Izrael
Rezultati američke politike na Bliskom istoku
Nema mira bez rata
Svet je već navikao na vest koja se neprekidno ponavlja -
Palestinci i Jevreji opet nisu postigli dogovor. Ovoga bi se puta moglo reći da
su rezultati pregovora bili predvidljivi. Nakon priznavanja, početkom
maja, da od dogovora nema ništa, ostalo je da se reši ko je krivac za
takav ishod. Temom se bavi Milan Balinda, urednik Tabloida i dugogodišnji
novinar američkog "Majami Heralda".
Milan Balinda
Možda je donekle vest da iz Sjedinjenih Država
stižu optužbe usmerene protiv Izraela, mada je i to već bilo predvidljivo. Kao
glavni krivac pojavljuje se premijer Netenjahu, odnosno nastavak
izgradnje izraelskih naselja na „okupiranim teritorijama". Odgovori
zvaničnika iz Jerusalima su bili raznovrsni i žestoki, a na njih je Vašington
uglavnom reagovao s porukama da bi Izrael trebalo da „umukne".
Moše Jalon,
izraelski ministar odbrane, hladnokrvno je optužio američkog državnog sekretara
Džona Kerija da je sve vreme bio isključivo zainteresovan da dobije
Nobelovu nagradu za postizanje mira između Palestinaca i Jevreja i to u vreme
kada su američki saveznici širom sveta pod raznim pritiscima i pretnjama.
Ova izjava izraelskom ministra dovoljno je provocirala
Amerikance koji su se javno upitali da li je izraelski ministar posvećen
prijateljskoj vezi između dve zemlje. Čini se da Vašington favorizuje izraelsku
ministarku pravde i šeficu izraelskog pregovaračkog tima, Cipi Livni,
koja je po njihovom mišljenju „uložila velike napore da bi se postigao
mirovni sporazum".
Već neko vreme se smatra da bi Vašington najviše voleo da
umesto Netanjahua u fotelji premijera sedi gospođa Livni. Isto tako, očigledno
je da Vašington toliko želi da se dogovor postigne da su čak pretili Izraelu
međunarodnim sankcijama. Kulminacija tih pritisaka možda je sažeta u izjavi
Džona Kerija da Izrael postaje „aparhajt" država.
Ta je Kerijeva izjava, za koju se on kasnije izvinio, provocirala
ljutite reakcije izraelske strane. Stekao se utisak da je američki državni sekretar
rekao ono što je rekao s namerom da se to čuje, kao i sa planom da se kasnije „blago"
izvini.
Izrael krivicu traži u Palestincima. Abasovo, vođe
Palestinaca, odbijanje da prizna Izrael kao jevrejsku državu koči svaki dogovor
na koje bi Jerusalim mogao da pristane. Izrael kaže da ne može da razume
Amerikance koji ovakvo Abasovo ponašanje tolerišu. Kažu da bi hteli da veruju
da je odbijanje priznavanja Izraela jedan taktički potez kojim Palestinci hoće
nešto za uzvrat da dobiju.
Ako bi Abas priznao Izrael kao jevrejsku državu, to bi za
njega, i skoro većinu Palestinaca, značilo da Jevreji imaju istorijska prava
kao nacija i kao narod, a ne samo religiozna grupacija. To bi takođe značilo da bi jevrejska država moga da postoji barabar sa
palestinskom, a to je, najverovatnije, ono što palestinske vođe ne bi da
dozvole. Kako se sve to nastavlja tokom bezbrojnih pokušaja dogovora kroz
decenije, može se postaviti pitanje da li Palestinci od takvog stava imaju i
finansijske koristi. Odnosno, ukoliko bi priznali Izrael kao državu, izgubili
bi neophodnu finansijsku podršku arapskih i muslimanskih zemalja.
To je suština svih problema, uz kasnije pridodanih zbog
izgradnje naselja, ali možda Vašingtonu na duge staze odgovara neizvesno stanje
da bi nastavili da budu „potrebna" strana u tom delu sveta.
Kerijevo posredovanje u pregovorima doprinelo je
nekim dogovorima, a među njima i o oslobađanju zatočenih i osuđenih
palestinskih terorista. Postoji i dogovor načina na koji će se nastaviti
pregovori koji su, za sada, samo privremeno obustavljeni. Možda bi novi lideri,
„nova krv", na obe strane bili bolje rešenje, ali Džonu Keriju se žuri i
pokušava da izdejstvuje mirovni ugovor sa Abasom i Netenjahuom.
Izraelski ministar inostranih poslova, Avigdor
Liberman, je u Njujorku izjavio da bi on najradije podržao nove izbore za
čiji rezultat je predvideo sebe kao premijera. Kasnije je snizio ton i podvukao
da on ostaje u koaliciji sa Netenjauhuom. Izraelski izbori bi bili prevremeni,
ali ih je jedino moguće izbeći ukoliko bi se reformisala vladajuća koalicija.
Odnosno, partneri bi morali da se promene. Na palestinskoj strani, predsedniku Abasu,
izabran još 2005. godine, termin je završan još pre četiri godine, ali je on u
nedostatku među-palestinskog dogovora još na funkciji. Ipak, i kraj njegove
vladavine se jasno ocrtava. U svemu tome postoji još jedna loša vest -
neslaganje među narodima, palestinskim i jevrejskim, dublje je od nesuglasica
koje postoje između njihovih vođa.
Više od dve trećine izraelskih Jevreja podržavaju
odluku vlade da obustavi pregovore sa Palestincima. U istim ispitivanjima
javnog mnjenja 68 odsto izraelskih Jevreja smatra da je najvažnija tema iz
socijalno-ekonomske sfere, smanjenje razlika u primanjima, izgradnja jeftinijih
stanova, a samo 10 odsto smatraju da je izraelska vojna moć najveći prioritet.
Onih koji misle da je dogovor sa Palestincima od najveće važnosti ima samo 9
odsto. Kako je ovog maja proslavljeno 66 godina od osnivanja moderne države
Izraela, 76 odsto jevrejskog stanovništva reklo je da je zadovoljno postignutim
rezultatima, dok ostatak to nije.
Takođe, 80 odsto njih se ne bi iselilo iz Izraela, a
drugih 17 odsto bi odabrali drugu zemlju kao svoje mesto prebivališta. Sve
skupa, kada je budućnost Izraela u pitanju, 73 odsto Jevreja sebe smatraju optimistima,
dok ostatak nije delio njihov entuzijazam. Tokom proslave godišnjice, koja je
započela paljenjem 12 baklji, svaka za po jedno pleme Izraela, taj optimizam je
bio uočljiv.
Ove godine je po prvi put jedna žena upalila baklje. Bila
je to aktuelna ministarka kulture i sporta, Limor Livnat. Predsednik
Izraela je uoči proslave se u svom obraćanju na ju-tjubu podsetio „sna koji su
imali" kada su stvarali jevrejsku državu i podvukao je da je stvarnost prevazišla
sva očekivanja.
Američki predsednik Obama je, upućujući čestitke,
podsetio da su Sjedinjene Države bile prva zemlja koja je priznala Izrael i da
je danas prva koja pristiže u odbranu jevrejske države. Potom je podvukao da
Amerika podržava rešenje „dve države" gde bi Palestinci i Jevreji živeli
jedni pored drugih. Izrael je skeptičan kada je Obamina politika u pitanju.
Ne smeta im toliko Kerijevu upiranje da ostvari dogovor o
„dve države", koliko im se čini da američki državni sekretar pokušava da posvađa
izraelsku većinu stanovništva protiv manjine koja izraelsku okupaciju smatra gotovim
činom.
Kerijeva „žurba" je ono što talasa unutrašnju
izraelsku politiku koju nije lako razumeti bilo kome koji tamo ne živi. Što se „žurbe"
tiče, Džon Keri kao da se nije upitao zašto i Palestinci i Jevreji već nekoliko
decenija pregovaraju i uvek neko u ključnom momentu te razgovore zaustavi. Da
li je Keri toliko naivan da pomisli da su svi samo na njega čekali da bi
potpisali „trajni mir". A kada se pregovori nastave kroz nekoliko meseci,
njih će, pretpostavimo, kasnije prekinuti Palestinska strana.
Naravno da su Sjedinjene Države jedine koje mogu da „zavrnu
ruku" Izraelu, ali ukoliko neko istovremeno ne pritisne Palestince, od
dogovara nema ništa u skoroj budućnosti. Bez Irana, Saudijske Arabije, Sirije,
Egipta, da navedemo neke faktore, dogovora neće biti.
Pre tri godine, predsednik Šimon Peres je
izjavio početkom maja meseca za Kanal 2 izraelske TV, kada su pregovori
bili pred potpisivanjem, njega je zaustavio premijer Netanjahu i pregovori sa Mahmudom
Abasom su prekinuti. Peres je suspendovao poslednji sastanak. Po iskazima
izraelskog predsednika Abas je bio spreman da prizna državu Izrael u zamenu za
formiranje palestinske države. Izvori iz kabineta premijera Netanjahua poriču
da je Abas bio u tom trenutku spreman da učini bilo koji ustupak Izraelu.
Izvori tvrde da je jedini ugovor koji je Abas želeo da postigne je onaj sa Hamasom,
ratobornom palestinskom grupacijom koja kontroliše Gazu.
Istina je da su se Abas i vođa Hamasa Kaled Mašal
sreli u ponedeljak, 31. aprila, u Kataru. Izvori su podvukli da „bilo ko ko se
dogovara sa ubicom Mašalom" ne želi mir sa Izraelom. Jerusalimu se takođe
ne dopada uloga Vašingtona kada su u pitanju iranske atomske ambicije. Bivši
premijer Izraela, Ehud Barak, je, takođe početkom maja, tvrdio da bi
Amerika mogla da uništi iranski nuklearni program u „deliću jedne noći".
Da bi to bila mnogo lakša operacija nego ona za intervenciju u Siriji. Takođe
je dodao da činjenica da je američka vojna moć oslabila tokom poslednjih
godina, ne bi uticalo na efikasnost njihove intervencije. Jasno je da bi
Vašington želeo da vidi promenu vlasti u Izraelu, ali nema sumnje da bi
aktuelna vlast u Jerusalimu bila naklonjenija američkom predsedniku koji ne bi
bio Barak Obama.
A 1.
Nema kredita za Treći hram
Jedan emigrant iz Etiopije je tužio najveće izraelske
banke jer su odbile da mu odobre kredit za izgradnju Trećeg svetog hrama. Hram
je hiljadama godina bio duhovni centar Jevreja. Prva dva hrama uništili su Vavilonci,
a potom Rimljani. To je uzrokovalo dva egzodusa jevrejskog naroda. Na mestu na
kome se smatra da su se uzdizali hramovi sada stoje dve džamije. Izgradnjom
hrama, veruje se, stići će jevrejski mesija da bi „sredio stvari na ovoj
planeti".
Banke su odbile da daju kredit etiopskom emigrantu uz
obrazloženje da su u ovom trenutku „zauzeti izgradnjom Izraela a ne
Hrama". Etiopljanin je od suda zahtevao da mu se po presudi dodeli odšteta
od 35 miliona dolara koje bi upotrebio za izgradnju hrama. Inače, kao jevrejski
emigrant iz Etiopije u Izrael je došao 1991. godine.