Podsećanje

 

Povodom smrti Aleksandra Tijanića, najbogatijeg novinara na Balkanu

 

Odlazak dvorskog batlera

 

Smrt je konačna. Kad ona dođe, kasno je za popravku. Ipak, jednu tako nemoguću stvar pokušao je da uradi pokojni Aleksandar Tijanić, svojim posthumnim "testamentom". Pokušao je rukom iz groba da ščepa istinu za vrat. Nije mu se dala. Ispisujem ove redove u prilog istini, ali ne i sa namerom da njome otežam pokojniku. On je svoj zemaljski teret ostavio živima. Da ga plaćaju i ispaštaju.

 

Milovan Brkić

 

Umro je Aleksandar Tijanić, saopštila je u drugom dnevniku 28. oktobra, skoro plačući, spikerka RTS-a Maja Žeželj, jedna od njegovih kurtizana. Generalni direktor RTS-a bez ograničenja mandata, saopšteno je te večeri, iznenada je umro u 64. godini života, mada je duže od godinu dana bio smrtno bolestan.

U nastupajućim danima, dok se čekalo na njegovu sahranu, RTS je iz sata u sat pozivao značajne ljude, naročito novinare, da svedoče o njegovim delima, niko o nedelima, da ga veličaju i opisuju kao najboljeg srpskog novinara u bivšoj Jugoslaviji.

Podguzne muve, klimoglavci, udvorice i dupelisci, koji su se, isto kao i pokojni Tijanić udvarali svakoj vlasti i njenim ključnim ljudima, divili su se Tijanićevom novinarskom i ljudskom delu.

O pokojniku sve najbolje, stara je izreka. Aleksandar Tijanić je, bez sumnje, ostavio traga u srpskom novinarstvu, koga se on, po sopstvenom priznaju pred smrt - gadio.

Ono što je nesporno, jeste činjenica da je on, do sada, najbogatiji novinara svih vremena u Srbiji, a i pokojnoj SFRJ. Takođe, neke činjenice iz njegovog  života i  rada treba posebno istaći...

 

 

Saradnik javne bezbednosti

 

 

Prvi posao dobio je u nedeljniku NIN, kao novinar pripravnik. Bio je miljenik tadašnjih urednika, naročito Dragana Marković, glavnog urednika. Bio je partijski aktivan, i izabran je za predsednika Akcione konferencije Saveza komunista NIP Politika, u to vreme najjače novinske kuće na Balkanu. Na to mesto postavljani su isključivo po svim linijama provereni članovi partije (SK).

U prvim političkim sukobima u Srbiji sredinom osamdesetih, između tadašnjeg predsednika Saveza komunista Srbije Slobodana Miloševića i predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolić, Tijanićeve simpatije bile su na Stambolićevoj strani. Kada je Stambolić definitivno pao, on je, oko godinu dana bio u disdentstvu, da bi potom, postao vrlo blizak Mirjani Marković, Miloševićevoj supruzi, i šefu JUL-a, a potom blizak i njenoj deci Marku i Mariji.

Jedno vreme Mirjana ga je obožavala, i Tijaniću su bila otvorena sva vrata. Tadašnji direktor Politike dr Živorad- Žika Minović, jedan od najbližih Slobinih prijatelja želeo je da Tijanića ima za saradnika. U to vreme ja sam posredovao između Minovića i Tijanića, i njih dvojica su se dogovorila da on postane glavni urednik tadašnjeg Sportskog žurnala.

To je podrazumevalo i članstvo u bordu direktora, dobijanje stana, velike plate i drugih privilegija.

Odlukom Minovića, a po  Mirnoj želji, Tijanić je postao, potom,  direktor TV Politika, koja je poslovala pod kapom kompanije Politika. Prethodno je smenjen Zoran Predić, koji je ovu televizijsku stanicu postavio ''na noge'' i učinio je veoma gledanom.

Međutim, brzo smo se Tijanić i ja sukobili, početkom devedesetih. Naime, ja sam štampao letak kojim sam oblepio Politikinu zgradu, jer sam bio blizak sa službom obezbeđenja, kojim sam pozivao kolege da mi prodaju informacije  o Tijanićevim švaleracijama sa Mirom Marković. To je, prvo, uveseljavalo Sašu, a kada je Mirjana poludela zbog moje akcije, optuživši Tijanića za zloupotrebu njihovih odnosa, on je pokušao da me ubije u mom iznajmljenom stanu u ulici Vojvode Bogdana broj 7, na Zvezdari. Dolazio je sa bokserom Žoržom Stankovićem, i uvek sa otkočenim pištoljem, od kojeg se nije odvajao. Dozvolu mu je potpisao tadašnji šef beogradske policije Radomir Marković!

 Obojica smo privedeni u policiju, zadržani smo četiri sata. Marković je bio sredio da me uhapse zbog pokušaja Tijanićevog ubistva, i tome se radovala gradska policijska elita. Iznenada, dolazi do obrta, jer se u rešavanje slučaja uključuje Radovan Stojčić Badža, koga sam obavestio gde se nalazim. Sutradan je smenjen Radomir Marković i načelnik odeljenja za javni red i mir Anđić. Tijanić je bio saradnik javne bezbednosti!

 

 

Ispratio drugove, dočekao gospodu

 

 

Kao direktor TV Politike, a prethodno i Sportskog žurnala, Tijanić je brutalno maltretirao saradnike. Bio je okružen novinarkama kurtizanama, među kojima su se isticale Maja Žeželj, Verica Bradić, Branka Nevistić...

U vreme dok je bio u milosti porodice Milošević, Tijanić je pisao najveće ode posvećene Slobi i Miri. Miloševića je označavao kao Bengalskog Tigra, a Miru kao Profesorku. Toliki stepen udvorištva teško se podnosio.

Kada je Milošević tražio od Minovića da otera Tijanića sa TV Politika,  Mirjana, preko Bogoljuba Karića, sređuje da Tijanić preuzme BK Televiziju. Sa platom od desetinu hiljada evra. U to vreme on uvećava svoje već stečeno bogatstvo. Dobija stanove, džipove, automobile, novac.

Pred sam kraj vladavine Porodice, Tijanić se povlači, svestan da se Porodici nazire kraj. Tu odluku donosi nakon što je pod pritiskom dao ostavku na mesto ministra informacija u Vladi Mirka Marjanovića, kome je pisao javno udvorička pisma. U Surčinu sam 1996. godine surovo pretučen od bande Ljubiše Buhe, Dušana Spasojevića, Mileta Lukovića i njihovih batinaša, zbog tekstova koje sam pisao u Srpskoj reči o ovoj mafiji.

Tijanić je, kao ministar informisanja, pohvalio momke što su me pretukli, izrazivši žaljenje što  to on nije učinio. U pismu koje mi je 5. novembra 1996. godine uputio šef američke misije u Beogradu, Ričard Majls, posebno je izraženo žaljenje zbog pretnji koje mi je uputio ministar informisanja.

Uoči pada Miloševića, Tijanić je bio u izbeglištvu u Banja Luci. Pisao je za Ćuruvijin Evropljanin i Telegraf.  Posle 5. oktobra Tijanić na sve načine pokušava da se približi Zoranu Đinđiću, očekujući postavljenje. Kada je to ovaj odbio, postaje savetnik Vojislavu Koštunici, tadašnjem predsedniku SRJ. Kada Koštunica 2003. gubi vlast, Tijanić u NIN-u piše odvratan tekst u kojem ga napada. Nisu pomogle ni molbe Gradimira Nalića da to ne čini. U sledećem broju, Tijanić veliča Borisa Tadića!

Godinu dana kasnije, kada Koštunica postaje premijer, Vlada Srbije ga, na Koštuničin predlog, imenuje za generalnog direktora RTS-a, i na toj funkciji će ostati do smrti. Godine 2008.  i Vlada Mirka Marjanovića produžava mu mandat, a u tom periodu Tijanić posluje sa Đilasom, i Tadićevim savetnicima. Borisa unizno dočekuje u RTS-u, što se iste večeri i sutradan prikazuje iz časa u čas.

Prošle godine, kada je Tadić pao sa vlasti, Tomislav Nikolić najavljuje da će odmah smeniti Tijanića. To se ne dešava, jer Aleksandar Vučić sa Tijanićem stupa u biznis. U avgustu prošle godine, RTS je iskazao gubitak od 12 miliona evra. Na dan Tijanićeve sahrane, RTS je gubitaš  ''težak'' 126 miliona evra!

Pljačka od preko sto miliona evra izvršena je u maloj grupi ljudi: Tijanić, porodica Radoša Bajića, Vuk Drašković i Vučić. Za snimanje smeća od serije Ravna gora po romanu Vuka Draškovića, spiskano je oko sto miliona evra. Ustvari, novac su delili Vučić, najveći deo, Radoš Bajić sa porodicom i Vuk Drašković, koji je opisao Vučića, kao apostola Pavla!

Dva meseca pred smrt, Tijanić je za Informer, opisao Borisa Tadića, svog dojučerašnjeg gospodara, najtežim rečima, kao bolesnika i ludaka! Iza Tijanića je ostalo puno stanova, džipova, automobila, četrdeset miliona evra i stotine udvoričkih tekstova.

U ovom broju prenosimo tekst iz Nezavisnih novina, u kojima je Tijanić opisao svog doskorašnjeg Gospodara, Aleksandra Vučića, ali i njegov testamentarni intervju, u kojem je priznao da misli da Kosovo treba prodati. Verovatno je u to  s lakoćom ubedio Aleksandra Vučića, pomamnog, kao što je bio i on. Koliko je para Vučić uzeo za prodaju Kosmeta, brzo će se saznati.

Laka mu crna zemlja.

 

A. 1

 

Aleksandar Tijanić:

 

Vučić - najbolji posle Karamele

 

(Kolumna je objavljena u Nezavisnim novinama iz Banja Luke 1999. godine)

 

Imajući na umu da je po novinarskoj vrednosti mali ministar Vučić tek treći novinar u sopstvenoj familiji - iza majke i žene - i da ga je dečiji otpor prema njima naterao da im postane ministar, ne dozvoljavam prijateljima da njega gade ili ozbiljno analiziraju i shvataju.

Nije Vučić, sekretar Vojvode od Karlobaga, Virovitice, Ogulina i najpoznatiji klon onog lažnog profesora Pravnog fakulteta u Prištini - koji je sa Kosova utekao ne održavši nijedno predavanje - nije, dakle, Vučić kriv što u Srbiji niko ne zna gde se okončava paleozoik, a gde počinje Ministarstvo za informisanje.

Niti, pak, taj novinar u prednacrtu, snosi odgovornost za fakat da nije jasno - gde se završava njegov idol Šešelj, a odakle počinje on sam. To je nemerljivo tragična pozicija za mladog čoveka čija inteligencija već dugo prezire njegov sopstveni karakter. Njegova uloga ne dobacuje ni do prezira; ona je za sažaljenje! Toliko mogu da uradim za čoveka koji je pristao da obavi lobotomiju, prljavi posao na mozgu sopstvene nacije - što sam ja odbio.

Svaki je Srbin, je l' tako, vlastito umetničko delo. Ali, na pravljenju Vučića bila je angažovana povelika grupa stvaralaca. Ima tu i nešto genetskog nasleđa, ali samo u njegovoj ranoj mladosti. Od dobrog dečaka, vrednog učenika i momka koji je podržavao odluke AVNOJ-a, greškom zdravstvenog sistema koji je uvezao loše vakcine, njegov imunološki sistem trajno je oštećen: nije uspeo da se suprotstavi idolopoklonstvu, magičnoj privlačnosti diktature, uživanju u sistemu socijalnog sadizma i sopstvenoj korupciji.

Za svaku od ovih oblasti on je izabrao svog tvorca i predao mu se dušom i telom. Da ne zaboravim - i glavom, budući da njegova inteligencija spada u one koje su neprestano u potrazi za vrhovnim autoritetom kojem će se ropski predati bez ostatka. Tako je, u moralnom smislu, Vučić pretvorio sebe u teglicu sa senfom. Svi su u njega, po potrebi, umakali svoju viršlu: Vojvoda, Toma Nikolić, Mirko Marjanović, julovci, slobisti, policajci.

Tu, dakle, dolazimo do ključa kojim opravdavam svoj sažaljivi stav prema dečaku: cena njegovog otkupa od sebe samoga bila je za njega neodoljiva. Samo je ropskom čorbom koja sadrži dobar automobil, moć, veliki stan, publicitet koji je sahranio i jače umove od njegovog, iluzija ravnopravnog učesnika u velikim političkim igrama, fatamorgana koja skriva ulogu sluge, izvršioca, atentatora i potrošne kancelarijske robe - samo je, kažem, takva ropska čorba bila dovoljno privlačna da se Vučić dobrovoljno skuva u njoj.

Stid od sebe sama savladao je uz pomoć Vojvode koji mu je pružio ono što je malome trebalo: opravdanje za sve što čini! Čim je našao opravdanje - mi spasavamo Srbiju i Svet - pred dečakom se otvorila zemlja Šangri-La. Čudesna zemlja u kojoj je sve lako dostupno - od novinarki do džipa, od linča onih koji su videli da je izdao sebe, do medijskog streljanja razumnih koji vide da ono što Vučićev Šef radi Amerikancima služi samo kao opravdanje za sve što radi Srbima.

No, ja i dalje tragam za opravdanjem maloga kojeg je Vojvoda svesno hipnotisao. Jer, pretpostavljam, samo bi hipnotisan Srbin, ili teško oboleli um, mogao više da voli Lukašenka nego patrijarha Pavla. I da to javno kaže. I ne samo to, već da na delu to i pokazuje. Video sam da Vojvoda od Karlobaga, Virovitice i Ogulina, bombarder Londona, Rima, Pariza i Singapura, maše baterijskom lampom ispred očiju Vučića kad mi je do ruku došlo nekoliko brojeva najgore novine koja je štampana od Gutenberga do danas.

Reč je o Zemunskim novinama u kojima Vučić, u svakom broju, objavljuje između 30 i 50 fotografija svoje Ikone. Tim privlačnim likom Vučić ukrašava pravopisne, gramatičke, logičke i protivprirodne greške koje se u tim novinama nazivaju - "tekstovi". Komično i tužno! Ali, neobično poučno - na šta bi ličili srpski mediji ako ih se ikada dočepaju, do kraja, jedini pravi naslednik Tita i njegov mlađani Ivo Lola Ribar. Obojica u osiromašenom, skraćenom i primitivnijem izdanju.

U isti koš ide i emisija na priglupoj Palmi pod nazivom Radikalski talasi. Ono najgore što postoji u srpskoj prirodi, među srpskim instinktima, unutar najglupljeg dela nacije, postrojava se pred kamerama i hvali opštinsku vlast u Zemunu. Jadan, stari Zemun koji je dočekao da igra ulogu koju je slikarski pribor imao za Hitlera.

Tako dolazimo do tačke koja razotkriva da svaki čovek koji može da bude kupljen jeste precenjen. Šešelj je mogao i jevtinije da dobije Vučića; nije morao da prilikom sečenja torte, na proslavi ulaska u režim, uzvikne pred svima -"Vučiću, jesam li ti obećao da ćeš biti ministar!" To je bio čin definitivne propasti za dečaka koji je mogao da se odupre svemu sem iskušenju.

One noći kad je njegov narod seo na traktore i ostavio Pećku patrijaršiju za sobom, zgroženi Vučić je u patriotskom zanosu, potrpao porodicu i stvari u kamion. Iz udobnosti svog momačkog stana on se, bez predomišljanja, pridružio koloni nesreće i bede, prevarenima i ostavljenima, da zajedno sa halucinantnim snom o sopstvenoj veličini i Vođi koji zna šta radi - završe u sirotinjskim logorima za beskućnike gde ih vlast skriva od pogleda ostatka nacije.

Vučić je, kažem, te noći doterao svoj kamion do Crvenkape, rezidencijalne zgrade na Novom Beogradu, i u žestini patriotskog, moralnog zgražavanja nad onim što se desilo na Kosovu, uselio sebe u novi stan od 160 kvadrata. Ponavljam, u noći kad su strani vojnici ušli na Kosovo, srpski ministar, nekadašnje dobro dete, iskreni ljubitelj pravoslavlja i naše tradicije, menjao je prapostojdbinu za stan, Dečane za đakuzi, Bogorodicu Ljevišku za terasu i Gračanicu za garažu. Aferim!

Ali, ni sada ne mogu a da ga ne razumem; ko iz vlasti to već nije uradio? Ko iz njegovog društva sve što je na rečima hteo za Srbiju - u praksi nije uzeo za sebe? Ko među njima ne smatra da vlast pruža uživanje samo pod uslovom da ne podrazumeva nikakvu odgovornost.

No, budući da me je više puta pomenuo obavljajući svoje domaće zadatke, oslobodio me je džentlmenskog sporazuma kojeg sam do danas poštovao. Ali i ovo što pričam predstavlja samo lekciju za njegovo dobro, poslednji pokušaj da se vrati sebi. Naime, budući ministar Vučić dva puta je, na svoj zahtev, dolazio kod mene, dok sam jos radio kao direktor BK televizije. Jednom da mi kaže kako je Vojvoda, pred njim, tražio od Bogoljuba Karića da me otpusti jer, kako je rekao, šef radikala - vodim sopstvenu politiku Bogoljubovim parama.

Uz to, pomenuo mi je da on i Toma počinju da sumnjaju kako Šešelj počinje da se viđa sa Slobom i da postoji mogućnost da uvede radikale u savez sa slobistima. Tada bi, zakleo se preda mnom Vučić, on i Toma, odvojili dve trećine radikala od Šešelja i tako ostali u opoziciji. O tome su, rekao je, već razgovarali sa pametnijim delom rukovodstva stranke. Ni mrtav ne bih sa komunistima u bilo kakav pakt, jer sebe, od stida, ne bih mogao da pogledam u ogledalu - rekao je Vučić.

Dodao je i da su on i Toma prvi put posumnjali u Vojvodu kada je odbio njihov zahtev da radikali izađu na demonstracije povodom prodaje Knina. Šešelj je rekao da će isterati iz stranke svakog radikala koji se pojavi na ulicama i viče "Izdaja, izdaja" i, kaže budući ministar, tada sam zaplakao od muke i stida što smo naš narod ostavili na cedilu i prodali Tuđmanu. Ali, docnija istorija pokazuje da je Šešelj bolje poznavao Vučića od njega samoga.

Drugi put je Vučić došao da mi kaže kako je, kao direktor sportske hale Pinki, bio u kancelariji Željka Mitrovića, direktora Pink televizije, kada je kod njega došao Željko Simić, sadašnji ministar kulture, i između dva kupanja u bazenu kod vlasnika pomenute televizije, doneo neki glupavi tekst protiv mene. Taj tekst je objavljen u novinama, ali ga je potpisao Mitrović. Budući ministar kulture, po običaju, samo je iznajmio svoje pero.

Tada su se, pred Vučićem, dogovorili da montiraju i neki porno spot sa mojim likom ili sa likom jednog mog dela tela koji se u porodici Tijanić prenosi od kolena do kolena. Vučić, citiram, ceneći moje novinarstvo i znajući moju samostalnu poziciju unutar srpske politike, ne može da zadrži tu tajnu za sebe i došao je stoga da mi to kaže. Zaista zahvalan što nepoznati radikal dolazi i, kako kaže, rizikuje da ga Vojvoda zakolje ako sazna da je meni prepričavao njegove razgovore, čuvao sam tajnu sve dok me sam Vučić nije nije oslobodio.

Sad razumete zašto, imajući na umu njegov raniji, iskreni nacionalistički period, ne mogu da se pridružim ocenama da je reč o direktnom nasledniku Gebelsa. Ne, on je samo daleka, isfabrikovana kopija tog uglednog Nemca koji je toliko značio za razvoj medija i medijskih sloboda, patriotizma i otpora prema Zapadu. Odbijam i tvrdnje da je, možda, bliži Sadamovom najstarijem sinu, koji je prošlog meseca proglašen za novinara veka u Iraku, mada je, kažu upućeni, polupismen. Mali je žrtva, baš kao i svi mi. Nije on tvorac sistema koji je od njega napravio, posle Karamele, najboljeg imitatora na srpskoj političkoj estradi. Opirao se dugo, dugo je lomljen. Razum ga je predugo progonio ali je Vučić, u ciljnoj ravnini, bio brži od njega. To je njegov jedini greh.

Naravno, ako ne računamo, da zna ko je pucao na Ćuruviju i ko će, po tvrđenju njegovog mentora, pucati na mene. Ali, zar ćemo Slavko i ja zamerati takve sitnice čoveku, koji sa toliko žara i toliko iskrene patetike u očima, ubeđuje Srbe da žive - ili su mrtvi - u najboljoj od svih mogućih Srbija?!

 

 A. 2

 

Iz Tijanićevog "testamenta"

 

 U intervjuu koji je dao pre dve godine, a za koji je izričito zahtevao da bude objavljen posle njegove smrti, Tijanić je konačno bio iskren i izgovorio niz istina koje su ga tokom života proganjale, kao noćna mora.

"Imam suviše godina i moj krug u kojem se krećem je zatvoren. Lagano odumirem stojeći na nogama kao neka vrsta ludog dinosaurusa".

"...Duboko prezirem profesiju kojom se bavim, kao i sebe. Novinarstvo, to je sloj robova. Ne znam ni sam šta tražim skoro četiri decenije u novinarstvu. Kada sve saberem, napisao sam hiljade tekstova, ali ima samo desetak koji mogu da izraze ono što ja mislim da sam ja. Samo desetak".

"...Voleo bih da ostavim dve ili tri knjige svojih tekstova i da samo studenti novinarstva kada hoće da vide kakav je ludak bio Tijanić, uzmu i pročitaju nekoliko tekstova".

"...Ono što sam ja uradio u srpskom novinarstvu je da sam počeo da pišem o politici kao o sportu, a o sportu kao o politici".

"...Kurčim se da ljudi ne bi videli moj strah. I da me zbog tog kukavičluka ne prezru. Zato se pravim hrabar u situacijama koje su ludačke".

"...Ovo što sam radio posljednjih 12 godina, to nije novinarstvo, već borba za glavu, za život. Neki moji prijatelji novinari su ubijeni, neki poludeli, a neki napustili profesiju".

"Znam koliko imam neprijatelja koji uživaju u tome da ih ponižavam. Spisak mojih neprijatelja je - ko je ko u Srbiji od najmoćnijih ljudi. Kako bih preživio te neprijatelje, morao sam da budem zvonar Bogorodičine crkve: ružan, grbav, nikakav. Ali da zvonim vrlo jako i daleko. I u tome je moja moć. Ne sastoji se u tome da nekog zaposlim ili otpustim, objavim ili ne objavim, već je cela moja moć sadržana u tome da pišem, i da zvonim i da lajem. I da ljudi koji me i ne vole moraju da me čitaju i kažu: "jebem mu mater, jeste skotina, ali ovde ima nešto."

Tijanić je ovom prilikom rekao ima malo prijatelja, ali odabranih, puno kumstava od kojih najmlađe traje 15 godina. A onda se prisetio legendarnog novinara Bogdana Tirnanića:

"Dragi moj Tirke, na mnogo načina imali smo odnos mlađeg i starijeg brata. Ali to ne znači da sam se uvijek slagao sa onim što je on radio, niti je on potpisivao ono što sam ja radio. Dešavalo se da nismo govorili dugo, ali ja sam ga iskreno voleo. Nije bilo ničega sličnog u mom načinu razmišljanja sa njegovim, iako su ljudi tako mislili. Duboko i iskreno me je pogodila rečenica njegove supruge Dare Džokić na njegovoj sahrani - Ostao si sam Tijaniću, pazi šta radiš!"

U oproštajnom intervjuu Tijanić se prisetio svoje porodice, Kosova i Dečana i rezignirano je zaključio:

"Jeste, moj stav je da Kosovo treba prodati. Nemamo mi snage da ga fizički zadržimo. Mi smo bivši hegemoni Balkana."  Ipak, priznao je da mu se slike iz detinjstva često javljaju u snu: "Često mi se u snu javlja Podujevo, dedina kuća, dvorište...", a pošto se malo zamislio i uzdahnuo dodao je "ne, nemam danas nikoga na Kosovu! Čekaju me samo Dečani!"