Muljanje
Obrenovac:
Penzioneri dušu dali za manipulante
Bežanje je nemoguća misija
Penzionerska mafija nije
organizovana grupa starih građana, već onih koji bi da se ovajde od tuđih
penzija. Bar tako izgleda kada se pogleda slučaj iz Obrenovca
Igor Milanović
Udruženje penzionera Obrenovca (UPO) osnovano je kao humanitarna
organizacija, ali se svelo na sivu ekonomiju. Iako nema ni dozvolu niti
ispunjava bilo koji uslov, ono se bavi trgovinom, pa je tako svojim članovima
samo u 2009. godini prodalo: skoro 7,5 tona sirovog uglja, preko 780 tona sušenog
uglja, 18 tona šećera, 7.560 litara ulja, 11 tona brašna, 30 tona krompira, 4
tone pasulja i 1,5 tona meda.
Distribucija (čitaj prodaja) išla je i preko privatnih kuća predsednika
mesnih odbora, kao što je bio slučaj u selu Krtinska (Mesni odbor Mladost?!).
U samom Udruženju se ne vodi robno knjigovodstvo, a ne izdaju se ni fiskalni računi,
zbog čega je nemoguće utvrditi po kojoj ceni je roba nabavljena, a po kojoj
prodata.
U UPO-u tvrde da robu prodaju po istoj ceni po kojoj je kupljena, ali
dokaza nema. Sa druge strane, svi predsednici mesnih odbora imaju pravo na novčanu
naknadu za svoj angažman u distribuciji robe, a odakle pare za to niko ne zna. Ove isplate se
knjiže kao pokriće troškova, pa se tako izbegava plaćanje doprinosa.
U finansijskom izveštaju UPO za 2009. nigde nema podataka koliko su bili
rashodi po osnovu kupovine robe, a uplate i isplate se vrše preko jedinstvenog,
zbirnog računa, preko koga se muljaju još neka sredstva.
U okviru UPO posluje i Fond solidarnosti u koji može
da se učlani svaki penzioner koji pristane da mu se doživotno
od penzije odbija do tri odsto. Tako prikupljena sredstva dele se između Fonda
PIO (dobija dva odsto) i UPO (uzima 33 odsto za finansiranje sopstvenih troškova).
Ono što pretekne mogu da pozajmljuju članovi Fonda solidarnosti
uz kamatu od dva odsto.
Upućeni tvrde da malo šta ostane za pozajmice članovima, jer se rukovodstvo
UPO ne pridržava ograničenja od 33 odsto za pokriće svojih troškova, već uzima
mnogo više. Iz tog razloga grupa večitih rukovodilaca Udruženja i Fonda,
okupljena oko predsednika Živorada Blažića, od kojih su neki na
funkcijama neprekidno već deset godina, od 2004. do danas ne polaže račune skupštini
Udruženja.
Niko, osim izabrane grupe, ne zna koliko je tačno uplaćeno u Fond od
njegovog osnivanja do danas, i koliko je i u koje svrhe potrošeno. Pogađate,
i ova sredstva se vode preko istog, zbirnog računa preko koga ide i
trgovina namirnicama i ugljem.
Jedini trag o tome koliki bi mogao da bude Fondov obrt, predstavlja jedna
izjava predsednika Blažića zapisana u lokalnom listu Palež od 4. juna
2009. gde dotični tvrdi: "Mi imamo mesečni priliv od 600.000 dinara po
osnovu članarine Fonda solidarnosti."
Da verujemo čoveku na reč, jer drugih izveštaja nema. Tako na primer u
2009. izvesni Avramović deli članovima Opštinskog odbora UPO izveštaj o
finansijskim rezultatima iz koga gotovo ništa ne može da se zaključi. Naime,
nikada niko nije uradio popis obaveza i potraživanja UPO, ali ni robe.
Predsednici mesnih odbora u Bariču i Zabrežju čak su 2008. zabranili
popisivanje, zbog čega je protiv istih 7. avgusta 2009. podneta prijava, a da
se policija do danas ovim povodom više nije oglasila.
Pošto se sve radi tako da tragovi ne ostaju, niko živi ne zna koliki su
pravi prihodi i rashodi kako UPO, tako i njegovog Fonda solidarnosti.
Penzioneri jedino znaju da su u 2009. za troškove prevoza morali
da plate 100 dinara po svakoj toni kupljenog uglja. Na taj način je sakupljeno
oko 80.000 dinara, ali, pogađate, ni ove stavke nema u godišnjem finansijskom
izveštaju.
Penzioneri, članovi UPO, mogli bi posle ovog članka da požele da se iščlane
iz Fonda solidarnosti u znak protesta zbog pomenutog načina poslovanja, ali od
toga nema vajde. Prvo je izlazak iz članstva gotovo nemoguća misija, a drugo i
najvažnije: po Statutu oni nemaju prava na povraćaj već uplaćenih sredstava.
Živorad i njegova družina su se, očigledno, lepo obezbedili od svakog
eventualnog pada prihoda iz svoje crne,
penzionerske ekonomije.