Preko pune linije

Vučić još nije pao s vlasti, ostavinska rasprava u SNS nije ni počela, a naslednici se svađaju, tuku i ubijaju

Deobe, seobe i bekstva

Pad Aleksandra Vučića s vlasti pokrenuće dva zanimljiva i značajna procesa. Prvi će razrešiti sudbinu diktatora, a u drugom će se voditi ostavinska rasprava oko zaostavštine Srpske napredne stranke. Ishod oba postupka odrediće budućnost Srbije, da li će se zauvek unišititi virus vučićizma ili će ostati mogućnost da se pošast vrati i nastavi s uništavanjem države i naroda.

Predrag Popović

Za ovu temu nije bitno šta će se desiti s Vučićem, da li će pobeći iz Srbije, obesiti se ili će se, što bi bilo najbolje, naći na optuženičkoj klupi, da odgovara za sve zločine koje je izvršio. Neka ga zadesi ono što je zaslužio. Od Vučićevog tužnog kraja, mnogo je važnije suočavanje s posledicama njegovog politikantsko-kriminalnog avanturizma, o kojima će se rapravljati u ostavinskom postupku.

Kad bi imao snage za iskrenost, u svom političkom testamentu Vučić bi citirao Panteliju Topalovića: "U vas, deco, sve zajedno nemam poverenja. Žao mi je što ste moja, a ne deca nekog mog neprijatelja. Ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti." Takođe, opet kao Pantelija, svu imovinu bi, kad bi mogao, ostavio samom sebi. Svojoj "deci", odnosno kumovima, saradnicima, saveznicima i ostalim parazitima iz naprednjačkog kartela ostaviće odgovornost za sve zajedničke prevare, krivične prijave, bruku i sramotu.

S obzirom na vrstu nasleđa, na sve dugove prema rasturenoj državi i opljačkanim građanima, naprednjačka ostavinska rasprava će izgledati kao i sve prethodne, u kojima su se zaostavštine odricali lideri i funkcioneri stranaka koje su pale s vlasti. Posle petooktobarske smene, većina vodećih slobista odrekla se SPS-a, zaklinjući se da su oduvek kritikovali dojučerašnjeg vožda. Na sve strane razbežali su se i julovci, sve zaklinjući se da nikad nisu ni čuli, ni videli Miru Marković. Na sahrani Zorana Đinđića, dok su nosili kovčeg, poslednji put su bili na okupu njegovi najuticajniji saradnici, i oni normalni i oni koji su ga kriminalizovali i doveli na streljanje. Kad je Vojislav Koštunica "vratio mandat narodu", DSS se raspao na sto delova, pohlepne štetočine su odmah krenule u potragu za funkcijom u sledećoj vlasti. Mlađan Dinkić je sve svoje saradnike udomio u SNS, pa, izokola, i sebe. Tu praksu će, čim dođe vreme, nastaviti i jurišnici iz naprednjačkog ganga. Niko se neće otimati za Vučićevu zaostavštinu, za dugove koje je napravio i račune koji će tek stići na naplatu.

Ostavinska raprava u SNS baviće se s tri vrste nasledstva: političkog, kadrovskog i imovinskog. Ne zna se koje je gore.

Vučić je političku scenu prilagodio vlastitim mentalnim poremećajima. Državni sistem, decenijama urušavan, nije uspeo da se odupre njegovoj diktatori, koja je rasturila institucije, obesmislila Vladu i Skupštinu, privatizovala pravosuđe i ugušila medije.

Zloupotrebom političke funkcije, Vučić je zaustavio proces demokratizacije i Srbiju pretvorio u kalifat. Nije mu bilo dovoljno što se proglasio za državnog, nego je poželeo da bude i verski vođa. Stvorio je kult ličnosti, a ostao je bezličan. U stalnoj i neizlečivoj krizi identiteta, zadržao je sve primitivne radikalske supstrate i isti komunikacijski diskurs. Ostao je agresivni huligan, koji kritičare naziva ološom, šljamom, kretenima, lopovima i barabama. Razlika je samo u pakovanju. Nekad je nosio "Jumkova" odela i plastične "svoč" satove, a sad se šepuri u "Tadži" sakou od 6.000 dolara, a na ruci mu blista "hublot" vredan 42.000 evra. U praksi, uspeo je da nadšešelji Šešelja.

U obračunu s političkim protivnicima nije se zadržao na rečima, prešao je i na zlodela iza kojih su ostajale prljave medijske kampanje, krvave glave, montirane optužnice i presude, oteti poslovi, ugrožene egzistencije i mnogoo grobova. Nekontrolisanu moć svakodnevno je prezentovao uvredama na račun lidera opozicionih stranaka, ali i progonom anonimnih građana koji bi otpor ponižavanju, u besu, iskalili na društvenim mrežama besmislenim i vulgarnim pretnjama. Iako je svima jasno da ne postoji mogućnost za izvršenje tih pretnji, tužilaštvo je podizalo optužnice protiv nekoliko stotina ljudi, koji su pritvarani i osuđivani. Sa istom ažurnošću, s kojom je vođu branilo od nemoćnih žrtava, ceo državni aparat je štitio razbojnike iz njegovog okruženja. Poslanička većina je usvajala zakone, koji su omogućavali čerupanje državne imovine i poslovne kombinacije Vučićevih domaćih i stranih partnera. Propisi su usklađivani s potrebama njegovih tajkuna, kako bi mogli da uzimaju građevinsko i poljoprivredno zemljište, prave mini hidroelektrane u zaštićenim parkovima prirode, dobijaju poslove na nameštenim tenderima i troše javne resurse.

Vučić je instalirao privredni sistem 50+30+20, u kome 50 odsto od svakog biznisa pripada njemu, 30 odsto pripadnicima njegove dvorske svite ili Srpskoj naprednoj stranci i preostalih 20 odsto poslovnim partnerima, koji su realizovali te kobinacije. Taj model primenjen je u projektu "Beograd na vodi", prodaji Poljoprivrednog kombinata "Beograd", kupovini "Kopernikusa", pa i prilikom privlačenja tzv. stranih investitora. Diktator i najistaknutiji saučesnici u zločinačkom poduhvatu mogu da budu zadovoljni. Napunili su svoje i ispraznili tuđe džepove. Dok se hvali suficitom, Vučić ne pominje da iz budžeta nisu isplaćene subvencije poljoprivrednicima, dečji dodaci, invalidnine, pa čak ni obaveze prema pojedinim državnim institucijama.

Beogradski Centar za socijalni rad nedavno je stupio u štrajk jer mu, između ostalog, nisu isplaćen novac po osnovu pripravnosti, intervencija, prevoza i jubilarnih nagrada. U bolnicama nema štrajka, ali tamo nema ni lekara, ni medicinskih sestara, pa ni lekova i opreme.

Vučićeva vlast štedi na građanima, koje tretira kao taoce svoje pohlepe. S druge strane, vrlo je izdašna prema belosvetskim kompanijama, koje ovde dolaze da uzmu novac srpskih poreskih obveznika i da pobegnu. Kako to izgleda, videlo se na primeru nemačke kompanije "Servfud" PTC. Gradska vlast Smedereva uzela je kredit od 300 miliona dinara kako bi finansirala izgradnju hladnjače i pogona za preradu ribe. Lično je Vučić, tada na funkciji premijera, krajem februara 2016, uručio ključeve fabrike nemačkim "investitorima". Godinu i po kasnije, kompanija "Servfud" je otišla u stečaj, ostavivši iza sebe neisplaćene tri plate za više od sto radnika, dug od 300.000 evra za zakupninu hale i ne zna se koliko režijskih troškova. Niko nije odgovarao za taj fijasko, kao ni za druge prevare. Neke od njih istaknute su u prošlogodišnjem izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije. Prema tim podacima, od 57 firmi, koje su podelile 239,5 miliona evra subvencija, čak 21. je poslovala s gubitkom. Vučić, koji nikad nikome nije poklonio nijedan svoj dinar, opušteno je rasipao državne pare.

Nemačkoj firmi "Truck lite Europe", koja nije imala nijednog radnika, Vlada Srbije je 2014. dala podsticaj od tri miliona evra. Četiri godine kasnije, taj "investitor" nije izgradio fabriku, niti je zaposlio planiranih 500 radnika. Austrijska firma "ZG Lighting SRB" dobila je osam miliona evra, a da nije utvrđeno ni da li uopšte postoji, pošto o njoj nema podataka u APR-u.

Kompanija "CG foods Europe Nova Pazova", u većinskom vlasništvu biznismena iz Ujedinjenih Arpaskih Emirata, dobila je četiri miliona evra, po milion na svakog prijavljenog radnika. Pri tom, napravila je gubitke od 19,6 miliona dinara.

Kineska kompanija "Mei Ta Europe", za izgradnju fabrike u Obrenovcu, 2015. je subvencionisana sa 21 milion evra. Prve godine je zabeležila gubitak od 590.000 evra, a 2018. čak 11,9 miliona evra. Ministarstvo privrede, u čijem vrhu se nalaze teško oboleli Goran Knežević i iskusni konobar iz surduličkog kafića "Pegaz" Dragan Stevanović Boske, demantovalo je navode iz izveštaja, ali nije objasnilo gde su nestale pare i ko je odgovoran.

Pod Vučićem, Srbija se zadužila za 15 milijardi evra i, pored toga, zvanično dobila titulu najsiromašnije evropske države. Više od 70 odsto prijavljenih radnika prima prosečnu platu od 250 evra, a poslednji izveštaj Beogradskog centra za ljudska prava, objavljen pre neki dan, pokazuje da čak 500.000 ljudi ostvaruje dohodak od 12.000 dinara mesečno. Na kritike zbog ekstremnog siromaštva, u koje je narod gurnut zbog nesposobnosti naprednjačke vlasti, Aleksandar Vučić odgovara novim brutalnim izrugivanjem zdravog razuma.

- Lažu da se u Srbiji živi loše. Ovde ima više gojaznih nego gladnih - kaže predsednik države koja je evropski rekorder po stepenu bede i broju samoubistava izazvanih očajnom egzistencijalnom situacijom.

Posle Vučića, Srbija će ostati pusta. Za sedam godina njegovog svevlašća, u inostranstvo se evakuisalo oko 650.000 mladih i obrazovanih. Ko nije mogao da pobegne, ovde je osuđen na životarenje, koje više liči na životinjarenje. Pre Vučića, nikad u srpskoj istoriji nije postojalo robovlasništvo. Sad su radnici svedeni na nivo roblja, kojim kao stokom raspolažu gazde, jednako domaće kao strane. Strani investitori ponižavaju zaposlene mizernim platama, lošim radnim uslovima, pa i svim vrstama mobinga.

Ništa bolji nisu ni domaći gospodari, koji radnike koriste u političke svrhe, u slavu diktatora. Rade to javno, bez stida, kao što može da se vidi na primeru aleksandrovačkog preduzeća "Armatura", koje je naredilo radnicima da u nedelju budu u firmi "do završetka posete predsednika republike Srbije".Generalni direktor Aleksandar Starinac potpisao je naredbu kojom je radnike ustupio Vučiću za statiranje u morbidnoj cirkuskoj predstavi pod nazivom "Budućnost Srbije". U još gorem položaju su zaposleni u javnim preduzećima, koji su prisiljeni da učestvuju u režimskim propagandnim i izbornim prevarama. Nisu pošteđena ni deca, koja moraju da i nedeljom dolaze u školu, da aplaudiraju diktatoru, kao što je viđeno nedavno u Varvarinu.

Dnevnopolitičke probleme Vučić je pokušao da rešava diktaturom, gušenjem svake kritičke misli i onoga ko je izgovara. Poslovnu strategiju, kojom je napunio džepove i račune u stranim bankama, zasnivao je na rasprodaji državne i otimačini tuđe privatne imovine. U tom kontekstu, neuspešno je trgovao Kosovom i Metohijom. Ako uspe da, pre pada s vlasti, ozvanični nezavisnost albanske države na srpskoj teritoriji, Vučić će naneti trajnu štetu interesima naroda kojim vlada. A, šta misli o tom narodu, on pokazuje svakim postupkom i svakom izjavo, pa i onom da je "svoj plan za rešenje kosovskog pitanja predstavio Albancima, a, ako ga oni prihvate, izneće ga i Srbima". Takav stav bi bio logičan da je Vučić zvanični predstavnik albanske, a ne srpske strane u pregovorima. Nažalost, nije tako.

Vučić je uništio sve što je mogao, a nije napravio ništa korisno i upotrebljivo. Ko ga nasledi na vlasti, suočiće se s hiljadu problema od čijeg rešavanja zavisi opstanak naroda. Istu količinu muka imaće funkcioneri Srpske napredne stranke i ostali prateći paraziti, koji su učestvovali u zločinačkom poduhvatu. Pametniji, lukaviji i iskusniji već pripremaju odstupnicu i alibi za saradnju s pomahnitalim diktatorom.

Kad siđe s trona, Vučić će shvatiti šta je prava samoća. Rođaci, kumovi, saradnici, svi će se razbežati na sve strane. Prvi će odlepšati oni koji su izvukli najveću korist. Dva glavna konsiljerea - Vladimir Beba Popović i Nikola kum Petrović - već su se distancirali. Popović sve manje vremena provodi u Beogradu, zauzet je političkim i poslovnim obavezama u Beču i Podgorici. Dok mu je to bilo isplativo, gurao je Vučića u rat protiv slobodnih medija i stimulisao ga da proizvodi što više neprijatelja. Već viđeno. Popović je to radio i dok je kriminalizovao Zorana Đinđića. Nekoliko meseci pre ubistva Đinđića, Beba je nestao iz Srbije. Vratio se da, tokom "Sablje", sakrije tragove svojih zlodela, a onda se opet povukao na bezbednu udaljenost od policije i tužilaštva. Tada je izbegao odgovornost, sad se nada da će to reprizirati.

Nikola Petrović nema Popovićevo iskustvo, ali dovoljno je lukav da među prvima skoči s broda koji tone. Petrović je pravi simbol Vučićeve vlasti. Agresivan, primitivan i pohlepan, skriven u senci svog kuma nesmetano je razgranao biznis i postao jedan od najbogatijih i najmoćnijih tajkuna. U vreme najteže privredne katastrofe, dok su milioni građana balansirali na ivici egzistencije, Petrović je napravio poslovnu imperiju, podigao ne zna se koliko mini hidroeletrana i kupio nekoliko nekretnina u elitnim beogradskim naseljima, na Senjaku i Dedinju. Istovremeno, nije propuštao priliku da istakne kako je veran prijatelj Aleksandra Vučića, ali ne bavi se politikom. Drugim rečima, voleće Vučića dok ima interes, a kad idila prođe, opraće ruke od njega i njegove zločinačke politike.

U mnogo ozbiljnijem problemu nalazi se Goran Vesić, treći Vučićev čovek od poverenja. U okruženje diktatora stigao je na isti način kao Popović i Petrović, kroz proces koji je počeo konfrontacijom, da bi posle kohabitacije prerastao u kolaboraciju. Dok je služio Đinđiću, Vesić je bio zadužen za realizaciju političkih spletki i kompromitaciju protivnika. Udbaška uloga mu se toliko svidela da je sam sebi dao nadimak "žuti Jovica". Posle likvidacije Đinđića i pada Demokratske stranke s vlasti, Vesić je nestao s javne scene. Kako je to uspeo, vrlo koloritno je opisao Rade Bulatović, tadašnji šef Bezbednosno-informativne agencije.

- Vojislav Koštunica nije dozvolio da se procesuiraju Beba Popović i Čeda Jovanović, smatrao je da su mu korisniji na slobodi, da obaraju rejting DS-a. A, Vesić... Vesić je nestao kao puvanjak. Iza sebe je ostavio smrdljiv trag, kojim niko nije hteo da se bavi - rekao je Bulatović.

Vesić bi, sigurno, voleo da ponovi taj proces, pa da se opet provuče bez odgovornosti i posle pada SNS-a s vlasti. Samo, da bi to uspeo nije dovoljno da glumi puvanjak, biće mu potrebna veština Hudinija. Vršeći funkcije menadžera, gradonačelnika, političkog komesara i upravnika finansijskog krvotoka Beograda, Vesić je zaglibio mnogo dublje u Vučićev, nego nekad u Đinđićev glib. Niko, pa ni Vučić, ne zna bolje od Vesića ko je, kako i pošto nameštao tendere u Beogradu; za rekonstrukciju ulica, izgradnju fontana, novogodišnje ukrase i sve drugo. Zbog toga, od Vesića može da se očekuje da, pametan kakav zaista jeste, na vreme prouči Zakon o krivičnom postupku, posebno onaj deo koji se odnosi o zaštiti i obavezama svedoka saradnika. Ako mu se posreći, ponudiće se među prvima, pošto može da se očekuje bogata ponuda naprednjaka koji će na taj način pokušati da se provuku kao Vesić kroz gaće.

Srpska napredna stranka nije nastala kao politička organizacija već kao interesno udruženje. Na toj deponiji našli su se konvertiti svih boja, jurišnici iz SRS-a, DS-a, DSS-a, G 17, bivši i budući robijaši, pripadnici surčinskog i zemunskog klana, kao i opskurni tipovi koji su tamo potražili zaštitu od optužbi za korupciju, pljačke, pa i ubistva. Vučić je s političkog dna do ministarskih i direktorskih funkcija uzdigao pohlepne lovce na plen. Dok ima plena, oni će mu biti verni. Kad presuši, razbežaće se na sve strane.

Umesto za politiku i moral, naprednjački kadrovi su zaintesovani samo za imovinu. Oko nje bore se otkad su došli na vlast. Saplitali su jedni drugi, tajno sabotirali i javno optuživali, a nedavno su s reči prešli na dela i prihvatili se oružja.

Generalni sekretar Auto-moto saveza Srbije Predrag Đurđev, sredinom februara, posvađao se s jednim saradnikom. Kad je direktor Mirko Butulija pokušao da ih smiri, Đurđev je izvadio pištolj i izrešetao ga sa osam metaka. Saradnik je pobegao iz kancelarije, sekretarica je iskočila kroz prozor, a Đurđev je seo u direktorovu fotelju i ubio se. Tako režimski mediji opisuju stravičan zločin. Da se ne bi bavili činjenicama i mogućim motivima, nadugačko se pišu tople ljudske priče o Butuliji, ocu četvoro maloletne dece, bajkeru, sportisti i nagrađivanom biznismenu. Ne pominje se da je bio najbliži prijatelj Aleksandra Vulina, s kojim je razvijao i privatne poslovne šeme. Isto tako, ne pominje se da je dozvole za posedovanje i nošenje čak 12 pištolja Đurđev dobio uz pomoć svog kuma, aktuelnog ministra policije Nebojše Stefanovića. Iako je bio pasionirani ljubitelj oružja, čak je pravio i makete retkih modela pištolja, Đurđev zbog psihičkih problema nije mogao da dobije ni vozačku dozvolu, a kamoli oružani list.

Ima mnogo zanimljivih i značajnih svedoka koji bi mogli, kad bi smeli, da otkriju šta je navelo labilnog Đurđeva da potegne pištolj na svog direktora. O tome mnogo znaju Ivica Dačić, Milutin Mrkonjić i Aleksandar Nikačević, koji poslednjih dvadesetak godina upravljaju poslovanjem AMSS-a. Njih trojica su se i ranije provlačili kroz brojne krizne situacije u tom preduzeću, pretvorenom u SPS-ovu mašinu za namicanje i pranje prljavog novca. Dok je bio generalni sekretar AMSS-a, Nikačević je policiji prijavljivao pretnje smrću, koje mu je upućivao Orhan Dragaš, nezvanični "treći brat Vučić". Zakačili su se oko nameštanja tendera za nabavku paketa hitne pomoći. Tužilaštvo nikad nije sprovelo istragu i utvrdilo istinu o tom poslu, vrednom oko sedam miliona evra. Takođe, Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal nije reagovalo ni na prijavu AMSS protiv Nikačevića, koji je osumnjičen da je, u saradnji s još nekoliko ljudi, "neistinito prikazivao stanje i kretanje finansijskih sredstava u nameri da drugim pravnim licima pribavi protivpravnu korist, čime je izvršio krivično delo zloupotrebe odgovornog lica i naneo štetu celom sistemu AMSS od nekoliko miliona evra". Početkom aprila 2014. godine Skupština AMSS je smenila Nikačevića zbog "kriminalnih radnji koje su trajale više godina". Nikačevića je iz AMSS izbacio tadašnji v.d. direktora Stanko Trivić, da bi, nekoliko dana kasnije i on bio najuren. Na njihova mesta došli su Butulija i Đurđev. Promenili su se kadrovi, ne i sistem spornog poslovanja.

Đurđev se, očigledno, nije snašao u tom društvu. Pod pritiskom alavih socijalista i njihovih naprednjačkih kompanjona, živci su mu popustili. Izvršio je stravični zločin za koji niko neće odgovarati, ni on, koji je držao pištolj, ni oni koji su ga prisilili da stisne obarač.

O pozadini celog slučaja ne sme javno da govori ni ministar policije. Stefanović se, čak, odriče kumstva i dugogodišnjeg prijateljstva sa Đurđevom, koje traje još od đačkih dana. Međutim, daleko od kamera i Vučića, Stefanović ukazuje na potrebu da se istraži uloga izvesnog Ivice J, čoveka s kojim se Đurđev posvađao kobnog dana. Pored toga, ministar sumnja i u to da je njegov kum izvršio samoubistvo, odnosno ne isključuje mogućnost da ga je likvidirao neko treći, kako slučaj ne bi dospeo do suda. Mrtva usta ne govore, a to je najbolje za sve politikante, koji godinama koriste AMSS za svoje koruptivne interese.

O pozadini svojih poslova ne govori ni živahni Radojica Milosavljeviš Meša, kruševački Berluskoni. Dugogodišnji komunistički i socijalistički funkcioner, otkad se, 2012, transformisao u naprednjaka, uspešno razvija biznis s medijima. Pre četiri godine na kupovinu šest lokalnih medija potrošio je oko 250.000 evra (Centar za informisanje Novi Kneževac, koji ima info kanal na kablovskoj televiziji i izdaje "Novokneževačke novine" platio je samo 480 evra), da bi mu naprednjačka vlast kroz opštinske konkurse uplatila oko 500.000 evra. Iskustvo u toj vrsti biznisa, Meša je sticao još pre 30 godina, kad je dvaput osuđivan na zatvorsku kaznu zbog zloupotrebe položaja. Da mu se to ne bi ponovilo, sad ne zaboravlja da caru da carevo.

Nedavno je grupa od 27 lokalnih privrednika, direktora javnih preduzeća i osnovnih škola kupila prostorije na Novom Beogradu u kojima se nalazi centrala Srpske napredne stranke. Među njima je, naravno, bio i Milosavljević. U njegovoj režiji, te poslovne prostorije donirane su SNS-u. Iako je Agencija za borbu protiv korupcije utvrdila da taj "poklon" prevazilazi dozvoljenu vrednost, zakon nije bitan, ne može da ugrozi interese vladajuće stranke. Uskoro, kad zločinački kartel padne s vlasti, i to će biti predmet ostavinske rasprave.

Kad padne s vlasti, političku i kriminalnu zaostavštinu Aleksandra Vučića odrediće nadležno tužilaštvo. Pored njega, na optuženičkoj klupi trebalo da bi da se nađu i ostale štetočine iz vrha SNS-a, makar oni koji ne stignu da pobegnu ili se ne poubijaju međusobno. Dok se to ne desi, postojaće opasnost da se ovo zlo povampiri i nastavi da uništava Srbiju.

Adekvatnim presudama, kao glogovim kocem, treba upokojiti naprednjačke krvopije i zauvek očistiti srpsku političku scenu od te pošasti.