Tabloid je pozvan
Krik iz demokratske tame, pogled u naivnu
prošlost i beznadežnu budućnost
Jesam li ja državni neprijatelj
U pismu koje je napisao nekadašnji prvoborac demokratskih
promena iz Kraljeva Ivan Rajović (inače naš kolega, bivši urednik Ibarskih
novosti i dopisnik Naše Borbe) predsedniku republike Borisu Tadiću,
a koje Tabloid objavljuje uz neznatno skraćenje i leksičke intervencije, na
osoben način razotkriven je poraz jedne ideje i još jednom opisano kako
"revolucija jede svoju decu"
Ivan Rajović
Poštovani gospodine
predsedniče, prinuđen sam da Vam se obratim na ovaj način, pošto po svim
relevantnim pokazateljima, izgleda da u ovoj zemlji ja i dalje imam tretman
državnog neprijatelja broj 1, kao i pre dvadeset godina u vreme Miloševićeve diktature,
protiv koje sam se zdušno borio. Ne tražim bilo kakav povlašćeni status, orden
zasluga za narod, niti bilo kakvo priznanje, tražim samo da se prestane sa
mojim progonom.
Još od osnivanja
političke koalicije DEPOS u Kraljevu, devedesetih godina prošlog veka, aktivno
sam se uključio u demokratske promene, što sada više i nije tako bitno.
Možda Vam je poznato da sam u jeku
demokratskih protesta 96-97. god. tri meseca vodio proteste sa Kraljevačkog
Milutina (trg u Kraljevu, prim. red.) na mitinzima na kojima su prodefilovali
gotovo svi tadašnji borci za promene na čelu sa pokojnim Zoranom Đinđićem.
Tokom tih protesta
dolazilo je i do sukoba sa policijom u kojima sam bio pretučen, o čemu postoje
zapisi međunarodnih organizacija koje o tome vode evidenciju. Sve to vreme bio
sam i dopisnik tadašnje Naše Borbe i urednik Kraljevačkih novina koje je
izdavala tadašnja opozicija.
U tim novinama je
objavljen i tekst u kojem kuma, sada pokojnog, dr Vukašinovića, direktora
Zdravstvenog centra „Studenica" i narodnog poslanika SPS, optužuje
pomenutog da joj je tražio 5000 maraka da joj zaposli ćerku, kumče pomenutog
lekara.
Tužio me je Zdravstveni
centar, ali se pokazalo na suđenju da je to bilo tačno pa sam oslobođen,
proglašen nevinim ali sa masom neprijatelja, poštovalaca lika i dela pomenutog
lekara, na vratu. A jedna od njih, tadašnja perjanica SPS i direktorka O.Š.
Svetozar Marković Jovanka Mihajlović, tužila me je zbog teksta objavljenog u
„Ibarskim novostima" u trenutku kada je na snazi bio takozvani Šešeljev zakon o informisanju. I ova tužba je
oborena, zahvaljujući hrabrosti sudije Radunke Novković.
Po preuzimanju lokalne vlasti,
početkom 1997, kao što Vam je verovatno poznato, tadašnja vlast koju je
predvodio ministar za telekomunikacije Ivan Marković, pokušala je, i uspela u
tome, da ukloni predajnik TV Kraljevo sa Goča, kako bi sprečila emitovanje
programa u čijem sam kreiranju, kao urednik i jedan od rukovodilaca JP „Ibarske
novosti" učestvovao.
A kada je diktator konačno pao, zatekao
sam se na mestu urednika lokalnog lista „Ibarske novosti". I opet tužba.
Ovoga puta zbog kolumne koju sam objavljivao u pomenutom listu tužio me bivši
potpredsednik SO Kraljevo, u vreme protesta, Dušan Mitrović, koji je
„lustriran" na mesto direktora Ugostiteljsko turističkog preduzeća
„Srbija". Povod je tekst „Bivši direktori otkupljuju firme dok deca brane
otadžbinu" kojem sam pisao o tome
kako su pomenuti Mitrović i Mihajlo Kosovac, bivši direktor „Magnohroma" i
predsednik OO SPS, kupili preduzeće „Agrosrbija" iz Kraljeva.
Na suđenju koje je
usledilo, pokazalo se da je preduzeće kupio Mitrović, ali ne za sebe već za
nekog tajkuna koji je radio u inostranstvu. Sudija Zlata Đorđević, koja je
potom postavljena na mesto predsednice Opštinskog suda, donela je presudu kojom
me je oslobodila, a istovremeno i presudu kojom se Mitrović osuđuje na mesec
dana zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja. Kao urednik novina objavio
sam ovu presudu.
Međutim, dogodilo se da
je posle žalbe viši, mislim Vrhovni sud u kojem su očigledno sedeli partijski
drugovi mog tužioca, ali i Slaviša Vojinović iz DS, presudu poništio i vratio
na ponovno razmatranje, a u drugom slučaju Mitrovića oslobodio odgovornosti uz
obrazloženje da nije ukrao više od 100.000 dinara. Ovoga puta bivam optužen za
klevetu i novčanu kaznu od 200.000 dinara, koju je posle velike medijske akcije
u kojoj su učestvovali svi viđeniji Kraljevčani, a i Vuk Drašković, platila SO
Kraljevo na čijem je čelu bio Miloš Babić, a usledila je i nova tužba za nadoknadu
duševnih patnji, pa još jedna za objavljivanje nepravnosnažne presude u
lokalnim novinama.
Kako je i u ovom slučaju proces vodila sudija
Silvana Stefanović, kadar JUL-a, kao i većina tadašnjih sudija u kraljevačkom
opštinskom sudu, ponovo bivam oglašen krivim, a potom, posle žalbe, oslobođen,
a gospođa Stefanović prebačena na neki drugi proces.
Nekako u isto vreme
stiže i presuda za duševnu bol gospodinu Mitroviću u iznosu od oko 300.000
dinara. U takvim okolnostima sud donosi odluku, na osnovu predloga Mitrovićevog
advokata, da sa 40.000 dinara na ime sudskih troškova koje sam ja dobio
presudom, delimično pokrije moj dug Mitroviću, zbog čega me je tužio advokat
koji me je zastupao na sudu, a sud proglasio krivim i naložio mi da mu isplatim
sudske troškove za proces u kojem sam oslobođen.
Paralelno sa ovim suđenjima, traje borba za
spas J.P. „Ibarske novosti" koje su privatizovane uz pomoć tadašnjeg
ministra Bubala i Velimira Ilića. U tom trenutku sam bio na mestu urednika
novina i predsednika Sindikata „Nezavisnost" i uspeo da se ugovor sa
bivšim vlasnikom raskine. U novim okolnostima trebalo je da budem zastupnik
kapitala u firmi do nove privatizacije. U nameri da izvršim pritisak na lokalne
vlasti kako bi kriminalno privatizovana firma ponovo postala javni servis
Kraljevčana organizujem potpisivanje peticije koju je potpisalo više hiljada
građana.
Međutim, ovu ideju, ali
i moje postavljenje na mesto zastupnika kapitala, sabotira tadašnji direktor
Akcijskog fonda, Aleksandar Gračanac, još jedan sa nedavno objavljenog spiska,
a kao kandidat za zastupnika, koga podržava i načelnik Raškog okruga Mateja
Mijatović, pojavljuje se poznati doušnik Predrag Marković, koji je prethodno
čak bio i direktor „Ibarskih" u vreme prinudne uprave i koji je i te kako
kriv za urušavanje firme.
Tokom akcije prikupljanja potpisa na glavnom
gradskom trgu Marković se čak usuđuje da dođe i otvoreno mi preti odmazdom kada
on bude došao na mesto zastupnika kapitala. Pošto sam mu uzvratio pretnjom,
usledile su tužbe, pa se dogodilo da me je Sud za prekršaje kaznio sa 7.000
dinara zbog narušavanja javnog reda i mira, a Opštinski sud sa početnih 70.000
za verbalnu pretnju napadom na telo i dušu, a posle toga sledi i tužba, kako to
već ide, za duševnu bol i patnju.
U međuvremenu, firma u kojoj sam bio
predsednik Upravnog odbora, predsednik Sindikata „Nezavisnost", zamenik
direktora i urednik, ide u stečaj. Zapravo, uz saglasnost tadašnje vladajuće
koalicije, gradonačelnik Ljubiša Simović (DS) uspeva da od Ministarstva ekonomije
dobije saglasnost da 40 radnika napusti firmu po socijalnom programu uz po 4000
evra, a da ostanu najbolji koji bi trebalo da „Ibarskim" vrate stari ugled
i slavu u uslovima koji bi omogućili normalno i uspešno poslovanje. A onda se
dogodilo da najbolji budu isterani na ulicu, bez igde ičega.
Dakle u trenutku kada se radilo na tome da se
uz pomoć lokalne samouprave „Ibarske" oporave, biva postavljen stečajni
upravnik koji je „Ibarske" doveo do bankrota, a potom su prodate novom
vlasniku bez obaveze da zaposlene, koji su poslati na
Zavod za tržište rada, vrati na posao.
Uspešan biznismen koji
je došao u Kraljevo iz Petrinje, bivši julovac Dragan Čičić, sada
upravlja sa tri medija nekada najmoćnije medijske kuće u ovom delu Srbije.
Istovremeno, zaposleni, koji već tri godine nisu primili platu, niti im je
povezan radni staž, a među kojima su i vrsni novinari, neki čak i pred
penzijom, bukvalno gladuju, bez ikakvih izgleda da se njihov status poboljša.
I kako, i zašto, očekivati da julovac
brine o onima koji važe za perjanice demokratskog i objektivnog informisanja u
vreme kad je to bilo sasvim suprotno idejama pomenute političke organizacije za
koju se mislilo da je definitivno izumrla? Štaviše, novi vlasnik vraća na posao
iste one koji su uzeli otpremninu i koji su sve vreme borbe za spas
„Ibarskih" bili na suprotnoj strani, a neki čak i lično umešani u kriminalnu privatizaciju, kao deo
tadašnjeg, takozvanog, menadžmenta i koji bi zbog toga trebalo da odgovaraju
zajedno sa bivšim vlasnikom koji je već mesecima u zatvoru. Očigledno je da u Kraljevu postoji
jedan broj ljudi, udbaša, u najgorem značenju te reči, koji su uvek na
svojim mestima, bez obzira na prividne promene vlasti u gradu.
Možda nije bez
značaja da
napomenem da sam do sada objavio trinaest knjiga, uglavnom poezije, ali i
dokumentarističke proze, među kojima je i knjiga reportaža s porodicama
poginulih boraca 1999. godine sa ovog područja.
Imam dva sina, koji su
služili vojsku, nezaposleni, pa nas svu trojicu izdržava supruga koja radi kao
prodavačica cveća. Za to što sam radio svojevremeno sam i nagrađivan, a pre
nego što sam počeo da se bavim politikom, dao sam zapažen doprinos da Kraljevo
postane jedan od značajnijih kulturnih centara u Srbiji.
Član sam Udruženja
književnika Srbije i Nezavisnog udruženja novinara u čijem sam osnivanju
učestvovao.
U očekivanju otvaranja dosijea, koji će
pokazati da sam bio na listi za odstrel DB, zajedno s pokojnim Miletom
Korićancem, nadam se da ćete učiniti ono što je u Vašoj nadležnosti da moje
ljudsko pravo na dostojanstven i častan život, kakvim sam do sada živeo, bude
poštovano.
Srdačan pozdrav,
Ivan Rajović,
Ruđera Boškovića
49/a