Kadrovanje

 

Kad dno ispliva na površinu: svetli likovi naprednjačke baze i nadgradnje

 

 

Poučni slučaj Sime Ciganina

 

 

Od Bora, Zaječara, preko  Grocke, pa sve do Kruševca i južnije, Srpska napredna stranka, kao po pravilu,  za svoje predstavnike  u državnim ustanovama i u lokalnoj samoupravi bira  najneškolovanije i uopšte karakterno najpokvarenije ljude.  Mnoge od njih, naprednjaci  postavljaju na visoke funkcije u Republici ili ih spremaju za diplomatsku karijeru.

 

   Igor Milanović

 

 

   Iako postoji stereotip da Srpska napredna stranka nema kadrove kojima bi pokrila sve pozicije koje joj pripadaju po koalicionom sporazumu, to nije sasvim tačno.  Zapravo, SNS  ima i dovoljno stručne i dovoljno kvalitetne ljude, ali oni nikako ne mogu da se probiju  odgovarajućih pozicija zahvaljujući prevashodno predsedniku stranke Aleksandru Vučiću koji je, inače, neostvareni pravnik po obrazovanju.

Diplomirao je pravni fakultet, ali je za vreme svog rada u Srpskoj radikalnoj stranci uvek bio u senci predsednika, dr.Vojislava Šešelja. Zatim je prešao u SNS i bio u senci Tome Nikolića sa čudno nabavljenom diplomom.

   Došavši, konačno, na čelo stranke, ali i vlasti u Srbiji, Vučić je odlučio da da oduška svojim kompleksima i da nikada više ne dozvoli da ga zaseni bilo ko: ni stručni, a ni oni nestručni. Zato na sva ključna mesta postavlja one mediokritete  koji ni svojim obrazovanjem, a ni drugim, pre svega ljudskim karakteristikama, ne mogu da ga ugroze.  Zavladalo je tako jedno estradno doba u kome su sva čuda moguća, pa čak i to da bivša "otvaračica usta" iz bivše ženske pop grupe "Models", postane narodni poslanik, a muzički menadžer pomoćnik ministra saobraćaja...

 

 

Preko radnika i seljaka, do naprednjaka...

 

 

   Saša Mirković, upravo postavljeni pomoćnik ministra Milutina Mrkonjića ispunjava sve te kriterijume. Rođen je 7. septembra 1972.  godine u Boru. Relativno rano je počeo da se bavi politikom, tako da ga 12. juna 1991. već zatičemo na mestu sekretara Omladinskog saveza Bora, organizacije koja je nasledila Savez socijalističke omladine. Posle toga prelazi u Srpsku radikalnu stranku, a zatim odlazi pod skute Mlađana Dinkića, da bi se konačno preko mesta potpredsednika Pokreta radnika i seljaka prikačio naprednjacima.

   Podržavao je Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2008. godine, najavljivao da će biti poslanički kandidat na parlamentarnim izborima te godine, ali ga kasnije nije bilo na listi. U isto vreme bio je koordinator opštine Bor za odnose sa Vladom Srbije i predsednik UO Javnog preduzeća Štampa, radio i film.

 Iste godine priključio se pokretu Živim za Krajinu Boška Ničića i u toj partiji imao je funkciju potpredsednika. U jesen 2008. postao je član opštinskog veća u Boru zadužen za informisanje i kulturu. U tom periodu opozicija ga je prozivala da je glavni krivac što u lokalnim javnim preduzećima kasne plate pošto je iz opštinske kase isplaćeno 400 hiljada evra Beotonu (vlasnik narečeni Mirković)  na ime različitih "kulturnih" dešavanja. Maja meseca 2009.  godine podneo je ostavku uz obrazloženje  "da će se na taj način ispoštovati interesi građana i omogućiti efikasnije funkcionisanje lokalne samouprave".

   Godinu dana kasnije, takođe u maju, pokret Živim za Krajinu  pristupa Ujedinjenim regionima Srbije. Mirković je iz Ničićevog pokreta istupa marta 2011. pravdajući to poslovnim obavezama. Nekoliko meseci kasnije pridružio se novoosnovanom Pokretu radnika i seljaka i postao njegov potpredsednik. Na lokalnim izborima 2012.  kandidovao se za gradonačelnika Zaječara. Odmah po okončanju parlamentarnih izbora preleteo je u tabor naprednjaka, pa je već na proglašenju uspeha Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima stajao uz pobednika. U međuvremenu je avanzovao do mesta člana Glavnog odbora SNS.

 

 

Učiti, učiti, samo učiti...

 

 

   Mirković je posle promene stranačkog dresa dao drugačije obrazloženje svog izlaska iz Živim za Krajinu. Po njemu, glavni razlog je taj što se pokret priključio ujedinjenim regionima Srbije, na čijem čelu je Mlađan Dinkić, za koga Mirković tada tvrdi da je prevarant. To je moderna verzija razlaza sa Ničićem.

   Dok još nije morao da napusti funkcije u Zaječaru, jer je budžet  protivpravno olakšao za skoro pola miliona evra, Mirković je pričao sasvim suprotno. U dnevnom listu Pravda od 15. maja 2010. on tvrdi:

   "Uveren sam da će URS biti daleko iznad cenzusa jer je to nešto novo i potrebno našoj državi. Bavimo se problemima unutrašnjosti i zalažemo se za to da Negotincima ostanu negotinske pare, Boranima borske…

   Pitanje: Kako komentarišete to što ministar Dinkić sa pozicije vlasti, novcem iz budžeta, otvara agencije u gradovima gde su lideri njegovi ljudi?

   Odgovor: Dinkić to ne radi, već jednostavno pokušava da omogući pravilan razvoj svih regiona u Srbiji. On ne usmerava novac u gradove gde su njegovi ljudi, nego tvrdi da bi pare trebalo da se rasporede svim građanima Srbije."

   Na kraju pomenutog intervjua Mirković zaključuje: "Mi imamo rešenja koja će na najbolji način pomoći da se izvrši kvalitetna decentralizacija, bez tenzija i sukoba. U Uniji, pored stručnosti i političkog iskustva, postoji i pozitivna energija koja je neophodna da se planovi sprovedu u delo."

   Iako je napunio 40 godina, Mirković ne odustaje od učenja i trenutno je na master studijama u Novom Sadu, mada kao zmija noge krije gde je i kada diplomirao prava. Još na izborima 2008. godine u njegovoj biografiji je stajalo da ima samo srednjoškolsko obrazovanje. Pravi je stručnjak po meri Vučića, koji će da obezbedi da se zimi čisti sneg sa puteva. Na svu sreću, ova zima će biti blaga, a sledeću će Mirković, ako ima pravde, da provede u Zabeli.

   Akumulirani gubici Železnice Srbije iznose 134 milijarde dinara, ili 1,3 milijarde evra! Današnji ukupan dug Železnica iznosi već više od 800 miliona evra, a država Srbija je garant za plaćanje tog duga. Ukupni poslovni prihodi ostvareni u 2011. godini samo su 11 milijardi dinara, dok su prihodi od subvencija za održavanje infrastrukture i prevoza 12,9 milijardi dinara. Dakle, od 100 dinara ukupnog prihoda koji Železnice Srbije iskažu u svom bilansu samo 46 dinara je  prihod ostvaren na tržištu, a 54 dinara dobija se subvencijama države Srbije. U 19. veku su vozovi srpskim prugama išli prosečnom brzinom od 30 kilometara na sat, a istom brzinom se kreću i danas. Srbija je vek i po potrošila da bi se vratila u doba kralja Milana.

   Jedan od razloga za ovako jadno stanje u Železnicama jeste i dovođenje nekompetentnih i nepoštenih kadrova na ključna mesta. Tu tradiciju nastavlja i SNS, kojoj je stranačkom kombinatorikom pripalo da postavi generalnog direktora Železnica Srbije.

 

 

Vaspitno popravno napredovanje

 

 

   Novi direktor ŽS je Dragoljub Simonović, zvani Sima Ciganin, doskorašnji predsednik beogradske prigradske opštine Grocka. Sima ima nekih ranijih iskustava sa železnicom, jer je do ulaska u politiku "čukao vagone" na stanici, odnosno posebnim čekićem proveravao ispravnost točkova na kompoziciji.

   Rođen je u delu sela Vrčin koji stanovnici zovu Cigan mala. Na nekoj višoj školi u Banja Luci tri godine je pokušavao da se "akademski uzdigne", a onda je batalio učenje i vratio se u Vrčin da hrani porodicu.  Pošto je ušao u politiku, na prečac je diplomirao menadžment na privatnom fakultetu u Sopotu, takođe prigradskoj opštini Beograda.

   Na početku prethodnog mandata predsednika opštine Grocka, Sima je prijavio da od imovine ima kuću u Vrčinu (gde živi sa porodicom), sedam godina stari putnički auto marke ford i skromnu ušteđevinu (šta god da to znači), dok je njegova supruga imala nasleđenu kuću sa šest hektara zemlje u Maloj Ivanči. U međuvremenu je od svog kolege, požarevačkog gradonačelnika, Sima dobio lepu građevinsku parcelu na Srebrnom jezeru, koju je potom izdelio i prodao uz pristojnu zaradu, a na preostalom parčetu zemlje je dao da mu radnici gročanskih javnih preduzeća o opštinskom trošku sazidaju vikendicu.

   Sime ima i brata, Slavoljuba Slavka Simonovića, koji je glavni u policijskoj stanici u Grockoj, a taj brat ima sina, Dragana Simonovića, koji je glavni narko diler u kraju. Lepa porodična manufaktura.

   Na čelu Kruševca je Bratislav Gašić, zvani Bata Santos, koga je centrala SNS-a postavila i za prvog u stranci na okružnom nivou. Izabran je kao poslanik i u republičku Skupštinu, pa je Agencija za borbu protiv korupcije protiv njega pokrenula postupak, jer ne sme da ima dve funkcije u isto vreme. Bata Santos danas tvrdi kako je završio gimnaziju i ekonomski fakultet u Nišu, ali oni sa boljim sećanjem znaju da je svojevremeno u Trajalu  radio kao keramičar. Biće zanimljivo saznati kako je došao do pomenute diplome, ako je uopšte ima, budući da je u skupštini grada prijavio diplomu staru tek dve godine.

   Keramičar Bratislav se devedesetih obogatio švercom kafe, odakle mu i nadimak Bata Santos, a danas je jedan od najozbiljnijih kandidata naprednjaka za neko diplomatsko mesto, najverovatnije u našoj ambasadi u Atini. Ništa nije bilo bolje ni 1945. kada su nam glavni aduti bili šloseri i tkači, pa eto preživesmo. Preguraće Srbija i keramičara ma mestu konzula ili ambasadora.

   Po njegovoj preporuci SNS je za direktora kruševačkog Vaspitno popravnog doma za maloletnike postavio Ivana Mijailovića. I njegova diploma je sumnjiva, nekadašnji rad na mestu inspektora u policiji koju je napustio 2008. još uvek je predmet istrage, a oni koji ga lično poznaju tvrde da je sklon kriminalu.

   Zbog svojih izuzetno bliskih kontakata sa lokalnim mafijašima Ivan je svojevremeno iz PU Kruševac prebačen u Brus, a jedno vreme je bio i suspendovan. Svom mentoru Bati Santosu je i tamo nastavio da služi zgodno došavši na teritoriju preko koje je išao ne samo šverc kafe, već i mnogo čega drugog.