Teror
Kad neæeš da budeš
zloèinac ili kriminalac
Èovek koji je promašio narod
Vojin Vuèkoviæ je roðen u Priboju na Limu, Republika Srbija, i trebalo bi da bude državljanin Srbije. To pravo ne može da ostvari jer je odbio
da bude kriminalac za raèun srpske vlasti i Haškog tribunala
Igor Milanoviæ
Vojin Vuèkoviæ, koji je roðen 1962. u Srbiji i u njoj oduvek imao stalni boravak, predstavlja izuzetak
od zakona. Krajem devedesetih on se nakratko odjavio iz Srbije, èiji
je državljanin veæ tada bio, i prijavio u Republici Srpskoj. Pri pokušaju
da se ponovo prijavi u Srbiji, poèinju njegove muke sa
administracijom. Razlog ovome je njegova ratnièka prošlost
na strani - Srba.
Aprila 1992. Vojin je bio u obezbeðenju poslanika iz redova
SRS Miroslava Bogdanoviæa. Njih dvojica su u pratnji Vojinovog brata Dušana i Milorada Semiæa, kako se tada zvao, poznatijeg kao Milorad Ulemek Legija,
otputovali u Zvornik na jedan sastanak. Tu su ih zarobili pripadnici
muslimanske vojske.
Sa noževima pod grlom ova èetvorica odvedena su u policijsku stanicu u Zvorniku, gde su zverski pretuèeni.
Ondašnji naèelnik krim-službe u Zvorniku, a kasnije zaštiæeni svedok na suðenju
Vojislavu Šešelju, sklonio ih je u svoju kancelariju kako bi ih saèuvao
za razmenu zarobljenika sa srpskom stranom.
Konaèno ih je iz Zvornika izvezao Mustafa Jahiæ i predao pripadnicima JNA. Iz zahvalnosti za ovaj èin,
Vojin je Jahiæevu porodicu izvukao iz Zvornika koji su zauzele srpske snage.
Posle ovog iskustva Vojin odluèuje da se prijavi kao
dobrovoljac. Kasnije postaje poznat kao komandant specijalnog odreda Žute ose. Vojin je, meðutim, od poèetka
pokazivao da u rat nije krenuo iz liènih ili materijalnih
razloga, veæ da bi odbranio srpsku nejaè.
Kada mu je od strane tadašnjeg DB-a ponuðeno
da sa sedmoricom svojih najboljih diverzanata uèestvuje u izvlaèenju
navodnih dokumenata iz Hrvatske, on je to odbio. Razlog je bio što
su diverzanti radili na procenat od 10 odsto, pa je Vojin odmah shvatio da se
ne radi o dokumentaciji veæ o neèemu drugom. "Mi
smo vojnici, a ne lopovi", odbrusio je tadašnjem komandantu Centra za
bezbednost Jovi Ostojiæu.
Pošto je kao komandant Žutih osa osujetio šverc automobila iz BiH za Srbiju i saradnju bandi koje su pripadale razlièitim
zaraæenim stranama, Vojin je definitivno postao neupotrebljiv za tadašnje
gospodare rata i 1992. vratio se u Srbiju. Veæ sledeæe
godine kreæe prvi veliki talas èistki svedoka kriminalnog delovanja struktura vlasti, koji nisu bili
spremni za saradnju.
Vojin je bio na samom vrhu, jer nikako nije želeo da postane sauèesnik
u kriminalu tadašnje vlasti i vrha SDB-a. Nuðeno mu je jednom prilikom da za potrebe
službe likvidira i jednog svog roðaka, visokog funkcionera
policije, koji je takoðe
radio na spreèavanju šverca u Srbiju. U jednoj noænoj akciji pomenuti roðak,
inaèe general policije, zaplenio je robu i novac u vrednosti od pet miliona
tadašnjih maraka i sve to predao na depozit, umesto da podeli sa policijskim i
kriminalnim vrhom tadašnje Srbije.
Vojin je, dosledan sebi, odbio da preuzme ovaj zadatak, iako je zauzvrat
trebalo da dobije i visok èin u SDB-u i finansijski isplative
poslove. Radije je ostao da živi u nedovršenoj
porodiènoj kuæi u Umci, na kojoj su vrata morala gredom da se
podupiru. Siromašan, ali pošten.
Godine 1993. srpska policija hapsi i Vojina i njegovog brata Dušana
pod optužnicom da su poèinili ratne zloèine. Sud Vojina oslobaða, a Dušan postaje prvi
Srbin osuðen u Srbiji za ratni zloèin i u zatvoru provodi celu kaznu od
deset godina, bez i dana skraæenja. Dušan 2005. po nalogu Haškog
tribunala ponovo biva priveden za isto krivièno delo za koje je veæ
odslužio kaznu. Istražni sudija u ovom procesu bez presedana u svetskoj sudskoj praksi bio je Alimpiæ, a glavni postupak vodila je Tatjana Vukoviæ. Postupak je obustavljen pošto je Dušan
na misteriozan naèin umro u pritvoru. Izveštaj o autopsiji još
uvek predstavlja službenu tajnu i do dana današnjeg nije dostavljen porodici.
U to vreme Vojin je dao veoma detaljnu izjavu na osnovu koje je Haško
tužilaštvo moralo da povuèe 12 od 14 taèaka optužnice protiv Vojislava Šešelja. To je, verovatno, i
bila kap koja je prelila èašu strpljenja nove kolaboracionistièke vlasti u Srbiji. Da je
Vojin teretio Šešelja ili bilo kog drugog srpskog optuženika u Hagu, danas bi imao
i državnu penziju i sve neophodne dokumente.
Umesto toga on veæ više od 100 meseci èeka na izdavanje liènih dokumenata na opštini Èukarica u Beogradu. Kada god pita kada æe administrativni postupak
biti okonèan, Vojin dobija odgovor kako se na predmetu još
radi. Istina je drugaèija: po nalogu "odozgo" kompletan predmet sakrila je izvesna službenica
Kasalica, koja je odmah posle toga unapreðena u naèelnicu
Uprave za upravne i opšte poslove.
Vojinova supruga i deca su bez problema dobili sva dokumenta koja im
pripadaju. Oni su i zvanièno državljani Srbije. Vojin nije, jer nije hteo da postane lopov i plaæeni
ubica. Diskretno mu je pre nekoliko meseci reèeno da se u
kompjuteru MUP-a vodi da je u knjige državljanstva upisan u MZ Leštani
u Kaluðerici, gde nikada nije boravio, i to na strani 70. U pomenutoj knjizi, meðutim,
još do kraja nije ispisana ni strana 69, dok na strani 70. nema ni jednog
jedinog upisa.
Bez dokumenata, bez posla, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, Vojin živi
u kuæi koja prokišnjava i spava na improvizovanom krevetu bez nogara. Kao nagradu što
je svedoèio u korist Srba osumnjièenih za ratne zloèine
Vojin je dobio samo pretnje, pritiske i zastrašivanje.