Bliski istok

Na Bliskom istoku čiste se teritorije od islamista, ali nema mira

Ove će godine biti još gore

Građanski rat u Siriji, koji je ušao u šestu godinu, doveo je do svetske nestabilnosti i moraće ubrzo da se okonča.Radi se na tome da se to dogodi tokom ove godine, ali su na Bliskom istoku i široj okolini već u pripremi drugi oružani sukobi. Takozvana Islamska Država, prepoznajući svoj poraz na bojnim poljima u Siriji i Iraku, već organizuje novi front na Severu Afrike. U Iraku će se stvoriti politički i vojni vakum kojim će hteti da ovladaju i suniti i šiiti, a preko njih sukobiće se Iran i Saudijska Arabija. Umišljeni turski sultan Redžep Tajip Erdogan nastaviće da sanja novu Otomansku imperiju sve do sudnjeg dana svoga života. Hezbolah će pokušati vojne ekskurzije na izraelsku teritoriju, a i Hamas, nakon što ponovo prokopa tunele ispod kamenja i peska, krenuće u samoubilačke napade s ciljem da ceo svet osudi Izrael zato što se „neumereno brani", tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Više od četvrt miliona Sirijaca izgubilo je živote u oružanim sukobima koji su započeli kao mirni anti-vladini protesti, a prerasli u opštu klanicu. Više od 11 miliona morali su da napuste svoje domove. Pro-demokratski protest buknuo je marta 2011. u gradu Dera na jugu zemlje i to nakon hapšenja i mučenja nekoliko tinejdžera koji su na zidu škole ispisali grafite s revolucionarnim parolama. Potom, nakon što su bezbednosne snage otvorile vatru i ubile nekolicinu demonstranata, veći broj Sirijaca izašao je na ulice. Već u julu iste godine na stotine hiljada ljudi zauzeli su ulice sirijskih gradova i tražili ostavku predsednika. Onda su neki demonstranti uzeli oružje u ruke, prvo s namerom da se odbrane, a potom da bi iz svojih lokalnih zona izbacili bezbednosne snage. Sve je to postepeno eskaliralo u organizovane sukobe, započeo je građanski rat i 2012. borba je stigla do glavnog grada Damaska i drugog po veličini, Alepa. Ujedinjene Nacije objavile su da je do juna 2013. u sukobima živote izgubilo 90.000 ljudi. U avgustu prošle godine broj mrtvih je dostigao cifru od 250 hiljada.

Borbe su postale mnogo više od sukoba onih koji su bili protiv predsednika Asada i onih koji su bili za njega. Rat se obojio sektaškim nijansama gde se sunitska većina suprotstavljala vladajućoj manjini alavita, verzije šiita, a onda su se u sve to umešale regionalne snage i svetske sile.

Stvaranje Islamske Države doprinelo je ratnom haosu, a i Kurdi su shvatili da im je stigao trenutak „biti ili ne biti". Jedna komisija Ujedinjenih Nacija prikupila je dokaze da su sve snage u sukobima počinile ratne zločine, uključujući ubistva civila, mučenja, silovanja i kidnapovanja. Takođe su izneseni dokazi da su civili izloženi patnjama, kao što je nedostatak hrane, vode i medicinske nege, a sve za vreme opsada naseljenih mesta kao metode rata. Džihadisti Islamske Države optuženi su za primenu terora zbog stotine javnih pogubljenja, spaljivanja, sakaćenja i odrubljivanja glava. U pogubljene uvršćeni su i neki zapadni taoci. Avgusta 2013. ispaljene su na neka predgrađa Damaska rakete napunjene nervnim gasom sarin. Tom prilikom živote je izgubilo na stotine ljudi.

Nakon pretnje američkom vojnom intervencijom, i pod pritiskom Moskve, Damask je pristao da preda međunarodnoj zajednici sve rezerve bojnih otrova. Neke vrste otrovnih gasova su kasnije sporadično korišćene tokom sukoba, a Islamska Država je koristila bojni otrov napravljen „u kućnoj radinosti" prilikom napada na grad Mareju, na severu zemlje, avgusta 2015. Više od 4,5 miliona Sirijaca pobeglo je iz zemlje, najviše žene i deca. Većina je stigla u Liban, Tursku i Jordan, a par stotina hiljada zatražilo je spas u Evropi. Dodatnih 6,5 miliona ljudi raseljeno je unutar same Sirije. U građanskom ratu, osim Sirijaca, učestvuju mnogi strani borci. Džihadisti Islamske Države imaju u svojim redovima i evropske i, u manjem broju, američke državljane.

Libanski Hezbolah, saveznik režima u Damsku, drži pod svojom kontrolom značajan deo Sirije, tu su i Kurdi iz Iraka i Turske, američke specijalne jedinice, iranski „savetnici", ruski avijatičari, pojavljuju se i jordanski avioni, a najverovatnije da ima i izraelskih obaveštajaca. Saudi traže način da se direktno umešaju, a Turska je, nakon što je oborila ruski avion, preuzela obazrivije korake. Tu je, naravno, i Al Kaida sa svojom ispostavom Al Nusra. Bilo bi sve to još gore kad Moskva i Vašington ne bi obuzdavali svoje pulene.

Istovremeno Rusija i Amerika pokušavaju da suprotstavljane snage dovedu za pregovarački sto. Sve osim islamskih džihadista čija je sudbina već zapečaćena i koji će morati da kažu „zbogom" svom kalifatu u tom delu sveta. Čišćenje će preuzeti Asadova vojska, a on će tako poboljšati svoju poziciju za pregovaračkim stolom, i to uz rusku pomoć i Kurdi, koji će takođe postavljati pregovaračke uslove, a uz američku asistenciju. Ta uloga Kurda neće se ni malo dopasti Turskoj. Turski problem je njihov predsednik Erdogan koji ne samo da se veoma zamerio Rusiji, već ni Vašington ne može da ga podnese, a svojim ucenama po pitanju izbeglica smučio se i liderima Evropske Unije. To što nije pametno destabilizovati tako veliku zemlju kao što je Turska, ne znači da Erdogan nema zbog čega da brine. Preigrao se, precenio svoju snagu, a potcenio Rusku i Američku, dva centra moći koji su se već makar prećutno dogovorili da će ga „sačekati na krivini". Moskva zbog oborenog aviona, Vašington jer je tim obaranjem doveo NATO u veoma nezgodnu situaciju. Erdogan je, da bi proširio svoj uticaj u tom delu sveta, hteo da smakne režim Bašara al-Asada, i u tome je imao podršku Saudijske Arabije, Katara, Jordana, Amerike, Francuske i Velike Britanije, ali su Rusija i Iran, kao i Hezbolah, stali na Asadovu stranu i stvari su se u mnogome iskomplikovale.

Krajnji mogući scenario je da Asadov režim ostane na vlasti u minijaturnoj državi alavita na sredozemnoj obali, a možda čak i s njim na čelu. U susedstvu bi bila država sirijskih sunita, a šta će biti sa Kurdima nije baš najjasnije. Koju vrstu države, ili autonomije, će osvojiti u prvom momentu nakon postizanja dogovora uglavnom zavisi od centara moći, uključujući i Iran.

Politika američke administracije preuranjeno je odlučila da je vreme da Sjedinjene Države napuste Bliski istok da bi se posvetile zoni Pacifika. To će se i dogoditi za oko 10 ili 20 godina kad nafta više ne bude važan faktor, ali ne u ovom trenutku. Čim jake države pređu na druge izvore energije, a na tome intenzivno rade, Arapi koji nemaju ništa drugo osim nafte, biće manje važan faktor. Odnosno, moći će još neko vreme ostati u igri jer poseduju bogata ležišta fosfata, ali to je otprilike sve što imaju od prirodnih bogatstava. U međuvremenu, osim nekoliko izuzetaka, nisu razvijali svoje ekonomije i trošili su vreme i novac na teško razumljive religijske rasprave i ratove. Pojas Gaze, na primer, kažu stručnjaci, već je mogao da postane mediteranski Singapur da su Palestinci na tome radili s novcem koji im je bio na raspolaganju.

Istini za volju, greške su pravljenje na svim stranama. Na prvom mestu su Sjedinjene Države koje su dobile rat u Iraku, a onda su uradile ono što skoro uvek rade, napustile su zemlju koja nije bila spremna da sama sobom upravlja. Odmah je nastao sukob između iračkih šiita i sunita. Iz tog sukoba rođena je i Islamska Država. Sada je plan Turske i Saudijske Arabije da stvore od multikulturne Sirije, u kojoj je živelo od 14 do 18 odsto šiita (uključujući alavite), pet odsto hrišćana, 10 odsto Kurda i 60 odsto sekularnih sunita, naprave talibanske emirate. Čak i kad bi moglo (biti dogovoreno), ne bi moglo jer bi etničko čišćenje odmah započelo. Sektaški sukobi odvijaju se i u Jemenu gde su se preko grbače stanovnika sukobili interesi Irana i Saudijske Arabije. Saudi, uz korišćenje svoje superiorne vojne avijacije, pomažu sunitima u borbi protiv Huti pobunjenika koji su pod okriljem Teherana. Ovi sektaški sukobi nastaviće se tokom čitave ove godine i najpre u Siriji i Jemenu, ali će regionalni moćnici i dalje međusobno izazivati širom Bliskog istoka, a koristeći druge zemlje koje će „po njihovom nalogu" voditi ratove. Sektaštvo je utkano u tkivo savremenog Bliskog istoka gde je i predsednik tako velike zemlje kao što je Turska pre svega sektaški lider.

Početkom aprila iračke trupe su, uz pomoć lokalnih sunitskih plemena i Kurda, uz podršku američke avijacije, bile u ofanzivi da od ID povrate drugi po veličini grad u zemlji, Mosul. To je grad u kome je vođa džihadista Abu Bakr al-Bagdadi juna 2014. proglasio stvaranje Islamske Države. Mosul je tri puta veći od grada Ramadi koji je oslobođen na samom početku ove godine. U Siriji džihadisti su proterani iz arheološki poznatog grada Palmira dok se u ostatku zemlji uglavnom poštuje dogovor o prekidu neprijateljstva između vladinih snaga, pobunjenika i Kurda. U rezoluciji Ujedinjenih Nacija, u kojoj nema ni reči o sudbini Bašara al-Asada, zacrtan je period od dve godine tokom kojeg bi trebalo da se formira privremena vlada, a nakon toga bi sledili izbori. U svakom slučaju, očekuje se da će mir u Siriji zavladati do kraja ove godine. Islamska Država preseliće se na sever Afrike, u Libiju, gde već imaju svoje „ispostave" u centralnom gradu zemlje, Sirti. U Libiji je sastavljena „vlada jedinstva", ali postoji značajan vakum moći i nema stranih trupa koje bi mogle da se suprotstave stvaranju novog kalifata islamista.

Ako ID počne da raste u Libiji, biće ugroženi izvori nafte, kao što će biti ugrožena i bezbednost Evrope. Italija se nalazi na pola dana plovidbe od libijske obale. Francuska je već poslala izviđačke avione da prate razvoj događaja. Sjedinjene Države su prethodno, prošlog novembra, ubile vođu ID u Libiji, a primećeno je kretanje američkih specijalnih snaga u pojedinim oblastima zemlje. Jednom rečju, priprema se teren za okršaje koji će sigurno, tvrde stručnjaci, započeti do kraja ove godine. Verovatno će Francuska i Britanija biti istureni deo anti-ID koalicije, jer će Vašington učestvovati samo onoliko koliko je potrebno sve dok, u januaru sledeće godine, novi američki predsednik ne položi zakletvu. Ove godine takođe će doći do ponovljenih sukoba između Izraela i palestinske vojne frakcije, Hamasa. Borbe su se vodile 2008, 2012. i 2014, ali je prošla bila „najmirnija godina" još od vremena Druge intifade iz 2000, po tvrđenju pripadnika izraelske odbrambene elite. Bez sumnje, Hamas je intenzivirao kopanje tunela u koje ulažu na hiljade dolara, a sa ciljem da budu u mogućnosti da se infiltriraju u Izrael. Takođe obnavljaju svoje raketni arsenal. Samo sukob sa Izraelom, u kome su 2014. imali preko 2.000 mrtvih, može da održi Hamas „u igri".

Palestinski predsednik Mahmud Abas, koji je 80 godina star, preokrenuo je svoj četvorogodišnji mandat nakon izbora iz 2005. u desetogodišnju vladavinu. Ali, talasi napada noževima, gaženja automobilima i sukoba na prostoru Zapadne obale, ukazuju da su militantni Palestinci već umorni od Abasove „diplomatske intifade".

Po poslednjim ispitivanjima palestinske javnosti, dve-trećine hoće Abasovu ostavku. Moguće je da se izbori odigraju tokom ove godine.

U Turskoj neće biti izbora, ali će se zato stvarati uslovi za građanski rat. A to će se kad-tad i dogoditi ukoliko Erdogan ne ponudi Kurdima ozbiljne ustupke. Ukoliko turski predsednik nastavi s verovanjem da probleme može da reši silom, mnogo će se prevariti. Još jedan važan događaj predviđen je za ovu godinu, a to su američki izbori. Sledećeg 8. novembra znaće se ko će sedeti u Beloj kući i, manje više, kakva će se spoljna politika sa tog mesta voditi. Ukoliko to bude Hilari Klinton, za očekivanje je da će insistirati da završi započeti posao u Libiji, posao iz vremena kada je bila Državna sekretarka. Ukoliko to bude Donald Tramp koji je obečao da će zabraniti ulaz muslimana u Sjedinjene Države, ne zna se šta će se dogoditi. U svakom slučaju, ako u Belu Kuću uđe Republikanac, za očekivanje je veće uplitanje Vašingtona u događaje na Bliskom istoku i susedstvu tog dela sveta.

Mnogi žale za „dobrim starim vremenima" kada su u arapskom svetu dominirali diktatori. To, mada u kuloarima, čak tvrde i političari sa zapada. Ali, da li je to bilo baš tako? Bilo je lako rugati se arapskim diktatorima, naročito kada se nije bilo u njihovoj blizini. Nosili su tamne naočare, pozlaćene, ili narodnjačke, uniforme, a njihovi ogromni portreti dominirali su vidicima. Bili su to ljudi kao Sadam Husein, sirijski Hafed al-Asad ili pukovnik Muamer Gadafi. Za strance su to bili karakterni likovi, za strance koji nisu zalazili u njihove zatvore i sobe za mučenje. Danas ih se mnogi sečaju sa nostalgijom tvrdeći da je u vreme diktature bilo mira. Mira jeste, ali po ogromnu cenu ličnih sloboda. Smatralo se da samo diktatori mogu da vladaju Bliskim istokom. Razbili bi tu i tamo poneku glavu, ali je bilo mira. Međutim, u slučajevima arapskih diktatura, ovako razmišljanje je suštinski pogrešno. Da nisu oboreni, nakon njihovog „prirodnog nestanka" situacija bi bila ista kao danas. Oni nisu gradili sistem, institucije i sve ostalo što je potrebno da bi nakon njihove smrti život bio nastavljen u miru.

U slučaju Sadama Huseina, koji je bio predsednik ili zamenik tokom 35 godina i kraj njegovom vremenu već je bio blizu. U slučaju Gadafija, koji je bio „brat vođa" tokom 42 godine, takođe se nazirao kraj. Kada se uspostavi da je „besmrtni vođa" ipak smrtan, i kada nije obezbeđen kontinuitet, nastaju nesagledivi i krvavi problemi. Despoti imaju opsednutost da eliminišu konkurenciju, da monopolišu vlast i da nikome ne veruju. Obično diktatori izaberu opciju da ništa ne pripreme za vreme nakon njihove smrti, jer ih nije briga šta će se dogoditi posle njih sve dok u njihovo vreme oni ne moraju da popuštaju. Krvoprolića u Iraku i Libiji najverovatnije bi se dogodila ranije ili kasnije, a Zapadne intervencije su ih samo ubrzale. U nekim drugim ne-arapskim zemljama diktatori su pokušali da obezbede kontinuitet društva, ali im nije baš najbolje ispalo. A u nekim, kao u Španiji, prelaz sa diktature na demokratiju bio je miroljubiv. Slično se dogodilo i u Latinskoj Americi. U slučaju Bliskog istoka, mišljenja su pojedinih analitičara, odnosno nekih delova tog regiona - postoji otpor svakoj i bilo kakvoj vladavini.

Andru Basevič, cenjeni istoričar, je u nedavno objavljenom članku u reviji Politiko magazin, sažeo najvažnije karakteristike današnjeg Bliskog istoka. Po njemu to bi bilo sledeće: „...ID nastavlja da drži delove velikih teritorija u Iraku i Siriji. Građanski rat bukti u Jemenu. Turci se tuku sa Kurdima. Nova 'vlada jedinstva' sponzorisana od strane UN muči se sa postizanjem autoriteta u Libiji. Vojna diktatura kontroliše Egipat. Haotični trk sirijski izbeglica ka Evropi i drugim stranama. Talibani su još u Afganistanu, terorišu i Pakistan. Nastavlja se nasilje između Palestinaca i Izraelaca..."

Sve ovo, a i još toga, vode profesora Baseviča do zaključka da američko uplitanje u tom delu sveta nije dobro funkcionisalo, nije donelo mir i često je imalo sasvim suprotan efekat. Dodaje da Amerika pati od „kolektivne naivnosti". Naivni su, kaže profesor, jer njihovi lideri „veruju da mogu da zanemare istorijske snage koje deluju u regionu". Dodaje da su naivni, jer veruju da vojna sila poseduje dovoljno mudrosti da usmeri te istorijske snage. Još je Ronald Regan sažeo strategiju Hladnog rata: „Mi pobedimo. Oni izgube", ali se i to pokazalo isuviše naivnim. A možda najveću grešku Amerikanci čine kad očekuju da će njihove „dobre namere" u svetu biti primljene sa simpatijama.

A 1. Ubijen poznati sirijski ljudožder

Kaled al-Hamad, takođe poznat pod imenom Abu Sakar, sirijski pobunjenik koji je 2013. godine „osvojio" jutjub gledaoce sa odvratnim video zapisom koji prikazuje kako iz tela poginulog vojnika iseca srce i jetru i potom ih jede sirove, ubijen je iz vatrenog oružja 5. aprila, javila je organizacija Sirijski posmatrači za ljudska prava.

U trenutku pogibije al-Hamad je pripadao Al-Nusra frontu, frakciji Al-Kaide. U tu terorističku organizaciju prešao je pre otprilike godinu dana. Upućeni misle da je najverovatnije ubijen u „sređivanju nekih razmirica". Video snimak koji ga je napravio „zvezdom" prikazuje ga u uniformi pobunjeničke grupe Faruk brigade. Stajao je iznad uniformisanih tela u jednom jarku i rečima ispoljavao svoje nesuglasice sa predsednikom Bašarom al-Asadom.

Potom je izvadio nož i rasporio mrtvog sirijskog vojnika i isekao mu srce i jetru, podigao ih ka kameri i izjavio: „Kunem se Bogu da ćemo jesti vaša srca i vaše jetre, vama vojnicima psa Bašara". Potom je prineo srce ustima i odgrizao jedno parče.

Pre jedno dve godine Državni univerzitet Mičigen objavio je studiju po kojoj se kuru, nervno-degenerativni poremećaj koji se asocira sa kanibalizmom, pojavio u Siriji, i da je uzrok par desetina ubistava. Kuru poremećaj izbio je u muslimanskoj zajednici među sirijskim pobunjenicima za koje se sumnjalo da su jeli ljudska sirova srca. Dvojica ljudoždera su završili u bolnici i kasnije su prebačeni u Nemačku na lečenje