Nemačka

Šta je nemačka kancelarka kasno shvatila u susretu sa Donaldom Trampom u Vašingtonu

Niti ruku pruža, niti pare daje

Prvi susret Angele Merkel i Donalda Trampa evropski mediji opisuju onako kako su činili decenijama unazad kod sličnih prvih razgovora nekog evropskog državnika i američkog predsednika. Ovog puta sve je drugačije, ne samo zato što se Tramp ne uklapa u ranije šablone stanara Bele kuće, već i što je situacija u Evropi drugačija. Izbori u Holandiji su Merkelovoj dali samo kratki predah, jer je postalo jasno da izmene u strukturama Evropske Unije nije moguće izbeći, već u najboljem slučaju malo odgoditi.

Fridrih Emke

(dopisnik iz Frankfurta)

Snežna oluja koja je odložila posetu Angele Merkel Vašingtonu za dva dana mnogi smatraju božijim darom za nemačku kancelarku, koja je zatim u Belu kuću ušla ojačana rezultatima izbora u Holandiji. Oni koji poznaju novog američkog predsednika Donalda Trampa tvrde da on uopšte nije impresioniran pobedom Marka Rutea u Holandiji i da i dalje čvrsto veruje da su Evropskoj Uniji dani odbrojani.

Posle objavljivanja prvih izbornih rezultata iz Holandije nemački mediji su upali u euforiju. "Evropa živi" istakao je ugledni list "Die Zeit" u naslovu članka o holandskim izborima, a mnogi su sarkastično dodali "Živi, ali na aparatima".

Nemačka televizija "n-tv" u svom prilogu dan posle pobede holandskih liberala priznala je da je Rute svoju poziciju odbranio tako što se u poslednjem trenutku politički približio poraženom Gertu Vildersu. Poslednjih nedelja pred izlazak birača na glasačka mesta, holandska vlada je povukla nekoliko poteza koji su izgledali kao da ih je inspirisao radikalni desničar na čelu Slobodarske partije Holandije.

Prvo su onemogućeni turski političari da učestvuju na izbornim skupovima u Holandiji posvećenim kampanji za promenu turskog ustava, zatim je jedna turska ministarka pod stražom ispraćena do granice, a konačno je i sama vlada na nivou EU postavila pitanje "kome treba Turska u Evropskoj Uniji". Ništa drugačije ne bi postupio ni Vilders.

Pobeda Rutea na izborima je "Pirova pobeda" takozvanih pro-evropljana. Najznačajnija razlika između njega i Vildersa, posle poslednjeg zaokreta udesno holandske vlade, nalazi se u intenzitetu, a ne više u konačnom dometu.

Da bi sačuvao vlast, Rute je od Vildersa preuzeo skoro sve njegove političke ciljeve, ali sa ublaženom retorikom. Holandija ne može više da prima nove izbeglice iz Severne Afrike i sa Bliskog Istoka, glasno uzvikuje Vilders, dok Rute to sprovodi u tišini.

Villders je svojim biračima obećao da će, u slučaju pobede i dolaska na vlast, preispitati da li Holandija ima interesa da ostane u ovakvoj EU. Rute to drugačije formuliše - kao potrebu da sve članice EU sednu za sto i ponovo prodiskutuju šta je realno ostvarivo od onoga što žele.

Rute je, tako, postao samo umivenija i lepše očešljana verzija Vildersa.

Zbog toga dvodnevno odlaganje dolaska u Vašington Merkelovoj nije u suštini donelo nikakvu prednost. Trampovi savetnici su uoči sletanja kancelarke znatiželjnim novinarima rekli kako, navodno, nisu upoznati sa predsednikovim mišljenjem u pogledu Evropske Unije. Istina je, međutim, da se još nije sklopila formula kako da se stav Bele kuće prenese javnosti, bez da se uvredi visoka gošća.

Merkelova je poslednji borac za jedinstvo Evrope. Njene evropske kolege, možda, nisu tako žustre i iskrene kao Vilders ili Orban, ali su još manje pobornici EU kakva je ona danas i za kakvu se zalaže kancelarka. Ne treba zato očekivati od američkog predsednika da bude "veći katolik od Pape" i da Evropu brani od samih Evropljana. To niko ne bi činio, a najmanje Donald Tramp koji je svojim savetnicima nekoliko dana pred kancelarkin dolazak rekao kako ga kriza u Ukrajini ili odnosi sa Rusijom interesuju samo u onoj meri u kojoj su povređeni interesi Sjedinjenih Američkih Država.

Na isti način on razmišlja i o odnosima sa EU i eventualnoj obnovi pregovora o Transatlantskom trgovinskom sporazumu (TTIP). Čak je i jedan savetnik Angele Merkel nekoliko dana pred polazak za Vašington priznao kako bi TTIP mogao da bude interesantna tema, ali nije znao novinarima da kaže da li će se o njemu zaista i razgovarati. Očigledno da članovi nemačke delegacije ni nekoliko dana pred polazak nisu bili do kraja obavešteni o temama koje će pokrenuti njihov domaćin. Nemci su išli da slušaju, a manje da diskutuju.

Angela Merkel je samu sebe dovela u ovakvu neprijatnu situaciju. Nemačka jeste velika sila, ali samo u okvirima Zapadne Evrope. Ona čak nije ni velika sila u evropskim okvirima, jer nije u stanju da se izvuče iz senke koju na nju baca Rusija. Kada je u pitanju odnos moćnog zaštitnika sa druge obale Atlantika, Nemačka prolazi kroz ista iskustva kroz koja je, sa kratkotrajnim prekidima, prolazila još od 1945. do danas. Razlika je samo u tome što su raniji kancelari umeli da ćute pred američkim predsednicima koji su, za razliku od Trampa, delovali u rukavicama.

Tramp je neposredan i otvoren. Nije naučio da bira izraze kada nekome saopštava svoje mišljenje. Još manje ume da brzo i lako menja stavove i prilagođava ih okolini - lakše mu je da okolinu prilagodi svojim stavovima.

O Angeli Merkel je 2013. govorio sve najlepše, a onda je došla izbeglička kriza. "Stav kancelarke prema migrantima je ludost", objavio je Tramp 2015. na Tviteru. Od tada o njoj nema visoko mišljenje. "Imao sam izuzetno poštovanje prema njoj", rekao je Tramp 15. januara u intervjuu koji je istovremeno davao nemačkom "Bild"-u i britanskom "Times"-u. "Imao sam osećaj da je fantastična, jedan fantastičan vođa. Ali, mislim da je napravila grešku i to zato što je u zemlju pustila sve te ilegalce."

Zbog toga je Merkelova najavila da će u Vašingtonu pokušati da izbegne sporne teme i da će se trutidi da se govori o onome što spaja Ameriku i Nemačku. "U politici nije pametno stara mišljenja stavljati na tas vage", poručila je pomirljivo Merkelova.

Iako je izbor tema prepušten domaćinu iz Bele kuće, Nemci se nadaju da će se makar malo govoriti i o značaju Nemačke za SAD, a ne samo obrnuto, i to upravo u segmentu koji Trampu najviše odgovara - u ekonomiji. Nemačka privreda je do sada u Ameriku invetsirala 271 milijardu evra, u fabrikama nemačkih industrijalaca radi 750.000 Amerikanaca, dok je indirektno zaposleno skoro dva miliona ljudi. Sve ovo ima malo veze sa odnosom nemačkog kancelara i američkog predsednika, ali je jedna od malobrojnih tema u kojima Nemačka ima čime da se pohvali pred nadmoćnom Amerikom.

Tu je još i dvoprocentno izdvajanje iz budžeta za odbranu, kako predviđa NATO sporazum, a što Nemačka ispunjava davno pre nego što je Tramp krenuo sa kritikom zemalja koje štede na vojsci očekujući da ih SAD brane.

Sa druge strane je sve ostalo, a što Americi ide u prilog. Ova zemlja je još uvek najjača ili druga najjača ekonomija na svetu. Dolar je u usponu, a evro u padu. SAD su najveća vojna sila na svetu, a Nemačka nema ni sopstveno nuklearno oružje. Amerika je stabilna federacija 50 saveznih država, EU je savez 27 država koji se raspada pre nego što je i zaživeo. Amerika je džin, Nemačka je patuljak ma koliko joj teško padalo da se navikne na tu ulogu.

Kada su se 1807. sreli Napoleon I i ruski car Aleksandar, francuski imperator je svog ruskog kolegu zapitao: "Zbog čega se mi svađamo? Zbog pruskog kralja?" U diplomatiji je dugo posle toga izraz "pour le roi de Prusse" bio sinonim za bespotreban rat.

Slično pitanje Tramp postavlja Merkelovoj još od novembarskih izbora: "Zašto se mi svađamo, zar zbog Evropske Unije?" Nemačka kancelarka mora da prihvati da je ona sagovornik Bele kuće jedino zato što je na čelu najveće ekonomije Starog kontinenta, a ne zato što je glasnogovornik ili predvodnik Evropske Unije.

Posmatrano iz tog ugla, holandski izbori ništa nisu promenili. Po američkom mišljenju EU će se raspasti, da li ove godine ili sledeće decenije, manje je značajno. Tako razmišljaju svi u Vašingtonu, bez obzira kojoj političkoj opciji pripadaju, zbog čega Trampova administracija već sada trasira put za politiku dan posle nestanka EU.

Razgovori sa Mekelovom služe upravo i jedino tom cilju. Američke investicije u Nemačku i, uopšte, zemlje Zapadne Evrope su nemerljivo veće od evropskih ulaganja u SAD, a Tramp je na prvom mestu biznismen, pa tek onda političar, tako da on razmišlja šta će biti sa američkom privredom i američkim kapitalom.

Da bi se zaštitile američke investicije u Evropi potrebno je tvrdoglave evropske političare ubediti da budu fleksibilniji u pogledu mogućeg razlaza zemalja EU, objasniti ima kako to ne mora nužno da bude smak sveta, pogotovo ako se sve sprovede mirnim i civilizovanim putem. Rat će pre da izbije ako su političari zadrti, ako se neke utopije drže po svaku cenu. Čak je u ovom trenutku manje bitno da li će to biti klasičan ili ekonomski rat - svet je finansijski postao jedinstven i turbulencije na jednom njegovom kraju dobro se osećaju svuda.

Evropi i Evropljanima preostaje samo da se nadaju da će nemačka delegacija ozbiljno shvatiti i prihvatiti ono što joj je saopšteno u Beloj kući i da će odustati od odbrane jedinstva EU po svaku cenu, već da će pripremiti razuman i realan plan "B".

Sama Angela Merkel je jutro posle predsedničkih izbora u Americi prošlog novembra rekla da Nemačku i SAD spajaju "demokratija, sloboda, uvažavanje zakona i ljudskih sloboda, nezavisno od porekla, boje kože, vere, pola, seksualnog opredeljenja ili političkog ubeđenja". A zatim je izgovorila rečenicu na koju je danas treba podsetiti: "Na osnovu ovih vrednosti nudim predsedniku Sjedinjenih Američkih Država, Donaldu Trampu, da počnemo tesno da sarađujemo"