Evropa

Smrt Ota fon Habzburga, sinovca Franca Ferdinanda

 

Odlazak nesuđenog cara

 

Ujedinjena Evropa, njeni ideali i planovi za budućnost, tiho su zaspali početkom jula. Dva događaja, koja osim vremenske povezanosti, naizgled nemaju ništa zajedničko, označila su kraj sanjanja jedinstvene Evrope

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

 

Eva Demerle, privatna sekretarica Ota fon Habzburga, izjavila je 4. jula nemačkom listu Bild: "Umro je sin poslednjeg cara Austrije i kralja Mađarske. Juče je tiho zaspao i više se nije probudio."

Čovek o kome je reč, Oto fon Habzburg, rođen je 1912. godine u Rajhenauu, Donja Austrija. Na prestolu Austrougarske još je sedeo njegov deda Franc Jozef I, koga Oto nije ni zapamtio. Posle ubistva strica Franca Ferdinada 1914. u Sarajevu i smrti dede Franca Jozefa, na austrougarski presto 1916. seda Otov otac, Karl I, a Oto zvanično postaje prestolonaslednik.

Posle revolucije iz 1918. carska i kraljevska porodica Habzburg napušta Beč i Austriju, i preko Švajcarske beži prvo na portugalsko ostrvo Madeiru, gde 1922. umire Karl I, i desetogodišnji Oto postaje pretendent na nepostojeći presto monarhije koja je na svom kraju obuhvatala 11 nacija. Tridesetih godina prošlog veka Oto studira u Nemačkoj, u Minhenu i Berlinu. Odbija poziv tadašnjeg političara u usponu, Adolfa Hitlera, da zajednički ručaju i napušta Nemačku pošto su nacionalsocijalisti preuzeli vlast.

 

Relativni Srbi

 

Jedno vreme je sa porodicom živeo u Belgiji, koju takođe napušta kada je okupira nemačka vojska u II svetskom ratu i beži u Sjedinjene Američke Države. Posle rata, na poziv bavarskog političara Franc Jozefa Štrausa, Oto se politički aktivira za nemačku stranku CSU (Hrišćansko-socijalna unija), koja tradicionalno zauzima krajnje desnu poziciju u nemačkom parlamentu. Dvadeset godina je Oto bio poslanik ove stranke u Evropskom parlamentu. Od 1973. do 2004. Oto fon Habzburg je bio predsednik Panevropskog pokreta, čiji je počasni predsednik ostao sve do svoje smrti jula ove godine.

Panevropski pokret je nastao 1922. i od svog osnivanja se zalaže za stvaranje funkcionalne evropske federacije na temeljima evropskih vrednosti. Iako je pokret istupao protiv antisemitizma, on je počivao prvenstveno na hrišćanskoj, preciznije katoličkoj tradiciji Starog kontinenta.

Osnivač Panevropskog pokreta bio je Rihard Nikolaus, grof Kudenhove-Kalergi. Njegov otac, grof Hajnrih, bio je austrougarski ambasador u Tokiju, gde se Rihard rodio 1894. godine. Porodica Kudenhove je grofofsku titulu dobila za učešće u krstaškom pohodu 1099. godine, a svoje poreklo bez problema može da prati unazad do Gerolfa koji je umro 3. marta 1259. godine.

Kada se vidi poreklo glavnih protagonista Pokreta, nije čudno da je on za svoju osnovu uzeo borbu za zaštitu hrišćanske Evrope okrećući se protiv svega što dolazi sa strane. Jedino je judaizam, smatran osnovom hrišćanstva, tolerisan, pa je jedan od lidera pokreta bio i Albert Ajnštajn.

Habzburgovci su u srednjem veku bili nosioci krune vladara Svetog rimskog carstva nemačke nacije, koja nije po automatizmu bila nasledna. Pravo na ovu krunu je sticao nemački kralj koga su birali elektori, kneževi sa posebnim ovlašćenjima. Međutim, samo je rimski papa mogao, ali ne i morao, nemačkog kralja da proizvede u cara Svetog rimskog carstva.

Zahvaljujući svojoj bespoštednoj borbi protiv islama i protestantizma, habzburgovci su gotovo automatski iz ruku rimskih papa dobijali ovu prestižnu krunu za koju se verovalo da je naslednik slavnih rimskih imperatora. Habzburgovci, zauzvrat, ni u jednom trenutku nisu odstupali od katoličanstva, jedino su iz pragmatičnih razloga trpeli pravoslavne Srbe koji su im pomagali u borbi protiv njihovog najvažnijeg protivnika - islamskih Turaka.

Oto fon Habzburg, bez obzira na javno proklamovano, ostao je veran tradiciji svoje porodice koja se vekovima smatrala najodanijim saborcem Vatikana. Njegov politički angažman u CSU, stranci koja se i danas uporno zalaže za tradicionalne porodične vrednosti katoličke Bavarske, govori u prilog ovome. I njegov ceo životni put ukazuje da je Oto na prvom mestu bio pretendent na, od srpskih bajoneta srušeni, carski presto Austrougarske.

Njegovo zvanično prezime je isto kao i svih austrijskih, kasnije austrougarskih careva od Marije Terezije naovamo: Habzburg-Loren. U zvaničnim dokumentima izvan Austrije, on se, međutim, spominje samo kao fon Habzburg. Da bi kao evropski političar smeo da uđe u Austriju, Oto 1961. potpisuje izjavu o odustajanju od carskih pretenzija. Ovaj potpis je, kao i mnogo šta drugo u hiljadugodišnjoj istoriji kuće Habzburg, više nego dvosmislen.

Po proglašenju Republike Austrije 1918. donet je zakon o zabrani povratka u zemlju svih pripadnika vladarske dinastije, sve dok se oni svojeručno ne odreknu vladarskih prava proisteklih iz njihove pripadnosti dinastiji Habzburg-Loren. Oto je, da bi mogao da poseti svoju otadžbinu, ovo i učinio, protivno savetima svoje majke, carice Zite, ali je izjavu potpisao baš prezimenom koje je trebalo da izbegava: Habzburg-Loren. Da li je ovom izjavom on zaista odustao od prava na nasleđe carske titule ili je te pretenzije ovim dodatno potkrepio, ostalo je nerazjašnjeno sve do njegove smrti.

 

Šengenska koincidencija

 

Oto je po želji svoje majke u egzilu podučavan u stilu pravog naslednika duple krune. Paralelno je morao da apsolvira studije po staro-austrijskom i staro-mađarskom programu, a takođe je morao da zna, pored za katolike obaveznog latinskog, i jezike najvažnijih nacija Monarhije. Između ostalih, tečno je govorio i hrvatski. Oženio se 1952. Nansi Reginom, princezom od Saksen-Majningena. I posle smrti, Oto je ostao veran habzburškoj tradiciji: kao i u slučaju predaka, njegovo telo će biti sahranjeno u Kapucinerskom manastiru u Beču, ali će mu srce biti sahranjeno u Mađarskoj, drugoj polovini carevine i kraljevine Austrougarske.

Otov dugogodišnji prijatelj, a po mnogima i politički otac, bio je britanski premijer Vinston Čerčil, naslednik slavne loze vojvoda od Marlboroa, koji nikada nije odustao od ideje obnove austro-ugarske monarhije, istina pod plaštom Dunavske federacije. Isti politički kurs nalazimo i kod Ota, koji se, istina, formalno izjašnjavao za pristup EU svih istočnoevropskih zemalja, ali je upadljivo zastajao na granicama svoje dedovine.

Hrvatska je za pristup Evropskoj uniji imala snažnu i konkretnu podršku ovog princa bez monarhije, jer se kao banovina pod mađarskom krunom pominje u njegovom zvaničnom titularijumu. Srbije tamo, nasuprot tome, nema, pa ona shodno tome, kao uostalom i Bugarska i Rumunija, od njega dobija samo deklarativnu podršku. Čak ni Slovenija, osim pragmatički i strateški motivisanih akcija, nije dobila Otovu podršku za pristup EU, jer ni nje nema u dugačkom nizu titula kojima je on okićen po svom proglašenju za prestolonaslednika.

Oto je, kao i njegov prethodnik na čelu Panevropskog pokreta, grof Kudenhove-Kalergi, bio pristalica aristokratsko-katoličkog ustrojstva Evrope. Aristokrate su milošću Božijom odabrane da vladaju, a u svoje redove mogu da prime i pridošlice koje postaju aristokrate milošću sopstvenog kapitala, kao na primer supruga Otovog sina Karla, naslednica Tisena, čija je magnatska porodica dobila zvučnu, ali u Nemačkoj veoma niskorangiranu titulu barona zahvaljujući svom enormnom bogatstvu.

Istih tih dana kada je Oto fon Habzburg tiho zaspao, Danska je faktički istupila iz Šengenskog sporazuma. Uznemirena jakim prilivom lažnih azilanata, ponajviše romskog i albanskog porekla iz Srbije, ova skandinavska kraljevina je ponovo vratila pogranične kontrole na svojoj jedinoj kopnenoj granici - onoj prema Nemačkoj. Administracije u Briselu i Berlinu su se pobunile, ali je Kopenhagen ostao dosledan.

Istovremeni odlazak jednog od najžešćih i najpoznatijih zagovornika ujedinjene (istina hrišćanske, odnosno katoličke) Evrope i ponovno podizanje unutrašnjih granica u EU mogu da budu simbolični znaci početka propasti sna o ujedinjenoj Evropi, koji se izvitoperio u takozvanu multikulturnu, odnosno krajnje birokratizovanu Uniju, čija vlast nema više nikakvih dodirnih tačaka sa narodom koji bi da predstavlja i vodi.

 

 

 

 

Carski

 

Sin i naslednik Ota od Habzburga, Karl II, pojavio se kao glavna sporedna ličnost u aferi donacija za World Vision 1996. godine. Direktor Panevropskog pokreta i generalni sekretar austrijske ispostave Volfgang Krones i njegova žena i direktorka udruženja World Vision Martina Taurer Krones nezakonito su uplate za ovo društvo prosleđivali Panevropskom pokretu. Ukupno je pronevereno tadašnjih 640.000 austrijskih šilinga, a dobar deo para je otišao za kampanju kandidata za parlament EU Karla II od Habzburga.

Tek 2004. Karl je vratio 36.899 evra za koje je tvrdio da nije znao da su protivpravno korišćeni u njegovoj kampanji.