Nameštaljka

 

Od socijalističke brige za čoveka do demokratske brige o ličnom interesu

 

 

Vrati stan, uzmi kontejner

 

Da bi rešila probleme jednih, ova vlast stvara probleme drugima. Presipanje iz šupljeg u prazno, kako nam pokazuje slučaj porodice Novaković sa beogradske Zvezdare        

 

Igor Milanović

 

Porodica Borivoja Đurića je 1958. zamenila svoj stan i uselila se u nešto veći u tadašnjem Bulevaru revolucije u broju 83. Sa Borivojem su bili njegova supruga i ćerka Ankica, koja će nešto kasnije da se uda za Petra Novakovića i preuzme njegovo prezime.

U stanu su se u međuvremenu rodili Petrova i Ankičina ćerka Katarina, a nešto kasnije i sin Milorad. Porodičnu idilu nije kvarila ni teskoba pomenutog stana. I Ankica i Petar su bili zaposleni u tada samoupravnim preduzećima u kojima su se preko radničke solidarnosti delili stanovi. Iako su imali brojnu porodicu, nikada nisu mogli da ostvare dovoljan broj bodova kako bi izbili na vrh rang-liste. Razlog je bio to što su, istina, živeli u teskobi sa roditeljima i decom, ali su ipak imali smeštaj, za razliku od mnogih drugih.

Vremenom su umrli i Ankičin otac i majka, pa je Ankica zatražila da se ona upiše kao nosilac stanarskog prava, a njen suprug i deca kao članovi domaćinstva. Tada je došlo i vreme otkupa stanova, pa je Ankica ujedno i to tražila. Oba zahteva odbio je Savezni zavod za socijalno osiguranje u čijem je fondu bio stan.

Porodica Novaković na ovo podnosi tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu i posle višegodišnjeg čekanja dobija presudu u svoju korist. Još 1999. direktor savezne Direkcije za imovinu pri Ministarstvu pravde, Petar Odorović, dopisom predlaže Saveznoj vladi, Komisiji za stambena pitanja, da se predmetni stan dodeli porodici Novaković i tako završi maratonski sudski spor koji, po mišljenju direktora, nije celishodan budući da je već izvesno da će sud presuditi u korist porodice.

Na ovaj dopis nije bilo očekivane reakcije i Okružni sud konačno 2006. pravosnažno stan dodeljuje Novakovićima. U toku ovog dugogodišnjeg sudskog postupka preminula je Ankica Novaković. Promenila su se i vremena - od socijalističke brige za čoveka prešlo se na demokratsku brigu o ličnom interesu.

Taman kada su se Novakovići ponadali da je njihovim pravosudnim mukama došao kraj našao se neki nadobudni službenik Državne zajednice Srbije i Crne Gore na samrti da izjavi reviziju Vrhovnom sudu Srbije.

A tamo, znamo, sede oni koji štite prava jedne apstrakcije zvane država, na uštrb realnosti zvane čovek. Veće na čelu sa sudijom Slobodanom Dražićem, u kome su još bile i sudije Vlasta Jovanović, Jelena Borovac, Ljubica Jeremić i Biljana Dragojević donosi presudu kojom se porodici Novaković nalaže da u roku od 15 dana napusti stan. Posle pola veka stanovanja u njemu!

Da bi nekako obrazložili ovu sramnu odluku, sudije odjednom otkrivaju da se odavno pokojni Borivoje Đurić uselio u nastojnički stan, kako je ova nekretnina upisana u nekim davnim dokumentima. To što najmanje pola veka, ako ne i duže, niko iz porodice Đurić, a kasnije ni iz porodice Novaković nije imao pojma da su nastojnici i da osim plaćanja kirije i režije imaju i drugih obaveza, sud nije interesovalo.

Najčudnije u svemu je to da ni JP Gradsko stambeno, u čiju je nadležnost stan u međuvremenu prešao, nije imalo pojma da u toj zgradi ima nastojnika. To, bar, proizilazi iz dopisa od 10. aprila 2009.

Jedino još pravne smicalice sprečavaju izbacivanje porodice Novaković na ulicu.

Petar Novaković, koji je teško oboleo od stresa prouzrokovanog neizvesnošću kada će svoju decu i stvari da zatekne nasred ulice, pita se: kakav je to sistem koji stambeni problem jednih želi da reši stvarajući problem kod drugih. Šta porodica Novaković u ovom vremenu opšte nemaštine treba da radi da bi sebi obezbedila krov nad glavom? Da ode da živi ispod nekog mosta pa da ucenjuje gradsku vlast da im dodeli neki socijalni stan, ili bar kontejner?