Nismo mi od juče

Prilozi za srpski nacionalni program

Zoran D. Milojević

Monah iz srednjovekovnih srpskih manastira, Teodosije, ostavio je zapisanu misao: „Na mladima svet ostaje, ako im stariji to dozvole"! Nedoučeni i nedotupavni „mislioci" druge polovine jugoslovenskog, dvadesetog veka, kao i sve pre i posle toga, obezvredili su misao monaha i deo nje pretvorili u poklič budućih, beslovesnih i obezduhovljenih mladih generacija: „Na mladima svet ostaje"!

Umesto da psihu mladih generacija spasava od džeza i roka, muzičkih izraza zarobljenih američkih duša, onom izvornom, iz srca ispevanom narodnom pesmom „mislioci" su tu muziku proglašavali „seljačkom" i nižim nivoom kulture, donevši je na grane hibrida zvanog turbo-folk, što nije ništa drugo, do „genetski modifikovana" duhovna hrana!

Umesto da psihu mladih generacija spašava od „izvrnutih istina" iz rečenica Daviča, Ćopića ili Nazora i pred jugoslovensku mladost podastre hristoliku, oduhovljenu i oplemenjenu moralom i čoveštvom, rečenicu Crnjanskog, Grigorija Božovića ili Dučića „mislioci" su naveli generacije spisatelja na gubljenje identiteta svog jezika i pisma, da je jedan od njih „Ninovac", trećinu knjige napisao na engleskom jeziku, uz objašnjenje: „...Tako sam lakše mogao da kažem šta sam želeo"!

Pesma i knjiga, uz „besplatno školstvo i zdravstvo", od Brozovih hladnoratovskih para, uveli su mlade generacije u samoponištenje: "Mene niko ne može malo da plati, koliko ja malo mogu da radim"!

Svršeni gimnazijalci postali su „ljudi bez zanimanja"! Morali su na univerzitet, a sa njega među „radne ljude" i „poštenu narodnu inteligenciju". Taj put uslovljen je „primanjem u partiju"! Partije su društva za eksploatisanje vlasti! Kompartija je tom vlašću kontrolisala ljude!

Izrodile su se desetine srpskih generacija koje su bile ravnodušne na blato turskih džada po Srbiji i grozile se na mermer sa srpskih manastira! Lagodan i bogat život zapadnjačkih industrijalaca iz američkih serija postao je ideal mladosti srpske.

Zavedeni mogućnošću da „misliocima" oduzmemo prednost u mišljenju, čitave generacije nas „iz pedeset i neke", pohrlili su na ulice da „život po meri čoveka" zamenimo za „život po meri Hrista"! Nisam se obazirao na očevu opasku:"srpski narod je bezgranično obdaren da sam izabere svoju nesreću"! Želeli smo da se otrgnemo sudbini iz stihova: "Zlo je vrijeme vuka naćeralo da se krije među kokoškama"!

Nismo razumeli da su „mislioci", preko svojih najboljih đaka, osmislili našu pobunu, a zapadni svet, kod koga „nema krize", svoju krizu izvozi nama koji bi da, na svojim ramenima, nose svoju glavu. I povedoše oni nas sa sve našim mišljenjem da mi izvodimo njih na sud časti i slobode zlatne! Bejasmo na istoj strani, mi prometeji, otimači vatre i oni „ložioci" iste! U toj igri sagoresmo mi, od žara sopstvene, od „mislioca" potpaljene vatre! Prometeji su ispali ovce, tek toliko da dokazu onu srpsku: "...Ovce se čitavog života boje vuka, a pojedu ih čobani"!

„Mislioci" su na vlast doveli one koji bi „prodali i svoju majku, da ima ko da je kupi"! Na vlasti su „koalicije", čije vođe se pri svakom susretu ljube, kao da jedni druge na slavu zovu, a kad se rastanu jedan drugome o glavi rade! Ljudi su dna života, znanja i kulture, treću deceniju, kroz filter pokazuju osećanja prema svom radu. Mnogo ih je na vrhu, a na vrhu uvek ima mesta, ako se sa dna krene!

Za sve to vreme, generacije mladih, talentovanih i obrazovanih ostaviše Srbiju, da u njoj „za ideale ginu budale". Među „budalama" sam, tu ću i umreti! Jos jedan „poraženi" među generacijama Milojevića!

U jednom trenutku života, ophrvan bolešću, počeo sam da se osećam kao inventar u kafani, može da ga razbije svaki pijanac! Tada sam se setio kako je mog pokojnog Sisoja i mene prekorevao, i on pokojni, Danilo Živković: „Da vas nema u kafani, sve bi bilo mirno, stišajte se!" A ja sam jednom odgovorio: „I u zatvoru je bilo miran"!

I reših da ne ćutim, da govorim i pišem umesto onih koji govore da je „u ćutanju zlato"!

I šta nam valja činiti? Valja nam govoriti! Pisati! Vrištati! Bogoradati! Moliti se! Preklinjati! Više mi nije važno da li sam u pravu! Važno mi je da sam srećan, da kažem kad me nešto boli, da kažem da nekog volim, da kažem nekom da je skot, da kažem nekom da je čovečina! Samo da ne ćutim, kao sto stotine Srba ćutahu dok trojici ustaša četvrti privodi dečaka od sedam godina i kaze im: "Ubijte malog, jer kad poraste, ubiće on vas"! I četvorici zveri, opkolivši i postrojivši stotine Srba, kao sastali punog đakonija, odvajahu najmlađeg da nahrane svoje zlo!

Ja ne umem oružjem, niti želim to znanje! Ima Srba, hvala je Gospodu, rođenih i za to! Ja umem rečima, a „prvo bejaše reč"!

Prvi zadatak nam je zaustaviti mladost na granicama Srbije. Njima ne vredi, kao sto je pevao Aleksa: "Ostajte ovdje!"

Njima vredi predati sve u ruke: Veru, Slavu Vlast, Moć, Nadu, Ljubav! Odmaknimo se od trpeze vlasti svi koji smo učili škole u kojima su nam profesori bili "mislioci"! Oni su Srbija! Njima je treba poveriti! Neće oni rasprčkati Srbiju! Udenuće joj svoju mladalačku snagu! Moja Srbija je stara, omalokrvarila, leluja u bestežinskom stanju! Setimo se monaških reci: „Na mladima svet ostaje, ako im stariji to dozvole"! Dozvolimo i sebi da uživamo u mladosti koju smo odgajali! Nisu za Srbiju ni Tramp, ni Putin, već deca! Srpska deca! Preci su mi na nebu, deca u Nemačkoj, a ja na protezama! Moja Srbija na staklenim nogama tetura ka evropskoj uniji koja joj, sve vreme izmiče tlo ispod nogu!