Postdemokratija
Predsednički izbori u Srbiji - vlast za prevlast
Izazivajući prevremene predsedničke izbore, Boris Tadić je pre svega
mislio na sebe i zbog toga bi mogao biti kažnjen, ako ne od birača, onda
sigurno od sopstvene stranke, jer samo na njen račun on može sačuvati
predsedničku fotelju. A i red je da mu glave dođu Toma Nikolić i Ivica Dačić
koje je sam i podigao, ili njegovi stranački puleni od kojih je napravio lažne
veličine. Novonastalu situaciju uslovljenu prevremenim predsedničkim izborima
analizira Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador
Srbije u Izraelu
Piše Mile Isakov
Nije istina da je Tadić rešio da i sam uđe u
izbornu trku zbog Srbije, niti zbog DS-a, uradio je to na
osnovu procene da jedino tako može da sačuva predsedničku fotelju. Njegov motiv
da pre roka izađe na izbore nije bila nikakva racionalizacija i štednja, kao
što je pokušao da nas ubedi, ali sve je očiglednije da to nije učinio ni iz
želje da pomogne svojoj stranci, kao što mnogi veruju. Naprotiv, stranku će to
najviše da košta. Naje...., ko žuti.
Svestan da se posle izbora stanje u zemlji neće
popraviti i da od obećanog boljeg života neće biti ništa, da će upravo obrnuto
situacija biti sve gora, uplašio se da bi račun za to mogao da plati baš on na
redovnim predsedničkim izborima krajem godine. Tada ne bi imao da pokaže ništa
od rezultata, a ne bi imao šta ni da obećava jer će sva lažna obećana biti
potrošena na parlamentarnim izborima. Sada, kada su svi izbori istovremeno, njegovom
voljom, Boris Tadić ima priliku da opšte izbore iskoristi za svoj lični interes
i da posle prvog kruga predsedničkih izbora proda interese stranke zarad svoje
pobede u drugom krugu.
Rasprodaja funkcija
Sve analize govore da će pitanje predsednika biti
rešavano u drugom krugu, u koji će najverovatnije Toma Nikolić ući sa blagom
prednošću u odnosu na bivšeg predsednika. U tom trenutku već će biti poznati
rezultati sa parlamentarnih izbora i sve moguće kombinacije za koalicije i
formiranje vlade. Ali, o sastavu vlade će se odlučivati u zavisnosti od toga ko
će koga podržati u drugom krugu trke za predsednika. Da bi dobio podršku
dovoljnu da pretekne Nikolića i vrati se u predsedničku palatu iz koje se nije
ni iselio, Tadić će biti prinuđen na takvu rasprodaju funkcija da u vladi koju
bude formirao, DS neće imati dominantnu ulogu, pa verovatno ni premijera. Da bi
dobio neophodnu podršku za predsednika, Dačićevih desetak procenta glasova i
nešto manje Čedinih, moraće da im učini takve ustupke da to zapravo ni neće
biti vlada Demokratske stranke.
Hteli ne hteli, njegovi žuti će to
prihvatiti jer nemaju kud, jer su se i sami upleli u mrežu idolopoklonstva i
kulta ličnosti, koju su čitavu deceniju pleli za građane. Bez njega sa
predsedničkim oreolom na glavi, oni ni ne mogu da sastave vladajuću koaliciju,
a i šta će im vlada, ako im predsednik bude poražen i ponižen, pa zato
razočaran i kivan na sve. Kakav je sujetan mogao bi da je i rasturi, sa nekim
"principijelnim" izgovorom. Međutim, kada žrtvuje vladu zarad svoje
pobede, biće mnogo nezadovoljnih u vrhu stranke koji će ostati bez ministarskih
fotelja u kojima su sebe već videli. I mnogi drugi stranački kadrovi ostaće bez
vlasti, bez važnih položaja i praktično bez zanimanja, jer ništa drugo ne umeju
da rade. I eto njemu pobune u stranci, koja u krajnjoj liniji nema ništa od
njegove predsedničke pozicije, ako nije apsolutni vladar kakav je bio do sada,
kada je mogao da se postara i za sve njih i sve njihove.
Podela vlasti
Sa druge strane, tome bi se mogli doseti i Toma
Nikolić i naprednjaci, pa da potencijalnim partnerima ponude i više. Njima bi
to bilo i mnogo lakše jer njihovo članstvo objektivno ima manje apetite. A,
pitanje je da li im uopšte treba da na ovoj nizbrdici preuzmu upravljač i
slupaju se na prvoj krivini. Niko ko sad preuzme vlast i odgvornost neće se
proslaviti, niti moći da ispuni očekivanja prenaduvana predizbornim obećanjima.
Naprotiv. Možda im je, stoga, pametnije da idu korak po korak, da najpre uzmu
manji, predsednički deo kolača, ali i izbace Tadića iz igre i demokrate iz
koloseka. To bi mogli da izvedu ako za podršku Nikoliću u drugom krugu, kormilo
u vladi prepuste nestrpljivom i samouverenom Dačiću, a njegovima sve čega žuti
ne mogu da se odreknu. Ako treba i Krkobabićima da podignu penzije, a Toma i
Vučko pristanu da jednom nedeljno izigravaju voštane figure u Jagodini i svaki
put dovedu nekoliko devojaka za udaju.
Štagod, samo da se dokopaju Andrićevog venca, pa
da posle, uz pomoć Tome kao predsednika, pokušaju ponovo, protiv tako
oslabljenih demokrata. Ali, sa idejom da uzmu sve. U ovom trenutku, ako i
formiraju vladu, moraće vlast da podele sa socijalistima, PUPS-om i Palmom, pa
verovatno i sa Koštunicom, tako da neće moći ništa da urade, sve i da imaju
najbolje namere. U slučaju da sada prodaju vladu za mesto predsednika, dobili
bi na vremenu da Nikolić stekne nešto državničkog iskustva i autoriteta, koji
prirodno ide uz tu funkciju, da programski, organizaciono i kadrovski ojačaju,
a onda, kad njima to bude najviše odgovaralo, da obore vladu i iznude vanredne
izbore. I preuzmu vlast sami.
Kako to obično biva, ko drugom jamu kopa, prođe
ko žuti. Tadić je reanimirao SPS i Dačića da bi napakostio Koštunici, a podržao
je i novog Tomu i Vučića da bi oslabio radikale i Šešelja. Sad bi to mogli da
mu vrate, sa kamatom. Kako je on iskoristio njih i njihove slabosti, sad bi oni
mogli njegove. Ali, sve te kombinacije su račun bez krčmara, jer krčmar će biti
neko treći. I biće skup.
Ko će da se pita?
Mada u Srbiji dve opcije dominiraju na političkoj
sceni, demokratsko-Tadićeva i naprednjačko-Nikolićeva, odnos snaga između njih
neće biti odlučujući. Ona politička stranka koja bude zauzela treće mesto,
posle izbora će biti ta koja se pita, jer od nje će zavisiti ko će formirati, i
kakvu, vladu. Budući da u političkom životu Srbije još uvek vlada kult
ličnosti, o tome ko će biti treći značajno će odlučivati i predsednička trka,
koja će se dogoditi u isto vreme. Traži se, dakle, treći čovek.
Kako sada stvari stoje to bi mogli biti Dačić,
Čeda Jovanović ili Koštunica, pri čemu najbolju startnu poziciju ima Ivica
Dačić, svom težinom oslonjen na stabilno biračko telo penzionera. Ne samo zbog
toga što je dosadašnji mandat prvog policajca maksimalno koristio za ličnu
promociju već i zbog toga što je najfleksibilniji i programski i personalno, pa
može i sa ovom i sa onom opcijom.
Uz to, Dačić najbolje komunicira sa narodom, jer
mu je najbliži. Ume i da mu podiđe, ali i da podvikne, pa i da lupi šakom o
sto, odnosno o govornicu, a naš narod baš to voli. Da se zna ko je muško u
kući. Uprkos svoj demagogiji i lukavstvu, kod njega ume ponekad da sevne i neka
naivna iskrenost, koja i kad je glupa šarmira, jer tako je malo ima u našem
političkom pozorištu. Kao onomad, kad se slikao pored ukradene Sezanove slike,
kao pored ikone, snishodljivo, skoro ponizno konstatujući da nikad nije stajao
pored nečeg tako vrednog, pri čemu nije mislio samo na 100 miliona evra, mada
je i time bio fasciniran, nego i na onu vrednost o kojoj ne zna ništa, pa mu je
pomalo neprijatno. Strahopoštovanje prema umetničkom delu koje ne razume,
toliko ga je obuzelo da je tako govorio i o lopovima i o policajcima koji su ih
uhvatili, kao da je reč o koautorima slike. Naravno, nije krio ponos svojom
policijom, ali nije mogao da sakrije i zrnce ponosa na lopove, naše ljude koji
su se drznuli da ukradu nešto tako vredno iz najboljih trezore sveta, koji se
nama čini tako nedostupnim. To je Srbija, to je njen junak naših dana,
pendrekaš i Robin Hud istovremeno.
Dačić sam sebe definiše kao jedinog istinskog
levičara, a pri tome ništa mu nije smetala ideološka platforma vlade u kojoj je
bio prvi do premijera, po kojoj evropski neoliberalni kapitalizam nema
alternative. Nije se mnogo uzbuđivao ni zbog sve veće nezaposlenosti, ni zbog
ponižavajućih plata kojima mamimo strane investitore, ni zbog protesta i
štrajkova neisplaćenih radnika. Pošto je obavljao i policijske poslove, to je
iskoristio da suprotno snishodljivoj udvoričkoj politici vlade, pokaže ličnu
odlučnost i nepopustljivost tamo gde to ništa ne znači, ali ostavlja dobar
utisak. Pa ipak, ma koliko se trudio, on se ne razlikuje mnogo od Tadića i
Nikolića, naprotiv, ciljevi su im skoro isti, samo što sa jednim deli više
nečistu prošlost, sa drugim nejasnu budućnost, pri čemu se nije sasvim
emancipovao ni od prvog, ni za drugo.
Čeda Jovanović i Koštunica su jedini drugačiji,
ali ipak sasvim srpski političari, jer su ekstremni. Svaki na svoju stranu i na
svoj način, ali ipak previše isključivi i tako ipak nalik na one koji nemaju
alternative, jer ih ni sami ne priznaju. Čedina evroatlantska politika mogla bi
biti mogućnost kada bi bila srpska. Koštuničina neutralnost mogla bi biti
zanimljiva kada bi bila neutralna. Ali, znajući da ovog puta nemaju velikih
izgleda, oni se ni ne trude da se dopadnu. Teraju po svom, pa dokle doguraju.
Ipak, kao ličnosti imaju veće šanse nego njihovi programi i partije, pa bi
njihov rezultat na predsedničkim izborima mogao biti njihov najveći kapital.
Možda i odlučujući, ako birači zaista budu tražili trećeg čoveka, jer Dačić to
u suštini nije i neće biti ni ako bude trećeplasiran.
Postoji teorijska mogućnost i da se
najveći udruže posle izbora, čime bi uloga trećeg bila deplasirana, ali sa
raspisivanjem predsedničkih izbora ta je mogućnost svedena na minimum jer nema
načina da se Toma Nikolić povuče iz trke, čak i ako bi mu Tadić, između dva
kruga, ponudio mesto premijera.
A jedna istočnjačka mudrost kaže: Kad se slonovi
tuku, strada trava, ali i kad slonovi vode ljubav, opet strada trava.