Razaranje
Najvećoj kulturnoj aferi od II svetskog rata
naovamo ne vidi se kraj
Muzej mora
pasti
Kako su pripadnici "velike
lože" Tatjane Cvjetićanin pokušali da onemoguće novi konkurs za projekat
rekonstrukcije Narodnog muzeja? Kako je propalo prikupljanje potpisa za apel?
Ko je organizovao prikupljanje potpisa na Filozofskom fakultetu? Kako su u
vremenskoj iznudici u pomoć priskočile porodične manufakture? Kako su peticiju
potpisivale male ćerke velikih arhitekata? Ko su opskurni likovi čija je sujeta
pogođena odbacivanjem projekta? Čiji džepovi su ostali prazni?
Stanislav
Živkov
Najpoznatija beogradska
kulturološka
sapunica, višedecenijsko
pitanje rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu, nedavno je dobila još
nekoliko epizoda koje predstavljaju kapitalan doprinos istoriji beščašća i
nemorala.
Naime, na adresu
predsednika Srbije Borisa Tadića, premijera Mirka Cvetkovića, ministra
kulture Nebojše Bradića i predsednika skupštinskog Odbora za
kulturu Vesne Marjanović upućen je apel kojim se tražilo hitno
obustavljanje novog konkursa za izradu projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja
iz Beograda i vraćanje osporenog projekta arhitekte Milana Rakočevića.
Naravno, potpisnici apela sve su ovo propratili neuspelom medijskom halabukom
pošto
su svoju paskvilu
uputili svim medijima u Srbiji, misleći da će time nešto postići, ali se na
kraju pokazalo da se ne zna šta je opskurnije: sam sadržaj apela ili popis
njegovih potpisnika.
Tako se, pre svega,
pokazalo da je tzv. "apel" potpisalo svega 216 ličnosti skupljenih sa
konca i konopca, pošto niko normalan nije želeo da se kompromituje podržavajući
sve muljaže i nezakonitosti koje su doskora bile zaštitni znak rekonstrukcije
Narodnog muzeja u Beogradu. Sadržaj tzv. apela predstavlja najobičnije
bacanje prašine u oči javnosti sa jedinim ciljem da, po ko zna koji put, ekipa
raspikuća i štetočina okupljena oko direktorke Narodnog muzeja Tatjane
Cvjetićanin sama sebe abolira od svih vrsta štete koju su tokom decenija
svog štetočinskog delovanja pričinili. Podsećanja radi, stalna postavka
Narodnog muzeja ne radi skoro deceniju, isto toliko vremena zgrada muzeja se ne
održava i propada iz dana u dan. Straćen je novac na loš projekat
rekonstrukcije, sklopljen je štetan ugovor o zakupu magacina sa kumom
direktorkinog muža, a, nažalost, do danas vinovnici ovog nečuvenog skandala
nisu krivično odgovarali. Osim toga, i dalje obavljaju svoju funkciju, uglavnom
se i dalje baveći štetočinstvom.
O tome koliki je nemoral
i beščašće pripadnika "velike lože" Tatjane Cvjetićanin najbolje
svedoči sadržaj apela. Naime, na samom početku se konstatuje kako je tokom
protekle tri godine projekat arhitekte Milana Rakočevića postao predmet
medijsko-političkih manipulacija, nestručnih osuda, blaćenja, čak i povod za
nedostojna šegačenja u žutoj štampi.
Sve ovo predstavlja
najobičniji falsifikat, pre svega, zbog toga što je još 2007. godine ukazano na
sve nezakonitosti u vezi sa naručivanjem projekta rekonstrukcije, predstojećom
devastacijom zgrade, nezakonitim ugovorom za zakup depoa, nepotizmom i svim
drugim finansijskim akrobacijama pripadnika "velike lože" Tatjane
Cvjetićanin. O tome da istina zaista boli najbolje svedoči činjenica da je
krajem 2007. godine, na izričit zahtev Tatjane Cvjetićanin, ugašen forum Baština
Srbije, na
kome je prvi put bilo javno govora o svim tim problemima. Istovremeno su
upućivane pretnje svim retkim novinarima koji su uopšte imali petlje da javnost
upoznaju sa kontroverznim projektom i svim ostalim nezakonitostima.
Očigledne mahinacije
Poput francuske
sobarice, nevini pripadnici "velike lože" ostrvili su se i na
Ministarstvo kulture, koje je tek u sadašnjem sazivu imalo snage i volje da se
uhvati u koštac sa štetočinstvom Tatjane Cvjetićanin, Milana Rakočevića, Marice
Šuput i ostale bratije, tako da se u tzv. apelu konstatuje kako su destruktivne
aktivnosti, podsticane od Ministarstva kulture, dovele do toga da je Narodni
muzej iz pravno i stručno nesporne pozicije bačen u sivu zonu donošenja
improvizovanih i nekompetentnih odluka i rešenja, nerealnih procena i olako
datih obećanja bez ozbiljne stručne podrške.
Naravno, ovo je samo
dimna zavesa kojom se pokušava da se, u stvari, prikrije činjenica da je čitav
posao rekonstrukcije Narodnog muzeja donedavno bio idealan primer kako se
burazerskim dogovaranjima, verovatno u sedištu "velike lože" Tatjane
Cvjetićanin u restoranu Little Bay radilo upravo u sivoj zoni
improvizacija, nekompetencije i diletantizma. Tačna je konstatacija izneta u
apelu, kako se ustanova dovodi u bezizlaznu situaciju i gura u neizvesnu
budućnost, ali ne zahvaljujući Ministarstvu kulture koje je reagovalo na
očigledne mahinacije, nego upravo zahvaljujući Tatjani Cvjetićanin i njenoj
"velikoj loži", čiji su pripadnici organizovali potpisivanje apela.
U nastavku potpisnici
apela čak optužuju Ministarstvo kulture da kao glavni vinovnik blokade
rekonstrukcije Muzeja nastoji da teret sopstvene odgovornosti za trogodišnji
nerad i zastoj planiranih poslova na uređenju Narodnog muzeja prebaci na već
prihvaćeni projekat, pri čemu zaboravljaju da je upravo zahvaljujući ovom
sazivu Ministarstva otkriven čitav niz nezakonitosti, čija je kulminacija
trebalo da bude upravo realizacija odbačenog projekta Milana Rakočevića, nad
čijom gorkom sudbinom su baš sada organizatori potpisivanja apela našli da
lamentiraju kako bi odvratili arhitekte da učestvuju na novom konkursu!
Stoga se čini da ova
"velika loža" ima očigledne sado-mazohističke sklonosti, pošto je
njihov jedini cilj, u stvari, nanošenje štete državi, produžavanje agonije
Muzeja, kao i nepotreban odliv novca poreskih obveznika kako bi se izlečio
težak duševni bol prouzrokovan razotkrivanjem njihovog štetočinstva! Tako se
jedna najnormalnija rekonstrukcija kulturnog dobra, po tipičnoj srpskoj praksi
pretvorila u svoju suprotnost. Naime, ako je Muzej zaista u tako lošem stanju i
ako je potrebna rekonstrukcija i obnova, nikome nije odgovaralo da se to uradi
na najracionalniji način, nego su umesto toga pravljene direktne višemilionske
nagodbe po sistemu "ja tebi grofe - ti meni vojvodo". Sa dvorskim
arhitektima, kućnim prijateljima i kumovima, namerno su birana najskuplja i
najneracionalnija rešenja koja bi omogućila višedecenijsko izvlačenje novca
poreskih obveznika, jer su besposlenu operativu i biroe po potkrovljima mnogo
više zanimali kolač od 50 miliona evra i razvlačenje radova nego kvalitetno
rešavanje postavljenih zadataka. Naravno, tu je i bulumenta predvođena Tatjanom
Cvjetićanin, koja je htela da se smesti po novim kancelarijama u sobi sa
pogledom, tu je i priča o bezbednosti da se zamažu oči da bezbednost daje
kum Tanjinog muža, i to za 40.000 evra mesečno, a koga briga za posetioce
kojima su slike namenjene. "Velika loža" nikada nije beknula ni
slovca da je ta luksuzna zgrada obložena trajnim mermerom, jer je bila banka,
da ima sve što joj je potrebno i da se mogu zameniti parket i okrečiti zidovi
za 100 puta manju sumu. I, naravno, dovesti nekoliko svežih obrazovanih ljudi
da vode ceo muzej umesto dosadašnjih. E, zato nikome nije odgovaralo da se
raspiše bilo kakav konkurs i zato je sve to tako stojalo više od 10 godina, jer
nikome nije pao na pamet javni interes, u ovom slučaju da rekonstrukcija bude
najkvalitetnija, najbrža i najekonomičnija, niti interes struke i odgovornost
prema profesiji.
Stranački kadrovi
Očito je da je Srbija
postala idealna podloga za rast parazita, pa bili oni i direktorka Narodnog
muzeja ili članovi Visokog saveta za obnovu i Upravnog odbora, jer je očito da
doskora nije bilo nikakve kontrole, a ni dezinfekcionog sredstva pa Tatjana
Cvjetićanin, uprkos svemu, do danas nije smenjena. U konkretnom slučaju mediji
i potom Ministarstvo kulture omeli su dobro užirenu bratiju i interesnu kliku
koja je sada reagovala okupljanjem oko peticije ili apela! Naravno, nikome od
pripadnika "velike lože" Tatjane Cvjetićanin nimalo ne smeta što su
mnoge generacije mladih u Beogradu odrasle i bez muzeja i bez saznanja šta je
uopšte muzeologija. Danas se još manje zna šta je uopšte i zaštita spomenika
kulture, a kako bi se i znalo kada se upravo oni koji po profesiji treba da se
zalažu za očuvanje kulturnog dobra svesrdno zalažu za njegovu devastaciju i
pretvaranje u šoping mol.
Trebalo bi još nešto da
se zna: kao što je muzej blokiran za rad sa građanima i posetiocima, kojima je
nedostupna bilo kakva postavka, tako se i iza vrata muzeja ništa ne radi sve
ove godine. Dočekali smo da stasava generacija kustosa, koji pojma nemaju šta
se sve nalazi u fondovima, niti kako bi praktično trebalo da rade na zaštiti
materijala koji im je dodeljen. Oni nisu krivi što su ljudi od kojih je trebalo
da uče neznalice i lezilebovići koji se bave preventivnom konzervacijom u
nekakvom Centralnom institutu za konzervaciju umesto da se bave zaštitom
muzejskog materijala u Muzeju. Prema tome, očito je da su danas muzejski
direktori nestručni i neradni, kao i bilo koji radnik u nekoj javnoj službi u
Srbiji. Dakle, ta priča da se "iza vrata" nešto bajagi radi čista je
glupost, a ovo važi kako za Narodni muzej, tako i za ostale muzeje, pre svega,
zahvaljujući činjenici da je nekadašnja "nedemokratska" institucija
konkursa danas zamenjena "demokratskom" tekovinom imenovanja po stranačkoj
pripadnosti!
Sve ovo što se događa u
vezi sa Narodnim muzejom naprosto je fantastično, jer savršeno oslikava
današnju Srbiju. Kada dođe neko sa strane, ko želi da upozna ovu zemlju i mentalitet
ljudi u njoj, biće dovoljno da mu se pokaže Narodni muzej i objasni šta se s
njim dešava. Ovaj i ovakav "apel" prava je bruka i sramota.
Neshvatljivo je da se najveća muzejska kuća i možda najlepše zdanje u Srbiji na
ovaj način šikaniraju i sa njima se pijačari već deset godina zbog nečijih
bednih i ličnih interesa. Stoga je sigurno da se nekadašnji zadužbinari
prestonice koji su gradu, kulturi, studentima poklonili velelepna zdanja, danas
kao ventilatori prevrću u grobu zahvaljujući raznim Tanjicama, Maricama i
ostalim eminencijama. Sigurna je ipak jedna stvar - činjenica da među
potpisnicima ima puno časnih i poštenih ljudi, upravo ljudi koji su poverovali
na reč onima koji su im poturili peticiju na potpis, govoreći pri tome dovoljno
ubedljivo.
Lično sam doživeo da mi
je odvojeno od teksta poturen list na koji je trebalo da, ne gledajući sadržinu
peticije, stavim potpis kako bi jedna žena bila izbačena iz jedne važne
ustanove kulture, tužena sudu i na sve moguće načine ponižena. Peticije su sramna
izmišljotina u našoj režiji, jer se pomoću njih utiče na javno mnjenje.
Tobožnji intelektualci, polaskani prilikom da se makar na peticiji pojave
potpisom, rado ih podržavaju, a ne pitaju se zbog čega, u stvari, Muzej od
1990. praktično ne radi, jer sanduci sa materijalom nisu ni raspakovani. Ne
pitaju se kakvo je i čije sve nedomaćinsko ponašanje raznih direktora manekena,
npr. Nikole Tasića, dovelo do propadanja
zgrade u celini, a lepe želje nabeđenih
velikana naše
kulture i njihove ocene projekta su u odnosu na nagrađeni projekat po
burazerskom principu potpuno nevažne.
Kako se vidi, ono
nekoliko potpisanih arhitekata, apsolutno osim diplomom nemaju ni moralnog ni
materijalnog prava da se potpišu na apel, jer, na
primer, Dragoljub Acović ima briljantnu salonsku karijeru u salonu građanina
Aleksandra Karađorđevića, a drugi, Đorđe Bobić, ima dovoljno
putera na glavi koji je zaradio kao glavni arhitekta Beograda, jer su posledice
njegovog rada samo za njega korisne, a Beograd još uvek rešava
probleme koje mu je napravio svojim štetnim delovanjem.
Ako je više od 60 grupa
projektanata predalo konkursne radove, ne može se reći da je motiv tih ljudi
obezbeđenje stranačkog profita pošto je očito da je motiv mnogo jasniji, a to
su malverzacije u vezi sa dosadašnjim rabotama oko projekta o kojima pričaju i
vrapci na grani, a koje su jasne i zaposlenim u muzeju, a okolnost da samo
nepristrasni sud to ne vidi je pokazatelj koji to potvrđuje. Kakva je
slučajnost da su potpisnici ovog apela upravo oni koji su najviše doprineli
rasipanju novca i izradi katastrofalno lošeg i preskupog projekta: članovi
nekadašnjih Upravnih odbora Narodnog muzeja, Visokog saveta za obnovu redom
okupljeni oko Balkanološkog instituta i Filozofskog fakulteta.
Porodične manufakture
O tome koliko je ovo
lepo organizovano društvance najbolje svedoči činjenica da je projektant
odbačenog projekta Milan Rakočević slučajno kućni prijatelj predsednika Visokog
saveta za obnovu Aleksandra Acovića koji je sa Irinom Subotić i Maricom
Šuput organizator potpisivanja apela. Inače, malo je poznato da
je pre dovođenja Milana Rakočevića u igri bio i eminentni arhitekt Milan
Pališaški, ali je na Acovićev
predlog Pališaški eliminisan pod izgovorom da je u poodmaklim godinama života i
pitanje je da li bi doživeo završetak rekonstrukcije Muzeja.
Kada se pogleda lista
potpisnika apela, odmah se mogu uočiti sledeće činjenice: iako je brojka od 216
potpisnika naoko impresivna, podrobnijom analizom se vidi da su organizatori
potpisivanja apela bili u ogromnim teškoćama kako bi uopšte napabirčili ovu
brojku, o čemu najbolje svedoči činjenica da je među potpisnicima veliki broj
pripadnika raznoraznih porodičnih manufaktura i bračnih parova. Takođe se
pouzdano može rekonstruisati ko je i kako unaokolo nosao peticiju radi
potpisivanja. Tako je prof. dr Marica Šuput, inače višestruko propali kandidat
za članstvo SANU i bivša predsednica
Upravnog odbora Narodnog muzeja i glavni apologeta Tatjane Cvjetićanin,
organizovala potpisivanje na Odeljenju za istoriju umetnosti na četvrtom spratu
Filozofskog fakulteta, te su peticiju tamo potpisali njen epigon i omiljeni
naslednik katedre dr Ivan Stevović, njena naslednica na mestu dekana dr
Vesna Dimitrijević, potom dr Jelena Erdeljan, koja je peticiju
poturila i svom ocu novinaru Borivoju Erdeljanu. Na istom odeljenju
peticiju je potpisala i dr Simona Čupić, ćerka čuvene Cice
Knežević, inače bebisiterke porodice Marka Miloševića, kao i dr Jerko
Denegri.
Organizovanje
potpisivanja na istom spratu, ali na Odeljenju za arheologiju išlo je
preko pripadnika klana Tasić: bivši direktor Narodnog muzeja Nikola Tasić, za
vreme čijeg direktorovanja je čitav skandal
u vezi sa rekonstrukcijom i zakuvan, potpisao je zajedno sa svojim sinom
prof. dr Nenadom Tasićem, inače rukovodiocem
opskurnog Centra za digitalnu arheologiju na Filozofskom fakultetu, a prof.
dr Aleksandar Palavestra, bivši član
Upravnog odbora Narodnog muzeja i Tanjicin kućni prijatelj potpisao je zajedno
sa svojim ocem, Tasićevim najboljim prijateljem akademikom Predragom Palavestrom,
kao i izvesnom penzionerkom Natalijom Palavestrom. Kako bi i ostali spratovi
Filozofskog fakulteta bili makar simbolično zastupljeni, peticiju su potpisali
i dr Živan Lazović, profesor na odeljenju Sociologije, inače bivši dekan
i bivši upravnik tog odeljenja koji je umešan u nekoliko
monumentalnih skandala u vezi sa šikaniranjem i
izbacivanjem dr Jasne Šakota-Mimice i Aleksandra Gordića
sa Fakulteta, o čemu je Tabloid već pisao.
Takođe je tu prof. dr
Leon Koen, Lazovićev pajtaš u istim tim skandalima, a Odeljenje za
andragogiju zastupa izvesna prof. dr Snežana Medić. Kao pridruženi
pripadnik ovog sprata peticiju je takođe potpisao i izvesni Branislav
Gojković, poznatiji kao Bane Lopov, vlasnik knjižare-kafane
Plato, kome već više od 20 godina Filozofski fakultet nezakonito
izdaje veliki deo zgrade Fakulteta i koji je upropastio Zbornik radova
Filozofskog fakulteta, čiji je poslednji broj
štampan u svega 172 primerka.
Ni arhitekti se nisu
proslavili svojim potpisivanjem peticije pošto su peticiju potpisale
uglavnom malobrojne sive eminencije sa raznih strana. Tako se tu našao
neizbežni prof. dr Branislav Milenković sa Arhitektonskog
fakulteta, te bračni par Nađa Kurtović-Folić, ćerka daleko uspešnijeg
arhitekte Ive Kurtovića, projektanta Narodne biblioteke,
te njen muž Radomir Folić, oboje inače sa Tehničkog fakulteta u Novom
Sadu. Još jedna mala ćerka velikog oca takođe je potpisala peticiju: Milica
Bogojević Bobić, ćerka proslavljenog arhitekte Rate Bogojevića,
graditelja Doma štampe
na Trgu Republike, potpisala je zajedno sa svojim mužićem Đorđem
Bobićem,
bivšim
gradskim arhitektom Beograda, koji je za sobom
ostavio trajan dubok trag u urbanističko-mafijaškoj devastaciji Beograda i
svesrdno podržavao devastaciju пalate Uprave fondova.
Bilo
i podmetanja
Peticija nije uspela ni
u krugovima arhitekata konzervatora, te je među potpisnicima svega
nekoliko bisernih imena predvođenih zvezdom-padalicom Miladinom Lukićem,
bivšim pomoćnikom bivšeg ministra kulture, stručnjakom za gradnju
nefunkcionalnih klozeta i nakaznih konaka, koji je takođe
zloupotrebivši položaj u Ministarstvu učestvovao u dodeli posla Milanu
Rakočeviću. Kako se Lukić ne bi osećao usamljen i pojačalo se prisustvo
konzervatora, peticiju je potpisala i mr Olivera Kandić, konzervator u
penziji, zahvaljujući čijem štetočinstvu se iz crkava u Gradcu i Sopoćanima
decenijama cedi voda, a freske doslovce raspadaju.
Kako se pak sama
Kandićka ne bi osećala usamljenom, peticiju je potpisao i njen muž Borislav
Kandić, novinar! Među potpisnicima se našao i Jovan
Despotović, svojevremeno najuren iz Muzeja savremene umetnosti,
potom pomoćnik ministra kulture, koji je odobrio predlog Tatjane Cvjetićanin da
se za publiku zatvori Narodni muzej, danas savetnik u preduzeću Visan,
kome je svojevremeno preko Ministarstva nabacio posao od 50 miliona dinara sa
avansom od 100 odsto, koji do danas nije završen!
"Veliku ložu"
Tatjane Cvetićanin takođe zastupa arh. Dragomir Acović, dvorski arhitekta
građanina Aleksandra Karađorđevića sa privatnim biznisom izrade nekvalitetnih
grbova. Među ostalim porodičnim manufakturama ističe se izvesni slikar Veselin
Banjević, koji je peticiju na potpisivanje dao i penzionerki Olgi
Banjević i studentkinji Bojani. Tu su i sestre advokatice Mina i
Ružica Jovanović, kao i Ivana i Bojana Guteša; Goran i Ljiljana
Dugandžija, Drina i Jovan Topalov, Spomenka i Vladan Krajčević, Mira i Dragan
Vražalić, dok je porodična manufaktura Maksimović zastupljena sa čak
četiri člana: Aleksandar, Jasna, Emilija i Ratko Maksimović. O tome da
se u krajnjoj iznudici, zbog nedostatka šire podrške, potpisivanje apela
organizovalo po kućama prijatelja, poznanika i komšija govore i potpisi Milutina
i Milke Lazarević, Mihajla i Nade Blam, Marijane i Dragomira Jokića, Nenada i
Božice Opačić, Boleta i Milete
Miloradovića, Nevenke i Srđana Stanimirovića te kvarteta Broćilović:
Nenada, Mare, Siniše i Aleksandra Broćilovića. O tome da su organizatori
potpisivanja apela često podmetali kukavičje jaje potpisnicima, najbolje svedoči
i činjenica da je prof. dr Kosta Čavoški nedavno izjavio da uopšte nije
pročitao peticiju koju je potpisao, a i da se ne seća ko mu je uopšte to
podmetnuo.
Zabrana
sećanja
Stoga je sasvim jasno da su organizatori potpisivanja apela
na ovaj način sigurno podmetali potisivanje čitavom nizu poštenih ljudi kako bi
po svaku cenu odvratili arhitekte od učešća na novom konkursu. Ipak, predato je
63 konkursna rada, a pripadnici "velike lože" su ostali duboko
ožalošćeni. U starom Rimu postojala je institucija damnatio memoriae,
zabrana sećanja. Izgleda da bi tu praksu trebalo obnoviti specijalno za
pripadnike "velike lože".
Žuta
muzeologija
Pripadnicima "velike lože" najviše je zasmetala
činjenica da je neko uopšte pisao o ovom skandalu te su nedostojnim
šegačenjima proglašeni argumentovani tekstovi objavljivani u
više novina, kao i prilozi na RTS-u. Prema tome, ako su za članove "velike
lože" nezavisni mediji žuti, onda je očigledno da su sami članovi
"velike lože" pobornici još žuće muzeologije!
Marina Andrić,
član Upravnog odbora Narodnog muzeja:
Zapanjujuće je da na tom spisku nema arhitekata, ni
muzealaca. Sigurna sam da je namerno tempirano pojavljivanje ovog pisma, da bi
se arhitekte pokolebale da uzmu učešće na aktuelnom konkursu. Sedamdesetoro
arhitekata i timova je preuzelo konkursnu dokumentaciju, a ovaj apel je došao
smišljeno kako bi kod potencijalnih kandidata izazvao nedoumicu zašto da rade
idejni projekat, kada će Rakočevićev projekat biti - vraćen. Jer, zašto to
pismo nije došlo prošle jeseni kada je projekat oboren?! To je srpska
iracionalnost. Svašta će se dogoditi, ali Rakočevićev projekat se vratiti neće!