Stav
MOST
Piše:
Branko Dragaš
MOST - Ko sumnja da most na Adi nije najeftiniji i
najlepši na svetu, da nam se zbog toga ceo svet divi, taj je neprijatelj grada
Beograda, reakcionar, nazadni element, antireformator i lični protivnik
gradonačelnika Beograda, inženjera bez radnog iskustva, medijskog tajkuna koji
ne uzima platu, političara koji tvrdi da se ne bavi politikom, demagoga koji
nam je otkrio genijalnu marketinšku misao da u cenu mosta nisu ušli pristupni
putevi, jer se cena od 120 miliona evra odnosila samo na most, bez pristupnica,
a ko hoće da dođe na most mora da plati i pristupnice, koje koštaju preko 300
miliona evra, tako da se ukupna cena mosta sa pristupnicama i drugim sadržajima
penje na iznos preko 400 miliona evra. Odnosno, kada se u predizbornoj kampanji
most bude otvarao to će biti i još više.
Ali, ko za novac mari? Gradonačelniku novac nije
problem. Naročito od kada je ušao u stranku, postao direktor Narodne
kancelarije, gradonačelnik prestonog grada i zamenik predsednika stranke. Novca
u njegovim kompanijama ima napretek. Zašto tog novca nije bilo ranije pitanje
je na koje će Đilas jednoga dana morati da odgovori. I izmanipulisani građani
su u ekstazi. Ponovo se vraćamo u doba ljubljenog i nepogrešivog vođe. Sretni
birači su oduševljeni što je most spojen. Presretni su izašli da prošetaju tim
najvećim građevinskim poduhvatom megalomana gradonačelnika, koji nam je stručno
i inženjerski, jer on nije političar, nije drugi čovek vladajuće stranke, nego
je ekspert za reklame i uspostavljanje monopola, objasnio da samo neradnici,
zlobnici i oni koji nisu ništa napravili u životu pitaju za cenu mosta. Cena nije važna, važno je da se nešto konkretno napravi. Dosta je bilo
prazne priče! Treba preći na izgradnju mostova i obilaznica. Tu se vrti prevelika
para, a tamo gde se vrte pare, tamo je tajkun gradonačelnik. Opljačkani i
obespravljeni su progutali novu novinarsku udicu. Važno je da se, posle toliko
decenija, napravi most u Beogradu. Važno je da taj most bude najveći i
najlepši. Tako razmilja malograđanin Gradonačelnik, Inženjer bez ljudske duše,
najveći kupac reklamnih sekundi na nacionalnim televizijama, pretendent na
presto, Iznogud koji smišlja kako da svilenim gajtanom prekrati muke kalifu i
koji sve sprema za preuzimanje stranke na vlasti. Most tu uopšte nije bitan.
Most je samo dokaz bolesne ambicije inženjera bez radnog iskustva, koji prati
istraživanje javnog mnjenja i zna da gladni narod ne interesuje gej parada i da
drastično opada popularnost EU, pa je sada politički konjunkturno ograditi da
se od jednih i drugih, pustiti narcisoidnog Manekena da se blamira i da se sam
uruši, da bi tada, kada sve bude u programiranom haosu, inženjerski precizno,
uz pomoć svojih medija, spinujući javnost, izvršio oceubistvo, jer su to pre
njega praktikovali svi koji su preuzimali stranku. Tada ćemo dobiti novog
demagoga na vlasti koji će se ograditi od svega što je radio Maneken
tranzicije, proračunato će izdati nalog da se pohapse njegove partijske kolege
koji su bili ministri, koji su učestvovali u privatizacijama, koji su nameštali
poslove tajkunima, koji su stekli veliki kapital, ali koji se nisu bavili
monopolskom preprodajom sekundi, jer to samo rade direktori Narodne
kancelarije, provereni predsednikovi ljudi, koji vrebaju svaku priliku da postanu
novi predsednici i tako zadovolje svoju bolesnu ambiciju. Most samo povezuje
njegovu bolesnu ambiciju i pohlepnu sujetu. Most je dokaz njegove konačne
pobede u stranci i zauzimanje liderske pozicije za novu deceniju.
Pisao sam da je
Đilas opasan politički demagog i da je poguban za demokratiju. Obogativši se
preko noći na privilegijama, zauzdao je sve medije i stavio pod svoju kontrolu,
šireći propagandu o svojim grandioznim uspesima. Zato je most morao da bude
najveći i najbolji. Njegova malograđanština i primitivizam mu razjedaju sujetu
i zato je hteo da dobije spomenik za života, monumentalnu građevinu koja će
podanike podsećati na njegovu vladavinu i koja će mu obezbediti, kako on misli,
besmrtnost. Na kraju, kalkuliše i razmišlja, hraneći svoj ego, mostovi ostaju
kao spomenik njegove vlasti, a buduće generacije neće pitati koliko je koštao
taj most, jer u opštoj propasti i uništavanju Srbije, kada su dugovi toliko
narasli da smo postali robovi naših kreditora, uopšte nije ni važno koliko most
košta. Važno je da je most podignut. To danas kažu svi malograđani koji, zbog
sopstvene praznine i kompleksa, likuju što smo napravili baš takav most i
pokazali svetu da i mi konja za trku imamo. I to je prava suština malograđanštine u nas.
Važno je da se pokažemo i da nam drugi zavide, da drugi pričaju, da nas
ogovaraju, da budu ljubomorni, važno je da smo u središtu pažnje i da se
prikažemo u boljem svetlu, pa makar država bankrotirala, makar se budžet
potpuno ispraznio, makar nemali novca da vratimo kreditorima, šta to ima veze,
ko o tome sada misli, malograđanima je najvažnije da mogu da se hvale,
trtljaju, brabonjaju, da se prepričava i da grandioznost mosta nadvisi njihovu
sitničavost i sebičnost. Malograđani su svesebice, samoživi i pogani skotovi,
egocentrični manijaci, razmaženi poltroni i skorojevići, koji sve druge
podređuju sebi i svojim prohtevima, koji nemaju sopstvenu širinu, moralnu
visinu i duhovnu dubinu, pa zato prave takav grandiozan most preko bare da bi
nekako nahranili svoju sujetu i ispunili prazninu. Otuda
je razumljivo kada Đilas kaže - svi kažu da je most najlepši u Evropi. To je
tipična izjava skorojevića i primitivca. Ta potreba da se dobije priznanje
svih, da se dobije aplauz, da se svi oduševljavaju, da svi kažu, da svi pričaju
o inženjerskim zahvatima marketinškog preprodavca sekundi, samo je dokaz
neiživljenosti i bolesne ambicije. U istinski demokratskom društvu takav tip
nikada ne bi predstavljao građane. U istinski demokratskom društvu ne bi se
pravio ovakav megalomanski i skup most. Civilizovani gradonačelnik Beograda bi
napravio efikasan i jeftin most koji služi građanima Beograda i rešava njihove
svakodnevne saobraćajne probleme.
Da li su Beogradu
potrebni mostovi? Jesu.
Koliko mostova? Treba još najmanje pet mostova. Civilizovani i praktični
gradonačelnik Beograda bi za isti novac napravio pet jednostavnih i
funkcionalnih mostova koji bi rasteretili saobraćaj u gradu. Civilizovani
gradonačelnik Beograda ne bi pravio glomazni most na pogrešnom mestu, sa šest
traka, kada nema prilaznih ulica koji imaju šest traka. Ne bi pravio most sa
pilonom od 200 metara nad rekom koja je duboka - svega četiri metra. Meni to
izgleda kao kada bi neki dvometraš seo na dečiji tricikl i počeo sumanuto da
vozi u krug, uveren da će privući pažnju zauzetih prolaznika. Ozbiljni ljudi se
tako ne ponašaju. Odgovorni gradonačelnik ne bi trošio novac Beograđana i
zaduživao buduće naše sugrađane u vreme velike krize, koja sada ulazi u svoju
dublju fazu. Krize koja će dovesti do kolapsa svetskih finansija. Krize koja je
Srbiju uvela u bankrot.
Zašto je most toliko skup? Most na Adi dužine
965 m i širine 45 m, visine iznad reke 22 m, visine pilona 200 m, košta nas već
preko 400 miliona evra i još nije završen. Koliko
će na kraju most koštati, ostaje da vidmo. Koliko koštaju mostovi u svetu?
Pogledajmo nekoliko primera, radi poređenja. Most u američkoj državi Mejn, na
reci Penoskog, izgrađen 2006, funkcionalan i skroman, dužina 646 m i visine 136
m, koštao je 65 miliona. Moglo je sedam mostova na Adi da se napravi na ovaj
način. Zihumen most u Kini, dužine 2700 m i visine 211 m, najveći raspon 1.650
m, koštao je 289 miliona evra. Računato po dužnom metru most na Adi bi koštao
ispod 100 miliona evra. Spounkarts most u Hongkongu, otvoren 2009, dužina 1596
m, visina 298 m, koštao 274 miliona evra. Most Balinge u Kini dužine 2237 m,
raspona 1087 m, visine 375 m, koštao je samo 173 miliona evra. Most Pomipun,
Bankok, Tajland, arhitektonsko čudo, most iz dva dela, saobraćajnica 50 m visi
u vazduhu, dužine 1284 m, visine 173 m, koštao je 240 miliona evra. Mijo most u
Francuskoj na autoputu Paris-Barcelona, dužina 2460 m, raspona 342 m, visine
343 m, ima sedam pilona i koštao je 400 miliona evra. Most u Kini dugačak 42
km, svetsko čudo, širok 35 m, oslanja se na više od 5000 stubova, napravljen je
za četiri godine i koštao je 1,05 milijarde evra. Na kraju, pogledajmo most
koji je na samom kraju izgradnje. Most kod Beške dužine 2,2 km i širine 11 m,
što je 24.200 kvm, koštao je 40 miliona evra, što je 1.650 evra/kvm, dok je most
kod Ade koštao, ako uzmemo zvanično objavljenu cifru, 120 miliona evra, sa
svojih 44.000 kvm, čitavih 2.727 evra/kvm. Ako uzmemo tu računicu od mosta kod
Beške, onda dobijamo da most na Adi može da se napravi za 73 miliona evra. Gde nestade razlika do
120 miliona evra? Gde nestadoše pare do 400 i više miliona evra? Na ta pitanja
jednog dana će morati da odgovara Đilas. Budite strpljivi i glasajte protiv
demagoga i uzurpatora.
Glasajte i protiv korumpirane opozicije. Trebaju
nam novi ljudi i novi mostovi. Jednostavni, praktični i jeftini. Trebaju nam
ljudi koji će pokrenuti srpsku proizvodnju i kompanije. Kada pokrenete
proizvodnju, onda je lakše praviti mostove, obilaznice i metroe. Tada se
mostovi prave iz realnih para koje smo zaradili, a ne iz kredita koji nam okove
stavljaju u dužničkom zatočeništvu.
PRIVATIZACIJA - I šta sad? Sve što čitate danas o
privatizaciji, napisao sam još krajem 2000. i na samom početku 2001. Tada sam tvrdio da je takva privatizacija zločin prema našoj državi i našem
narodu. Bio sam usamljen u svojoj kritici privatizacije, jer sam video šta se
sprema i koje su zadnje namere tržišnih talibana. Zbog toga sam se, na kraju,
razišao sa dugogodišnjim prijateljem Đinđićem. Debilnu parolu - početak za
imetak - shvatio sam kao početak zakonite pljačke države i građana od strane
političara, tajkuna i kriminalaca. Niko nije imao kuraži da se suprostavi toj
pošasti otvoreno, stručno i hrabro, osim mene. Niko nije imao moralne vertikale
u sebi da odbije učestvovanje u organizovanom kriminalu. Tako je rasprodata
srpska privreda. Organizovao sam Udruženje manjinskih akcionara Srbije i
otpočeli smo opismenjavanje građana koji su dobili akcije i koji su postali
žrtve za odstrel. Na jednoj strani su bili političari, tajkuni, kriminalci i
državni aparat koji je stavljen u službu ove perfidno smišljene pljačke, a na
drugoj strani su bili građani nepismeni za akcionarstvo i berzu, siromašni
ljudi koji su prevareni, opljačkani i koje su nove gazde tukli, vadili
pištolje, pretili, otpuštali i proganjali, samo zbog toga što su se usudili da
se suprotstave banditskoj privatizaciji.
Preko hiljadu
predavanja sam održao akcionarima po Srbiji, izvršili smo najstručnije procene
kapitala na tržištu, matematički smo dokazali kako su društvena preduzeća
opljačkana, hiljade dopisa smo poslali svim državnim institucijama i
dokumentovano im pokazali da je pljačka na delu i niko se nije usudio da se
suprotstavi samovolji političara, tajkuna i kriminalaca, koji su prljavi novac
od droge prali kroz privatizaciju. Nakon pet godina rada uspeli smo da
podignemo akcije vlasnicima akcija u preko 560 kompanija i učestvovali smo u
520 kompanija u raskidu kupoprodajnog ugovora. Samo mojim znanjem i zalaganjem,
akcionari, radnici i penzioneri su uspeli da spasu od privatizacije PKB
Korporaciju, RTB Bor i druga javna preduzeća. Sve vreme preplaćene
konsultantske kuće za procenu kapitala i privatizacioni savetnici su uzimali
stotine hiljada evra, ponekad i nekoliko miliona evra, za svoje savetničke
usluge, dok su stručnjaci Udruženja manjinskih akcionara radili procene
kapitala kompanija, finansijske analize, edukaciju, korespondenciju sa državnim
institucijama za nadoknadu od 1000 do 3000 evra, skupljene članarine od
vlasnika kapitala koji su bili ostavljeni na milost i nemilost lešinarima.
Knjigu ću da napišem o tome šta se dešavalo u vreme privatizacije.
I šta sada? Svi pričaju ono što deceniju pričam.
Očekujem samo da premijer Cvetković, koji je bio direktor Agencije za
privatizaciju i imao interese u firmi koja je radila procene, izađe i kaže kako
je privatizacija razbojnička pljačka. Šta treba da uradimo? Pohapsiti ministre
za privatizaciju, direktore Agencije za privatizaciju, direktore Akcijskog
fonda, ostale državne službenike koji su umešani u ovu organizovanu pljačku i
konfiskovati im imovinu. Mora da se donese zakon o
reviziji privatizacije, stečaja, restrukturiranja i dokapitalizacije. Mora da
se donese novi zakon o privatizaciji i zakon o nacionalnom investicionom fondu.
Mora da se ukine sadašnji zakon o podeli besplatnih akcija i da se donese novi
zakon, koji sam pripremio pre četri godine. Mora da se nadoknadi šteta
akcionarima koji su prevareni u procesu privatizacije, stečaja,
restrukturiranja i dokapitalizacije. Mora da se konfiskuje imovina tajkuna,
političara, državnih službenika i kriminalaca koji su učestvovali u
organizovanoj pljački države. To je zadatak nove vlasti. I za takvu vlast treba glasati.