Zakonopravila
Nova
privredna grana: otimanje imovine po dogovoru s osumnjičenim
Kupoprodaja
slobode na obostranu zadovoljstvo
Skandalozni pokušaj srpskog
pravosuđa da presudi Draganu Džajiću, i to mimo zemaljske i nebeske pravde, a
za nešto što nikad nije dokazano, tema je kojom se bavi Tabloidov urednik Josip
Bogić, bivši pukovnik uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni
konsultant OEBSA-a
Josip Bogić
Svaka
dobra ideja ukoliko je sprovodi nekompetentno lice, može da doživi sasvim
drugačiji epilog od onoga kako je prvobitno zamišljeno. Svojevremeno je Broz u
jednom od svojih govora rekao:
"Teorija
marksizma i lenjinizma je dala teorijske odgovore na sva pitanja savreme nog
čovjeka. Na nama je ostalo samo to da primjenimo!" Samo to i ništa više!
Na prvi pogled bi se reklo da je to sitnica. Međutim od zamisli do realizacije
je dug put baš kao od jednog dela tela do mozga...
Slično
je i sa našim zakonodavcima. Oni donesu zakone a da uopšte nemaju predstavu
kako će oni funkcionisati u realnom svetu. Pri tome u ne malom broju slučajeva
bukvalno i prepisuju tuđe zakone a naročito američke, tako da scene iz
američkih filmova i sudnica polako ulaze i u naše sudove. To je najviše
vidljivo sa novim izmenama ZKP
kada je reč o sporazumnom priznavanju krivice i Zakonu o „otimanju imovine" stečene krivičnim delom.
Najsvežiji
primer pokušaja zloupotrebe zakonskih odredbi je slučaj u suđenju Draganu
Džajiću kome je ponuđeno da prizna krivicu i dobije kaznu zatvora od dve godine
a da državi nadoknadi dva miliona evra umesto da mu se oduzme sva imovina. Predlog
je bio da se na osnovu zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela
sa Džajićem i njegovim advokatskim timom sačini dogovor i da se bivšem
predsedniku Zvezde oduzme imovina u vrednosti od samo dva miliona evra.
Kako je rekao
dobro upućeni i neimenovani
izvor iz pravosuđa, a preneli mediji "želja
je bila da se proces skrati i da se postigne dogovor na obostrano zadovoljstvo.
Džajić bi dobio minimalnu kaznu za krivično delo za koje ga tužilaštvo tereti,
a bila bi mu ostavljena i većina imovine. Smatram da su Džajićevi savetodavci
pogrešili što su odbacili ovu nagodbu".
Izvini se bratu Đuri, pa da vidimo
Dragan Džajić, čovek
koji je proslavio bivšu državu i
Srbiju,
odlučio je da ne prihvati nagodbu,
već da sačeka odluku suda! Zašto bi i pristao na bilo kakav sporazum jer
sigurno zna da nije kriv. Da li
je moguće da pravosudni organi nemaju mogućnosti
da dokažu krivicu,
da veštačenjem ustanove
visinu navodnog oštećenja, nego se pogađa kao na pijaci.
Povodom
ovog slučaja nameću se mnoga pitanja.
Kako je moguće da državni organi oduzimaju svu imovinu
Džajiću,
da je on optužen za jedno krivično delo zloupotrebe
službenog položaja,
koje je, navodno, izvršio u ovom
milenijumu, a da mu oduzimaju imovinu koju je stekao u prošlom.
Ukoliko je to tačno, a
još nije dokazano, sud bi mogao da zapleni samo onoliko imovinske koristi
koliko je pribavljeno tim krivičnim delom, jer u
krivičnom postupku bi se moglo oduzeti samo ono što je pribav ljeno
krivičnim delom!
Ovakvim predlogom da se nakon pokrenute finansijske istrage oduzme
sva imovina, jer tobože postoje osnovi sumnje da
poseduje znatnu imovinu proisteklu iz krivičnog dela, predlagač
je samo pokazao neznanje i nemoć.
Kog to krivičnog dela?
Koje je to krivično delo Dragan Džajić izvršio
pre 15 i više godina
da bi mu se oduzela imovina iz tog
perioda a koja ima veze sa
ovim krivičnim delom?
Prema
navodima tužilaštva, postoji očigledna nesrazmera između njegovih zakonitih
primanja i vrednosti imovine, čime su se stekli uslovi za njeno privremeno
oduzimanje, tim pre što su okrivljeni pre pokretanja postupka prodali neke
nekretnine.
Tužilaštvo je zatražilo da Džajiću budu oduzeti kuća površine 243
kvadratna metra u elitnom beogradskom naselju Dedinje, kao i automobili pežo 206 i terenac tojota,
a njegovoj supruzi stan u centru Beograda i stan na Novom Beogradu, kao i plac
na Dedinju. Ne zalazim u to da li je Dragan Džajić kriv ili ne, to će utvrditi
sud. Kojim to
dokazima raspolaže tužilaštvo i
tvrdi da sva ova imovina proističe od
krivičnog dela?
Pitanje
očigledne nesrazmere između njegovih zakonitih primanja i vrednosti stečene
imovine, nije predmet krivičnih organa. Nije sama nesrazmera istovremeno i dokaz
da imovina potiče od krivičnog
dela. Odavno postoji obaveza svakog građanina da nakon svake
kalendarske godine, prijavljuje svoje zakonito stečene prihode, ukoliko oni prelaze određeni
cenzus, koji se dodatno oporezuje.
To bi trebao da bude predmet organa poreske uprave
i upravnog postupka. Kada bi sve ovo
što zahteva tužilaštvo i sud,
zahtevala
Poreska uprava to bi bilo normalno, zbog same svrhe kažnjavanja u krivičnom
postupku i odredbe "da niko ne može da zadrži
imovinu koju je stekao krivičnim delom".
Delioci pravde
nude poravnanje umesto pravde? Ako je nekome dokazano da
je izvršio krivično delo,
čemu opraštanje bilo čega i po kom osnovu?
Ako se dokaže da je neko krivičnim delom stekao imovinu onda ne ma
nagađanja. Takva imovina mora da se oduzme. Ali ako nema dokaza da je
pribavljena krivičnim delom, tada nema ni oduzimanja. Samo
zato što postoji nesrazmera između legalnih prihoda i imovine koja
lako nože da se vidi
krajnje je pravno neutemeljeno, što
bi rekao jedan od tvoraca najnovije
reforme.
Takvi slučajevi
su predmet poreske
uprave, a ne krivičnog postupka. U
mnogo uređenijim zemljama poreklo imovine ispituje se u upravnom
postupku, i
to samo za poslednjih pet
godina unazad. A kod nas? Od rata pa naovamo?
Organi
tužilaštva i pravosuđa na indirektan način vrše pritisak na
okrivljene da priznaju krivicu kada već oni
nemaju dokaze,
pa kad oni priznaju,
tada se na obostrano
zadovoljstvo rešava slučaj. „Najpre
ti nama priznaj da si kriv,
a onda ćemo mi tebi oprostiti imovinu". Zašto bi neko sam sebe
teretio da je izvršio krivično delo pa da mu se onda oduzima imovina koja nema
veze sa konkretnim krivičnim delom. Ovako ispada priznaj delo da ne bi ostao
bez celokupne imovine. Ako po važećem Ustavu i ZKP postoji pretpostavka
nevinosti zašto je onda krše oni koji treba da vode računa o njoj? Sada kada su
zabrljali sa Džajićem,
traže kompromis da izađu iz te tragikomične
situacije,
ništa manje nego da prizna da je kriv, da kaže koje je to krivično delo izvršio,
da imaju osnov da oduzmu imovinu pošto nisu dokazali uzročno posledičnu vezu
između imovine, za koju tvrde da potiče od krivičnog dela i bilo kog drugog
krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti. Baš
kao u Balkanskom špijunu:
Ako se izviniš Đuri što te Đura tukao,
može Đura i da ti oprosti što te tukao.
Epilog
Bojim se da ćemo mi, pored ovako „čvrstih"
dokaza, da plaćamo neosnovano lišenje slobode, kao što i plaćamo za mnoge druge
brljotine „nekompetentnih stručnjaka". Kako država može da se
nagađa o visini kazne. Izgleda da je neko propisao instrukciju kako napuniti državnu partijsku kasu,
a krivične
procese rešavati pogodbama kako bi se
napunila prazna kasa. Tačnije, onaj ko ima para imaće slobodu,
a ko nema para ide u zatvor!
Lopove
i bitange koji su
samo na javnim nabavkama pokrali milijarde niko i ne pominje.
Dragan Džajić ispade najveći lopov u Srbiji. Da nije strašno, bilo bi smešno. Koliko su imovine prijavili svi koji
su na funkcijama bili od godinu do 10 godina. Treba
li očekivati da po nalogu izvršne vlasti jednog dana sude
i Đokoviću, Ani Ivanović, Jeleni Janković, Peđi Stojakoviću, Divcu, Daniloviću i drugima koji su svoje pošteno
zarađene novce uneli u ovu osiromašenu zemlju.
Kakva
glupost tužioca da nudi zatvor na „obostrano zadovoljstvo"! Ako
tužioci i sudije rade u ime
narodu, dele pravdu i osuđuju one koji
krše krivične norme, o kakvom
je
onda obostranom zadovoljstvu reč? U krivičnom
postupku treba da se zadovolji pravda? Čini se da su u pravosuđu ostali
samo oni koji nemaju pojma sa poslom ili previše gledaju američke serije. Po
„mišljenju"
tužilaštva, Džajić nije mogao da zaradi par miliona evra, do 1991, iako je pre
toga imao 800.000 nemačkih
maraka. A na osnovu čega
su ti eksperti
došli do takvih kvalitetnih dokaza i po kojoj
metodologiji? Da
li po sistemu
bruto ili neto vrednosti?
Da li
će kupoprodaja slobode u budućnosti postati
pravilo pa možemo očekivati da će samo oni koji
budu imali pare moći da otkupe
i slobodu, a oni koji nemaju
pare imaće obezbeđen siguran apartman u nekim novosagrađenim kazamatima u demokratskoj
Srbiji.
Uostalom,
kakvo sudstvo, tako i tužilaštvo! S
obzirom na to ko ih je postavljao, nije ni čudo.
Čuj,
otkud Džaji pare
Dragan
Džajić je dugi niz godina bio najveći pojedinačni poreski obveznik u ondašnjoj
SFRJ. Gde su njegova ukupna primanja za 40
godina radnog veka? Džajić je imao šest igračkih ugovora, od kojih dva u
inostranstvu, sponzorske ugovore, bio je najbolje levo krilo na svetu, promoter
Koka-Kole, imao je svoju robnu marku kopački „Džaja". Pod pretpostavkom da je
sve tačno što tvrdi tužilaštvo, pitanje je da
je u Brazilu bio takav slučaj sa Peleom ili u
Argentini sa Maradonom da li bi te legende prošle kao Džaja. Svi znaju šta je sve Maradona radio pa ništa!
Džajić je 1991. godine na deviznoj knjižici pre propasti banaka početkom rata
imao 800.000 nemačkih maraka. I danas pitaju
nekadašnjeg najboljeg fudbalera sveta i najboljeg menadžera koji je sa Zvezdom
osvojio prvenstvo sveta otkud mu toliki novac.