Su(lu)dovanje
Davno izgubljena čast
srpskih sudija i državnih tužilaca, i njihova zlodela (25)
Po milosti Gospodara Vučića
Srpski sudovi još donose presude
''U ime naroda''. I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne
pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama
koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od
državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva,
sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj
delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost
ni javni moral. Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom
čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu,
proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i
godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život.
I to sve čine nekažnjeno, za svoj rad primaju najveće plate u državi, a imaju i
mnoge druge privilegije. I nova vlast nastoji da pravosuđe potpuno stavi u
funkciju zaštite interesa vladajuće klike, suprotno zahtevima iz Brisela da se
ono mora dubinski očistiti od korupcije, nepotizma, nestručnosti i politikantstva.
Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši
studenti i još lošiji ljudi. O tome piše naš urednik Milan Glamočanin,
nekadašnji načelnik uprave u saveznoj policiji
Milan Glamočanin
Ponovnim izborom Nikolice
Selakovića za ministra pravde, Vučić je stavio građanima Srbije do znanja,
da osim politike - krv znoj i suze, moraće da osete i zločinačko
delovanje sudova i tužilaštava.
Uprkos oštrim upozorenjim iz
Brisela da je korupcija u srpskom pravosuđu prevršila svaku meru, Vučić je
naredio svom ministru Nikolici Selakoviću, da ne talasa, već da, na diskretan
način nastavi sa politikom bivše ministarke pravde Snežane Malović,
kojoj je, po Vučićevom naređenju, pružena policijska zaštita, koju nema nijedan
američki predsednik u mandatu! Ostavljajući organizovane kriminalne grupe
sudija u sudovima i tužilaca u tužilaštvima, koji su postavljeni u reizbornoj
fazi od strane mafije iz Demokratske stranke, Vučić je, preko svoje kamarile
stvorio svoje kadije koji mu služe na najbestijalniji način. Apelacioni sudovi
u Beogradu, Novom Sadu i Nišu su ''kuće za rasprodaju pravde''.
U Apelacionom sudu u
Beogradu Vučićeva kamarila postavila je izvesnog Duška Milenkovića za
predsednika suda. On je na funkcijama zamenika predsednika suda ostavio Milicu
Popović Đuričković, Biserku Živanović i Nadeždu Mijatović. Da
bi ostvario interese Vučićeve kamarile, i izložio progonu one koji nisu
oduševljeni Vučićevom odlukom da se proglasi Firerom, Milenković, najtežom
zloupotrebom, predmete koje treba rešiti ''kako Gospodar kaže'', dodeljuje u
rad sudijama koji su pristali da presuđuju ''kako treba''. U Apelacionom sudu u
Beogradu donose se presude koje su izvršne, i najveći broj tih odluka nije
moguće više pobijati pravnim sredstvima.
Sa druge strane, Duško
Milenković već godinu dana osigurava advokatima okupljenim oko Srpske napredne
stranke i njenog vođe da dobijaju presude kojima zgrću ogroman novac. Oni
zastupaju bogate ljude, narkodilere, tajkune, i presuda u korist njihovog
klijenta donosi im puno novca.
S duge strane, i Milenkovićeve
zamenice, koje su na ovom položaju od 1. januara 2010. godine, imaju svoju
mrežu sudija, počev od tri beogradska osnovna suda. Sudija Apelacionog suda u
Beogradu Tanja Šobat, bila je četiri godine na čelu Prvog osnovnog suda
u Beogradu, koji je pokrivao teritoriju svih gradskih opština u Beogradu. U
njemu je bilo zaposleno više od 220 sudija, i preko gospođe Šobat se obrtao
veliki novac. Hiljade građana su ostali bez stanova, sudije su im otele decu,
imovinu, poslati su u zatvore, psihijatrijska lečenja, a bez ikakvog zakonskog
osnova. I kada je nasilje pojedinih sudija ovog suda prevršilo svaku meru,
očekivalo se da v.d. predsednica suda Tanja Šobat bude razrešena. Ali, advokatice,
čiji muževi su u Vučićevom okruženju, odlučili su drugačije, jer im je sudija Šobat
omogućila veliki priliv novca. Jedan od njih naterao je ministra Nikolicu
Selakovića da ode na noge gospođi Šobat i da joj obeća da ona nema razloga da
brine za svoju poziciju. Može da radi šta hoće. I u novoj reorganizaciji mreže
sudova, sudija Šobat je imenovana za vršioca funkcije predsednika Prvog
osnovnog suda u Beogradu!
Zao duh Nate Mesarović
Da bi sud odano služio vlastima,
predsednica Šobat je raspoređivala sudije, tako što je sve one za koje zna da
se drže zakona ko pijan plota, raspoređivala u izvršno odeljenje, da više ne
sude krivicu.
Sudija ovog suda Jasmina Svorcan,
koja je uporno tri godine pokušavala bezuspešno da zakaže suđenje u predmetu u
kojem je tužena bila zamenica predsednika Apelacionog suda Nadežda Mijatović,
vlasnica više stanova u ulici Narodnog fronta u Beogradu, iznenada je ostala
bez predmeta, tako što je predsednica suda Tanja Šobat sudiju Svorcan premestila
da postupa u izvršnim predmetima. Predmet je zadužila druga sudija, ali joj
spis nije dostavljen. Izgubio se!
Kada smo od predsednika Apelacionog
suda u Beogradu Duška Milenkovića zatražili odgovor da li smatra da je njegova
zamenica odgovorna za sprečavanje suda da postupa u predmetu u kojem je
stranka, i da li je moralno da takva sudija bude njegova zamenica, Milenković
nam je odgovorio da je od nje tražio izjašnjenje, ali da je ona odbila da se o
tome izjasni. Nekažnjeno postupanje sudija Apelacionog suda u Beogradu je
svakodnevno, i podstiče se. Šizofrenoj vlasti potrebno je i šizofreno sudstvo.
U ovom sudu se i dalje oseća duh Nate Mesarović, koja je tri godine bila
na čelu Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva. Ona je samo smenjena
sa mesta predsednika suda, nije kažnjena što je 800 sudija ostalo bez posla, pa
potom vraćeno odlukom Ustavnog suda na posao. I dalje je čuva 42. policijskih
službenika!
Njena desna ruka je Biserka
Živanović, zamenica Duška Milenkovića, koja sudi radne sporove, i sudija parničnog
odeljenja Nevenka Romčević. U krivičnom odeljenju Natina leva ruka je
sudija Mira Popović. Kada donesu presudu kojom se svete nekom od građana
za kojeg smatraju da nije po volji vlasti, ove moralne nakaze se sastaju i
proslavljaju taj događaj.
Sudijska tarifa za
oslobađanje
Pravde u Srbiji više nema, i
neće je dugo biti. Ministar Nikolica Selaković je zabrinut što iz Brisela traže
da imaju uvid u skoro sve predmete. Imaćemo sada tutore, žali se Nikolica,
očigledno svestan da će se njegova Vođa Vučić okliznuti na pravosuđu. Ovaj
bledi i bedni lik pretvorio je Ministarstvo pravde u biznis klub. Uprava za
izvršenje zavodskih sankcija je leglo korupcije i organizovanog kriminala. Izbor
sudija i državnih tužilaca je u nadležnosti Visokog saveta sudstva i Državnog
veća tužilaca, ali, u državi posrnulog morala, i odluke tih organa su ništa
bolje. Biraju se samo podobni, poslušni i bespizorni.
U srpskom pravosuđu deluje i
treći klan koji je izuzetno moćan. Na njegovom čelu je predsednik Vrhovnog kasacionog
suda sudija Dragomir Milojević. On je bio član kriminalnog lobija u
Vrhovnom sudu Srbije, koji nije prošao reizbor. Nakon odluke Ustavnog
suda Srbije i on je vraćen na rad, ovog puta za sudiju Vrhovnog kasacionog
suda. Na tajnom glasanju pobedio je protivkandidata, i postao i predsednik
Visokog saveta sudstva.
Sudija Milojević je uspeo da
za vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu postavi sudiju
ovog suda Novicu Pekovića, koji je vraćan na posao zajedno sa Milojevićem.
Sudija Peković je vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu.
Doskorašanji
vršilac funkcije predsednika suda, sudija Slobodan Nadrljanski je imenovan za
njegovog zamenika! Nije bio podoban za prvog čoveka, ali jeste i dalje za drugog
čoveka u sudu. Za predsednika Apelacionog suda u Nišu, Milojević i njegova
grupa postavili su sudiju Vrhovnog kasacionog suda Dragana Jocića,
dugogodišnjeg sudiju Okružnog suda u Smederevu, notornog alkoholičara, koji se
stalno štreca, očekujući da će doći po njega, jer je bio jedan od najskupljih
sudija u ovom gradu.
Apelacionim sudom drmaju tri
organizovane kriminalne grupe. Prva, još najača je grupa koju su, reformom
pravosuđa, ustoličili još 1. januara 2010. godine Boško Ristić-Manulać,
tadašnji predsednik Odbora za pravosuđe Narodne skupštine Srbije i član Visokog
saveta sudstva i advokat iz njegove kancelarije Dejan Ćirić, koji je i
danas član Visokog saveta sudstva. Oni su birali isključivo za sudije Apelacionog
suda u Nišu one za koje su znali da će donositi presude koje oni traže, i koje će
im doneti ogroman novac. Boško Ristić je zaradio desetine miliona evra.
Niko neće, pred najskuplje
veće
Druga grupa sudija su oni
koji su lojalni doskorašnjem državnom sekretaru u Ministarstvu pravde Danilu
Nikoliću, dugogodišnjem predsedniku Okružnog suda u Nišu. Gospodin Nikolić
je uspostavio tarifni sistem za oslobađanje iz pritvora, za smanjenjem kazni, za
donošenje presuda kojim se odbijaju dokazi protiv okrivljenih.
Novica Peković je posebna priča. Sa njim u
Novi Sad pošli su u njegovi menadžeri. Dok je bio sudija Vrhovnog suda Srbije,
Peković je predsedavao najskupljim većem! Imao je najviše tarife, i najsposobnije
menadžere, koje policija nije mogla da izvede pred sud. U Novom Sadu ima
dvadesetak advokata koji ubiraju kajmak. Oni mogu da kupe svaku presudu. A
sudija Peković je idealna prilika. Korupcija u Apelacionom sudu u Novom Sadu je
na najvišem nivou. Doduše, izabrane su nedavno i sudije koji se ne bave ovim
zanatom. Zašto je nemoral i neposvećenost primeni zakona u Srbiji postao na
najvišoj ceni?
U poslednjih pet godina
nijedan sudija nije disciplinski kažnjen, nije opomenut, ili otpušten iz
službe, i pored presuda koje izazivaju jezu, i čije posledice su neotklonjive?
Zato, jer korumpirani odlučuju da li će proganjati kolege, od kojih su oni
gore, kao što je reč o disciplinskom tužiocu Visokog saveta sudstva, sudiji
Mirjani Ilić, sudiji odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, koja je
na 240 godina zatvora osudila navijače Partizana, kojima se ovih dana mora
ponoviti suđenje. A kada se navikne na bahatost, na nasilje, onda povratka nema.
Posle Drugog svetskog rata,
jedan nemački sudija upitao je okrivljenog, koji je, iz čista mira izašao na
ulicu i otvorio vatru po prolaznicima: "...Da li vi znate da je
zabranjeno ubijati ljude". On je, snebivajući se, odgovorio pitanjem -
"A zašto?". Takvo pitanje mogu da nam upute sudije koje godinama,
poput kadija, rasprodaju pravdu u Srbiji. Da li evropski komesari iz Brisela
mogu da promene svest Nikolice Selakovića i njegovih sudija?
Kako sada stvari stoji,
moguće je ubuduće da će presude koje su donošene "U ime naroda", sada
biti donošene "Po milosti Gospodara Vučića".
A 1.
Najlakše je proganjati novinare
Smrt petogodišnje devojčice Anđele Binčić, koju je
mama godinama zlostavljala, i na kraju izgladnjivanjem ubila, je najbolji dokaz
da je Srpsko pravosuđe neefikasno kada treba zaštiti slabe, i efikasno kada
treba proganjati novinare...
Hrabrost novinarki Milijane Stojanović i Zorice
Gligorijević koje su podigle uzbunu objavljivanjem tekstova o tome kako je
majka pokušala da obesi rođeno dete, privremeno je pomogla devojčici.
Lokalni tužilac Aleksandar Petrović koji je
čitavih godinu dana tvrdio da tu nema dokaza o zlostavljanju deteta, zatražio
je istragu protiv majke pozivajući se na sve one dokaze i lekarske nalaze koji
su mu mesecima stajali u spisima. Nezadovoljan pisanjem, Petrović je privatno
tužio i novinarke koje su se drznule da kritikuju njegov rad.
Na jednom od ročišta postavljeno mu je pitanje, da li je
njegova žena u rodbinskim odnosima sa majkom zlostavljane devojčice. On je
odbio da odgovori na to pitanje. Pošto je Petrović odustao od krivičnog
gonjenja Anđeline majke bilo bi dobro da on naknadno odgovori na ovo pitanje,
kao i da se tačnost njegovog odgovora utvrdi policijskim istragom.
Inače žena protiv koje je obustavio istragu za
zlostavljanje deteta je kasnije nastavila da zlostavlja dete i na kraju ga je
ubila izgladnjivanjem. Čak je i u trenutku smrti devojčica imala povrede u vidu
hematoma i nagnječenja, a majka se pravdala da su to tragovi od pokušaja reanimacije...
Petrović je dakle odustao od tužbe protiv majke ubice i
tu nam otvorio vrata da možemo da pitamo: da li bi Anđela bila živa, da je
njenu majku Petrović stavio iza rešetaka.
Ovde treba reći i da je devojčica jedno vreme bila u hraniteljskoj
porodici, ali kada su tužbe protiv njene majke odbačene, njena sudbina je bila
zapečaćena. Više nije postojao zakonski osnov da je socijalni radnici drže
dalje od nasilne majke.
Gotovo istovremeno, na osnovu privatnih tužbi tužioca
Petrovića. Njegove kolege su proganjale obe novinarke. Jednu su osudili, a
drugu posle neverovatnih maratonskih procesa oslobodili.