Su(lu)dovanje

Davno izgubljena čast srpskih sudija i državnih tužilaca, i njihova zlodela (60)

U Hrvatskoj heroji, u Srbiji zločinci

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i zbog čega je onda čudno što Evropska unija ne otvara ni jedno poglavlje u pregovorima sa Srbijom, pa ni ono o pravosuđu. O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik uprave u policiji.

Milan Glamočanin

Srpski mediji su saopštili da haški tribunal odbija da na uslovnu slobodu pusti generala Vladimira Lazarevića, osuđenog zbog navodnih ratnih zločina na Kosovu, po komandnoj odgovornosti.

Pred haškim tribunalom ne primenjuje se zakonodatvstvo država iz kojih su okrivljeni, ali je uspostavljena, statutom, mogućnost da osuđeni, nakon izdržane dve trećine kazne, može biti pušten na slobodu. Do sada su svi osuđeni pušteni na slobodu, ako su izdržali dve trećine kazne, u koju se uračunava i vreme provedeno u pritvoru.

Oni, koji su osuđeni za ratne zločine pred Višim sudom u Beogradu, mogu samo da sanjaju zatvorske uslove koje imaju oni kojima sudi Tribunal u Hagu, i borave u pritvorskom odeljenju. Srbi, osuđeni pred hrvatskim sudovima, koji su se prevarili i tražili da kaznu izdržavaju u Srbiji, gorko se kaju.

Zoran Đurđević izdržava kaznu od 13 godina, koju mu je izreklo sudsko veće Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, u posebnom zatvoru, najstrožijeg režima, u Padinskoj Skeli. Protiv njega je u toku još jedan krivični postupak, ali je osuđujuću presudu ukinuo Apelacioni sud u Beogradu, i u ponovljenom postupku svi optuženi su oslobođeni od odgovornosti.

Osuđenik Đorđević, koji je u zatvoru skoro pet godina, stupio je pre 35 dana u štrajk glađu, zbog nesnosnih uslova života i boravka u ovom zatvoru.

U ćeliji provodi dnevno 22 sata, a najviše dnevno dva sata provede ''na svežem vazuduhu''. Osuđene, po blokovima, izvode u šetnju, i ako neki osuđenik, usled starosti, ili nazeba, hoće u toalet, zatvorska straža sve vraća u ćelije! Tako se događa da provedu ''na svežem vazduhu'' samo desetak minuta dnevno. Tamnički život ubrzano skraćuje život.

U novom zatvoru u Padinskoj Skeli osuđenici brzo umiru.

Gospodin Đurđević u pismu Magazinu Tabloid navodi da nesnosnim život u zatvoru čine i zatvorski službenici, pominjući načelnicu Službe za tretman, Daliborku Kujačić i njenog pomoćnika, poltrona Aleksandra Vićentijevića. U Padinskoj Skeli se lakše robija, ako osuđenik ima bogatu rodbinu.

A ratni zločin, kako je to sud utvrdio, gospodin Đurđević je učinio kao dobrovoljac Srpske radikalne stranke. ''Na ratište su nas, iz ispred Ohridske broj 1, ispratili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić''.

Molbu za pomilovanjem gospodina Đurđevića, predsednik Srbije Tomislav Nikolić nije rešio.

Srbija je okrutna prema osuđenim za ratne zločine. Nijedan osuđenik za ratne zločine nije pomilovan aktom predsednika Srbije Borisa Tadića, a ni Tomislava Nikolića! Viši sud u Beogradu, kao prvostepeni, i Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, nije usvojio nijedan zahtev za privremeno puštanje na uslovnu slobodu osuđenih za ratne zločine!

Vredi napomenuti da je predsednik sudskog veća u Apelacionom sudu u Beogradu sudija Siniša Važić, bivši sudija Okružnog suda u Osijeku, državljanin Republike Hrvatske, a zamenik Tužioca za ratne zločine je Bruno Vekarić.

Sudije i tužioci se često slikaju sa predstavnicima Tribunala i haškog tužilaštva. Ponosni su na svoju ''borbu'' protiv ratnih zločinaca. Samo ako su Srbi u pitanju. Tako je sudija Siniša Važić, kao predsednik veća, ukinuo pritvor i presudu optuženom Iliji Jurišiću iz Tuzle, optuženom da je naredio policijskim snagama da otvore vatru po koloni vojnika koji su napuštali garnizon u Tuzli. Ovakvu presudu zahtevao je bivši predsednik Srbije Boris Tadić, i Jurišić je otišao u Tuzlu, i više se ne pojavljuje na suđenju

U Bosni i Hercegovini je 6. januara 2011. godine uhapšen hrvatski državljanin Tihomir Purda iz Vukovara, za kojim je srpsko pravosuđe raspisalo poternicu po optužbama za ratne zločine. Purdi je Sud odredio pritvor do 18 dana i da u tom roku pravosuđe Srbije treba da dostavi u Sarajevo eventualni zahtev za izručenje i svu potrebnu dokumentaciju.

Hapšenje Purde je izvršeno na osnovu Interpolove poternice, zbog sumnje da je počinio krivično delo „ratnog zločina protiv nemoćnih i ranjenih osoba".

Srpsko tužilaštvo za ratne zločine dostavilo je sudu u Sarajevu dokaze o Purdinoj krivici, ali je on pušten na slobodu nakon 57. dana, a po nalogu nesrećnog srpskog predsednika Borisa Tadića. Naime, tadašnja premijerka Hrvatske Jadranka Kosor oštro je napala srpsko državno rukovodstvo zbog hapšenja gospodina Purde, i Tadić je, poput kučeta, podvio rep, i srpsko tužilaštvo je odustalo od optužbe. Na čelu srpskog tužilaštva je zloglasni, ali odlazeći tužilac Vladimir Vukčević, koji je potpisao taj sramni akt o povlačenju poternice za Tihomirom Purdom, koji je od Srbije još dobio i odštetu za 57 dana provedenih u pritvoru.

I dok srpsko tužilaštvo i Ministarstvo pravde - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, predsednici Republike Srbije i odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu i Tužilaštvo za ratne zločine nastoje da na sve načine optužene, a potom i osuđene Srbe za ratne zločine maltretiraju i progone skoro do smrti, u Hrvatskoj o svojim optuženima, koje su morali da izvedu na sud zbog pritiska iz Haga i Brisela, vode računa kao o herojima. Počev od ''generala'' Mirka Norca, kojeg je sud u Rijeci osudio na 12 godina zatvora zbog streljanja civila, kojem je prisustvovao i naredio ih, pa do Branimira Glavaša, kojem je Ustavni sud Hrvatske ukinuo pravnosnažnu presudu i pritvor.

Dana 8. februara 2001. protiv Norca je izdat nalog za hapšenje. Norac je zamolio zagrebačku policiju da mu omogući predaju u Rijeci

Nakon što je udovoljeno njegovom zahtevu, on je pobegao.

Ubrzo nakon toga u Sinju i drugim mestima Dalmatinske Zagore su podignute barikade, odnosno došlo je do blokada saobraćaja nalik na balvan revoluciju. Oni su koincidirali s masovnim protestima u znak podrške Mirku Norcu, kao i protiv „izdajničke" vlade Stipe Mesića i Ivice Račana

Ti protesti su kulminirali u Splitu gde se okupilo oko 100.000 ljudi, a na kojem je učestvovao i tadašnji lider HDZ-a Ivo Sanader, tražeći da se prekine postupak protiv Norca i svih hrvatskih generala, odnosno spreči njihovo izručenje u Hag.

Protesti su duboko podelili hrvatsku javnost - za jedan dio je Norac bio heroj i mučenik, a za drugi dio su protesti bili dio plana ekstremne desnice da se svrgne demokratski izabrana vlast. Norac se predao policiji 22. februara nakon što je dobio garancije da će mu se suditi u Hrvatskoj, a ne u Hagu.

Suđenje je održano u Rijeci, a 24. marta 2003 Norac je proglašen krivim i osuđen na 12 godina zatvora, postavši time prvi hrvatski general koji je od hrvatskog suda osuđen za ratne zločine.

Pismenim putem Vrhovni sud Hrvatske je objasnio presudu rečima da su Norac i Orešković na sastanku doneli odluku o ubistvu civilnih zatvorenika uz javno protivljenje Ivana Dasovića i da je Norac povikao: „Moramo činiti, moramo izvršiti određene egzekucije nad određenim ljudima".

Potom je Norac napustio sastanak, otišao po zarobljenike i odvezao ih s vojnom pratnjom do mesta egzekucije. Prema svedočanstvima on je izdao naređenje da se zarobljenici izvedu iz kamiona i da ih se ubije rečima „Što se čeka?". Kada su Hrvatski vojnici odbili izvršiti naređenje, a nakon što je on ubio zatvorenicu uzeo je drugog zarobljenika i potom izdao naređenje „Pucaj što se ne puca!?". Nakon toga prisutni vojnici su otvorili vatru.

Godine 2004. je Tužilaštvo Haškog suda protiv Norca, kao i protiv generala Rahima Ademija i Mladena Markača podiglo optužnicu za zločine u Operaciji Medački Džep. Godinu dana kasnije Međunarodni krivični sud sa bivšu Jugoslaviju je posebnom odlukom dozvolio da slučaj preuzme hrvatsko pravosuđe. Od proleća 2007. se protiv tri generala vodio postupak na zagrebačkom Županijskom sudu. Norac je proglašen krivim i osuđen na sedam godina zatvora.

Norac je izdržavao kaznu u zatvoru u Glini. Pored zatvora je napravljena kuća u kojoj je on boravio, imao je telefon, kompjuter, internet.Popodne je sedeo u gradskoj kafani. On se u zatvoru oženio, postao je otac, pokrenuo je privatni biznis, i vodio firmu iz zatvora. Posećivali su ga funkcioneri HDZ-a i MUP-a Hrvatske. Njegov boravak u zatvoru trajao je do 25. novembra 2011. godine, kada je izdržao dve trećine kazne!

Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić ukazom je pomilovao penzionisanog ''kapetana'', džeparoša Sinišu Rimca, osuđenog zbog ratnog zločina na pet godina zatvora, iz, kako je obrazložio ''humanih razloga''. Pomenutog Sinišu Rimca Franjo Tuđman je odlikovao najvišim hrvatskim ordenom, i pored činjenice da je njegov zločin šokirao i hrvatsku javnost, jer je učestvovao u ubistvu četvoročlane porodice Zec u Zagrebu, ubivši i dvoje male dece, da bih od porodice koja je imala mesarsku radnju uzeo sav novac. Županijski sud u Zagrebu je obustavio postupak protiv Rimca i njegove zločinačke grupe, iz formalnih razloga, jer su izjavu u policiji dali, navodno, bez advokata.

Vlada Ive Sanadera je preostalim članovima porodice Zec, koji su pobegli u Banja Luku, isplatila 200 hiljada maraka odštete, da bi donekle ublažila nekažnjeni zločin. Kasnije je Ivo Josipović oduzeo odlikovanje monstruoznom zločincu Siniši Rimcu.

Načelo da sa dve trećine izdržane kazne osuđeni za ratne zločine izlazi na slobodu, ne važi u Hrvatskoj za Srbe! Njima se izriču maksimalne kazne. Za masovno ubistvo ''zarobljenika'', odnosno Srba, državljana Hrvatske, Mirko Norac je osuđen na 12 godina. Srbi, koji su komšiji udarili šamar za vreme rata, dobijali su više godina zatvora.

Poslednji slučaj: hapšenje Nasera Orića u Švajcarskoj, žestoka reakcija rukovodstva Bosne i Hercegovine, pokazuju da samo Srbija, i njeno rukovodstvo, počev od nesrećnog Vojislava Koštunice pa do Tomislava Nikolića, s gađenjem gleda na one koji su učestvovali kao branioci SR Jugoslavije za vreme agresije NATO alijanse .

Hrvatima, koji su odgorvarali u Hagu, država je platila sve troškove, generali Gotovina, Markač i drugi dobili su po 20 miliona evra, za sebe i porodice, a kada su došli u Zagreb, dočekani su kao heroji, uz počasni doček, sa gardom, a dočeku su prisustvovali svi - počev od predsednika države, premijera...

Kada je Ramuš Haradinaj iz Haga, nakon oslobađanja od krivične odgovornosti, doputovao u Prištinu, na aerodromu ga je dočekao počasni gardijski vod, premijer Hašim Tači, predsednica nepriznate države Kosovo Jatifeta Jatjaga. i najviši partijski rukovodioci. I ako su Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, privatno, u smrtnoj zavadi, a Tači Haradinajevim duguje krv, doček je bio svečan i spektakularan.

Poznata je uloga Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, Šešeljevih sledbenika. Njihovo pozivanje u sveti rat, slanje dobrovoljaca, crtanje mapa Srbije. Ponašanje Nikolića i Vučića, a da ne govorimo o Šešelju, izazivalo je gađenje većine građana Srbije.

Nikolić i Vučić su se kleli u Ratka Mladića, Radovana Karadžića...

Kada se bivši šef Resora državne bezbednosti Jovica Stanišić vratio iz Haga, niko od državnog rukovodstva nije ga dočekao na aerodromu. Odmah mu je uručen poziv za suđenje za navodnu pomoć pri davanju stana bez konkursne prodcedure: Sudija Gerasimović je tražio i pritvor, ali ga je sprečio Haški tribunal, koji optužene štiti od progona do donošenja pravnosnažne presude.

A kada se bivši načelnik General-štaba Vojske Srbije i Crne Gore general Momčilo Perišić vratio iz Haga, nakon što je žalbeno veće preinačilo presudu pretresnog veća, kojom je general Perišić bio osuđen na 20 godina zatvora, i oslobodilo ga od svake odgovornosti, srpski predsednik je izjavio da nije dočekao generala, jer je bio zauzet ranije planiranim poslovima. (Pekao je rakiju u Bajčetini, a Dragica je čitala svoju prvu knjigu), a Aleksandar Vučić je u Jajincima brojao otete pare. General Perišić nije dobio 20 miliona evra, kao hrvatski generali, već poziv za nastavak suđenja zbog navodne špijunaže.

Dvojac Nikolić - Vučić voli da prlja one koji ne liče na njih.

Nakon desetogodišnje borbe da ne bude izručen Hrvatskoj, kapetan Dragan Vasiljković je izručen na zahtev Županijskog suda u Splitu. Ni srpski predsednik, ni premijer, nisu se tim povodom oglasili. Njih to ne zanima. Njih dvojicu trebalo je izvesti pred streljački stroj, zbog zla koje su, zajedno sa Šešeljem, naneli Srbiji. Oni su pozivali u rat, i dok su mladi nasilno mobilisani i vođeni na front, a vraćeni u kovčezima, oni su se bogatili, i stvorili kapital zbog kojeg bi, takođe, dobili doživotni zatvor.

Srpsko tužilaštvo i pravosuđe je dotaklo dno. Ono vlastima služi kao toalete papir. Da obrišu tragove svojih zlodela, a u zatvore, zbog njihovih ideja, pošalju sve one u koje se upre prst da su krivi.