Postdemokratija

Izborne špekulacije

Nije Vučić bez razloga zabrinut. To što uporno upozorava svoje birače da neće biti lako pobediti i da s toga obavezno svi moraju izaći da glasaju, nije samo taktika. Ako ne glasaju baš svi njegovi on je zaista u problemu, jer oni koji već nisu za njega sigurno neće to ni biti. Istina, opozicija trenutno ne može da ga pobedi, ali on ipak može izgubiti, ako ne vlast onda moć, a to je za njega isto, konstatuje Mile Isakov, Tabloidov kolumnista, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Nisu ni Koštunica, ni Nikolić pobedili Miloševića i Tadića, nego su ovi izgubili zbog svoje katastrofalne politike i neispunjenih obećanja. Tako će biti i sa Vučićem, samo je pitanje dana kada će ga stići kazna. Neizvesno je jedino da li će se njegov režim sasvim urušiti već na ovim izborima ili nešto kasnije, ali svakako će posle njih biti znatno slabiji, što je takođe poraz. Krenuo je Vučić u vanredne izbore sa namerom da još više ojača svoju poziciju, a dobiće rezultat koji će ga oslabiti, a to je za njega ravno porazu. Moraće da daje mnogo veće ustupke partnerima, i spoljnim i iznutrašnjim, što će početi da kruni njegov autoritet i samopouzdanje, a onda i vlast. Precenjujući svoju moć, sam je ubrzao svoj kraj.

Istorija sa prevremenim izborima se ponavlja ali i ubrzava, pa je tako Tadić trajao tri godine kraće od Miloševića, a sve govori da će Vučić još kraće. Vreme mu, dakle, neumitno ističe, on to zna i zato panično upozorava i gotovo pred svojim biračima da nema opuštanja ni jednog trenutka.

Problem je, međutim, u tome što mnogi od njih nešto očekuju od njega konkretno za sebe već na ovim izborima, a nije moguće sve ih zadovoljiti. Kao što nije moguće zadovoljiti ni sve koalicione partnere koje je okupio radi glasova njihovih istomišljenika, jer su njihovi interesi i ciljevi nespojivi.

Nije vlast harmonika pa da je samo razvlačiš u nadi da ćeš pritiskajući nasumice sve tipke dobiti skladnu melodiju. Ne može se takvom svirkom očekivati da svi igraju po istom taktu, jer takta nema. Tako se proizvodi samo nepodnošljivi pisak od kojeg će se svi razbežati. Kao golubovi sa aaaaaaaaaaaaaaJelačićevog trga u Zagrebu, pošto su u spomenik Banu ugrađeni ultrazvučni senzori visoke frekvencije da ih rasteraju, kako ne bi srali po tom simbolu hrvatske državnost. Onaj ko ima moć može da radi šta god hoće, ali ne može dogod hoće. Jednom to mora prestati.

Može taj da laže i obmanjuje narod jedno vreme, ali ne može sve vreme. Prevara kojom Vučić stiče podršku i glasove od različitih slojeva društva i grupa građana, čiji su interesi različiti, često i suprotstavljeni, biće svakako otkrivena i on će biti prezren od većine birača, samo se ne zna kad, tako da se to može dogoditi i na ovim izborima. Čak i kad bi sve bilo kako on govori, prosto nije moguće ispuniti sva obećanja kada se daju svima šakom i kapom, a često nije ni izvodljivo ispuniti jednima a da se ne zameriš drugima. Nema šanse da kupiš poverenje i prozapadnih i proruskih glasača, i onih koji ne daju Kosovo i onih koji bi ga pustili niz vodu radi evropskih integracija. I radnika i kapitalista. I zaposlenih kojima se spremaju otkazi i onih koji traže posao. I penzionera koji, naviknuti da svašta podnose, manje pate zbog toga što su im penzije smanjene, koliko zbog toga što više ne mogu da pomažu svoju slabo plaćenu decu i nezaposlene unuke.

U to smo se već uverili devedesetih, ali i početkom novog milenijuma. Miloševiću je dugo polazilo za rukom da mu veruju i komunisti i nacionalisti, da i jedne i druge drži u uverenju da je on jedan od njih, a da sa onima drugima samo koketira da bi ih lakše preveo žedne preko vode.

Jedno vreme. A onda su se i jedni i drugi razočarali i okrenuli protivv njega. Tako je pobedio DOS sastavljen i od levičara i desničara, monarhista i republikanaca, proletera ali i privatnih preduzetnika, pa i tajkuna, koji nisu imali ništa zajedničko osim protivljenja njemu. Svi su ga smatrali izdajnikom, jedni zbog toga što je izneverio socijalističko uređenje, drugi, obrnuto, zbog toga što nije uveo kapitalizam, a treći zato što nije priznavao kralja. Jedni zato što je ušao u rat, drugi zato što ga nije dobio. Jedni zato što je razbio Jugoslaviju, a drugi zato što ju je branio i što je zadržao to ime i kad se ona raspala. Zašto? Pa zato što je svima govorio ono što su želeli da čuju ili im indirektno davao nadu da će biti baš tako kako su oni očekivali. Zato na kraju nije bilo nikako.

Poučen ovim iskustvom Vučić pokušava da to predupredi tako što će sam izigravati i Miloševića i DOS. Da vlada manipulišući sa svima kao Sloba Sloboda, ali i da pripremi kopiju DOS-a, kao odstupnicu. Sa jedne strane optužuje opoziciju da će se svi udružiti protiv njega, bez obzira na međusobne razlike, a sa druge strane on pravi baš takvu papazjaniju okupljajući pod svoju zastavu evroatlanskih integracija sve, od partizanske levice, poput Vulina i PUPS-a, četničkih monarhista, Vuka i Velje, preko tajkuna poput Karića, do mešetara kao što je Rasim i konačno protivnika EU, kakav je Nenad Popović. I traži jedinstvo. Kakvo jedinstvo? Oko čega? U čemu su svi ovi lešinari jedinstveni osim u bolesnoj želji da doživotno budu u vlasti? Srbija pobeđuje, uzvikuju u glas svi ovi paraziti, koji su bili u svakoj dosadašnjoj vlasti a besramno ponavljaju kako su sve bile gubitničke. Kad oni kažu da Srbija pobeđuje, oni misle na sebe, oni će ponovo u vlast i to je pobeda. Oni su Srbija koja pobeđuje, bez obzira šta će biti sa Srbijom. Vučić je Srbija, a šlepa ih sa sobom zato da bi on izgledao bolje. Samo u tom društvu on je politička i moralna gromada, on je pobednik.

A "Srbija pobeđuje" kao što smo onomad pobedili NATO. I sankcije. Pa i onda smo više ličili na pobednike, bar smo stajali uspravno dok su bombe padale. Sad puzimo moleći da nas ti isti koje smo pobedili kupe za tepsiju ribe. Plaćamo im da bi nam udelili milostinju tako što će nas zaposliti u njihovim ekspoziturama za mizernu platu i bez ikakvih prava. Koga sad tako ponižena i skarabudžena Srbija može pobediti, osim sama sebe? Kako to Srbija pobeđuje dok svi gubimo? Šta je Srbija ako to nisu njeni građani? A njeni građani su gubitnici, koji svakim danom sve više gube, dok im premijer obećava bolje dane, malo sutra. Sve su manje plate i penzije, a dugovi sve veći. I građana i države koja pobeđuje. Dokle?

Dok god budemo pristajali da nas vlast ubeđuje kako nam odlično ide i kako će biti sve bolje, dok mi sve teže sastavljamo kraj s krajem. Ajde, recimo, da ne možemo znati da li će zaista biti bolje, pa da smo zbog toga strpljivi. Ako je krenulo. Ali, nije, toliko znamo jer osećamo to na svojoj koži. A, ako znamo da nije tačan prvi deo, da ide na bolje, onda je valjda jasno da ni drugi deo, odnosno obećanje da će nam biti sve bolje, prosto ne može biti tačno. Ne moramo znati mnogo ni o politici, ni o ekonomiji, ne moramo se razumeti ni u stranačke procente kojima se vlast i opozicija služe da bi predstavili stanje kao dobro ili loše, jer sami najbolje znamo kako nam je.

Treba samo da saberemo dva i dva, pa da nam bude jasno da ako nam nije bolje, ne može biti sve bolje. Da bi sutra bilo sve bolje, moralo bi već danas da je bolje nego juče, a vidimo da nije. Prema tome, nema šansi da onaj ko tvrdi da nam nikad bolje nije išlo, potraje, ma kakve mu šanse davale agencije koje se bave predviđanjima izbornih rezultata, jer one funkcionišu po istom principu, što je babi milo, to joj se i snilo.

Poslednja istraživanja, na primer, kažu da bi u ovom trenutku na izbore izašla samo polovina birača od svih koji imaju pravo glasa, tačnije nekih 53 procenta. Od te polovine Vučić bi dobio polovinu glasova (49,5%), što stvara privid o njegovoj ubedljivoj pobedi. Uopšte ne konstatuju činjenicu da je to tek četvrtina od ukupnog broja glasača u Srbiji, dakle da on trenutno ima čvrstu podršku kod 25 posto biračkog tela i preko toga više ne može.

To, naravno, nije malo, ali nije ni nedostižno kao onih 50%, sa kojima nam se uporno maše pred nosom. Jasno je da nikad neće svi izaći na birališta, ali ako bi izašlo više od 60 ili 70%, što se događalo, ta njegova četvrtina bi predstavljala tek nešto preko 30 procenata. I to bi bila impozantna prednost, ali ni blizu lagodne većine u Parlamentu kakvu je do sada imao. U naručenim javnim saopštenjima agencija za ispitivanje javnog mnenja dalje se navodi da bi cenzus prešlo još samo pet stranaka, SPS sa oko 10%, i DS, SDS-LDP, Radikali i DSS-Dveri, svi sa po 6-7 postotaka.

Nigde ni traga ostalim partijama i pokretima, koje istina nemaju neke velike šanse, ali neke od njih možda ipak mogu da dobace do cenzusa, što bi bitno promenilo raspodelu poslaničkih mandata, na štetu najbolje plasiranih. I u tome je kvaka, zato se ni ne pominju, da se ne bi videlo koje od alternativnih ponuda ipak imaju šansu, jer bi to moglo da motiviše neopredeljene birače da ih podrže. Ako bi cenzus mogle preći, recimo, "Levica Srbije" Borka Stefanovića i Pokret "Dosta je bilo" Saše Radulovića, bilo bi znatno manje poslaničkih mesta za raspodelu pobednicima, odnosno za SNS i Vučića. Čak oko trideset.

Ako nema izveštaja kako mali trenutno stoje, odnosno njihovih procenata, za pretpostaviti je da nisu ni blizu cenzusa, pa bi mnogi birači mogli odustati od glasanja za njih da njihovi glasovi ne bi bili bačeni uzalud, odnosno pripisani upravo onima kojima bi najmanje želeli da ih daju.

I obrnuto, kad bi se znalo da su blizu, na oko 4% kako neka druga istraživanja beleže, bilo bi mnogo onih koji bi ih podržali jer žele nešto novo i drugačije. Kada bi se to dogodilo, kada bi oni kojima je pun kufer Vučića, ali i svih bivših, svojim glasovima omogućili prolaz još nekim listama, bilo bi to dvadesetak poslanika manje za SNS, što bi znatno promenilo odnos snaga u Skupštini i vlast uopšte. Bio bi to ozbiljan poraz Vučića, koji bi i tako mogao da skrpi nekakvu vladu, ali koja bi funkcionisala kao teški bolesnik na aparatima za preživljavanje. Prema tome, ništa još nije gotovo, a vremena da saznamo pravo stanje stvari i opredelimo se ima dosta.