Otimačina
Grobari
moderne istorije Vojvodine u akciji osvajanja poslovnog prostora
Ići će i Neša na đubrište Bangladeša
Kako je Liga socijaldemokrata Vojvodine, stranka Nenada Čanka, uzaptila
najatraktivniji poslovni prostor u Novom Sadu i kako je dugogodišnja otimačina
jednog od najjačih kulturnih brendova nekadašnje Jugoslavije varvarski dospela
na novosadsku deponiju...
Nikola Vlahović
Novosađani su davne 1901. godine osnovali Novosadski
foto-klub, jedan od prvih na Balkanu. Posle Drugog svetskog rata obnovljeno je
okupljanje ljubitelja fotografije u Društvu foto i kino-amatera Novog Sada,
koje je 1951. godine iznedrilo Kino-klub "Novi Sad", a od 1954.
godine nosi ime Foto-klub "Branko Bajić". Foto-klub se opredelio za
ime Branka Bajića, književnika, humaniste i pravnika, kojeg su mađarski
okupatori ubili u ilegalnoj štampariji dok je štampao list "Slobodna
Vojvodina".
Uoči Drugog
svetskog rata, Branko Bajić je bio rukovodilac Foto-sekcije u Planinarskom
društvu "Fruška gora", koja je na Svetskoj izložbi u Parizu 1937.
godine osvojila gran pri, najveću nagradu za kolekciju fotografija svojih
članova. To je jedno od do sada najviših, neprevaziđenih svetskih priznanja
našoj fotografiji.
Članovi Foto-kluba "Branko Bajić" često su
tokom svake godine održavali više klupskih i međuklupskih izložbi fotografija,
a izlagali su i drugim mestima tadašnje Jugoslavije kao i u inostranstvu,
takmičeći se za prestižna zvanja u oblasti fotografskog stvaralaštva. Od 1961.
godine utemeljena je tradicionalna izložba fotografija povodom obeležavanja
Dana oslobođenja Novog Sada. Glavni trofej izložbe je postalo "Zlatno
oko".
U jakoj
konkurenciji sa starim iskusnim fotografskim umetnicima (Geza Barta, Julije
Brežan, Novak Živković, Nikola Radošević, Jovan Polzović, Silvester More, Jovan
Vajdl...) prvo "Zlatno oko" je pripalo tada mladom
novinaru Borivoju Mirosavljeviću. "Zlatno oko" postalo je vrlo
brzo izazov za sve ozbiljne fotografske stvaraoce, najpre u Novom Sadu, a potom
u celoj Jugoslaviji i svetu.
U razmeni kulturnih aktivnosti sa svetom stalno su
bili projekti Novosadskog foto-kluba.
Kao diplomirani ekonomista Borivoj Mirosavljević je
toliko razvio korisne aktivnosti, da je postavljen za direktora narasle radne
zajednice, dok su se dužnosti predsednika prihvatili najpre Petar
Palkovljević Pinki, ondašnji šef policije Vojvodine, a potom i dr Đorđe
Đurić, profesor univerziteta.
Posle čitave jedne decenije uspešnog realizovanja
svoje koncepcije u Foto-klubu "Branko Bajić", Borivoj Mirosavljević
se vratio novinarstvu ustupivši svoje mesto direktora Josipu Šmitu, dotadašnjem
direktoru "Forumove" štamparije u Novom Sadu.
Došavši iz samoupravljačkog okruženja, Šmit nije
uspeo da se suprotstavi akcijama svojinskih transformacija, pa je dozvolio da
se u Foto-klubu "Branko Bajić" razdvoje društvena i privredna
delatnost! Tako je odsečena zlatna grana na kojoj je Klub počivao! Štamparija i
hemigrafija su privatizovane, reprezentativna Foto-galerija je proglašena
imovinom nekadašnjeg Jugopetrola, te je "privremeno"
preseljena u prostorije Kino-kluba "Novi Sad", instruktori su ostali
bez posla, fotografi otišli u privatnike...
Do potpunog raspada sistema došlo je 1994. godine.
Iskoristivši ratnu situaciju, kada su se mnogi članovi Foto-kluba "Branko
Bajić" i Kino-kluba "Novi Sad" (u koji je "privremeno"
preseljen Sava Stepanov, "kustos" zatvorene Foto-galerije)
nalazili na ratištu ili se krili kao vojni obveznici po inostranstvu, grupica
"ratnih profitera" je stupila u akciju.
Na brzinu su odlučili da ukinu Foto-klub "Branko
Bajić" i Kino-klub "Novi Sad" i formiraju neki centar za
vizuelnu kulturu "Zlatno oko"!
Naravno, samo oni znaju koja su dokumenta
isfabrikovali i uspeli da ih u SUP-u Novi Sad izbrišu iz registra društvenih
organizacija i na njihovo mesto upišu Centar sa prisvojenim imenom "Zlatno
oko"!
Kao osnivači,
upisani su Josip Šmit, Sava i Milivoj Stepanov, Pavle Jovanović, Geza
Lenert, Peđa Pavlović, Zvonimir Župančić, Mladen Marinkov i Zoran Pantelić. Na
spisku članova novog centra sa datumom osnivanja 30. aprila 1994. godine bili
su još: Gabor Ifju, Borivoj Mirosavljević, Ana Lazukić, Nikola
Stojanović, Mladen Bandin, Jovan Bačić, Mirjana Luburić, Dušan Šeguljev, Dušan
Bugarski, Momčilo Đurđević i Manda Mandić. Odmah treba reći da su u igri
bili i ostali samo "osnivači" dok su dodata imena članova, u stvari
drska manipulacija, jer pomenuti ljudi u toj ujdurmi nisu imali niti sada imaju
bilo kakvo učešće!
Očigledno
zaslužan za raspad Foto-kluba "Branko Bajić", jer je kao direktor
kluba dozvolio da kola krenu nizbrdo, Josip Šmit je skoro svesno odsekao granu
na kojoj je sedeo. Geza Lenert je bio dete "Branka Bajića" koji mu je
omogućio da, uz svoj nesumnjivi talenat, stigne u zvezdani vrh naše
fotografije. A prema svom matičnom udruženju poneo se baš po onoj narodnoj:
"hrani psa da te ujede!"
Umesto da se u
Klubu angažovao na rešavanju nastalih problema ili da je svoje iskustvo
prenosio na mlađe kolege, on se solidarisao sa uzurpatorima. Kad je došao u
sukob s "rukovodstvom" Centra, napustio ih je i bio jedan od
zagovornika da se "uzurpirani klub vrati članovima", učestvovao je na
njihovim skupštinama. U donošenju odluka protiv "uzurpatora", biran
je u novo rukovodstvo, a potom se opet vratio "disidentima"...
"Kustos" ugašene galerije Sava
Stepanov video je šansu da se gašenjem Kino-kluba "Novi Sad" domogne
poslovnih prostorija koje će kasnije zameniti za bolje, što se i dogodilo.
Shvatajući da dolaze dani biznisa, zanemario je brigu o fotografiji i posvetio
se "marketingu" slikara.
U tom se poslu
toliko osilio da je u jednom trenutku pokušao da u Statutu Centra izbriše
osnovnu delatnost - fotografiju! Srećom, to mu nije pošlo za rukom.
Koristeći raniju reputaciju izložbe i nagrade
"Zlatno oko", Stepanov je uspevao da kao direktor Centra isposluje
društvena sredstva za realizaciju raznih projekata, najmanje fotografskih.
Savin brat, Milivoj Stepanov, ugledni novosadski advokat, pronalazi
pravne mogućnosti da se igra sa "Zlatnim okom" odvija pod plaštom
zakonite forme i da traje što duže.
Prošlo je nezapaženo kada je na temeljima nekadašnjih
klubova, Foto-kluba "Branko Bajić" i Kino-kluba "Novi Sad",
preko noći iznikao Centar za vizuelnu kulturu "Zlatno oko". O tome
niko nije ni razmišljao jer su se čuli tek zahuktali topovi bratoubilačkog rata.
Tek na jednom okupljanju fotoreportera u
"Dnevniku" neko se zapitao: "Šta je s našim klubom?" Kada
je usledio odgovor: "Sava i njegov brat su ga privatizovali!"-
razvila se žučna diskusije nakon koje je potpisana inicijativa da se Foto-klub
"Branko Bajić" vrati svojim članovima.
Pokrenut je mukotrpan upravni spor. Na zahtev velikog
broja članova kluba koji su zbog njegovog brisanja bili "primorani"
da se smatraju "preuzetim" članovima Centra za vizuelnu kulturu
"Zlatno oko", održana je 9. decembra 2.000 godine u novosadskom Spensu
Skupština kojoj je prisustvovalo 60 članova. Svi su oni bili članovi i 1994.
godine, ali ih niko nije ni pozvao na Skupštinu koju su organizovali
"uzurpatori". Ipak, poziv za Skupštinu upućen je i Centru iz kojeg
je, s potpisom direktora Save Stepanova, stigao odgovor da tu Skupštinu -
"ne priznaje"! Skupština je donela odluke kojima je izabrano novo
rukovodstvo Centra, a i Savi Stepanovu je, kao direktoru, jednoglasno izglasano
nepoverenje. O svemu tome je zvanično obavešten SUP, sa zahtevom da se kao
osnivači u registar upišu novi članovi Predsedništva sa Borivojem
Mirosavljevićem, novim predsednikom i v.d. direktorom, do izbora novog umesto
smenjenog Save Stepanova. Ova promena u SUP-u nije izvršena uz obrazloženje da
se čeka kraj upravnog postupka pred sudom!
Maratonsko suđenje je nastavljeno i pored toga što je
Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, poštujući odluke najviših
sudskih organa, u decembru 2007. godine poništilo prethodne odluke novosadskog
SUP-a. Tek tada je Policijska uprava u Novom Sadu 18. januara 2008. godine
obnovila postupak i naložila da se održi nova Skupština sa aktuelnim članovima.
"Ražalovani" direktor Sava Stepanov tužio je državu, odnosno MUP
Republike Srbije, zbog donetog rešenja o ukidanju prethodnih rešenja
novosadskog SUP-a. Kad je Vrhovni sud Srbije odbacio tužbu Save Stepanova,
novosadski SUP više nije bio nadležan za rešavanje ovog slučaja jer je predmet
dostavljen Agenciji za privredne registre.
Po nalogu suda, sada treba utvrditi ko je 1994.
godine bio član Foto-kluba "Branko Bajić" i Kino-kluba "Novi
Sad". Istovremeno sa gašenjem" Foto-kluba "Branko Bajić i
Kino-kluba "Novi Sad", iz iste zgrade u centru Novog Sada su na
beskrupulozan način izbačeni i Radio-klub "Novi Sad", Vazduhoplovni
savez Vojvodine, Auto-moto društvo "Novi Sad" i kompletna Narodna
tehnika Novog Sada i Vojvodine, nakon čega se u toj zgradi smestila, a i danas
se u njoj baškari, "ugledna" politička organizacija, Čankova Liga
socijaldemokrata Vojvodine!
Ovo višedecenijsko stecište mladih, u kojem su se
obučavali korisnim veštinama, okupirala je politika.
Ko je sve kriv za to osim pomenutih? Teško je
prebrojavati ljude. Na spiskovima se nalaze uglednici i starine koje su svoju
mladost posvetile stvaralaštvu čiji rezultati ostaju na ponos mlađim
generacijama. Vreme u kome se dešava ova mučna radnja, surovo je. Ideali su
postali naša bolja prošlost, a interesi pojedinaca i partijska plemena, naša
mračna sadašnjost...
Pre deset godina javnost je bila zapanjena saznanjem da je deo vizuelne
istorije Novog Sada i ove zemlje pomešan sa fekalijama na đubrištu u
novosadskoj "faveli", nehigijenskom naselju Bangladeš! Među
hiljadama fotografija nalazile su se i istorijske fotografije oslobođenja Novog
Sada od fašista 1944. godine!