici, klirici to vide i jasno im je šta se dešava..."

Mediji su tokom cele prošle i ove godine izveštavali o mnogim aferama vezanim za vladiku Artemija, kog je i sam vrh srpske crkve pre dve godine opominjao zbog nekih postupaka. Poslednja je u vezi sa rehabilitaconim centrom u Crnoj reci. Rečeno je da poseduje poslovne prostore i kuće u Beogradu, prodavnicu "Atos", da je sa eparhijskom firmom "Rade Neimar" imao plan da lično obnavlja manastire porušene u martovskom pogromu 2004, bez učešća EU, a navodi se i da je prodavao crkvenu imovinu u Đakovici albanskom biznismenu Kolji Komaniju za 150.000 evra i da o tome nije obavestio Sabor SPC.

Grčki novinar Hrist Kuzulis je 2003. uputio pismo vladiki Atanasiju Jeftiću, gde se kaže da je on zabrinut za tragičan položaj Srpske pravoslavne crkve, koju, prema njegovim višemesečnim istraživanjima, u težak položaj dovode vladika Artemije i vladika vranjski Pahomije.

 

 

Nemirna Bačka

 

Vladika bački Irinej ima najmanje jednu ozbiljnu kompromitaciju na svaka 2-3 meseca, pre svega zbog toga što se gura da bude zaprška u svakoj čorbi koju kuva vlast.

Samo u poslednje vreme uspeo je da se upetlja u aferu sa potpisom u ime Crkve "nečega" u vezi sa Statutom Vojvodine; nedavno je na zahtev Irineja iz skupštinske procedure u poslednjem trenutku i na spektakularan način povučen Zakon o zabrani diskriminacije navodno samo da bi se poglavarima SPC pokazalo da baš on uživa najveće poverenje državnog vrha, a pre svega predsednika Republike Borisa Tadića.

Gurajući se u sve i svašta Irinej je 2007. blagosiljao otvaranje Internet-stranice iza koje stoji jedan od bivših članova JSO-a, a administratorima "odobrio" da na sajt postave i direktan link za internet-prezentaciju bačke eparhije, Sve to samo dvadesetak dana pre izricanja presude nekadašnjim komandantima JSO-a u sudskom procesu za ubistvo Zorana Đinđića. I sve tako. 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane