NESTAJANJE

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (8)

Nadvilo se crno vreme propadanja

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, novinar, književnik i publicista, koji se pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja.

Branislav GULAN

Izvoz dok ne izrastu Geneks, Progres, Inex...

Veliku pomoć u izvozu zadrugama treba da pruži Agencija za promociju izvoza (RAS) i Vlada Srbije dok ne zaživi neki novi „Genex", „Inex", „Progres"... Međutim i ta agencija ima mnogo zaposlenih, atraktivan prostor, ali neuke kadrove koji u njoj treba da obavljaju poslove. Ugasili smo SIEPU i u ovu agenciju su došli neuki stranački ljudi koji nisu vični ovim poslovima. Na to ukazuju i njihovi rezultati. Do tada, prodaju mogu da obavljaju manje firme koje na svetskim tržištima traže kupce za ove proizvode i ubacuju se na tržište. Ukoliko uspeju da godišnje prodaju proizvode za pet miliona evra i da uzmu samo jedan procenat, to je 50.000 evra.

Porodici od 10 hektara 40.000 evra

Od jednog hektara pod kajsijom ostane 6.500 evra zarade. Ako od 10 hektara kajsije ostane 65.000 evra, 25.000 da daju zadruzi na konto zakupa i usluga, jednoj porodici ostaje 40.000 evra godišnje da živi i dalje ulaže. Onda će se i natalitet povećati, jer će ljudi rađati da bi tu zemlju zadržali. Inače, u Srbiji godišnje umre prosečno oko 102.000 žitelja, a rodi se najviše do 65.000 beba! Rađanje je na nivou Prvog svetskog rata.U Srbiji se obrađuje 3,4 miliona hektara i vrednost proizvodnje po hektaru je oko 1.000 evra. U Holandiji je 21.000 evra, Danskoj 15.000 evra... Zašto naša proizvodnja po hektaru ne bi bila vredna bar 5.000 ili 10.000 evra? Doprinos povećanju proizvodnje mogu da daju mali proizvođači udruženi u zadruge. Tome doprinos za sada daje akcija ,,500 zadruga u 500 sela", koja je više nego uspešna jer je do kraja 2019. godine osnovano više od 605 novih zadruga. Međutim pravi rezultati će se videti tek za nekoliko godina da li će se proizvodnja povećati ili ne. A, sigurno hoće ako se udruži mnogo malih proizvodiđača, ono što proizvode da ide u velikim količinama, kvantitetu i kvalitetu, kupcima. U akciji osnivanja novih zadruga, koje osnivaju zadrugari, dobro je i prihvaćeno to što se sad u zadrugu unosi samo svoj novi proizvod. Da bi se prodao i unovčio... U vreme posle Drugog svetskog rata i osnivanja zadruga, unosila se imovina, koja je potom oduzeta, propala, nestala, ali nije vraćena... Vrednost te oduzete imovine, čije se vraćanje čeka, ali do sada nije ništa urađeno jer živimo u siromašnoj državi, koja za to nema novca, se procenjuje na više od dve do četiri milijarde dolara!

Uz sve to mora postojati garantni fond da se proizvođačima nadoknadi ako cene na tržištu budu niže od troškvoa proizvodnje. Pored svega toga, zvanično u zemlji ima oko 600.000 hektara državne zemlje. Oko 200.000 je neraspoređeno. Predlog Milana Krkobabića je da se ona po 50 hetkara podeli mladim poljoprivrednicima da je koriste. Znači da na njoj proizvode hranu, predaju je zadrugama i naplate svoj znoj. Zemlju ne mogu otuđivati, mogu je ostavljati i svojim naslednicima sve dok je oni obrađuju. Ukoliko njive budu neobrađene, zakorovljene, one će se oduzimati i davati onim ko će na njima proizvoditi hranu.

Voće koje donosi profit

Srbija je vodeća u proizvodnji dunje, šljive, maline i višnje; Srbija je u 2010. godini proizvela ukupno 1,6 miliona tona voća, godinu dana kasnije to je bilo za 200.000 tona više (1,8 miliona tona), zatim 2012. godine 1,4 miliona tona, pa je 2013. godina bila rekordna sa dva miliona tona voća. Zahvaljujući voću tada je proizvedeno i rekordnih devet miliona tona meda i izvezeno je 4,5 miliona tona za 14 miliona dolara. Tada je od izvoza meda više prihodovano nego od izvoza mesa!

U 2014. godini proizvedeno je oko 1,45 miliona tona voća, zatim 2015., 2016. i 2017. godine godine proizvedene su količine na tom nivou (blizu 1,5 miliona tona);

U Srbiji rast agrarne proizvodnje za poslednje tri decenije iznosti 0,45 odsto. U razvoju se najdalje otišlo u voćarstvu, ali je i to još uvek tradicionalno. To znači da imamo zastareo sortiment pojedinih vrsta voćaka (primer šljiva gde postoji 42 miliona stabala). To je posledica nedovoljne koordinacije između nauke i struke;

Voćarstvo s kojim se dičimo, naprednije je od drugih delova agrara, ali još uvek ima stihijskog zasnivanja zasada voćaka, često u uslovima gde ne postoje ni elementarni uslovi za njihovo uspevanje;

Karakteriše ga nedostatak kvalitetnog sadnog materijala, pojava bolesti i štetočina, neadekvatni uslovi transporta, čuvanja i skladištenja;

Nedostatak ili nedovoljno korišćenje prerađivačkih kapaciteta (koriste se 30 do 50 odsto). Zbog toga što su na teritoriji Srbije, a građeni su za vreme kada je postojala SFRJ, za potrebe 22 miliona žitelja;

Srbija je na sedmom mestu u svetu po proizvodnji višanja, čak na trećoj poziciji prema vrednosti izvoza ovog voća. Svetsko tržište višanja je malo, a Srbija se zajedno sa Rusijom, Poljskom, Turskom, Ukrajinom i SAD našla među najvećim svetskim proizvođačima i izvoznicima. Među 20 najvećih u svetu od zemalja sa kojima se graničimo nalaze se i Mađarska, Albanija, Makedonija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Iako je sedmi proizvođač višanja, Srbija zauzima treće mesto prema vrednosti izvoza, nakon SAD i Mađarske;

Srbija je prva u Evropi po proizvodnji dunje. Iza nje je Španija... U svetu se po proizvodnji ovog voća Srbija nalazi na desetom mestu. Sveže dunje predstavljaju malo izvozno tržište vredno svega oko 30 miliona evra gde Turska i Holandija zajedno učestvuju sa dve trećine u ukupnom svetskom izvozu. No, i na tako malenom tržišnom segmentu Srbija se nalazi na 14 mestu;

Po podacima RSZ-a, najzastupljenija voćna vrsta u Srbiji je šljiva s učešćem od 39 odsto u ukupnim površinama pod voćnjacima i površinom od 72.024 hektara. Po proizvodnji šljiva Srbija se nalazi na trećem mestu u svetu. Slede jabuke i maline s 14 procenata učešća u ukupnim površinama pod voćnjacima. Ukupne površine pod jabukama su 25.134 hektara, a pod malinama 21.861 hektara. Višnje učestvuju s deset odsto u ukupnim površinama pod voćnjacima s ukupno 17.566 hektara;

Sve tri voćne vrste, šljive, jabuke i maline najzastupljenije su u Regionu Šumadije i zapadne Srbije. Ti regioni učestvuju čak 89 odsto u ukupnim površinama pod šljivama u Srbiji, 39 odsto u ukupnim površinama pod jabukama i 69 odsto u ukupnim površinama pod malinama;

Najzastupljenije jabuke u Srbiji su sorte grupe „ajdared", koja učestvuje sa čak 41 odsto u ukupnim površinama pod jabukama. Druge po zastupljenosti su jabuke grupe „ostale sorte", a na trećem mestu je sorta „zlatni delišes", koja u ukupnim površinama pod jabukama zastupljena sa 14 odsto. Rekordan rod jabuka u Srbiji bio je 2018. godine, čak 460.000 tona. Sad je problem pronaći tržitše za sve te količine. Veliki proizvođači, poput ,,Delte'' ističu da će im nova tržišta biti 40 zemalja bivšeg nesvrstanog sveta.;

Više od polovine površina pod kruškama u Srbiji čine sorte grupe „viljamovka" - 58 odsto, dok je najmanje zastupljena sorta grupe „konferens" - tri odsto ukupnih površina pod kruškama. Breskve ,,žutog mesa'' predstavljaju 88 odsto ukupnih površina pod breskvama, a breskve ,,belog mesa" 12 procenata;

U ovom trenutku u Srbiji na birou za zapošljavanje imamo oko 28.000 nezaposlenih agrarnih stručnjaka, a od toga je oko 5.500 agrarnih inženjera;

Dobar deo njih može da se zaposli na sopstvenim imanjima, ali i deo da nađe posao u preduzetništvu u selima u i oko poljoprivrede. Jer, selo treba da ima igralitše, crkvu, poštu, banku, frizera, kozmetičara, mehaničara, električara...

Kada pitate agroekonomiste u Srbiji šta je najisplativije, svi u glas kažu: voće! Sve ostale kulture po njihovim rečima već mnogo godina nazaduju. A, poslednjih godina potpunu ekspanziju doživeli su lešnik i borovnica.

Zato se preporučuje da narednih godina pa i decenija perspektivu gajenja i zaradu treba da imaju oni koji budu gajili, sedam kultura, a to su: lešnik, višnja, dunja, šljiva, trešnja, borovnica i vinova loza;

Kada smo propustili šansu da kroz organsku poljopriverdu brže uđemo u EU, ona se sad razvija puževim korakom. Očekuje se da uskoro počne izrada akcionog plana razvoja organske proizvodnje u Vojvodini, koji će olakšati donošenje mera kreatorima agrarne politike u ovoj oblasti.

NESTAJANJE SELA

Selo sa tri stanovnika

Već decenijama, sela u Srbiji propadaju i ekonomski i demografski. Na spisku sela koja još nisu ugašena, crnotravsku mahalu Dećeve održava još samo troje stanovnika. Posle 1976, u ovoj mahali osveštan je krst. Celu akciju pokrenula je Bilja Dojčinović koja je živela i radila u Beogradu i koja se nada da će osvećenje krsta doprineti duhovnoj obnovi ovog kraja.

U mahali Dećeve, prilikom posete autora ovih redova, pre nekoliko godina, živele su samo tri starije osobe, a tako je bilo i pre jedne decenije, kada smo posetili ovaj deo Srbije. Nekada je u mahali vrvelo od ljudi. Škola je bila puna dece, čak i pred kraj prošlog veka, kada su se ovde održavali Vlasinski susreti, na kojima je učestvovao i autor ove knjige.

Porodica Dojčinović je, za početak, odlučila da se ovoj i drugim mahalama vrati život. U mestu Dećeve podignut je krst, kao simbol okupljanja i povratka korenima. Posle 76 godina, došao je i sveštenik Nikola Aćimović koji smatra da je ovaj događaj izuzetno važan za ovaj kraj i njegov opstanak, jer se ljudi vraćaju veri i svojim korenima.

Mahala Dećeve deo je mesne zajednice Brod, a Brod je nekada bio opštinski centar. Ovi primeri bude nadu da će se ljudi koji su ovde rođeni, a samim tim i njihovi potomci, vraćati rodnom kraju, ističe sociolog sela prof. dr Đura Stevanović, sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Inače, sociolog koji dve i po decenije organizuje Vlasinske susrete u Vlasotincu i Vlasinskom jezeru, gde se razmenjuju iskustva o ruralnm razvoju Srbije.

CRNA TRAVA, MAHALA DEĆEVE

PREPORUKE

U svetu se organski sektor ubraja među one koji najbrže napreduju i organske hrane nema dovoljno u odnosu na tražnju. Vrednost ove proizvodnje na globlanom nivou trenutno je 92 milijarde evra, a organski usevi u svetu se zasnivaju na 69 miliona hektara.

Analize pokazuju da se na svaki evro uložen u podršku izvozu ovh proizvoda iz naše zemlje zaradi 29 evra, navodi profesor novosadskog Poljoprivrednog fakutleta dr Branislav Vlahović. Naši proizvođači nisu konkurentni i ovo što im država nudi za ovu oblast, nije dovoljno da bi bili prisutni u EU, gde su subvencije i do 900 evra po hektaru.

Očekujemo da će izvoz u 2019. godini od organske hrane doneti 27,7 milijardi evra. Po tome se nalazimo na 31 mestu i među velikim izvoznicima. Organska proizvodnja se nameće kao alternativna konvencionalnom načinu proizvodnje. Jer omoguaćva da se kroz intenzivan rad i na malom posedu ostvari zarada; Organsko povrće se nalazi na samo 200 hektara;Domaći proizvođači, ima ih ukupno oko 7.000 prijavljenih u 2020. godini po hektaru će dobijati subvencdije od po 11.440 dinara. Više nego ranije, ali nedovoljno da budu konkurentni u EU. Zato nam je mala proizvodnja i zarada, ali i broj onih koji se bave ovim poslom. Ovim uzgojem bave se uglavnom siromašni seljaci sa malim posedima!

Ukupno u organskoj proizvodnji u Srbiji je manje od 19.000 hektara, što je samo 0,5 odsto obradivih površina. Sa ovom proizvodnjiom bavi se 6.000 do 7.000 proizvođača. To su uglavnom mali, sitni proizvođači sa njivama od oko 2,5 hektara. To ni izbliza nije dovoljno ako se uzmu u obzir prirodne predispozicije Srbije za bavljenje ovom proizvodnjom ali i potražnja za ovim proizvodima, navodi Branislav Vlahović. Vrednost izvoza organske proizvodnje do sada se kretala do 24 miliona dolara, i to je bilo u 2018. godini. Cilj u bližoj budućnosti je da se ona obavlja na 60.000 hektara. Najdalje je otišla Austrija koja pod organskim hranom ima 20 odsto obradivih površina;

Imamo nezagađenu prirodu i prosečno male posede na kojima se može uspešno organizovati uzgoj organskih useva, ali proizvođačima nedostaju veštine da ono što proizvedu uspešno i prodaju. Za to će im u budućnosti pomoć pružati zadruge, kojih je za dve i po godin osnovano 605 novih. Za njihov rad i postojećih zadruga (ima ih oko 1.100), na predlog ministra za regionalni razvoj Milana Krkobabića, država je prvi put dodelila bespovratnu novčanu pomoć zadrugarstvu Srbije od 1,7 milijardi dinara. To je i direktna pomoć za bolji život 6.120 porodica u nerazvijenim delovima Srbije;

Kuće koje niko neće

Prema poslednjem popisu, u Ravnom Selu, u Vojvodini, ima nešto više od hiljadu domaćinstava, a trenutno je najmanje dvadesetak napuštenih kuća koje, čak ni za mali novac, niko ne kupuje. Ovo govori da se ne prazne samo ruralna područja u brdskim rejonima, nego i u najrazavijenijem delu Srbije, pored industrijskih centara Vrbasa, Topole i drugih mesta. Meštani odlaze u Kanadu, Mađarsku i Slovačku, Nemačku...

Koliko su opustela sela u ovom delu Bačke najbolje odslikava broj upisanih đaka prvaka kojih je - saznajemo u školskoj upravi tri puta manje nego krajem prošle decenije. Igrom sudbine, nemajući drugog izbora, u ovdašnjim seoskim naseljima, u poslednje vreme, trajno se udomljava sve više izbegličkih i prognanih porodica.

Uz finansijsku podršku lokalnih samouprava i Komesarijata za izbeglice, a delom i vlastitim učešćem, oni kupuju i adaptiraju napuštene seoske kuće ili salaše i počinju da se bave zemljoradnjom i stočarstvom. Neki su se, poput Zorana Grigorijevića, prognanika iz Prizrena, brzo privikli na paorski način života. „Konkurisao sam za pomoć za kupovinu kuće u Kucuri, što mi je odobreno, dobio potom i nešto kredita, pa evo, s porodicom 'pustio korene' ovde, u bačkoj ravnici.

Meštani su nas izuzetno lepo prihvatili, dobre su komšije, a selo je lepo uređeno - ulice i trotoari su asfaltirani, vodovodna, kanalizaciona i telefonska mreža dopiru do svakog dela sela. Blizu nam je Vrbas, a ni Novi Sad nije daleko. Kad nema druge, moramo biti zadovoljni", veli naš sagovornik.

Još pedesetak izbegličkih i prognanih familija, poput Grigorijevića, dobilo je u seoskim sredinama vrbaske i kulske opštine, tokom poslednjih desetak godina, domove s okućnicama, ali to ni izbliza neće oživeti, bar ne zadugo, opustela bačka mesta.

Staračka i samačka domaćinstva nestaju, nekadašnja moćna seoska poljoprivredna dobra i zemljoradničke zadruge sada su u privatnim rukama, veliki deo lokalnog stanovništva ostao je bez radnih mesta, mlađi svet odlazi u gradske sredine u potrazi za poslom, tako da su u selima ostali pretežno penzioneri i tek poneko veće porodično zemljoradničko gazdinstvo. A, kako ističu u agencijama za posredovanje u prodaji nekretnina, čak ni na oglase vlasnika koji bi svoja seoska imanja, uglavnom nasleđena, izdali u zakup ili ustupili nekoj porodici na besplatno korišćenje, retko ko se javlja, navodi profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu dr Srđan Šljukić.

Žene spasavaju selo

Spasavanje sela i države danas ponajviše zavisi od žena i povećanja broja stoke u selima, odnosno naseljenim mestima kako piše u Ustavu. To znači ukoliko se stvore dobri uslovi da se mlade žene udaju i ostaju u selima da žive, imaju porodice, i ukoliko se napune prazne staje i obori sa govedima, svinjama, može se očekviati da će sela opstati i ostati.

Jer, stočarstvo Srbije se nalazi na nivou od 1910. godine. Inače, stočarstvo u BDP agrara u Srbiji učestvuje samo sa 30 - 31 odsto. U srednje razvijenom svetu to je najmanje 60 odsto. Najbolja korist od kreatora agroekonomske politike i onih koji je sprovode u delo (izuzev proizvođača) bi bila kada se nebi mešali u posao koji rade.

Jer, pisali su strategije za državnike, a ne za proizvođače (poslednja je delo 200 autora napisano na 145 strana). Međutim, one se nisu dokazale u praksi, umesto rasta proizvodnje imamo pad, a godišnja proizvodnja u agraru Srbije već decenijama se kreće između četiri i pet milijardi dolara vrednosti.

To je pokazao život i poslednja strategija koja je i danas validna, ali se nalazi u fiokama Vlade Srbije. Vlastima je danas zadatak da pomognu narodu i da stvore uslove za tov goveda i svinja i razvoj otalog stočarstva. Ništa ne sme biti prepušteno stihiji tržitša, već sve mora biti kontorolisano.

Jer tako je u svetu. Ceh liberalnoj ekonomiji i prepuštanju stihiji tržitša smo platili, jer smio od zemlje izvoznika hrane, postali njen uvoznik! U 2018. godini smo samo za uvoz zamrznutog svinjskog mesa potrošili 71 milion dolara. Nekada smo deset puta više dobijali od izvoza svinjskog mesa!

Kada bude velika proizvodnja, tada će to prodavati i komecrijalisti, a ne ministri. Dakle, kada se stvore uslovi za dobar život na selu, onda bi se mlade dame odlučivale da se udaju za seljake, da ostaju da žive na selu, rađaju decu... Jer, godišnje u Srbiji umre 102.000, a rodi se samo 65.000 beba. Ovako prema poslednjem popisu ima ih u Srbiji 100.000 neudatih devojaka i još oko 260.000 neoženjenih momaka koji su zakoračili u petu deceniju života.

Da su imali bolje uslove života na selu i sklapali brakove Srbija bi danas imala 500.000 stanovnika više! Jer, u Srbiji ima praznih oko 200.000 kuća. To znači da je prazno i 200.000 štala za tov goveda i isto toliko obora za tov svinja, ovaca... Kada bi u svakoj štali bilo po jedno goveče to bi spasilo Srbiju i učinilo je zemljom privlačnom da se u njoj živi. Toga nema, seljaci već sedam decenija čekaju bolji život. Ali, on nikada ne stiže....

U prethodnoj SFRJ za pola veka je iz sela u grad na prostorima tadašnje države, mesto boravka promenilo osam miliona ljudi. Ali, su odlazili na teritoriju SFRJ, pa su se i vraćali u svoja sela. Poneko od njih u trećem dobu se vraćao u selo da završi život. Danas je situacija drugačija.

Iz ove male Srbije svake godine sa kartom u jednom pravcu, znači u Nemačku, Ameriku, Kanadu, Francusku i druge zemlje gde vide šansu za bolji život, odlazi po 40.000 mladih, obrazovanih školovanih. U 2018. godini otišlo je 60.000 ljudi, sa kartom u jednom pravcu. Male su šanse za njihov povratak da ponovo žive u Srbiji.

Odlaze ,,trbuhom za kruhom'', za boljim i srećnijim životom u uređenim zemljama sa manje problema i trzavica. Da imaju odmah bolji i mirniji život. Gde neće misliti da li će zaraditi da se prehrane, već mao i da uživaju u radu i životu, bez svakodnevnog ispiranja mozga za koju su partiju.