Kontranapad

Kada se slave porazi i gubitnici, a zaborave pobede i dobitnici

 

Krmača je rekla ne

 

Srpski model demokratije doneo nam je i mnoge naopake pojave, manire, pravila, nove karaktere, novu mentalnu konfiguraciju, običaje... Ponajviše izopačenu svest. U stvari, svest koja je na sceni u Srbiji potpuno je devalvirala značaj istorije i minulog doprinosa pojedinaca. Odomaćen je rezon - sve što je prošlost treba zaboraviti

 

Miroslav Vislavski

 

 

Istorija počinje sa nama i sa mnom! Ono što je bilo vredno više nije vredno, jer pripada prošlosti koju smo izbrisali. Ono što je bio njihov vredan rezultat i pobeda, nije naš uspeh. Veći uspeh su naši porazi od njihovih trijumfa. Od trijumfa i veličanstvenih pobeda koje ostaju zauvek nepobitna istorijska činjenica. Kojima se svet divio i pre pola veka, koji su činili ponosnim, tada ne samo Srbe već narode i narodnosti današnjeg regiona! Jedan od poslednjih primera takvog nakaradnog stava i  gledanja bio je poraz fudbalera Partizana od engleskog Arsenala. Bilo je hvalospeva i slavila se "hrabra igra" Partizana u kojoj je naš prvak glatko izgubio sa rezultatom 3:1 od renomiranog kluba, ali kluba koji trenutno nije najbolji u najatraktivnijoj svetskoj fudbalskoj ligi, kakva je Premijer liga.

Glorifikacija "uspeha" crno-belih je svojevrsni žal za propuštenim nerešenim rezultatom! A malo objektivniji gledaoci videli su da je "kombinovani" sastav Arsenala davao gol kada je trebalo i kada je hteo! Možda zbog poštovanja gledalaca koji su sjajno navijali za svoj tim i spektakularne koreografije koju su priredili "grobari", možda zbog vrednosti pobede na strani, menadžer "tobdžija sa Hajberija", čudesni Venger sa svojim pulenima, nije išao da devalvira svoju pobedu sa eventualno većom gol razlikom.

 

Mazohistička onanija

 

Da se razumemo: nije sporan voljni momenat i htenje igrača Partizana. Nisu sporne slučajne ili izigrane prilike koje je Partizan imao za postizanje gola. Nije sporno ni to da je Partizan slabiji sastav od kombinovanog tima Arsenala. Sporna je naša ludost, uobrazilja, arogancija, naše slepilo u merenju vrednosti i priznavanju realnosti. Sporeći te činjenice, u stvari, manipulišemo javnošću i lažemo sami sebe, lutajući u sopstvenim zabludama i ludilu.

Ko zna koji put smo slavili poraz. Frenetično navijanje je krunisano pozivom na bis igračima koji su bili već pod tuševima po završenoj utakmici. I dalje je sindrom "kosovske pobede" od pre šest vekova potvrđen u velikoj "pobedi" nad NATO okupatorima, naša mera trijumfa. Po tom uzoru, 30.000 pristalica Partizana slavilo je poraz svojih miljenika protiv Engleza.

Istina je da su neki porazi koje smo u sportu doživeli imali opravdanje za slavljenje. Najilustrativniji primer je utakmica Lige evropskih prvaka u kojoj su odbojkaši Vojvodine na SPENS-u 1996. godine pred prepunim gledalištem dočekali najbolji sastav na svetu, Sisli iz Treviza. Italijani su imali u svojim redovima "vanzemaljce": Gardinija, Tofolija, Zorzija,  Bernardija, Holanđanina Zververa, kao i Rusa Šatkina. Vojvodina im je suprotstavila perspektivan i neafirmisani sastav koji je posle ove utakmice i u reprezentativnoj selekciji lansirao buduće velikane poput: Andrije Gerića, Slobodana Boškana, Vladimira Bateza, Đorđa Đurića, Veljka Petkovića... U završnici dramatičnog meča domaćini su u setu odluke sa rezultatom 14:13 u svoju korist imali "kontru" za pobedu. Nisu je realizovali, zbog čega su morali da pokleknu i pomire se s porazom od 14:16, kao i u setovima sa rezultatom 2:3. Približno 10.000 gledalaca (prvi put u istoriji jugoslovenske klupske odbojke) po završetku meča skandiralo je bez prestanka desetak minuta: "Šampioni, šampioni" slaveći hrabru i kvalitetnu igru Vojvodine... Petnaest godina kasnije mnogi ljubitelji kluba i odbojke i dalje su u uverenju da je Vojvodina u toj utakmici slavila pobedu! Međutim, nepobitno je: u toj godini Vojvodina je osvojila treće mesto u Kupu šampiona na Fajnel foru u Bolonji, pobedivši u utakmici koja je odlučivala o bronzanoj medalji upravo vanzemaljce iz Treviza! Potom su počele da se umnožavaju medalje koje je jugoslovenska reprezentacija s odbojkašima Vojvodine osvajala sve do olimpijskog zlata u Sidneju. Poraz od Sislija najavio je stvaranje najuspešnije jugoslovensko-srpske odbojke. A šta nagoveštava i zašto se slavi poraz Partizana od Arsenala, osim mazohističke onanije!

 

Nova istorija

 

Medijske najave Lige šampiona predstavljale su ilustrativan primer odnosa prema istorijskim vrednostima. Ako je zatajila profesionalnost medija, u Partizanu nisu smeli da zaborave sve one koji su ostvarili najveći uspeh Partizana u njegovoj istoriji koja traje od 1945. godine.

Podsetimo se imena igrača i trenera Partizana koji su izborili najveći uspeh u klupskom fudbalu do pojave Crvene zvezde četvrt veka kasnije, kada je izborila evropsku titulu: Šoškić, Ćurković, Jusufi, Damjanović, Bečejac, Rašović, Vasović, Miladinović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Pirmajer, Galić, Vislavski, Vukelić, Davidović, Lj. Mihajlović, sa trenerima Abdulahom Gegićem i Virgilom Popeskuom.

U obilju informacija o učešću Partizana u evropskim takmičenjima, citirani su svi sastavi koji su izlazili na megdan u Ligi šampiona pre sedam godina, u kojoj crno-beli nisu ostvarili nijednu pobedu! Ovekovečeni su učesnici - gubitnici u elitnom evropskom klupskom takmičenju.

Najveći uspeh iz 1966. godine prezentovan je samo sastavom ekipe koja je izgubila od Real Madrida u finalu sa rezultatom 1:2. Dakle, pominjani su samo oni koji su izgubili utakmicu, a ne i oni koji su uz igrače finalnog meča izborili šansu da se dođe skoro i do evropske titule! Kao da je to važno! I kome bi značile informacije o sastavima koji su na putu do finala na briselskom Hejselu eliminisali francuski Nant, nemački Verder, prašku Spartu i engleski Mančester junajted! Prema aktuelnim istoričarima, mnogo su važniji mečevi i njihovi akteri u kojima je Partizan "hrabro" i "slavno" gubio, kao što je to slučaj s izraelskim Juda Makabijem, ili kiparskim Apoelom. Žalosno je to što se ni u reprezentativnim izdanjima FK Partizana povodom 60 godina postojanja i FSS - "100 godina fudbala u Srbiji" - ne nalaze barem kao statističke činjenice imena onih koji su ostvarili pobedu do finala, a iz raznih razloga nisu nastupili u Briselu.

Najzad, to je istorija koja danas novokomponovanim mnogo ne znači, a oni su vaspitači generacija koje treba da slede srpsku prošlost. Prošlost koja se, nažalost, u novim vremenima slika po sasvim drugoj matrici iako je ispisana i priznata od celog sveta još pre šest decenija. Zato nije čudo što jedan segment slavne istorije jednog od najuspešnijih srpskih fudbalskih klubova, biva potiskivan na račun nove istorije koju pišu njeni današnji nedorasli kreatori. Istorije, koja treba da zatamni svetlost rezultata u prošlosti, zarad njihovih, na granici prosečnosti.

 

Ne može to tako

 

Oduvek su postojali privilegovani koji su imali počasno mesto na sportskim i drugim priredbama i događajima. U prošloj deceniji za to mesto odomaćio se izrazVIP (posebno važan gost) koje je bilo određeno po protokolu. O njegovoj dodeli odlučivao je rukovodeći organ klubova ili institucija koji su priređivali određene događaje na kojima su predviđene uvažene zvanice. U svim vremenima postojali su kriterijumi koji su opredeljivali krug korisnika povlašćenih mesta, na osnovu kojih je definisano pravo na VIP ložu, tj. povlašćeno mesto. Uz VIP ložu, postojalo je i pravo na počasnu (besplatnu) ulaznicu. U sportu su na tu privilegiju mogli da računaju veterani kluba, koje su oličavali bivši takmičari, treneri i zaslužni ljudi u organizaciji ili samom klubu. Nosioci ovih propusnica bili su statusni ljudi u klubu, organizaciji, lokalnoj zajednici i državnoj organizaciji.

Tako je to bilo i u Partizanu u vreme dok su ga vodili oni koji su ga u deceniji nakon raspada SFRJ učinili organizovanijim, moćnim, snažnijim i uspešnijim od najvećeg rivala iz Ljutice Bogdana. A sa demokratijom prvih godina novog milenijuma, dotadašnji vrh - Zečevića, Bjekovića, Ćurkovića - oduvali su "grobari". Klub su stvarno ili formalno preuzeli sledbenici ili ljudi koje su proizveli Zeka, Nena i Ćure...

Bilo kako bilo, Đurić, Grubor i njima slični nemaju manir i pažnju svojih prethodnika prema veteranima iz zlatnog perioda Partizana - šezdesetih godina prošlog veka. Nedostupni su im i zaboravljaju ih sem izuzetaka kao što su Šoškić, Rašović i Ćurković. U svakom slučaju, dogodilo se da je jedan od retkih iz plejade najvećih koji su krčili put do finala KEŠ 1966. Joakom Kime Vislavski (moj rođeni brat), koji živi u Vrbasu, poželeo da dođe na utakmicu crno-belih s Arsenalom. On, koji je za Partizan tokom osam godina (1959-1967) odigrao 280 utakmica i postigao otprilike 70 golova, stekao status reprezentativca, bio standardni i među najboljim "partizanovim bebama" sa četiri šampionske  titule (od ukupno 11 u velikoj Jugoslaviji) retko dolazi u svoj klub. Samo onda kada ga pozovu. Skroman i nenametljiv, ne voli da se nameće. Da je drugačiji, i karijera bi mu bila uspešnija i priznatija. Pozvao je Partizan u nameri da rezerviše (plati ako treba) dve ulaznice. Grubo obraćanje žene koja je podigla slušalicu ga je povredilo. Smatrajući da sam snalažljiviji od njega, Kime je zatražio da mu ja pomognem. Razume se da sam bratu čijom se karijerom ponosim hteo da olakšam dolazak do ulaznice za "istorijsku utakmicu". Pozvao sam Partizan, predstavio se kao novinar i brat jednog od legendarnih igrača Partizana i objasnio razlog poziva. Neljubazan ženski glas me je "otresao" najgrublje i uputio nekim referentima. Odustao sam od daljih pokušaja i Kimetu rekao da nisu više vremena u kojima se poštuju oni koji su stvarali ono u čemu neki nedovršeni tipovi ili polusvet uživaju, uključujući frustrirane, nevaspitane i nedojebane žene za kakve se u žargonu obično kaže da su krmače! Preporučio sam mu da pozove svog nekadašnjeg saigrača Ivana Ćurkovića, koji bi mogao da mu reši problem. Nažalost, Ćuretu je jednostavnije bilo da mu odgovori da je u Parizu i da neće biti na utakmici!

 

 

 

 

 

Kad više nisi potreban

 

 

Kime Vislavski nije uspeo da dođe do ulaznice i nije bio na stadionu JNA na kojem je pretrčao stotine hiljada kilometara u svojoj igračkoj karijeri. Igru Partizana gledao je na TV-u u svojoj sobi u Vrbasu. Okružen brojnim trofejima, obeležjima, uspomenama i u "društvu" sa besmrtnim Bobekom i Bobom Mihajlovićem, Damjanovićem, Vasovićem, Kaloperovićem, Miladinovićem, Bajićem, Jončićem, kao i Brunom Belinom koji su se osmehivali sa zidova u uramljenim fotografijama, u svojim večnim ložama! Kime je bio s onima s kojima je svakodnevno u sećanjima i emocijama, s onima koji ga vezuju za neko drugo vreme i neki drugi Partizan. Onaj pobednički! A u loži stadiona JNA, među onima koji su slavili gubitnike u sudaru s Arsenalom, sedeli su oni koji ništa nisu dali, niti ostavili za budućnost Partizanu... Svedoci kažu da u loži nisu videli Galića, Jusufija, Hasanagića, Vukelića, Bečejca, Pirmajera... Nije čudo što među njima nije bio i jedan skroman i nenametljiv, dobar čovek i veliki fudbaler, Joakim Kime Vislavski.