Kontranapad

Svetlost i tama srpskog sporta u 2016. godini

Sportskim heroizmom protiv mafijaša

Proteklu godinu ćemo pamtiti po kontrastima vrednosti i sjajnih rezultata koje su nam doneli naši najistaknutiji sportisti i kadrovskim manipulacijama političke elite u sportskim institucijama. Da je živ, veliki Srpski pisac Borislav Pekić bi rekao da je za nama još jedna godina u nizu koje su nam pojeli skakavci. Frustracije koje nam uzrokuju udari turbulentnih vremena sa lošim vlastima i nametnutim, pa zatim uspostavljenim i ojačalim kapital kriminogenim sistemom i uništenjem svih vrednosti na kojima se zasniva ljudska zajednica, zastrašujuće pretnje globalnih procesa, rastućeg terorizma i opšteg nasilja, refleksije surovih ratova u svetu, kao i posledice razaranja na ovim prostorima u nedavnoj prošlosti, povremeno ublažavamo utehama koje nam donose uspesi naših pojedinaca ili kolektiva na međunarodnom planu.

Miroslav Vislavski

Godina koju ispraćamo je u srpskom sportu upečatljiva po (ne)očekivanom bilansu od osam medalja na Olimpijskim igrama u Riju, od kojih su četiri osvojene u kolektivnim sportovima. Zlato vaterpolista, srebro za mušku i bronza za žensku košarkašku selekciju, te bronza za odbojkašice, su rezultat kakav ni najveće sportske sile nisu postigle u ekipnim disciplinama. Još od Los Anđelesa 1984 mnoge Igre su protekle bez naših rvača na postolju od (Trstena i Lisjak, zlato i Memišević srebro), da bi Štefanek vratio rvanje među olimpijske pobednike. Srebrnim odličjem Tijane Bogdanović, potvrđena je medalja Milice Mandić od pre četiri godine u Londonu za naš tekvando. Nakon srebrne medalje Milana Janjića iz 1984, kajakaški dvojac Tomićević-Zorić je doneo srebro iz dalekog Brazila. Mada razočarana postignutim, Ivana Španović je nakon šest decenija od srebra Ivana Gubijana, donela prvu bronzanu medalju za našu atletiku. Tamo gde smo s velikim razlogom očekivali medalje, nije se uspelo. Tenis, streljaštvo i veslanje su ovom prilikom bili bez uspeha. U svakom slučaju, najveći uspeh srpskog sporta od raspada SFRJ mereno osvojenim medaljama, ostvaren je ove godine u Brazilu. U godini za nama, vaterpolisti i odbojkaši su osvojili Svetske lige u svojim sportovima, Novak Đoković je trijumfovao na dugo željenom Rolan Garosu, Ivana Španović je obarala rekorde i bila pobednik u Dijamantskoj ligi, briljantne trenutke su imali plivači, džudisti, strelci...

I druga događanja na sportskoj sceni su privlačila pažnju široke javnosti. Kadrovska pomeranja u savezima i sportskim institucijama su tokom 2016. bila česta tema široke javnosti. Svakako da su izbori u fudbalskoj organizaciji imali prvorazredan značaj. Dugogodišnji čelnik FSS, Tomislav Karadžić je morao da podlegne političkim pritiscima i svoje mesto predsednika ustupi Slaviši Kokezi. Tole nikada nije opovrgao optužbe na račun svog naslednika, kvalifikujući ga narko dilerom, makroom i kriminalcem. Pod pritiskom Aleksandra Vučića i njegovih jastrebova, najmoćniji sportski savez je predat u ruke naprednjačkoj strukturi, koju simboliše Kokeza, blizak srpskom Diktatoru. Usledile su promene, po kojima je Fudbalski savez Srbije postao utočište opozicionara, sticajem okolnosti preživelom delu aktuelnog rukovodstva Crvene Zvezde. Zadovoljni titulom prvaka Srbije, Delije su odustale od daljeg „čišćenja" Uprave zadovoljivši se ostavkama Kokeze, Antića, Radujka, Bajatovića, Đurđevića, Tončeva, augusta prošle godine. Ostavka Zvezdana Terzića je odložena do daljnjeg, a do tada on gazduje u najtrofejnijem fudbalskom klubu. Zvezda, kao i Partizan, duguje ogroman novac, ali oba kluba funkcionišu kao da je situacija najnormalnija. Trguju sa fudbalerima i ko zna čime još bez brige da li će im Država staviti na kapiju katanac.

U javnosti preovlađuje da su i jedan i drugi gigant pod kontrolom Aleksandra Vučića i da su zbog takve „pažnje" spokojni. Istini za volju, „Delije" su mu bliže od „Grobara". I jedan i drugi klub su pod pritiskom „navijača" koje Vučić namerava da pošalje na čelnike vojnih i policijskih sindikata kada protestvuju, „navijača" za koje priznaje da kao Predsednik Vlade Srbije nema moć da ih eliminiše iz srpskog fudbala!?

Umirivši strasti šampionskom titulom u Crvenoj Zvezdi su odustali od izbora, ali su se u Partizanu „porađali" dok nisu sazvali kvorum i konačno izabrali rukovodstvo na čelu sa Miloradom Vučelićem, koji uvek ima dobre odnose sa diktatorima. Doduše, u vreme borbe za vlast u kojoj su izgubili Nenad Bjeković i legende crno belih, a dobio neuništivi Vučela, Partizan je doživeo ozbiljan „gubitak". Likvidiran je Aleksandar Stanković, koga su na daleki put ispratili Partizanovi zvaničnici i pojedini fudbaleri, a ožalili ekipe košarkaša i fudbalera nošenjem majice sa njegovim likom. Zato u današnjem Partizanu nisu takvi koji su ga dizali do evropskih visina, poput zaboravljenog „Nebeskog skakača", legendarnog Velikana košarke, Dražena Dalipagića koji rezignirano ističe: „...Niko ne bi mogao da me natera da nosim majicu sa likom kriminalca!", a zatim je dodao: „...Nestalo je sve u šta sam nekada verovao. Sve vrednosti kojima sam se divio i po kojima sam vodio svoj život, više ne vrede..."

Poput „Saleta Mutavog", sudbina se poigrala i sa Gidrom Jovanovićem koji se na najsuroviji način oprostio od života, nakon prebijanja štanglom i palicom. Označen je kao „bivši vođa navijača" Vojvodine. Iz tabora ovog kluba poručuju da dotični nema veze sa Klubom. Javnost i dalje barata terminom „bivši vođa navijača" Vojvodine. Sigurno je da novinari nisu definisali odrednicu sa kojom se javnosti predstavlja žrtva koja je sa svega 26 godina života ponela čak 35 krivičnih prijava!

Atribut „bivši vođa navijača" Vojvodine, dodeljen mu je možda posle prve krivične prijave i tako je arhiviran u bogatom dosijeu koji nije bio dovoljan državnim institucijama da ga zaštite od surove stvarnosti. Iste te institucije koje predvode kojekavi „slinavi" uporno nastoje da svoje „saveznike" i partnere iz kriminalnog miljea podmetnu sportu, svrstavajući ih među navijače. To je jednak zločin kao što je i onaj koji je podrivao sve vrednosti na kojima je stasavao narod ovog podneblja. Poturajući „navijače" među navijače fudbalu ili instituciji kakav je FK Vojvodina u svom vekovnom postojanju, državne organi podrivaju ono što je još uvek vrednost i ponos naroda. A Vojvodina se i danas stavlja u rang znamenitih gradskih i nacionalnih institucija kao što su Matica Srpska, Srpsko narodno pozorište ili Gradska biblioteka i Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj...Uz takve institucije ne priliče „Gidra", „Mutavi" ili slični „autoriteti".

Dakle, „slinavci" samo ubrzavaju podrivanje Vojvodine kao najstarijeg superligaša u našem fudbalu. Jer, već više od deceniju i po, Vojvodinu jede Đinđićeva demokratija u kojoj su značajni prototipi njegovih partnera iz „Zemunskog klana". Od 2000. godine Vojvodina je u četrnaest (!?) navrata menjala predsednika Kluba u krugu od dvanaestorice ljudi. Samo tokom 2016. godine su promenjena trojica predsednika. Dolazili su bez ikakvih kriterijuma. Među njima je bilo političara, privrednika, kontraverznih biznismena, osobe sa kriminalnim dosijeom, osobe bez radnog iskustva. Izuzev dvojice, to su bili „kadrovi" koji su se izborom na funkciju predsednika, prvi put sreli sa Klubom. Nisu ništa znali o sistemu organizovanja i rada u sportu, o Vojvodininoj istoriji, tradiciji, infrastrukturi...Nisu navijali za Vojvodinu, niti bili njeni simpatizeri. Ako nisu „munuli lovu", onda su pazarili društveni status. Ma kakva da je, Vojvodina je kultna institucija u Novom Sadu, fudbalu i sportu. Većina prolaznih predsednika i direktora su u Klubu „pazarili" ime i prezime. Za njih, kao javne likove, saznalo se tek kada su došli na funkciju u klub. Jedini među njima sa fudbalskim imenom, karijerom i kredibilitetom „Vojvodinaša" je Dušan Mijić, član i kapiten u šampionskom sastavu iz 1989., koji je izabran 21 decembra. Dobar čovek, odan Klubu u svim njegovim fazama, veliki borac na terenu, iskren, čestit...Hoće li umeti da se nosi u barici na koju atakuju mnogi krokodili?

Tokom 2016. kadrovske promene su „drmale" ili su se dogodile u drugim značajnim sportskim institucijama. Da je Vanja Udovičić, otišao iz Vučićeve Vlade, uprkos nekim degutantnim manifestacijama lojalnosti „velikom" Diktatoru, sačuvao bi kredibilitet omiljenog Velikana u našem najuspešnijem sportu. Možda mu je mesto bilo u Olimpijskom komitetu Srbije. Ostao je u izdajničkoj Vladi Srbije. Kao što drugi Velikan, Aleksandar Šapić teško pere svoju stranačku prošlost i bisere koji su ga pozicionirali kao političara, pa je doživeo najveću sramotu kada su ga ponizili vaterpolo poslenici birajući Zorana Babića (da li ga se neko još seća izuzev kao Vučićevog „vazduplohova"), tako će i Vanja Udovičić biti upamćen kao Vučićev prirepak, a manje kao Šampion među šampionima.

Odlazak, davno otišlog Vlade Divca kome je politička lojalnost propalim prethodnicima sa Borisom Tadićem na čelu, više štetila njegovom sportskom grandioznom autoritetu, morao je biti adekvatnije kompenzovan. Da se te uloge prihvatio pominjan kao najozbiljniji kandidat Božidar Maljković, bilo bi više izazova. Ovako o razlozima zašto je na čelo Olimpijskog komiteta Srbije došao samo jedan učesnik izborne trke, dugogodišnji potpredsednik Ivan Todorov, visoki funkcioner BIA i predsednik Džudo saveza Srbije, može se samo nagađati. Nije sportski, nije demokratski da u zemlji olimpijskih, evropskih i svetskih šampiona nema barem više kandidata za predsedničko mesto. O Todorovu kao bezbednjaku, Tabloid je u više navrata pisao. Sportski izvori ga predstavljaju kao apsolutistu, samoživog, bahatog, arogantanog...Da li je to dovoljno za sportsku diplomatiju koja karakteriše olimpijski pokret?

Kada je imao velike razloge da obnovi mandat predsednika Košarkaškog saveza Srbije, Dragan Đilas je džentlmenski ustupio svoje mesto Saši Daniloviću. Sve je proteklo mirno, bez pompe, uprkos nekim kombinatorikama u kojima su se pojavljivala imena sumnjivog morala. Veliko ime naše košarke, uspešan predsednik KK Partizan je prihvatio vruć kesten odgovornosti da nastavi uspešnu eru svog prethodnika. Dve Olimpijske medalje donete iz Rija našoj košarci su činjenice koje nameću imperativ pred kojim mnogi popuštaju.

Nakon decenije predsednikovanja i godinu dana apstinencije nakon najavljenog povlačenja, Velimir Marjanović je napustio Rukometni savez Srbije. Njegovu poziciju je preuzeo dugogodišnji saradnik i generalni sekretar RSS Božidar Đurković. A odbojkaški savez Srbije je nakon četvrtvekovnog predsednikovanja Aleksandra Boričića za nepunih godinu dana dobio trećeg predsednika. Nenada Golijanina je nakon smene koju je doživeo ovaj višedecenijski odbojkaški fanatik, nasledio Zoran Gajić. U Veslačkom savezu Srbije, nije više Danko Đunić. Funkciju je predao svom nasledniku Viktoru Nikoliću.

Dakle, srpski sport je doživeo velike kadrovske promene u minuloj godini. Šta će one doneti u budućnosti saznaćemo već u narednoj 2017. godini u kojoj će naši sportisti imati veliki broj međunarodnih takmičenja.