Feljton

Posle Jasenovca - Lora (13)

Ostao je živ samo onaj kome nisu izvadili oči

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakaznost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

Svedok 259/946, navodi: „Na ovaj način mučenja sa uključivanjem na induktorsku struju najviše je mučio zatvorenike Toma Dujić. Meni je bila jako bolna i možda najteža tortura koja se zvala „traženje Četnika".

Jednog dana upravnik Tomo Dujić me je izveo iz ćelije i rekao mi da mora da „traži Četnike" Šešelja i Miloševića jer su ušli u mene. Naredio mi je da legnem, a potom na ruku stavio crvenu rukavicu koja je bila do lakta. Zavukao mi je ruku u čmar i počeo da mi steže unutrašnje organe.

Ovako mi je nanosio užasne i neopisive bolove a došlo je i do velikog krvarenja. Ovo je činio dok se nisam onesvestio. Lično Toma Dujić je ovaj postupak ponovio sa mnom više puta i to je najčešće radio u jednoj pomoćnoj prostoriji koja je bila u blizini ćelije.

To je prva prostorija sa desne strane kada se ulazi u taj blok sa glavnim hodnikom. Jedno veče ne sećam se tačno datuma oko pola noći Toma Dujić koji je izgleda imao poseban pik na mene izveo me iz ćelije i odveo u drugu prostoriju.

Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu, tako da je to na mene ostavilo jedan težak utisak, a ovaj prizor nikada neću moći da zaboravim. Svima su bile odsečene uši, koliko se sećam, ali mi se čini da je tako i da je samo jednom ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, neki je bio naslonjen na zid, a neki su bili u poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi su bile izvađene oči, a nekima su preda mnom vadili oči.

Sećam se kako jedan od mučitelja zabi nož u jezik i povukao je nož tako da mu je odsekao jezik. Jednom od onih Crnogoraca nisu izvadili oči tako da je mogao da vidi šta se dešava pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je glava bila odvojena od tela.

Ako je neko i pokušao da se odbrani, brzo bi bio savladan pošto je mučitelja bilo pet, a oni su bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči. Jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik kome je zaista bilo dosta muka i poniženja upro je rukom u jedan od tih noževa.

Nisam tačno siguran, ali mislim da je to uradio jedan onaj koji je zahtevao da bira nož, potpuno je pobesneo i više je ličio na zver nego na čoveka i munjevitom brzinom dograbio je taj nož i za delić sekunde prišao tom Crnogorcu i jednim zamahom mu odvojio glavu od tela.

Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu pošto ju je ovaj drugom rukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati. Sve ovo je činio Toma Dujić sa još četvoricom ljudi iz zatvorske straže, a jedan od njih je bio Musa.

Drugi put kad sam bio u „Lori" u upravnikovoj kancelariji je montirana električna stolica na koju su nas postavljali da sedimo, vezivali žicama tako što bi jednu žicu metalnom štipaljkom pričvrstili za uvo kako su meni činili, a nekima su bušili uši i golu žicu provlačili kroz uvo. Drugi bi žicu vezivali za polni organ, a potom uključivali struju i pomoću jednog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje.

Ovo je najviše radio Tomo Dujić i to najviše u pripitom stanju, ali je bio u dobrom raspoloženju jer je uvek pevao ustaške pesme kada je dolazio a posle je sledilo mučenje. Ovo su radili i drugima ali je bilo mnogo manje stavljanja na električnu stolicu kada Dujića nije bilo tu. Inače on je ovu spravu zvao „SDS" jer kada je zatvorenika hteo da muči na stolici pozivao ga je iz ćelije da „SDS zove na telefon".

GRANČIĆ FRANE, rodom iz Imotskog je izdavao naređenja i neposredno učestvovao u vršenju zločina nad zatvorenicima u logoru. O tome govore iskazi svedoka:

Svedok 111/952, potpukovnik bivše JNA, navodi: „Posle ubistva Knežević Nenada iz okoline Šibenika, koji je pokušao bekstvo smenjen je Tomo Dujić, a za novog upravnika je postavljen Frane Grančić rodom iz Imotskog."

Svedok 67/943, navodi: „U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, navodno poručnik legije stranaca."

Svedok 510/9613, navodi: „Najviše su maltretirani piloti. Bio sam prisutan kada je Đ. rekao upravniku Granić Frani da neće da promeni dres posle čega je dobio batine."

ZANINOVIĆ NIKŠA ili TONČI je naređivao ili neposredno učestvovao u izvršenju zločina nad logorašima u logoru „Lora". O tome govore iskazi svedoka:

Svedok 181/952, navodi: „Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša Zaninović, prethodni upravnik koji mi je rekao ako ikada budem živ izašao iz logora da ću biti kao biljka u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su stigli: rukama, nogama, drškama od od pištolja i kundacima od automata."

Svedok 445/9442, navodi: „Od osoblja zatvora ja znam: Tonči Zaninović, star između 35 i 40 godina bio je zamenik Dujića. On me je priključivao na struju s tim što mi je zakačio za uši krajeve žica. Ti udari su izazivali strahovite bolove u glavi, tresli smo se.

Pored ostalog imao je običaj da nas tuče a onda kada bi nas prebio i ne bi mogli da ustanemo, doneo je induktorski telefon pa bi nas prikačio, pustio struju i tada smo morali da skočimo pa bi nastavio da nas tuče ponovo."

Svedoci su imenovali preko 80 neposrednih izvršioca zločina.

Iz ovog autentičnog svedočenja oštećenih, žrtava bestijalnog, animalnog, surovog i nečovečnog orgijanja i postupanja kojima su permanentno, sistematski, kontinuirano bili podvrgnuti za sve vreme boravka u logoru za Srbe „Lora" u Splitu i sudsko medicinske dokumentacije može se izvesti nepobitan zaključak da su hrvatske vojne, policijske i civilne vlasti od početka ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske dakle počev od 1991. godine osnovale logor za Srbe (civilno stanovništvo, muškarce, žene, staro i mlado, ranjenike, bolesnike odnosno ratne zarobljenike).

I to samo zato što su pravoslavne veroispovesti, bez obzira da li su zarobljeni ili uhvaćeni na teritoriji ove Republike ili na teritoriji Bosne i Hercegovine, da su za sve vreme postojanja logora uz znanje i blagoslov zvaničnih vlasti iz Zagreba sprovodili sistem mera ubijanja, telesnog povređivanja, narušavanja telesnog integriteta i zdravlja ljudi, surovo, nečovečno postupanje, nanošenje fizičkih i psihičkih patnji, stavljanje pripadnika srpske nacionalne grupe u takve životne uslove koji su imali samo jedan cilj a to je da ove prostore zauvek i odjednom očiste od srpskog naroda, stvarajući etnički čiste hrvatske prostore.

U tekstu je naveden samo deo ispovesti logoraša koje su bile dostupne. Međutim, to nisu i jedine tragične sudbine ljudi koji su u ratnom vihoru uhapšeni i odvedeni u „Loru". Navedeni materijal pruža niz primera bestijalnih postupaka logorske uprave i logorskih stražara, ali i drugih (npr. civila iz Splita) kojima su praktično samo ispoljeni pojedini oblici ili vidovi zločina genocida.

Navedeni načini, sredstava i postupci mučenja prema zatočenim Srbima ukazuju na neiscrpnu maštu u funckciji mržnje prema drugom narodu i drugoj veroispovesti. Kroz ubistva, nanošenje teških telesnih i duševnih povreda, patnji, boli i trauma, premlaćivanje do iznemoglosti svih delova tela, mučenje, zlostavljanje, vaskrsavaju ustaški duhovi iz perioda Drugog svetskog rata. Grupa dobrovoljaca greškom dospela u hrvatske zatvore

Nekoliko jugoslovenskih i hrvatskih novina pisalo je o slučaju tzv „Karlovačke grupe" zarobljenih dobrovoljaca koji su se vraćajući kući, pogrešili put, upali u ruke hrvatske policije, zatvoreni i mučeni, ni krivi ni dužni. Konsultujući napise srpske i hrvatske štampe koja je 1993. i 1994. godine, pisala o slučaju 13 dobrovoljaca zatvorenika, analizirajući iskaze ovih i drugih ljudi, stiče se meritoran utisak da su u hrvatskim zatvorima prebijani i mučeni svi Srbi, bez obzira na koji su način dovedeni u zatvore i logore hrvatske države.

Neki od ovih logora su više godina bili prava mučilišta za zarobljene ljude srpskog porekla. Takvo mučilište je bilo i „Lora" u Splitu, o čemu imamo više napisa, izjava i dokumenata. Po kazivanju pomenutih dobrovoljaca zatvorenika i drugih napisa u štampi 23 grupa dobrovoljaca iz Srbije je štitila srpska sela u području Velebita. Posle mesec i pol dana boravka, 13. marta 1993. krenula je u Srbiju, kući.

Među njima je bilo nekoliko invalida. Na putu, iz još uvek neobjašnjenih razloga, zalutala je, upala u ruke hrvatske policije i sprovedena u zatvor, u Karlovac. U toj grupi zarobljeni su Slobodan Marković (42), Jovo Životić (34), Zvonko Gljuk (27), Dušan Luković (39), svi iz Beograda. Bratislav Đurašković (42) iz Prokuplja, Radmilo Golubović (37) i Vladimir Jovanović (59) iz Mladenovca, Mićo Kalinić (27) iz Novog Sada, Milenko Femić (37) i Čebinac Vidaković (20) iz Zemuna, Slavko Lukač (34) iz Bečmena, Časlav Vlajković (31) iz Svetozareva i Sead Subašić (37) iz Breze kod Sarajeva, privremeno nastanjen u Beogradu.

Đuro Đukić, dopisnik Politike iz Vojnića 17. marta 1993. javio je da su dobrovoljci iz Srbije „upali u hrvatske ruke" zbog „nemara sa više strana." On piše da se grupa dobrovoljaca koju je prevozio kombi nije zaustavila ni na srpskoj ni na rampi koju kontroliše UNPROFOR. Vozilo koje se kretalo velikom brzinom stalo je tek ispred hrvatskih vojnika. Đukić navodi izjavu komandanta brigade srpske vojske Dragana Kovačića koja je pokrivala ovo područje. U izjavi stoji: „Grupa dobrovoljaca iz Srbije je u subotu, u 7 sati i 20 minuta prešla granični prelaz, mada je vojnik koji je stajao kod, inače podignute rampe, pokušao da zaustavi kombi, ali ga oni, izgleda, nisu ozbiljno shvatili.

Na istom mestu postoji uočljiv znak obaveznog zaustavljanja." 24 Đukić dalje navodi da se kombi „kretao neprilagođenom brzinom, pa se nije zaustavio ni kod rampe na kojoj kontrolu vrše pripadnici poljskog bataljona UNPROFOR-a.

Prema pomenutom izvoru, i vojnik poljskih plavih šlemova je upadljivo mahao rukama da se vozilo zaustavi, ali ga vozač nije poslušao. Na početku hrvatske zone, na upadljivom mestu, obešena je i šahovnica, pa su i po njoj putnici mogli da ocene da ulaze u Hrvatsku. Još i tada je bilo vremena da se zaustave i vrate. Pretpostavlja se da to nisu mogli učiniti pošto se vozilo brzo kretalo, pa posle naglog kočenja zaustavilo se tek u neposrednoj blizini hrvatske vojske, tako da su im dobrovoljci upali direktno u ruke."25

Neposredno pre prolaska kombija sa puta su skinute mine koje je krajinska strana postavljala svake noći a uklanjala od 7 do 16 sati. „Dok vojnici srpske vojske uklanjaju mine, obezbeđuje ih veći broj pripadnika UNPROFOR-a, pa se pretpostavlja da su i jedni i drugi bili zabavljeni tim poslom. Nije poznato da li su zbog toga bile dignute i rampe na prelazu, koje su, inače, uvek spuštene."

Nadležna srpska vojna komanda je stupila odmah posle tog događaja u vezu sa hrvatskom stranom, kako bi se pregovaralo o vraćanju dobrovoljaca. Ranije, „pre proglašenja ratnog stanja, bilo je slučajeva da su i hrvatski vojnici, pa i oficiri, zalutali na krajinsku teritoriju i to baš na ovom mestu, ali su oni posle pregovora vraćeni.

Međutim, ovog puta hrvatski oficir za vezu Tihomir Brckan rekao je da „njegova viša komanda ne dozvoljava vraćanje dobrovoljaca pošto se radi o državljanima treće države, tj. SR Jugoslavije."

slučaju ovih dobrovoljaca, Novosti su 19. maja 1993. godine javile da su njih 13 umesto u Vojnić, pogrešili put, otišli u Karlovac i završili u Varaždinu, tj. zalutali u zatvor.

Dopisnik Novosti M. Ljubičić, piše: „Zbog spleta različitih okolnosti, umesto u Srbiju, grupa dobrovoljaca iz Beograda i okoline, vraćajući se sa ličkog ratišta, završila je svoj borbeni put u hrvatskom zatvoru u Varaždinu! U subotu 13. marta srpski dobrovoljci, njih 13 zamenili su u Tušiloviću, u Kordunu pravac kretanja i umesto prema Vojniću otišli ka Karlovcu.

Kako se desilo da ih ne zaustavi niko od pripadnika milicije i vojske RSK ili UNPROFOR, nije poznato, kao što se ne zna ni kako je ova grupa bez kontrole prešla graničnu rampu na Turnju i kombijem se odvezla pravo u ruke hrvatskih domobrana u Karlovac.

Hrvatska televizija iskoristila je taj događaj i predstavila ga kao „senzacionalno hapšenje srpskih diverzanata i terorista." Zagrebačke novine, bile su međutim, mnogo „hladnije", komentarišući hapšenje srpskih dobrovoljaca pukom slučajnošću, s obzirom da su prema hrvatskoj budnosti, „komotno mogli popiti kafu u Karlovcu i vratiti se natrat."

Glavni štab vojske RSK zatražio je od UNPROFOR-a, Vlade Republike Hrvatske, EZ, Crvenog krsta i svih ostalih faktora da se srpski dobrovoljci, koji se trenutno nalaze u zatvoru u Varaždinu hitno oslobode."26

Nekoliko dana kasnije M. Ljubičić i M. Marković su u Novostima potvrdili ovu vest. Preneli su izjave odgovornih u Komandi udarnog korpusa. „Borci su se posle mesec i po dana boravka na ratištu uputili kući. U subotu 13. marta, srdačno su ispraćeni iz Korenice i autobusom krenuli za Beograd, odakle je većina dobrovoljaca. Ubrzo sa graničnog prelaza između RSK i Hrvatske koji nadzire UNPROFOR, u korpus je stigla vest da je 11 zarobljeno."

„Na granici, na upozorenje naše granične milicije i UNPROFOR-a, vozač Slobodan Jovanović nije zaustavio autobus. Ko zna iz kojih razloga, možda su u pitanju bile kočnice ili nešto drugo. Na hrvatskoj strani jedva su ih dočekali da ih proglase teroristima i diverzantima, što nema veze sa istinom, jer među njima ima i invalida i teško bolesnih, koje smo najhitnije uputili kući na lečenje.

Uputili smo zahtev kaže pukovnik Šuput, Evropskoj zajednici, Međunarodnom Crvenom krstu, kontaktirali smo i sa državnim Komitetom Republike Srpske Krajine za saradnju sa UNPROFOR-om. Učinićemo sve da te ljude izbavimo. Za sada nam je potvrđena informacija da se oni nalaze u varaždinskom zatvoru."

Umesto razmene zalutale i bolesne dobrovoljce hrvatske vojne vlasti su zatvorile u samice, prebijali ih do iznemoglosti i osudili po 20 godina robije.

M. Popadić je u Politici od 20. oktobra 1993. godine dao meritoran komentar o sudbini ovih nevinih ljudi.

„Kada je grupa srpskih dobrovoljaca, sredinom marta zalutala u hrvatsku teritoriju, u blizini Vojnića, niko nije ni slutio da će ih ta neopreznost stajati po 20 godina zatvora. Dobrovoljci iz grupe „Štit" otišli su u pomoć Republici Srpskoj Krajini, a posle kraćeg vremena izvedeni su pred Vojni sud u Karlovcu i okrivljeni za „podrivačku i terorističku delatnost protiv Republike Hrvatske."

Suđenje grupi zalutalih dobrovoljaca u Karlovcu govori i o shvatanju demokratije i poštovanju prava uhapšenih, piše Popadić. Svih 13 okrivljenih branio je samo jedan advokat. Svi su dobili po dve decenije zatvora. Vojni sud u Karlovcu prilikom odmeravanja kazne uzimao je u obzir samo otežavajuće okolnosti. Sud nije ni vagao težinu dela, za njega su svi isto krivi.

Među osuđenima su i teški invalidi: Marković je 80%, a Golubović 50%. Popadić tvrdi, da su sudbine ove grupe vezane za sudbinu hrvatskih zatvorenika u Mitrovici. Naime, grupa hrvatskih terorista zarobljena je u uniformama sa oružjem, municijom i eksplozivom, čija je namera bila dizanje u vazduh mosta „51. Divizije" između Bezdana i Batine na Dunavu.

Dok su Hrvati srpske dobrovoljce osudili po vojnim paragrafima, situacija sa pohvatanim hrvatskim teroristima, kojima je suđeno krajem juna 1992. godine u Okružnom sudu u Somboru, bila je sasvim drugačija. Njima je sudio civilni sud za krivična dela terorizma.

Tom prilikom osuđeni su Branko Macan na 20, Radomir Matić na 15, Martin Horvat na 12, Adonis Hodžić na 20, Nikica Đurić na 15, Josip Brandt na 10, Saša Malčić na 20, Adem Kušenić na 20, Jerko Macan na 8, Vinko Macan na 6, Ante Macan na 8 i Zdravko Bašić na 5 godina zatvora. Vrhovni sud Srbije, nakon žalbi branilaca, većini je bitno smanjio kazne.

Na suđenju hrvatskim teroristima „somborske grupe" među kojima se nalazilo i nekoliko pomagača, građana SR Jugoslavije, pa umesto da teroriste sudi vojni sud, suđeno im je bilo i po KZ SRJ Hrvatska strana bila je veoma zainteresovana da se izvrši razmena „Karlovačke" za „Somborsku" grupu. „Međutim, izgleda da kod nadležnih u SR Jugoslaviji postoji bojazan da bi tim činom, praktično bio izgubljen svaki novi kontakt sa hrvatskom stranom.

Hrvati, naime, već mesecima ne daju objašnjenja, šta je sa „nestalima" koji su svojevremeno bili u nekoj vezi sa JNA, zatim, gde je 50-oro osoba nestalih u Donjim Kolibama", piše M. Popadić. O razmeni ove dve grupe ratnih zarobljenika bilo je više kontakata i zahteva sa raznih strana. O tome piše Borba od 7. septembra 1993. godine.

„Rođaci zarobljenika iz tzv. „Karlovačke grupe" sastali su se u Beogradu sa opunomoćenim advokatima Grgom Balčijom iz Subotice i Nikolom Barovićem iz Beograda. Reč je o trinaest dobrovoljaca (svi državljani SRJ), koji su uhvaćeni 13. marta i osuđeni za ratna dejstva na teritoriji Republike Hrvatske. Svi su osuđeni na 20 godina zatvora. Hrvatska vlada pomilovala je četvoricu, tako da je još devet zatvorenika, koji se vode kao ratni zarobljenici, ostalo u Karlovcima."28 Rođaci su opunomoćili pomenute advokate kako bi izdejstvovali njihovo oslobađanje, odnosno zamenu za 11 Hrvata, koji su pod nazivom „Somborska grupa" osuđeni u SRJ za terorizam. "G. Bačlija je od potpredsednika vlade Hrvatske Vladimira Šeksa i generala Ivice Grujića, predsednika Komisije za razmenu ratnih zarobljenika Republike Hrvatske, dobio uveravanja da je Hrvatska spremna za razmenu ove dve grupe zarobljenika", piše A. Živo.

Dopisnik tvrdi da su vlasti SRJ pokazale dozu nezainteresovanosti za ovaj slučaj. Rođaci zatvorenika obraćali su se predsedniku SRJ i Ministarstvu pravde „koji su se pokazali nenadležnim, predsedniku Republike Srbije koji im nije (do sada) poslao odgovor i Vladi Republike Srpske Krajine koja im je prvo obećala pomoć, a zatim se oglasila nenadležnom.

Od pukovnika Mirka Štrbca, predsednika Komisije za razmenu ratnih zarobljenika pri Ministarstvu odbrane SRJ, dobijena je informacija da Hrvatska strana nije podnela zvaničan zahtev za razmenu ove dve grupe zarobljenika. Rođacima je rečeno da SRJ ne može da traži puštanje na slobodu ljudi koji su dobrovoljno otišli da se bore u Republiku Srpsku Krajinu." Iza svega ovoga nazire se politička pozadina celog slučaja.

U dokumentaciji koju poseduju rodbine zarobljenika „Karlovačka grupa" formirana je uz saradnju sa državnim i organima Vojske Jugoslavije. Oni su obučavani u Bubanj Potoku, a potvrdu za izdato naoružanje potpisao je lično tadašnji načelnik štaba Vojske Jugoslavije generalpukovnik Života Panić.29

Izgleda da je Hrvatskoj bilo potrebno da zvanični organi SRJ zatraže puštanje ili razmenu ovih zarobljenika kako bi dokazali njenu umešanost u rat posle zvaničnog povlačenja JNA iz Republike Hrvatske. Sa druge strane, „izgleda da vlastima u SRJ nikako ne odgovara ova vrsta priznanja, te pokušava da od toga ili opere ruke ili celu stvar prebaci na organe Republike Srpske Krajine, pa čak i Prvi krajiški Korpus Republike Srpske (BiH)", piše A. Živo.30

Na jednom sastanku rodbine osuđenih dobrovoljaca u Karlovcu, održanom u hotelu „Slavija" u Beogradu, čulo se da se njihovi najmiliji, braća, muževi, sinovi i rođaci u trenutnom pregovaranju koriste kao „ljudski materijal" za međudržavne pregovore. Kako je tim ljudima, ne samo Srbima već i osuđenim Hrvatima, možda je najplastičnije ilustrovao advokat Nikola Barović prepričavajući izjavu supruge jednog osuđenika iz S. Mitrovice.

„Moj muž je invalid, sada je u S. Mitrovici u zatvoru, imamo troje dece. Ne interesuje me nijedna politika i nijedan predsednik, interesuje me otac moje dece" izjavila je supruga jednog osuđenika, inače Srpkinja iz Slavonije.

Advokat Nikola Barović rekao je da osnova za razmenu ratnik zarobljenika postoji u dogovoru sporazumu iz Budimpešte, kada su se sreli Panić i Gregurić. Tada je dogovoreno da će do razmene doći po principu „svi za sve", ali to do kraja nije ispoštovano kaže Barović.

„Pisali smo svim forumima za koje smo smatrali da nešto mogu pomoći. Ovde je, očigledno, umešanost države debela i ja ne verujem da će ikada doći do razmene „Karlovačke" za „Somborsku" grupu. Ne verujem da će do toga doći pre nego što se ne uspostavi trajan mir", govorio je Zoran Mičić.

Advokat Grgo Bačlija iz Subotice tvrdio je reporteru „Ekspresa" da je „dobio lično obećanje od potpredsednika vlade Hrvatske Vladimira Šeksa i generala Ivice Grujića da je Hrvatska spremna da preda „Karlovačku" za „Somborsku" grupu. To obećanje preneo je rodbini osuđenih u Karlovcu, Na nadležno mesto u SRJ, međutim, takav zvaničan zahtev nije došao."

Rodbina osuđenih u više navrata tražila je pomoć od zvaničnih organa SRJ. U pismu upućenom predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću stoji:

„Gospodine predsedniče, od Vas očekujemo razumevanje za naš zahtev da se pronađe način za hitno oslobađanje naših najmilijih državljana SR Jugoslavije."

Na poruke i pozive rodbine iz Republike Srpske Krajine su odgovorali da njihova misija nije ovlašćena da pregovara o razmeni, pa je bivšim dobrovoljcima ili mobilisanima, koji su čamili u hrvatskim zatvorima bilo veoma teško i neizvesno. Pisma i protesti, sastanci, advokati, poruke i iščekivanja rodbine i zatvorenih uzburkali su javnost.

Za osuđene svaki dan u zatvoru bio je veliki kao godina, a „sloboda daleko čak i onda ako bi razmena bila zakazana za sutra." Rodbina i štampa su pozivali sve one koji mogu pomoći nevino zatvorenima da ih hrvatske vlasti što pre oslobode.

Sredinom decembra 1993. godine u novinama je objavljen komentar Branislava Radivojše pod naslovom „Dobrovoljci se vraćaju". U tom komentaru data je realna slika o događanjima oko zarobljavanja ove grupe dobrovoljaca i pregovorima da se oslobode ropstva. Između ostalog u komentaru stoji: „Reč je o trinaest dobrovoljaca iz Srbije koji su, kako nam je ispričao Slavko Prijić, šef predstavništva Vlade Republike Srpske Krajine u Beogradu, došli u RSK 1. februara ove godine (1993.), da bi, igrom slučaja, a pre svega zbog nepoznavanja terena, posle samo mesec i po dana boravka u sastavu Ličkog korpusa, 13. marta bili uhapšeni.

U neposrednoj blizini Karlovca, kod Turnja, „u noći i sumaglici", vozili su se neoprezno kombijem između straža. Prvo su, navodno, prošli kroz prelaz koji drži vojska Krajine, zatim UNPROFOR, i na kraju su, ne znajući gde su se uputili, stigli pravo pred bojovnike i hrvatsku „šahovnicu". Neki od njih pričaju da su svi spavali, osim vozača. Sproveli su ih u Karlovac, gde ih je tamošnji Vojni sud osudio na po 1.520 godina robije.