Polemika
Sadističko u jeziku i nedelima dinarskih
komesara kulture
Ubijanje boga u ljudima
Književnik i disident Ivan Ivanović, u diskusiji (naučni
simpozijum, Leskovac, 2009. godine) pod nazivom "Lingvistički diskurs
akademika Dragoslava Mihailovića", ali i u ličnim refleksijama na
transformaciju dogmatskog u birokratsko, razobličava suštinu ideološkog i
kulturološkog terora koji je u Srbiju duže od jednog veka dolazio iz takozvanih "dinarskih krajeva"
Piše: Ivan Ivanović
U knjizi Majstorsko
pismo (Beograd, 2007) Dragoslav Mihailović je eksplicitno izložio
svoje stavove o srpskom jeziku, pa ću ja ovde uzeti slobodu da ih iskoristim.
Švajcarski profesor
slavistike dr Robert Hodel, profesor Univerziteta u Minhenu, tražio je
od Dragoslava Mihailovića još 1992. godine da elaborira svoj književni postupak
u odnosu na jezik i pisac se tom prilikom osvrnuo na lingvističko pitanje u
svojoj literaturi.
U tom osvrtu Mihailović
je istakao da je kao pisac stalno eksperimentisao sa jezikom i prilagođavao ga
psihologiji svojih junaka jer je tehnika skaza to zahtevala od pisca.
Pod skazom se može podrazumevati govor u prvom licu junaka romana.
Tako je Petrijin
venac napisan dijalektom srednje Srbije, koji autor naziva
kosovsko-resavskim.
"...To je narodni
govor koji ne predstavlja standardan književni jezik, što znači da je sa
stanovišta jezičke nauke diskvalifikovan kao na neki način nesposoban i za
komunikaciju i za umetničko izražavanje."
Stvar je u tome što taj
jezik nije izmišljen u književnoj laboratoriji pisca (to je bilo praktično
nemoguće), nego je postojao u jezičkom životu sredine u kojoj je živela
junakinja romana, seljanka Petrija. Pisac je taj jezik dobro znao, jer su
"njime govorili svi meni bliski ljudi u mom detinjstvu i prvoj
mladosti". To je, dakle, bio jezik piščeve babe i njenog okruženja.
Roman Čizmaši
takođe je napisan istim idiomom, s tim što je vidna razlika u
intelektualnom nivou dva naratora: Petrija je nepismena, a Žika Kurjak je
podoficir u vojsci, pa je njegova jezička deformisanost nešto manja. Mihailović
postavlja pitanje da li je time on postao "nekakav radikal jezičkog
provincijalizma" i da li je taj jezik zatrpan "dijalektičkim
otpadom"?
Roman Kad su cvetale
tikve napisan je govorom beogradske ulice, dakle slengom. Pisac se sa tim
jezikom bliže upoznao po povratku sa robije na Golom otoku, kada se 1959.
godine lečio od tuberkuloze pluća u Beogradskoj bolnici, gde su ležali i neki
mladići sa beogradske periferije koji su govorili tim slengom. Kasnije ga je
"usavršio" od sličnih junaka u antituberkuloznom sanatarijumu
u Surdulici, gradu u južnoj Srbiji, gde je ovaj sleng dobio južnjački kolorit.
Pre toga je Mihailović
robijajući na Golom otoku prošao kroz "veliku jezičku životnu školu",
pa mu je različitost u jeziku postala preokupacija. Ta škola je rezultirala
ranim Mihailovićem kao velikim iznenađenjem u srpskoj literaturi i u odnosu na
prethodnike novim piscem.
Njegovi rani radovi su
napisani jezikom koji umnogome odstupa od književne norme što im je dalo
izuzetnu plastičnost i kolorit. Moram da kažem da bi ti radovi da su pisani
standardnim, "normalnim", književnim jezikom (kojim, razume se,
Mihailović u potpunosti vlada) bili manje interesantni, pa samim tim i
umetnički ubedljivi. Po mom sudu, Dragoslav Mihailović je dostigao svoj vrhunski
umetnički domet upravo tim ranim radovima napisanim nestandardnim srpskim
književnim jezikom.
Kasnije je Mihailović
napustio dijalekatski metod i krenuo ka standardnom jeziku, ali to je, bar po
mom mišljenju, dalo slabiji književni rezultat. "Kako potičem iz jednog
kraja gde se u odnosu na književnojezički standard govori loše, u čitavom
životu sam nastojao da standardni jezik što bolje naučim."
Desetak godina kasnije
(2004) isti profesor Robert Hodel objavio je intervju sa Mihailovićem, pošto je
doktorirao na njegovom delu.
Akademik Mihailović ide
dalje kada tvrdi da je Vukova jezička doktrina učinila čitavo područje Srbije
depresivnim i obeshrabrila ih da književno stvaraju. Izračunao je da na
području čiji je jezik priznat vukovskom jezičkom reformom ima 2,8 puta više
pisaca nego drugim. Posledica je ta da nevukovska područja književnost i drugu
umetnost slabije primaju i kulturno se slabije razvijaju.
Kriptodinarci, od
Karađorđevića do Miloševića
Nova komunistička
vremena, čiji je krajnji ishod postmodernizam u književnosti, donela su još
veće potcenjivanje stvaralaštva sa staroštokavskog područja Srbije. U
političkom smislu, pod udar komunističke represije su došli najčešće pisci sa
ovog područja (Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Dragoslav Mihailović,
Živojin Pavlović, Milisav Savić, Vidosav Stevanović, Ivan Ivanović) i našli
se na spiskovima tzv. crnog talasa. U umetničkom smislu, pobednički
postmodernisti proglasili su realističku književnost za seljačku literaturu,
populizam, nacionalizam.
"Deo predrasuda
savremenog postmodernizma, koji voli da stvaraoce poreklom sa dijalekatskog
područja prikazuje kao znojave primitivce koji đuskaju i pevaju s obnaženim
pevačicama turbo folk muzike u nekoj kafani na južnoj pruzi, takođe bi mogao da
proističe iz jezika. Postmodernisti i dele književnost na gradsku i seosku, pa
su pisci poreklom sa staroštokavskog terena, dabome, seljaci, a oni gospoda,
doduše, na majku pomalo brkati i u očevim prtenim opancima.
Ovi zaboravni nekadašnji
učenici komiteta Saveza komunista i današnji vedri nastavljači ideja druga
Tita, u literaturi i drugde, ovim piscima često dele packe kao nacionalistima,
a i svakojake druge.
U dvema diskusijama u
Srpskoj akademiji nauka i umetnosti za takvo stanje akademik Mihailović najviše
krivi upravo ustanovu čiji je član, koja je ustanovila više od jednog veka
vladavinu dinaraca u srpskoj lingvistici i književnosti. Srbijanci su i dosad
bili potcenjeni i "gurani dinarcima, koji su, gledajući samo sebe, svoje
položaje nalik na busije zauzeli još za vreme Aleksandra I Karađorđevića, a
zatim ih održali i unapredili za vladavine Josipa Broza i Slobodana
Miloševića".
"Pripadnici našeg
naroda rođeni preko Drine i Save koji danas žive u Srbiji nadgornjavaju se sa
Srbijancima kao s najgorim neprijateljima. Vodeći računa jedino o foteljama u
koje su uskočili - što su, priznajmo, kao prezaštićeni, često i postigli na
nedoličan način - a nikako i o poslovima koje na tom mestu moraju da obavljaju,
oni prosto vuku Srbiju u nazadak i propadanje. Nikako ne smemo zaboraviti da su
u XX veku u najveće nesreće Srbiju naterivali, uz Hrvata Josipa Broza,
kriptocrnogorci Aleksandar Karađorđević i Slobodan Milošević."
Dragoslav Mihailović
smatra da je takva situacija stvorila dinarski sistem vrednosti u srpskoj
književnosti, što je potkrepio konstatacijom da u Rečniku srpskog jezika, koji
je još uvek u izradi, dominiraju pisci sa dinarskog područja, a da su Srbijanci
tek sporadično zastupljeni. Sve to stvara sistem vrednosti u kojem dominiraju
dinarci. On čak navodi da su i njegove knjige pisane nestandardnim jezikom
slabije vrednovane samo zato što odudaraju od dinarskog standarda i ne
svrstavaju se u reprezentativne uzorke srpske književnosti.
Meni ostaje samo da
postavim pitanje - kada tako doživljava srpsku književnost pisac koji je
priznat za njen vrh i koji je ušao u Akademijin zamak, šta da kažemo mi koji
smo na svakom koraku represovani i kojima nije dozvoljeno da se približimo
zaštitnom jarku tog zamka.
Jezik za zubima
Da li je dinarska
ideja u srpskom narodu potrošena? Da li će srpski narod morati da traži
drugu filozofiju?
Nema sumnje da je
Dragoslav Mihailović glavni promoter skaza u srpskoj književnosti
odnosno pripovedanja ne kroz ličnost pisca nego literarnog junaka. Držim da je
ovaj metod pre pronašao u srpskoj nego u ruskoj književnosti (Ljeskov). Naime,
dva bez sumnje najznačajnija pisca srpskog juga, Borisav Stanković i
Stevan Sremac, uveli su ovaj metod u srpsku književnost. Prvi je bio
starosedelac juga (Vranje), a drugi došljak (Niš), ali obojica su sjajno
osetili kolorit moravskog govora i stvorili moćnu književnost mimo Vukovih
jezičkih normi.
Bora Stanković je u Nečistoj
krvi (jedan od najznačajnijih srpskih romana) primenio kombinovanu metodu:
kada pisac priča priču služi se "književnim" jezikom, onim koji je
usvojio u Beogradu, ali kada priču prepusti junacima (Sofki, efendi Miti) onda
im dozvoljava da govore lokalnim jezikom Vranja odnosno
"neknjiževnim" jezikom srpskog juga.
Ali u Koštani,
svakako najboljoj srpskoj drami, nema pripovedača, što znači da ličnosti govore
lokalnim jezikom, tj. kako kažu lingvisti, dijalektom. Dakle, Koštana
nije napisana na vukovskoj varijanti srpskog jezika. Činjenica je da je za
nešto više od veka Borina drama postala noseća srpska drama, što ne bi mogla da
bude ni slučajno da nije bila razumljiva beogradskoj i drugoj publici srpskog
područja. To opet kaže da Koštana ne može biti dijalekatska drama.
Sličnim metodom se
poslužio i Stevan Sremac u niškim romanima, Zoni Zamfirovoj i Ivkovoj
slavi...
Držim da ovaj diskurs
dovodi u pitanje pojam dijalekatske književnosti (umetnosti). Mogao bih da
dodam da je slično i sa vojvođanskom varijantom srpskog jezika. Roman Druga
knjiga Seoba Miloša Crnjanskog, za koji se kaže da je najbolji srpski
roman, nije napisan vukovskom varijantom srpskog jezika. Njegov jezik je
građanski srpski jezik, do kojeg bi verovatno došao staroslovenski jezik da ga
nije presekla Vukova seljačka jezička reforma.
Kao što je poznato, neke
stvari sam napisao južnomoravskim govorom. Tu dođu tri novele, Šopska
ambasada, Džika iz Džigolj i Holanđanin lutalica, kao i roman
Arizani. To je jezik sela i predgrađa; od književnog jezika više odstupa
gramatikom i akcentom nego rečnikom. Vodio sam računa da taj jezik bude
komunikativan i razumljiv Srbima iz drugih krajeva.
Kako sam stario, sve sam
ga više napuštao, jer mi je taj okvir postao tesan. Svi su izgledi da sam kao
pisac bio uspešniji u prvom periodu. U svakom slučaju, jezik mi je bio
sredstvo, a ne cilj; južnomoravskim jezikom sam pokušao da naslikam istoriju
Južne Srbije. Najveći eksperiment sam napravio u Vojvodi od Leskovca.
Taj roman je napisan sa
dva govora: starac Ceka Vlasotinčanin priča istoriju srpskih ustanaka i učešća
Južnomoravaca u njima staroštokavskim govorom svoga kraja, a istoričar Milan Đ.
Milićević mu replicira novoštokavskim govorom nove Srbije. Prvi govor sam poneo
iz detinjstva, to je jezik moje babe, a drugi sam skinuo iz Milićevićevog
remek-dela Pomenik...
Ne samo da je bilo
moguće stvarati dobru prozu na nestandardnom jeziku, nego je tim jezikom
ispevana i dobra poezija. Nemam dobar uvid, ali mogu da navedem tri autora koji
su obogatili srpsku poeziju lokalnim jezikom: Miroslav Cera Mihailović
iz Vranja, Rade Jović iz Leskovca ("Na malečku stolicu sedi, al u
golemo nebo gleda!") i Vlasta Cenić iz Doljevca.
Sve u svemu, ovako sam
pisao jer mi je vukovski jezički okvir bio tesan a i nije bio baš moj, pa sam
namerno odstupio od njega. Danas mislim da je vukovski jezički kanon prevaziđen
i da će nužno morati da se proširi govorom nedinarske Srbije, što znači
da će generacije koje dolaze praviti nove norme srpskog književnog jezika. Kako
će to izgledati ne znam, ali se slažem s akademikom Dragoslavom Mihailovićem da
dela koja su pisana nestandardnim srpskim jezikom moraju imati isti tretman kao
standardna, a ne da budu zbog toga potcenjena, što znači da njegove Tikve...
i Petrijin venac imaju isto mesto u srpskoj književnosti kao, na primer,
Andrićeva Prokleta avlija.
U sociološkom smislu,
stvari po mene stoje još komplikovanije. Naime, ja sam u Južnoj Srbiji, koja je
moj sociološki i jezički zavičaj, svih godina komunističke diktature bio kao
pisac nepoželjan i od vlasti zabranjen. To znači da nije došlo do odgovarajuće
recepcije moga dela u njegovoj bazi, samim tim i na celom srpskom jezičkom
korpusu. Da primenim Mihailovićevu sociološku metodu kojom komunističku
represiju poistovećuje sa dinarskom uzurpacijom vlasti u kolonijalnoj Srbiji.
Akademik navodi neke
slučajeve progona pisaca zbog prikazivanja stvarnosti. Tu su tužbe protiv Bore
Stankovića, Dragoslava Mihailovića i Vidosava Stevanovića. Zajedničko ovim
tužbama je da su politički motivisane.
Slučaj dvostruke krvne
osvete
Zar nije simptomatično
da su moj slučaj pokrenuli Crnogorci iz Toplice, na čelu sa tada moćnim
potpredsednikom Srbije zaduženom za unutrašnje odnose Radovanom Pantovićem;
da su me Crnogorci tužili i da su mi sudili (i okružni javni tužilac Prokuplja
odnosno njegov zamenik na sudu, i predsednik Okružnog suda u Prokuplju, i
istražni sudija, i predsednik sudskog veća koje me je osudilo... bili su
Crnogorci). Moj advokat Milivoje Perović (takođe Crnogorac!) proglasio
je da je moj proces dvostruka krvna osveta doseljenika iz Crne Gore nad
starosedeocima Srbijancima: jedno, što sam kao pisac potekao iz nedinarskog (on
kaže šopskog) korpusa, a drugo, što je moj otac bio četnički komandant u tim
krajevima.
Ovde u Leskovcu hoću da
kažem da savremena Južna Srbija nije ni umela ni htela da odgovori na dinarski
kolonijalizam nad njenim kulturnim identitetom.
Razlog tome leži, s
jedne strane, u južnosrbijanskom kompleksu inferiornosti (Mihailović smatra da
taj kompleks proizlazi iz nepriznavanja staroštokavskog za književni jezik), s
druge, u komunističkom centralizmu, svojstvenom autoritarnim i totalitarnim
sistemima. Dakle, vrednost je samo ono što prihvati centar!
Ovo shvatanje je
degradiralo stvaraoce sa juga Srbije; umesto da razvijaju sopstvenu misao i
oforme institucije koje bi je na najbolji način prezentovale široj Srbiji,
krenuli su u Beograd radi overe svog mesta u državnoj hijerarhiji, jer tek sa
državnim pečatom mogli su u zavičaju da predstavljaju veličinu i približe se
vlasti.
U toj provincijalnoj
borbi za književnu vlast najgore su prošli pisci sa juga Srbije, jer
komunistički partijski i državni kadar nije imao volju da promoviše svoje
zemljake za pisce. Uostalom, u komunističkoj raspodeli moći Južnoj Srbiji su
pripale tajne službe (samo Toplica je dala 25 načelnika Udbe!) čiji je zadatak
bio da proizvode i otkrivaju neprijatelje; gde bi na drugom mestu ako ne u svom
ataru.
Kako je kulturtregera
ipak moralo da bude, kulturnu vlast u Južnoj Srbiji dobili su partijski
kadrovici promovisani u pisce. Glavni njihov posao bio je da progone liberalne
stvaraoce u svojoj sredini kako bi se dodvorili svom udbaškom centru
koji ih je doveo na vlast.
Tako je svih tih godina
u Leskovcu bio na udaru nezavisni stvaralac Nikolaj Timčenko, a u
Toplici pisac ovih redova. Razume se da je dinarska konkurencija to dočekala sa
podrškom, jer joj se otvorio prazan prostor juga Srbije. Jug nije hteo svoje
pisce, prigrlio je tuđe.
Kao ilustraciju ove
tvrdnje, u dobroj meri inspirisane Mihailovićem, navešću dva primera: književnu
nagradu Bora Stanković u Vranju i nevolje s postavljanjem Arizana
na pozornicama Južne Srbije.
Književnu nagradu Bora
Stanković dodeljuje Vranje i ona je značajna po tome što nosi ime velikog,
najvećeg, pisca Južne Srbije.
Ovu nagradu je izmislio,
osmislio i instrumentalizovao lokalni pesnik Miroslav Cera Mihailović,
za koga sam rekao da je na vranjanskom dijalektu uspeo da stvori pravu poeziju.
Proistekao iz komunizma, ovaj vranjanski kulturtreger postavio je sebi
cilj da ga prizna Beograd za književnog lidera Južne Srbije.
Pošto je od
komunističko-socijalističkih vlasti dobio sinekuru da bude doživotni sekretar Književne
zajednice Bora Stanković, i moć da kontroliše nagradu, zdušno je radio
da Boru upotrebi za ostvarenje svog cilja.
Tako su, uz pomoć
beogradskog žirija (koji se gotovo nije ni menjao), kao nosioci Bore
Stankovića prodefilovali gotovo svi etablirani u komunizmu metropolski
pisci, nijedan iz Južne Srbije. (Koliko mi je poznato, Boru je od pisaca
južnosrbijanskog porekla dobio samo Piroćanac Slobodan Džunić, ali kada
je bio mrtav!) Time je Cera Mihailović postigao svoj cilj da bude jedini
etablirani pisac Vranja.
Trud mu se isplatio, za
odanost centru nagrađen je Zmajevom nagradom, i to za pesme koje nisu
napisane vukovskim jezikom.
Plaćaju da ne postojim
Priča oko mojih Arizana,
takođe, odražava mentalitet srpskog juga (izraz je pesnika Daneta Stojiljkovića
iz Prokuplja). Arizani su osvojili čitalačku publiku, ali nisu mogli da
prodru u institucije Južne Srbije. Kada ih je BIGZ nagradio svojom
nagradom, pesnik iz Niša topličkog porekla Blagoje Glozić je u niškim Narodnim
novinama napisao da je reč o "prevaziđenom i bajatom romanu".
Koliko mi je poznato, za
niško Narodno pozorište pravljene su tri adaptacije: prvu je napravio reditelj
tog pozorišta Rajko Radojković, drugu reditelj iz Beograda Radoslav
Zlatan Dorić (koji je pre toga postavio na scenu studentskog pozorišta DES
adaptaciju Crvenog kralja), treću niško-beogradski glumac Žika
Milenković. Sve tri su odbijene: prve dve su odbile komunističke vlasti
(upravnik pozorišta
je bio pesnik Dimitrije Milenković), treću demokratska vlast koju je
zastupao leskovačko-niški pisac Saša Hadži Tančić. Priča oko trećeg
pokušaja Arizana da dođu na scenu niškog Narodnog pozorišta je gotovo
neverovatna. Kada su pozorište, u partokratskoj vrtešci kadrova, dobile
demokrate, upravnica pozorišta, muzičarka Marija
Mitić-Blagojević, načinila je sa mnom ugovor o izvođenju.
Ali bili su neki izbori,
pa je po toj istoj vrtešci za upravnika pozorišta došao iz Leskovca Saša Hadži
Tančić (stari komunistički i socijalistički kadar, direktor Gradine,
možda muzičke škole, leskovačke Narodne biblioteke izvesno), ovoga puta kao
kadar G17 plus.
I prvo što je uradio
bilo je da skine Arizane s pripremnog repertoara! Čak mi je isplatio
ugovor svoje prethodnice, samo da se Arizani ne igraju u Nišu! Verovatno
je računao da bi mu Arizani pomračili slavu jedinog dobitnika Andrićeve
nagrade s juga Srbije, u vreme kada je Srbijom vladao Slobodan Milošević, a
Nišom Mile Ilić, kome je Saša sedeo uz koleno.
I leskovačko Narodno
pozorište je pravilo planove za postavljanje Arizana. Koliko mi je poznato,
dramatizaciju je načinio reditelj iz Beograda Dušan Mihailović (ili bar
sinopsis), ali je posao pokvario tadašnji direktor pozorišta bez blagajne Tomislav
Cvetković. (Dušan Mihailović je bio idejni tvorac tog leskovačkog
eksperimenta.) Isti direktor je odbio i Mihailovićevu adaptaciju Vojvode od
Leskovca.
Novu dramatizaciju je
načinio leskovački književnik Dragan Radović, to sam video. Iako je
Radović bio direktor pozorišta, do izvođenja Arizana u Leskovcu nije
došlo.
Arizani su se isto proveli i u
Zaječaru, za pozorište Zoran Radmilović ja sam dramatizovao tekst.
Prokupačko Amatersko
pozorište je tek prošle godine postavilo na scenu Arizane kao
ilustrovanu monodramu.
Slično se može reći i za
druge institucije kulture u Južnoj Srbiji. Jedna od ključnih institucija koja
bi mogla da afirmiše regionalno stvaralaštvo je svakako Niški univerzitet. Ne
znam da je niški Filozofski fakultet bilo šta učinio na tom planu.
Mogu da navedem dva
slučaja moje diskriminacije na tom fakultetu. Kada je magistar Mile Penkov
prijavio na Fakultetu doktorat sa temom Južna Srbija u delu Ivana Ivanovića,
profesorka Danica Andrejević ga je odbila s obrazloženjem da Stvarnosna
proza (s malim izuzetkom Dragoslava Mihailovića) nije dala nikakav doprinos
srpskoj književnosti! Isto sam prošao i kod dekana niškog Filozofskog fakulteta
(ne znam mu ime, znam da je socijalista), koji je zabranio da se na Fakultetu
promoviše moj roman o Topličkom ustanku Narodna buna - Četnici, jer ono
četnici može nezgodno da zvuči. Šta da kažem do -
sačuvaj nas
bože takvih profesora!
Sve to pokazuje do koje
mere u Južnoj Srbiji ne postoji recepcija za dela sa tog područja. Kako onda
ova regija može da računa na širu kulturnu afirmaciju kada u praksi sama sebe
potire i negira?
Dinarska
politika i posledice
Poznato je u srpskoj antropologiji da su takozvani dinarci,
pripadnici, po vodećem antropologu Jovanu Cvijiću, dinarske rase, koja zahvata
otprilike središnji pojas bivše Jugoslavije, naročito Hercegovinu i Crnu Goru,
s jedne strane rečiti, inteligentni i društveno agilni, ali, s druge, i
izraziti narcisi, sujetni, nametljivi, vlastoljupci, spremni da sve oko sebe
zatru, samo da bi sebi stvorili veći prostor.
Jedan čovek takvog kova, Vuk Karadžić, napravio je u XIX
veku nauku o srpskom jeziku, koja je uz izvesna nećkanja i intelektualne borbe
na kraju bila usvojena. Time je, bez ikakve sumnje, zadužio srpsku kulturu
izuzetno krupnim doprinosom.
Ali, koliko je ta nauka, ta jezička doktrina, mnogo
doprinela onima čiji je lokalni jezik ušao u nju, čiji je lokalni jezik uzet za
osnovicu književnog jezika, a to je upravo onaj dinarski pojas, toliko je mnogo
odnela onima koji su njome pogođeni, čiji lokalni jezik nije njome obuhvaćen. A
stanovništvo čiji lokalni jezik Vukovom doktrinom nije obuhvaćen iznosi u
Srbiji - 56 odsto.
Crnogorci u posmatračkoj misiji
U Titovoj komunističkoj Jugoslaviji Srbija je dobila
kolonijalni status u odnosu na druge republike i stavljena je pod neku vrstu
protektorata Crne Gore, tačnije Crnogoraca koji su zavladali Srbijom. Od svih
područja Srbije najviše je depresiran jug Srbije kako politički, ekonomski,
tako i umetnički i lingvistički. Nepriznavanje južnosrbijanskog govora za
književni jezik izazvalo je književnu depresiju tog područja, pa je ono
nehotice došlo do zaključka da mu književno stvaranje ne pripada, niti mu je
potrebno. Veliki pisac Bora Stanković je tu bio samo izuzetak koji potvrđuje
pravilo, a iz njegove "izdajničke" biografije vidimo kroz kakvu je
političku torturu prošao po završetku Prvog svetskog rata.