Večna samoća Gabrijela Markesa
Na Veliki četvrtak, prošlog 17. aprila, u dva sata popodne, u svojoj kući u Meksiko Sitiju umro je kolumbijski novinar, književnik i nobelovac, Gabrijel Garsija Markes. Imao je 87 godina. Napisao je
besmrtne knjige, družeći se sa moćnim ljudima, jer ga je moć fascinirala. O
njegovom životu, novinarstvu i književnim delima piše urednik Tabloida Milan Balinda,
dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda
Nobelovu
nagradu za književnost Marks je dobio 1982. godine, a pisao je literaturu inspirisanu mističnom
latinoameričkom panoramom, romane i pripovetke koje je ceo svet zavoleo. Knjige su mu
prevedene na desetine jezika, a roman Sto godina samoće prodat je u rekordnih 50 miliona primeraka. Bio je levičar,
kao i mnogi latinoamerički intelektualci i umetnici, i čitavog života
politički aktivan. Odlučno se suprotstavljao čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu i strasno branio kubanskog vođu Fidela Kastra.
Voleo je da piše o onima i da se druži sa onima koji su posedovali moć.
Kako je to svojevremeno rekao jedan čileanski pisac - Markes je „čovek
oduševljen time što je upoznao toliko predsednika i patrijarha".
Oni
koji kritikuju Markesa, a ima i takvih, ne kude njegova književna
dela, već njegove političke pozicije i njegovu želju i napore da bude što bliže moćnih
ličnosti. Među moćnima ubrajaju bivšeg predsednika Španije, Felipea Gonzalesa, kao i Bila
Klintona i Fransoa Miterana. Naročito ističu nekritični
odnos kolumbijskog nobelovca sa kubanskim liderom Fidelom Kastrom. Da li su ove
optužbe opravdane? Ako je zaista voleo moćne, levičare
u političkom opredeljenju, zašto se onda nije družio sa nikaragvanskim sandinistom Danielom Ortegom ili Ugom Čavesom
iz Venecuele? Čini se da su njegove odluke s kim će razviti prijateljstvo
ipak bile na nivou lične hemije. Ipak, čak ni ovo ne poriče Markesovu opsednutost kada su moćnici i moć u
pitanju. Njegov roman Jesen patrijarha, objavljen 1975. godine, upravo
se bavi fenomenom moći.
U
tom romanu Markes obrađuje život jednog latinoameričkog diktatora, kao i čudesa
koja se oko njega događaju. Sam autor je jednom prilikom rekao da je Aureliano Buendia, ličnost
iz Sto godina samoće,
takođe postao apsolutni vladar da je u knjizi osvojio vlast. Kasnije je u romanu
Hronika najavljene smrti, Markes obrađivao moć mačizma.
Mnogo puta su ličnosti iz njegovih knjiga upoređivani sa dva Markesova
prijatelja iz karipskog prostora - Fidelom Kastrom i već
pokojnim bivšim moćnikom Paname, Omarom Torihosom. Gabriel Garsija je, kažu
kritičari, uvek hteo da bude svedok moći i da bude što
bliže moćnima, kao i da ih ponekad posavetuje. Ali su i ti moćnici
povremeno tražili uslugu čuvenog pisca.
Kada
su se Gabrijel Markes i Fidel Kastro konačno sreli po prvi put 1977.
godine u hodniku na šestom spratu hotela „Nacional", Kastro mu je bio
uručio jedan izveštaj o intervenciji kubanskih trupa u Angoli. Hteo je da Markes nešto napiše o
tome. Gabov članak se zvao Operacija Karlota, po imenu stare afričke
robinje koja se pobunila protiv Španaca u poslednjoj španskoj
kolonije u Latinskoj Americi, Kubi. Članak je bio preveden na
skoro sve jezike i objavljen bezmalo svugde gde je postojala neka štamparska
mašina. Taj je tekst vratio književnika Garsiju Markesa u prvi novinarski plan,
ali je bio i značajan propagandi materijal kubanskog režima.
Pretpostavlja
se da je Kastro uputio Markesa kako da napiše taj članak,
budući da tekst Operacija Karlota: Kuba u Angoli, potvrđuje
Kastrovu verziju istorijskih događanja. Po tvrđenju
Fidela Kastra uloga Kube u Angoli bila je u službi odbrane međunarodnog
proleterijata, a ne u zastupanju sovjetskih interesa. S druge strane, mnoga Markesova
pisanja opisuju život na Kubi kao život u utopijskom raju, a tekst pod naslovom
Fidel Kastro koga ja poznajem, objavljenog 2006. godine, prepun je hvalospeva
o vođi kubanske revolucije. Drugar Fidel Gabou ne ostaje dužan,
Kastro u svom članku objavljenom povodom jedne od godišnjica njihovog
prijateljstva tvrdi da bi u sledećem životu
voleo da bude književnik - da bude Gabrijel Garsija Markes.
Vremenom
se svetska politika znatno promenila, nestao je moćni
svet okupljen oko Sovjetskog Saveza, i Markes se povlači u
neku vrstu odbrambenog aktivizma - kako zaštititi (kubansku) revoluciju, pre
svega kao simbola i dostojanstva Latinske Amerike. Tokom tih globalnih političkih
promena neki Markesovi prijatelji su, ili prešli u suprotni tabor, Marijo
Vargas Ljosa, ili napustili ideje revolucionara stila Fidela Kastra i Če
Gevare. Jedan od najbližih prijatelja još iz detinjstva, novinar Plinio Apulejo
Mendoza, postajao je antikomunista od trenutka kada je 1971. godine Fidel
Kastro strpao u zatvor kubanskog pesnika Eberta Padilju. I Markes se
donekle menja, te više nije hvalio kubansku režimsku birokratiju, ali i dalje
strasno podržavao njihovog vođu, Fidela.
Šta
je magnet njihovog druženja? Markes niti traži niti bi voleo da ima moć, tvrde analitičari
naklonjeni psihološkim analizama, ali voli da se lakta s moćnima, a Fidel Kastro je
bio, pa i ostao, moćan čovek. Makar na Kubi. Gabo je bio opsednut moćnicima, fascinirali
su ga kaudiljosi i obožavao je tajnu diplomatiju. Odbio je da prihvati sve
ponude političkih partija, odbio da bude ambasador, ministar pa čak
i predsednik Kolumbije, ali nije odbio da se pojavljuje kao glavni protagonista
u tajnoj diplomatiji. Nije odoleo da se oproba kao neka vrsta diplomatskog
Džejmsa Bonda.
Po
pisanju Karlosa Salinasa de Gortarija, koji je bio predsednik Meksika od
1988. do 1994, Markes je bio taj koji je leteo u trouglu
Meksiko-Havana-Vašington i prenosio poruke od Kastra do Klintona, i obrnuto,
kada je avgusta meseca 1994. godine pretila opasnost da oko 300.000
nezadovoljnih Kubanaca pohrle sa ostrva ka Majamiju. Kastro je zaustavio „invaziju" u zamenu za nekoliko američkih ustupaka oko povećanja
broja viza za Kubance.
Sam
Markes je u privatnim razgovorima tvrdio da je uspeo da iz Kastrovih zatvora
svojim intervencijama oslobodi nekoliko hiljada političkih
zatvorenika. Poznata je njegova uloga kao posrednik između
francuskog predsednika Miterana i Kastra u slućaju pesnika Valjadaresa.
Miteran je bio pod pritiskom francuskih konzervativnih intelektualaca zato što
je održavao prisne odnose sa vladom u Havani koja je zatvorila paralizovanog poetu
Armanda Valjadaresa. Markesovo posredništvo urodilo je plodom.
S
druge strane, Kastro je pronašao u Markesu najslavnijeg karipskog intelektualca
stoleća. Čoveka koji je sustigao popularnost Servantesa i famu Don Kihota.
Od takvog laureata Kubanski lider je dobijao neobjavljene manuskripte, a kada
bi u njima pronašao neku tehničku grešku, kao što je brzina čamca ili sistem za okidanje na pušci, on je svoje ispravke prosleđivao
prijatelju Gabrijelu koji je bio više nego zahvalan. I Fidel je bio zadovoljan
što je ispravljao jednog nobelovca.
Da
li je Markes, koji je na ostrvu imao na raspolaganju jednu vilu i automobil
marke mercedes, poznavao realno stanje u kome su živeli većina
Kubanaca je pitanje koje mnogi postavljaju. Neki na njega daju i odgovore tvrdeći
da Gabo nije hteo da reskira prijateljstvo sa Fidelom javno govoreći o
kubanskim problemima. Na kraju krajeva - nije hteo da mu se „meša u
posao".
Nakon
Markesove smrti saznali smo da je ostavio jedan neobjavljeni rukopis, neki novi
roman, po svemu sudeći. A da li je spremao drugi tom svojih memoara u kojem su mnogi očekivali
da se obelodane odnosi sa Kastrom i ostalim moćnicima? Nakon smrti,
makar neposredno nakon toga, nije bilo ni reči o drugom tomu
autobiografije, ali mnogi se nadaju da će jednog dana izroniti
makar neke zabeleške o tim temama.
Jednom
je Markes izjavio da je on čitavog života pisao samo
jednu knjigu - knjigu o samoći. Možda je mogao da kaže
da je pisao knjigu o moći. Protkano u svim njegovim knjigama je opis, kroz različite
likove i iz raznih uglova, upotrebe i zloupotrebe moći
od strane vođa, raznoraznih patrijarha. Fascinirala ga je moć
kao takva, ali on sam nikada nije hteo da bude moćnik.
A 1.
Susret Gaboa i Fidela
Gabriel
Garsija Markes i Fidel Kastro nisu se poznavali sve do 1977. godine iako su im
se putevi ranije ukrstili. Dogodilo se to tokom 1948, za vreme „el bogotaza",
popularnih protesta u kolumbijskoj prestonici koji su eksplodirali nakon
ubistva nacionalnog lidera Horhea E. Gaitana.
Bogota
je te 1948. godine bila užareni grad. Grad pakao. Mrtvi su ležali na sve
strane, pobunjenici su hvatali policajce i streljali ih na licu mesta dok je
vojska bila nesposobna da kontroliše masu koja je žudela osveti. Usred žestokog
puškaranja, sitan mladić, mršav i prerano brkat, iznenada je izašao iz jedne zgrade tegleći
tešku pisaću mašinu i, sa svim besom iz dubine duše, podigao ju je iznad glave i bacivši
je na pločnik razbio je u hiljade komadića.
Mnogo
godina kasnije, ispred jednog sasvim belog kompjuterskog ekrana, Kastro je
trebao da se priseti dana kada je video Garsiju Markesa po prvi put. Tvrdio je
Kastro, koji se u vreme nereda nalazio u Bogoti na nekoj studentskoj
konferenciji i koji se priključio demonstracijama, da ga je scena s pisaćom
mašinom, čiji je svedok bio, toliko impresionirala da je nekoliko dekada kasnije, u
jednoj havanskoj noći, ispričao događaj Garsiji Markesu koji se skamenio.
- Fidel, to sam bio ja! - uzviknuo mu je Gabo.