Ekonomija

Slom platnog bilansa i tekuće kapitalne investicije (5)

Fiskalnu politiku vode neuki

U Srbiji su isprobani svi recepti neoliberalnog kapitalizma. Prevremena i velika liberalizacija tržišta i spoljne trgovine dovela je do ogromnog spoljnotrgovinskog deficita. Deficit spoljne trgovine (vidljivog uvoza i izvoza) doveo je do deficita platnog bilansa. Osnovni stubovi obećane „države blagostanja" su srušeni, konstatuje prof. dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista u svojoj analizi režimske "primene liberalizma" u Srbiji.

Prof. dr Slobodan Komazec

4) Poreski stimulansi i ograničenja u alokaciji investicija i investicionim izborima

o U politici alokacije ili dislokacije preduzeća, alokacije investicija i regionalnog razvoja , savremene države razvijenog sveta koriste se brojnim merama i instrumentima fiskalne politike, kao što su: razvojni primovi,subvencije i dotacije u kapitalu, zajmovi iz javnih fondova, rambursmani rashoda, javno finansiranje infrastrukture, itd. U Francuskoj, npr. koriste potpuna ili delimična oslobađanja za patente, odnosno profesionalne takse u vremenu trajanja od pet godina, redukciji za kupovinu imobilizovane aktive (od 16% na 4%, amortizacija od 25% za novu konstrukciju, redukcije poreza za višak vrednosti na izgrađene terene u trajanju od dve godine , nadoporezivanje aktivnosti u pariskom basenu , pomoći pri investiranju (razvojni primovi, primovi za lokaciju tercijalne aktivnosti, primovi za orijentaciju poljoprivrede , zajmovi FDES, bonifikacije za cene terena), rambursmani rashoda (pomoć za formiranje profesionalnih kadrova, pomoć za mobilnost radnika, pomoć za dislokaciju preduzeća, itd. U politici uređenja teritorija javna vlast preferira upotrebu direktne pomoći u odnosu na fiskalnu korist koja zavisi od rentabilnosti preduzeća. Izuzetak su prekomorski departmani , pošto je stopa oporezivanja dobiti samo 33% i pošto je reinvestirana dobit izuzeta od oporezivanja. Međutim, u drugim zemljama OECD fiskalne varijabile beleže relativno značajan uticaj na lokalnu industriju.

Poreski stimulansi u sklopu ukupne fiskalne politike mogu snažno delovati na investicionu politiku i investicioni izbor.

U SAD. V. Britaniji, Danskoj, Nemačkoj i Holandiji relativno značajnu ulogu u fiskalnoj strukturi imaju porezi na neto aktivu i nepokretnu imovinu , ili porezi na višak vrednosti.

Porezi predstavljaju ekonomski instrument koji modifikuje ostale ekonomske varijabile , kao što su npr. relativne cene rada i kapitala, odnos domaćih i inostranih cena, investicioni izbori , zaposlenost , spoljnotrgovinska razmena, ponuda rada, izbor između rada i dokolice, ponašanje gotovo svih ekonomskih makroagregata.

Porez na dohodak (dobit) preduzeća je važan instrument države, koji utiče na investicije preduzeća preko uticaja na fiskalni tretman amortizacije, strukturu finansiranja reprodukcije, tehničko-tehnološke osnove proizvodnje, lokacije preduzeća itd.

Amortizacija predstavlja kompleksno pitanje ekonomske politike, pošto se fizička i tehnološka depresijacija kapitala, koji gubi svoju vrednost tokom vremena, bazira na neophodnosti zamene sredstava i opreme, koja se upotrebljava. U privredama , koje se karakterišu relativno ubrzanim tehničkim progresom, amortizacija je predmet izučavanja u fiskalnom pravu, kao značajan element poreske materije.

U Francuskoj, preduzeća procenjuju vek trajanja kapitalnog dobra i kalkulišu amortizaciju na vrednost imobilizovane aktive na bazi pravila linearne i degresivne amortizacije. Degresivna amortizacija , u tom kontekstu, omogućava amortizovanje 60 do 75% opreme za prve dve-tri godine (75% za vek trajanja sredstava do tri godine , 64% za vek trajanja sredstava od pet godina i 59% za vek trajanja sredstava od sedam godina ), čime se smanjuje oporeziva dobit i povećava marža bruto samofinansiranja 8cash flow) što se javlja kao strateška varijabila investicionih odluka.

Degresivna amortizacija u odnosu na linearnu amortizaciju ne donosi nikakvu globalnu fiskalnu korist predizeću u tekućim vrednostima u ukupnom periodu trajanja amortizacije, osim koristi likvidnosti. Međutim, ukoliko se ukalkuliše aktualizovana vrednost plaćenog poreza od strane preduzeća, onda degresivna amortizacija smanjuje fiskalni teret u odnou na linearnu amortizaciju. Francuski režim amortizacije u odnosu na metode amortiazcije u zemljama EU je favorizujući, izuzev V.Britanije koja praktikuje režim „totalne slobode" (mada se koristi kompenziraju relativno visokim stopama oporezivanja). Britanski režim totalne slobode je , prema tome, povezan sa stopom poreza na dobit, koja varira između 40% i 52% i sa fiskalnim dedukacijama za investicije poput Holandije i Nemačke. U savremenim ekonomijama je relativno značajan segment privatnih investicija (koji se posebno stimuliše) i koji je osiguran samofinansiranjem. A to se bazira velikim deloma na amortizaciji u okviru bruto akumulacije (u fazi tehnološke revolucije). Degresivna amortizacija dozvoljava preduzeću da raspolaže masom fondova superiornije od depresijacije i raplasmana. Ona, na taj način, postaje instrument rasta stope samofinansiranja posredstvom amortizacije, pod uslovom da se sredstva degresivne amortizacije , odmah reinvestiraju. U stvari, radi se o tzv.efektu akceleracije amortizacije, koji uvodi amortizacioni multiplikator.

Degresivna, akcelerišuća i slobodna amortizacija su kompatibilne sa rastom investicija. Sva preduzeća , međutim, ne koriste potpuno mogućnost degresivne amotizacije, , koje fiskalni zakon omogućava. Pojedina preduzeća su često deficitarna i malo posvećuju pažnju modifikaciji poreske osnovice. Druga preduzeća pak beleže slabu , nisku rentabilnost sa obavezom da podele dividende akcionarima. Akcionari naravno preferiraju regularnu dividendu nezavisno od ostvarenih poslovnih rezultata, što onemogućava preduzeću da koristi pogodnosti degresivne amortizacije. Visoko rentabilna preduzeća , sa relativno visokim stopom rasta tehničkog progresa, mogu jedino da koriste blagodeti degresivne amortizacije.

Javna preduzeća koriste linearnu amortizaciju, jer „dotacije u amortizaciji" iznose i do 85%. Finansijska društva koriste simultano degresivnu i linearnu amortizaciju u zavisnosti od poslovnih rezultata.

Degresivna amortizacija je od značaja za samofinansiranje i u peridu inflacije, i za vreme supstitucije kapitala radom,jer fiskalna tehnika amortizacija, modifikujući troškove upotrebe kapitala, utiče na relativne cene faktora proizvodnje.

Posebnim fiskalnim beneficijama podstiču se investcije. U Nemačkoj i Švedskoj praktikuju se neposredne premije u visini od 7,5%, odnosno od 4% od vrednosti investicija. Dugoročnim poreskim olakšicama stimuliraju se namenska izdvajanja sredstava za investicije. U Nemačkoj fiskalne beneficije su specificirane po granama. U Danskoj i Austriji fiskalne olakšice destinirane su ekonomskim subjektima koji štede do 25% od godišnjeg dohotka. U Švajcarskoj su sva izdvajanja za otvaranje novih radnih mesta do 50% od ukupnog dohotka oslobođena fiskalnih udara. Konačno, poreskim olakšicama, ubrzanim otpisima , subvencijama , izvoznim potporama , kreditnim olakšicama , garancijama i programima finansijske pomoći služe se savremene ekonomske politike u domenu strukturnog i sektorskog razvoja. Subvencioniranjem kapitala i nadnica, specijalnim fondovima, selektivnim javnim rashodima, poreskim olakšicama i oslobođenjima , finansiranjem infrastrukture, podsticanjem industrije u nerazvijenim područjima i drugim instrumentima podržava se regionalni razvoj. U SAD i V.Britaniji, npr. poznat je metod ubrzane amortizacije. Ubrzani otpisi osnovnih sredstava omogućavaju sektoru privrednih preduzeća da iskažu manji profit za oporezivanje , tako da sredstva ostaju poreskom obvezniku. Amortizacioni otpisi od mase dohotka smanjuju osnovicu za oporezivanje profita i povećavaju stepen samofinansiranja. Time fiskalna politika deluje na strukturu trošenja, formiranje osnovnog kapitala, tehnološke inovacije i produktivnost rada . Različiti modeli ubrzane amortizacije u novije vreme koriste se kao efikasno sredstvo podsticanja investicija , budući da se početni otpisi osnovnih sredstava kreću od 15% u Norveškoj (preko 22,6% u Japanu, 25% u SAD, Italiji i Nemačkoj i 30% u Austriji, Švedskoj, Danskoj i Francuskoj) do 100% u V.Britaniji i Irskoj.

5) SPECIFIČNE PORESKE OLAKŠICE, KRUPNI KAPITAL MULTIKORPORACIJA I PRIVLAČENJE KAPITALA

Specijalnim fiskalnim olakšicama u cilju plasiranja budžetskih ušteda na tržištu kapitala u podsticanje intezivnih investicija dopunski su manevar javne vlasti u podsticanju ekonomskog rasta. Regulišući poresko opterećenje , država utiče na formiranje interesa za plasmn novog kapitala na akcionarsko i obligaciono finansiranje kapitalnih investicija. Angažovani kapital u obligacije i akcije oslobađa se od poreza. Time se privlači privatni kapital i sprečava izvoz kapitala. Pored toga, fiskalnim refakcijama može se privlačiti inostrani kapital. Nerazvijene zemlje, radi kapitalnog opremanja proizvodnog sektora, ili oslobađaju ili blago fiskalno opterećuju reinvestirani profit uvezenog kapitala.

Transfer inostranog kapitala iz razvijenih u nerazvijene zemlje motivisan specijalnim fiskalnim tretmanom (uz korišćenje jeftine radne snage i bogatih sirovinskih izvora) opredeljuju savremenu strategiju multinacionalnih kompanija i vlasnika krupnog kapitala. Fiskaliteti se u nerazvijenim zemljama javljaju kao dinamički instrumenti u smislu delovanja poreza na strukturu privrednog razvoja, mobilizaciju i kanalizaciju štednje i investicija i povećanje nacionalnog dohotka. Ovom metodu delovanja fiskalne politike preko direktnih poreza možemo dodati i delovanje posrednih fiskaliteta na privredni rast. Stimulativno dejstvo poreza na promet (PDV= ili carina ogleda se u oslobođenju od fiskalnog tereta uvezene nove tehnologije i reprodukcionog materijala , čak i energenata koji su destinirani nerazvijenim područjima. o Fiskalno delovanje na privredni razvoj ogleda se u mobilizaciji akumulacionog potencijala, u sektorskoj orijentaciji investicija , u stimulisanju tehničko-tehnološkog progresa, u primeni rezultata naučno-istraživačkog rada, u formiranju kadrova i novih znanja , u izgradnji objekata ekonomske infrastrukture u podsticanju privrednog rasta i sl., posredstvom diferencijalnog ili diferenciranog oporezivanja (tzv.selektivni faktor), teorijski posmatrano, a mogu se u celini odbiti od ostvarenog dohotka, čime se smanjuje osnovica za oporezivanje profita.

Smanjivanje oporezovanog dela profita putem njihovog iskazivanja, kao amortizacionih otpisa, utiče na rast amortizacionih fondova, a time i na povećanje stepena samofinansiranja. „Poreski kredit" u stvari izražava odbitak od poreske osnovice investicionog dela dohotka, dok fiskalna remiza pokazuje specifičan „fiskalni oproštaj" u poreskom zahvatanju. U pojedinim zemljama koriste se razne forme fiskalnih olakšica ili oslobađanja u funkciji povećanog investiranja u infrastrukturu ili reinvestiranje ostvarenog profita u vitalnim sektorima reprodukcije.

Sektorska diferencijacija fiskalnih tereta i fiskalne beneficije na selektivnim osnovama u funkciji su podržavanja razvojnih prioriteta, otklanjanja strukturnih debalansa, podržavanja izvozne privrede i regionalne harmonizacije razvoja na makroekonomskom planu. To u osnovi znači da su u funkciji delovanja na povećane efikasnosti privrede i uravnoteženja ekonomskog rasta.

5. EFEKTI PORESKIH STIMULANSA NA EFIKASNOST INVESTICIJA I „SKLONOST INVESTIRANJU"

Porezi su nenamenski (nedestinirani) javni prihodi, tko da se oporezivanje štednje ili akumulacije dovodi do njihovog preusmeravanja sa investicija privrede i stanovništva na budžetsku raznovrsnu potrošnju (u kojoj vrlo mali deo odlazi na javne investicije). Znači da veliki deo štednje zahvaćen porezima odlazi na tekuću javnu potrošnju. Štednja u sistemu „gubi razvojnu funkciju".

Poreska politika može snažmo da podstiče rast KUMULcije (štednje) mehanizmima smanjenja fiskalnih tereta , mada i oporezivanje akumulacionih fondova u okviru raspodele profita ili dohotka ne derogira i ne apsorbuje štednju ukoliko se fiskalitetima formira finansijski potencijal (fiskalna koncentracija i centralizacija akumulacije) javnih fondova za alimentiranje javnih investicija produktivnog karaktera. Isto tako i oslobađanjem kamata na štedne uloge i na javni dug od oporezivanja komplementarno se podstiče štednja sektora stanovništva. Fiskalnim bonifikacijama i koncesijama pri uvozu kapitala i pri reinvestiranju ostvarenog profita podstiče se priliv dodajnog kapitala iz eksternih izvora. Konačno, racionalnom budžetskom potrošnjom u smislu kreiranja budžetskih ušteda oslobađaju se finansijski resursi za investicione poduhvate države , pri čemu se dopunsko investiciono finansiranje pojavljuje kao sredstvo za neutralisanje posledica snižavanja marginalne efektivnosti kapitala.

Raznim koncesijama, beneficijama i olakšicama , oslobađanja ili smanjenja fiskalnih tereta , kroz subvencioniranja investicija , diferencirane ili diskriminatorske fiskalne stope , ubrzanu amortizaciju,beneficirane kamate štednih i angažovanih kapitala u obligacije ,privilegovana privlačenja kapitala u ekonomsku infrastrukturu i dr. sistem budžetskog finansiranja stimuliše , usmerava ili podstiče ekonomski rast. Redukcijom direktnih poreza povećava se raspoloživi dohodak, a redukcijom indirektnih poreza smanjuju se troškovi proizvodnje. Tehnički i tehnološki napredak, kao pandan rasta produktivnosti i kao faktor koncentracije proizvodnje i centralizacije kapitala, pretpostvlja brzo i efikasno reinvestiranje , zamenu fizičkih dotrajalih i iskorišćenih sredstava rada i ubrzano otpisivanje fiksnog kapitala. Fiskalna dedukcija u invetsicionom procesu predstavlja subvenciju države sektoru privrede, time fiskalna komponenta utiče na likvidnost, kapacitet samofinansiranja i finansijsku ravnotežu privrede. Diferencijalnom fiskalnom presijom između kapitala i rada utiče se na zaposlenost i upotrebu proizvodnih fktora , modificirajući proporciju u kombinaciji faktora u proizvodnoj funkciji. Postavlja se i problem štednje ili akumulacije za finansiranje investicija, kao problem iznalaženja novih izvora akumulacije. U tom pravcu , na scenu stupa „javna ruka" (država) , koja preko svog budžetskog instrumentarija , stavlja akcenat na privatnu štednju (na njeno formiranje i mobilizaciju), promene strukture potrošnje privatnih dohodaka i javnih investicija.

PORESKI PODSTICAJI I SKLONOST INVESTIRANJU

U razvijenim privredama poznat je sistem stimulativnog delovanja fiskaliteta na „sklonost investiranju" i investicione porudžbine fiskalnim beneficijama , olakšicama i oslobođenjima od poreskih zahvata.

Problem privrednog rasta , dakle leži u podizanju nivoa štednje i formiranju kapitala i njegovoj efikasnog plasmana. Uloga fiskaliteta ogleda se u obeshrabrivanju neracionalne potrošnje i stimulacije štednje, odnosno u formi budžetkog viška , koji se plasira preko tržišta kapitala u raznim oblicima povoljnog finansiranja . Javna tražnja u stvari zavisi od nivoa, struktura fiskaliteta za alimentiranje javnih potreba, odnosno za pokriće budžetskih rashoda, kao i od programiranih ekonomskih i socijalnih funkcija države. Fiskaliteti razapeti između tzv. fiskalnih i vanfiskalnih (ekonomsko-socijalnih) ciljeva ---- ekonomske politike simultano su u reakciji mobilizacije dovoljne visine budžetskih prihoda za finansiranje ličnih, investicionih i transfernih rashoda i za podržanje stabilnog privrednog rasta preko uvećanja štednje i investicija. Fiskaliteti locirani u sferi preraspodele nacionalnog dohotka u razvojnom kontekstu , regulišu proporcije raspodele na potrošnju i štednju.

U Švedskoj, npr. postoji rezervni fond za investicije, čija su sredstva određena za finansiranje budućih investicija. Izdvajanja oko 40% od ostvarenog neto dohotka preduzeća u posebnu rezervu oslobođena su od fiskalnog zahvatanja. Polovina od ovog iznosa deponuje se kao rezerva kod centralne banke, koja se koristi kada investiciona tražnja pada. U tome je, dakle , smisao anticikličnog dejstva fiskaliteta na investicionu tražnju.

Podsticanje štednje (akumulacije) fiskalnim bonifikacijama i koncesijama , prelevmanima , diskriminatorskim i selektivnim fiskalnim opterećenjem u koliziji je sa rastućim budžetskim troškovima, jer uvode fiskalni „gubitak" javne blagajne (deficit). Otuda se druga komponenta dohotka, potrošnja, podvodi imperativima oporezivanja. Fiskalna presija potrošnje u koegzistenciji sa kumulativnim rastom budžetskih rashoda, i ako vodi fiskalnom retransferu fiskalnih tereta sa akumulacije na potrošnju, proporcionalno se uvećava za iznos budžetskog deficita. Sve to u skladu sa potrebom osiguravanja ujednačavanja dohotka između različitih socijalnih kategorija socijalnim transferima , ovo posebno zbog regresivnih efekata poreza na potrošnju. Svako zaustavljanje porasta cena usled povećanog poreza na potrošnju sadrži i porast ekonomaskih transfera u funkciji izjednačavanja ekonosmkog položaja pojedinih grana, grupacija i sektora. Retransfer fiskalne presije sa potrošnje na dohodak i lični dohodak (fiskalna supstitucija poreza na potrošnju porezom na dohodak) „institucionalizuje" fiskalizaciju nacionalne ekonomije, koja sa voje strane uvodi efekte svojevrsnog poreza na investicije sa reduciranjem raspoloživog dohotka , akumulacije , samofinansiranja i budućeg razvoja. Fiskalna teorija nije ponudila odgovarajuću proporcionalnost između neposrednih i posrednih fiskaliteta u funkciji simultanog pokrića tekućih budžetskih rashoda i podsticaja štednje i investicija.

2) FISKALNI PODSTICAJ SKLONOST ŠTEDNJI U PROCESU FINANSIRANJA RAZVOJA

Fiskalni podsticaj štednje u pravilu vode redukciji fisklnih resursa, koji su nedovoljni za pokriće rastućih javnih troškova dovodeći do deficitarnog budžetsskog finansiranja. Oslobođeni resursi upotrebom deficitarnog finansiranja javne potrošnje podižu nivo raspoloživog dohotka , koji pod pretpostavkom blagog rasta ličnih dohodaka, omogućava porast samofinansiranja investiranja u privredi. Akumulacija kapitala, kao osnovni ekonomski problem „osemenjivanja rasta", fiskalna politika u okviru dejstva na raspodelu podstiče sledećim manevrima.

Blažim fiskalnim zahvatanjem ili redukcijom fiskalnog opterećenja,

Davanjem fiskalnih refaksija ili potpunog fiskalnog oslobođenja, i

Kombinovanjem ovih stavova.

Davnje fiskalnih olakšica ili metodom fiskalnih oslobađanja, u okviru pozitivne projekcije dejstva na akumulaciju kapitala, u fiskalnoj praksi odnosi se i na kategorije , kao što su kamata na štedne uloge i kamata na javni dug.Potpunim fiskalnim oslobođenjem od opterećenja podstiče se i stimuliše štednja stanovništva i upis javnih zajmova, kao dopunskog izvora akumulacije. Fiskalno oslobođenje investicija ima za prvenstveni cilj da podstakne proces transformacije novčanog kapitala u realne faktore rasta (realne investicije). Naposletku, fiskalnim instrumentima može se delovati na dopunske izvore akumulacije , tj. Na privlačenje inostranog kapitala u nerazvijenim zemljama. Davanjem fiskalnih beneficija i olakšica ove zemlje dolaze do dopunskog investicionog potencijala. Dopunski investicioni potencijal može se povećati i preko stimulacija uvoza kapitala, direktnih stranih investicija i portfolio investicija. To se može podstaknuti davanjem određenih koncesija, davanjem učešća u zapošljavanju novih radnika na investicijama, beneficiranim kamatama na bankarske kredite i sl. Posebno je potrebno ukidanje oporezivanja kamata na deviznu štednju kod banaka. Zahvatanje niskim proporcionalnim fiskalnim stopama, blagom progresijom ili potpunim oslobođenjem reinvestiranog kapitala u zemlji uvoznici, akumulacija se uvećava shodno intencijama vladine ekonomske politike.

Fiskalno stimulisanje akumulacije , a preko toga i investicija, služi kao osnova odakle se izvode brojni efekti na području zaposlenosti, stabilnosti cena, povećanja proizvodnje i zadovoljenja zajedničkih potreba.

OPOREZIVANJE I TROŠKOVI FINANSIRANJA PREDUZEĆA

Porezima se može snažno delovati na finansijske rezultate preduzeća (korporacija), posebno preko formiranja visine i strukture troškova finansiranja . U raspodeli finansijskog rezultata naknade finansijerima (kamate, provizije i sli.) imaju prioritet u odnosu na fiskalitete. Troškovi finansiranja predstavljaju odbitnu stavku od poreske osnovice , što vodi manje plaćenom porezu, posebno kada su u upotrebi progresivne poreske stope. Očita je prednost finansiranja iz izvora na čiju naknadu ne utiče poreska osnovica. Uglavnom se radi o kamati na kredit (dug) koja ne ulazi u poresku osnovicu. U slučaju gubitka se teret kamate ne može olakšati pošto tada ne postoji osnovica za oporezivanje. Tada su troškovi finansiranja pre i posle oporezivanja isti. Stoga je važan i rizik zaduživanja koji dolazi do izražaja u nestabilnim uslovima.

Projekti se finansiraju zbog profita, zbog toga je za svaki projekat važno pitanje minimalne stope rentabilnosti finansiranja. Na taj način posle plaćanja poreza na dobit treba jednaki prinos da dobije onaj koji štedi i onaj koji pozajmljuje i investira kapitala. Minimalna stopa rentabilnosti u osnovi i predstavlja trošak kapitala. Ona zavisi od izvora finansiranja (poslovni fond, emisija akcija, bankarski kredit, izdavanje obvesznica, zajedničkih ulaganja i sl.) ali i od strukture i kvaliteta investicije i profitne , odnosno poreske stope.

To znači da način finansiranja nije nebitan prema oporezivanju, jer od kombinacije izvora finansiranja investicionog fonda zavisi i efektivno poresko opterećenje.

EFEKTI POREZA I PORESKIH PODSTICAJA NA POTROŠNJU I ŠTEDNJU

Raspodela nacionalnog dohotka, odnosno bruto domaćeg proizvoda , poznato je vrši se na dva sastavna dela:

Globalnu potrošnju i 2) Štednju. Dakle, imamo osnovni makroekonomski odnos Y = C + S

Ako je funkcija ukupne potrošnje dohotka jednaka Y = C + I

Imamo i odnos S = I .Dakle štednja jednaka investicijama. Međutim, ukupna funkcija potrošnje je proširena i javnim sektorom i izvoznim delom Y = C + I + G + (X - M).To su sve već poznati simboli u makroekonomiji.

Porezima se može snažno delovati na potrošnju (kako pojedinih sektora privrede, tako i u celini), tako i na nacionalnu (i uvezenu) štednju ili akumulaciju.

S obzirom na mogućnosti delovanja poreza na potrošnju i štednju u savremenoj finansijskoj literaturi , posebno se istražuje delovanje poreza na raspodelu nacionalnog dohotka i ponašanja njegova dva sastavna dela - potrošnje i štednje (akumulacije).

Porezi se grupišu u dve grupe, zavisno od toga da li po svojoj prirodi ograničavaju ili podstiču štednju ili potrošnju. Tako, na primer, porezi na prihode od kapitala, progresivni porezi na dohodak, posebni porezi na rezerve stvorene iz dobiti, na višak prihoda od kapitala, ekstra dohodak, odnosno ekstraprofit i drugi slični porezi, spadaju u grupu poreza koja negativno deluju na akumulaciju, odnosno štednju (kako se akumulacija izražava u građanskoj teoriji=.

Stimulativno delovanje poreza na akumulaciju (štednju) ogleda se u tome da se smanjuju stope oporezivanja ili ukidaju određena poreska zahvatanja iz dohotka, pri čemu se stimuliše zadržavanje (netrošenje) dohotka i vrši selektivno delovanje na pojedine oblike sredstava prema njihovoj nameni korišćenja , mogućnosti upotrebe i pravcu usmerenja. Porezima se može posebno delovati na pojedine sektore - nosioce akumulacije, i to na taj način da se preraspodeljuje akumulacija s jednog na drugi sektor (npr. sa sektora stanovništva, preduzeća, inostranstva i dr.na javni sektor koji je pod većom kontrolom finansijskih vlasti). Time se vrši indirektno delovanje na ponašanje i formiranje akumulacije , čak i bez povećanja mase ukupne akumulacije. Ovo se može postići pošto svaki sektor ima različitu „sklonost štednji", zadržavanju i brzini obrtanja dohotka, visini samofinansiranja i dr., što sve više uzima u obzir savremena finansijska teorija, za razliku od samo globalnih odnosa.

Negativno delovanje poreza na akumulaciju ogleda se u suprotnom pravcu. Naime, u oštrijem oporezivanju akumulacije privrednih subjekata i štednje stanovništva , što je suprotno zdravoj politici razvoja, često uslovljena potrebom države da osigura veće poreske prihode u budžetu. To znači, da umesto privrede i stanovništva (koja bi svoju štednju investirala) sada to čini država preko svojih javnih rashoda, dakle vrlo disoerzovano, a često i za tekuću potrošnju.

Porezi koji izazivaju promene potrošnje i indirektno stimulišu štednju, su:

Porezi na potrošnju

Trošarine,

Carine,

Porezi na dohodak s degresivnim poreskim stopama.

Povećanjem ovih oblika poreza ograničava se određeni oblik potrošnje, bilo direktno, bilo preko porasta cena , a smanjenjem ovih poreza - povećava se odgovarajući oblik potrošnje. Istina, tu ne mora da postoji određena proporcionalnost u promenama.

Da bi se porezi mogli što bolje adaptirati potrebama sprovođenja određene anticiklične ekonomske politike i ostvarenju stabilizacije privrede, zahteva se što veća elastičnost svih poreskih oblika koji mogu korisno poslužiti obuzdavanju preterane tražnje i investicija u periodima buma, odnosno podsticanja potrošnje u periodima recesija. I u jednom i u drugom slučaju operiše se s investicijama i potrošnjom, već prema poznatim odnosima u savremenoj teoriji , koji se obično izražavaju kao odnos Y = C + I + G. Delovanjem na potrošnju u privredi , porezima se nastoji dovesti u što veći sklad (po mogućnosti i do uravnotežavanja) štednja i investicije (S = I), što bi trebalo da osigura stepen stabilnosti privrede.

Poreska politika , dakle, može snažno delovati na proces usmeravanja dohotka na potrošnju i štednju. To se odvija i kao direktno delovanje na uvođenje tehničkog progresa, na racionalno korišćenje proizvodnih kapaciteta , na optimalnu alokaciju investicionih resursa, na mobilnost štednje i kadrova i na supstituciju između proizvodnih faktora u korist veće zaposlenosti na makroekonomskom planu. Ovo delovanje može imati i snažan odraz na supstituciju uvozne robe domaćom proizvodnjom.

Fiskalna politika deluje na štednju, potrošnju , privredni razvoj i preko uvoza kapitala i opreme i deficitarnog reprodukcionog materijala po sniženim i anuliranim stopama posrednih poreza (porez na promet , PDV) i carine, stvarajući podsticajne efekte na planu regionalnog i strukturnog razvoja). Osnovni stimulans dolazi od specijalnih poreskih olakšica, koje se daju za investicije u osnovni kapital (olakšice u obliku dozvoljavanja ubrzane amortizacije i umerenijeg oporezivanja rashoda na istraživanja i eksperimentisanja , neraspoređenog profita , gubitaka i dr.), kao i od angažovanja budžeta u finansiranju tehničko - tehnoloških inovacija, naučno - obrazovne, kulturno- prosvetne i socijalno - zdravstvene infrastrukture. Preko sistema stimualcije amortizacije odvijaju se dva procesa: 1) Smanjuje se masa dohotka za oprezivanje i poreski teret 2) Formira se povećana masa broto štednje u ovom sektoru. Dohodak se namenski koristi , posebno kada se ne dozvoljava da se sredstva akumulacije (čak i amortizacije) koriste za tekuću potrošnju .

U poslednje vreme interes finansijske teorije usmeren je na formiranje kapitala i njegovu ulogu u privrednom rastu, kao i na dejstva koja bi izmena strukture poreza izazvala kod tog formiranja. Rezultati ukazuju da najveći deo formiranja kapitala , koji utiče na povećavanje proizvodnje, može se pripisati tehnološkom napretku i tehničkom progresu koji traže povlašćeni poreski tretman. Poreska politika u oblasti privrednog rasta je složeniji sistem delovanja nego kada je reč o poreskoj politici usmerenoj ka stabilizaciji. Jer, potrebno je formiranje poreske politike tako da se istovremeno podiže nivo i kvalitet formiranja privatnog kapitala (štednje) , odabranih investicionih projekata , što sve zahteva pažljivo usklaživanje sa izabranim ciljevima razvoja, odnosno stabilizacije.

To se može videti i iz naše poznate osnovne formule S + T = I + G, što znači štednja (S) plus porezi (T) jednako neto investicije plus javni rashodi.. Pri tome se nastoji ostvariti sledeća jednakost

o S = I

o G = T

Pošto se štednja sastoji iz sledećeh sektorskih delova

o S = Ss + Sp + Sd + Si

Dakle iz štednje sektora stanovništva (Ss) i štednje iz inostranstva (Si - priliv kapitala), jasno je da se poreskom politikom može osigurati da se odnos S i T bitno menja (poreski prihodi smanjuju, štednja ili akumulacija ostalih sektora povećava), odnosno da se T povećava (tada i G raste), ali opada štednja drugih sektora. Dakle, uz osnovnu stabilizacionu orijentaciju poreske i fiskalne politike , bitno je delovanje instrumenata poreske politike u procesu stimulacije štednje. Sada se postavlja pitanje sektorskog rasporeda i upotrebe štednje. Da li se želi jačati javni sektor (T) ili sektor stanovništva , odnosno preduzeća, odnosno forsiranje domaće štednje za otplatu (odliv) kapitala u inostranstvo. Pošto smo pošli od stava da oslobođena sredstva (štednja, dohodak) smanjenih poreza treba da bude namenski usmerena u investicije i razvoj, a ne u tekuću potrošnju (lični dohoci, porezi, doprinosi, kamate, carine, usluge , materijal i sl.), to se tada odnosi i na formiranje visine i strukture potrošnje iz datog dohotka. Naime, imamo već poznati odnos u funkciji potrošnje: Y = C + I + G

Iz čega sektorski sledi dekomponovana struktura potrošnje (unutar nacionalne privrede):

Y tabela

Pošto se i štednja formira po tim sektorima to će izuzetno značajno biti pitanje u kom pravcu se usmeravaju ovako oslobođena sredstva dohotka (štednja). Da li u sektoru stanovništva odlazi u ličnu potrošnju (Cc), investicije (Ci) ili za plaćanje raznih oblika rashoda i odliv iz ovog u javni sektor (Cg), plaćanjem poreza i doprinosa.

Zbog toga je vrlo značajno delovanje poreza na usmeravanje dohotka na potrošnju i štednju , ali i na javni sektor.

Zbog toga je vrlo značajno delovanje poreza na usmeravanje dohotka na potrošnju i štednju , ali i njihovu dlju dekompoziciju.Lična potrošnja (C), se sastoji iz lične potrošnje u sektoru stanovništva (Cg), dakle ličnih dohodaka u strukturi preduzeća, investicija (Cg). Na isti način se dekompunuju investicije (Ic + Ii + Cg), dakle investicije stanovništva , investicije preduzeća i investicije javnog sektora. Poreska politika primenom određenih instrumenata može delovati ne samo na globalne odnose štednje potrošnje, već i na njihove takve strukturne komponente, što je daleko značajnije u vođenju poreske politike. Tek iz navedenog se jasno vidi koliko su površne i neupotrebljive opšte konstatacije str52 odnosima i kretanju (visini) pojedinih oblika poreza . Ne vidi se uopšte smer njihovog delovnja i usmerenost poreske politike.

U otvorenoj privredi imamo proširen odnos prko uvoza i izvoza robe i usluga.

Y = C + I + G + (X - M)

Kako izvoz i uvoz roba i usluga „koriguju" i „dopunjavaju" domaći bruto proizvod, a u slučaju deficita spoljne trgovine povećavaju ga za čak 18 odsto deficit (a time i domaću potrošnju), mora se postaviti i pitanje delovanja uvoza i izvoza na raspoloživi nacionalni proizvod. To je i nova kompozicija stvorenog i raspoloživog (utrošenog) bruto proizvoda, jer uvoz i izvoz deluju na sve oblike potrošnje u privredi (C, I, G). Sada je bitno pitanje: gde odlazi ostvareni uvoz u zemlji, da li je to lična poštrošnja (sektor stanovništva), da li je to sektor investicija i koje investicije i konačno, da li je uvoz ostvaren za javni sektor. Drugim rečima, da li je uvoz ostvaren za ličnu potrošnju, investicije ili javnu potrošnju. Isto se odnosi i na izvoz koji „koriguje" (smanjuje) sredstva za domaću potrošnju preko odliva. Ovde se mogu ugraditi brojni instrumenti fiskalne politike - u zavisnosti od toga šta se želi postići.

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

Transfer inostranog kapitala iz razvijenih u nerazvijene zemlje motivisan specijalnim fiskalnim tretmanom (uz korišćenje jeftine radne snage i bogatih sirovinskih izvora) opredeljuju savremenu strategiju multinacionalnih kompanija i vlasnika krupnog kapitala