Podsećanje

Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji (4)

(Ovaj feljton objavljen je u Magazinu Tabloid počev od broja 149 - dakle pre 14 godina. Da su ga balkanski političari pročitali, mogli su nešto i naučiti)

Statističke cifre pojele su ljude

Tranzicija je počela konstruktivnom idejom i šok-terapijom. Personifikaciju je dobila u svom glavnom zagovorniku Džefri Saksu, ocu dinarskih reformi u bivšoj Jugoslaviji. Njegova stabilizacijska formula u zemljama tranzicije svela se na sledeće poruke: fiksiranje deviznog kursa, izvršenje trgovinske i finansijske liberalizacije i što bržu privatizaciju

Dragomir Sundać

Natalija Nikolovska

Glavni zagovornik brzih ekonomskih reformi, Džefri Saks, svoju teoriju lansirao je nakon zaustavljanja bolivijske inflacije od 25.000 odsto. Nakon toga Saks je lekciju držao latinoameričkim državama, a devedesetih godina prošlog veka preselio se u tranzicijski deo Evrope, gde je savetovao vlade nacionalnih ekonomija o "stabilizacijskoj formuli" u zemljama tranzicije. To je dovelo do toga da tranzicijski "mudraci" (političari) u stvari nisu imali šta da misle. Oni su sprovodili njegov plan i pratili rezultate koji su trenutno bili dobri: inflacija je nestala, devizni kurs je bio stabilan, zaživelo je tržište vrednosnih papira, strani kapital je stigao (direktne investicije). Izvrsno, govorili su političari i sprovodnici reformi.

Tehničari MMF-a u svojim operativnim misijama pratili su kozmetički preparirane "indikatore uspeha", a oni su se odnosili na monetarnu i fiskalnu sferu. Sve je dobro funkcionisalo, osim blagostanja ljudi - zbog kojih je i došlo do reformi u privrednom sistemu.

Stanje je počelo da nalikuje na prvobitnu akumulaciju kapitala, kada je vojvotkinja od Saterlenda 1820. godine oterala 15.000 zakupaca sa 794.000 ari zemlje kako bi ih zamenila sa 131.000 ovaca.

Za prvih deset godina tranzicije izgubljeno je 14 miliona radnih mesta, a da pri tome niko nije postavio alarmantno pitanje: šta se dešava sa građanima na ovim prostorima? Međunarodne finansijske institucije zadovoljno su gledale monetarne i fiskalne performanse sistema, ocenjujući domaće zadatke tranzicijskih političara od jedan do pet kao da se radi o prostorima na kojima su ljudi najmanje važni.

Ocene su bile više ukoliko je šok-princip imao snažniju refleksiju disciplinovanja monetarnih i fiskalnih agregata.

No, kako su se tranzicijske reforme Džefrija Saksa urušile, i to posebno u Rusiji, veliki stručnjak duboko se kaje i javno se odriče osnovnih postavki svoje naučne alhemije.

"Ukoliko centralna banka", napisao je Saks, "nameni svoje rezerve za odbranu deviznog kursa i ukoliko MMF iskoristi svoje fondove u odbranu Centralne banke, posuđujući na interventnim tržištima, to je isto kao da gađaš ribu u buretu ili to izgleda isto kao stampedo usmeren u suprotnom pravcu". Takođe, Saks konstatuje "da su trgovinska i finansijska liberalizacija definitivno srušene hipoteze". Ovde je svakako reč o moralnoj hipokriziji jedne politike: očigledan primer kako se kreator tranzicijske mudrosti transformisao u sudiju vlastitog eksperimenta. On se tako našao na poziciji profesionalnog i intelektualno nekorumpiranog američkog naučnika Vilijamsona koji je slikovito objasnio posledice tranzicijskog eksperimenta. Današnja iskustva vezana za tranzicijsku strategiju "Big beng" predstavljaju ozbiljnu katastrofu za države tranzicije. Realna alternativa ovoj pogubnoj strategiji su etapne reforme.

Tranzicijske države su s entuzijazmom prihvatile ideju da raskrste s ideološkom vezanošću za ekonomiju stagnacije i da se priključe globalnom tržišnom poretku. Kompleksna problematika transformacije ovih ekonomija zbog promene političkog i ekonomskog sistema bila je ukalupljena i izneta u poruci: što više privatizacije, brža liberalizacija i kontakt isključivo s monetarnom fiskalnom sferom. Recept je pokazao rezultate razvojne digresije.

Tranzicijsko iskustvo pokazalo je mnogo toga. Pođimo od privrednog rasta. Kao sveukupni indikator pozicije tranzicijskih ekonomija u globalnim ekonomskim odnosima je stopa rasta BDP-a. Prosečna stopa rasta država u tranziciji bila je negativna (-5,1) u periodu od 1991. do 1998. godine u poređenju sa prethodnom dekadom (1981-1990), kada je ova stopa ostvarila pozitivnu vrednost.

Grupacija razvijenih zemalja realizovala je pozitivnu stopu rasta 2,5 (1991-1998) što je delovalo u pravcu produbljivanja raskoraka razvijenosti između dve grupacije.

Negativna stopa rasta uticala je na sužavanje materijalne osnovne privrednog razvoja trancizijskih ekonomija. Indeks BDP-a per capita demonstrira gubitak materijalne osnove razvoja. Osim Poljske nijedna tranzicijska ekonomija nije realizovala nivo BNP-a per capita iz perioda 1989. godine.

Ukoliko se uzme u obzir metodološka razlika u obračunavanju BNP-a, zbog uključivanja uslužnog sektora u obračunu prema 1989. godini gde je obim bio redukovan na sferu materijalne proizvodnje, korekcija statističke baze zahtevala je smanjenje BDP-a iz 1989. za 15 do 20 odsto. Tako proizilazi da tranzicija predstavlja desetogodišnji gubitak za sve tranzicijske ekonomije.

Tranzicijska depresija proizilazi iz promene proizvodne strukture u pravcu otvaranja procesa dezindustrijalizacije. Tako u kratkim vremenskim serijama postoji drastičan trend opadanja učešća industrije: orijentacija ka nižim fazama industrijske proizvodnje i eksploatacija radne snage kroz radnointenzivne aktivnosti.

Bujanje sektora usluga ne može se smatrati evolucijom privredne strukture jer se dešava u uslovima opadanja značaja industrije koja je privredni rast društvene produktivnosti. U državama tranzicije teče proces dezindustrijalizacije. Zato se i postavlja pitanje: Šta im je onda budućnost?

Tranzicijske ekonomije ostvarile su veliki pad proizvodnje zbog kolapsa investicijskih ulaganja, 19 država zabeležilo je pad investicijskih aktivnosti za trećinu i više.

Tranzicijska depresija značajno se reflektovala na rast nezaposlenosti u državama tranzicije, čak i onih koje su pokazale određeno poboljšanje rasta. Od 1997. stopa rasta nezaposlenosti produžila je nepovoljan trend, produbljujući jaz u odnosu na stanje iz 1989. godine. Rast nezaposlenosti dobio je konture ustoličenog fenomena postavljajući pitanje svrhe reformskog procesa.

Rast nezaposlenosti praćen je rastom siromaštva, što predstavlja novi fenomen tranzicijskih država. Tako je 1987. godine u pomenutim državama samo jedan milion populacije živeo sa jednim američkim dolarom na dan, dok je 1998. ova grupacija porasla na 24 miliona ljudi. U kategoriji preživljavanja sa dva američka dolara na dan, grupacija od 16 miliona ljudi porasla je na 93 miliona (5,5 puta više).

Destrukcija bivšeg društveno-ekonomskog poretka putem diktata globalnog svetskog tržišta dobila je svoje najmarkantnije izraze kroz proces formiranja klasičnih zona siromaštva i kriminalizaciju društva.

Ekonomski debakl tranzicijskih ekonomija postavlja globalnu civilizacijsku dilemu: može li se upasti u klopku - svet se globalizovao, a sve je manje globalan i sve više podeljen. Nova čelična zavesa spušta se među evropskim državama na bazi ekonomskih dispariteta koji se sve više produbljuju.

Takav trend razvoja u srcu evropske civilizacije nosi jak eksplozivni naboj koji ne može biti suzbijen plaštom mera. Ovo utoliko više što formirani tokovi kapitala očigledno pokazuju da su tranzicijske države postale visokozadužene, sa upropašćenom privrednom strukturom i sa ograničenim mogućnostima za investiranje u budućnosti. Tendencije i pravci kapitalnih tokova (FDI) ukazuju na kontrakciju ciklusa u uslovima iscrpljenih komparativnih mogućnosti ovih područja i početak globalne svetske recesije.

ANTRFILE 1:

Hrvatsko iskustvo

Srednjoročni scenario makroekonomske politike MMF-a za Hrvatsku predviđao je relativno niske stope ekonomskog rasta, tako da je tek 2004. dostignut nivo razvijenosti iz predtranzicijskog razdoblja 1990. godine. Naime, Hrvatska je 1999. bila na nivou od svega 79 odsto BDP-a iz 1989. godine, što se uzima kao najbolja mera uspešnosti tranzicije. To ukazuje da je Hrvatska ostvarila u kontinuitetu petnaestogodišnju ekonomsku stagnaciju, odnosno da je u razvojnom smislu izgubljeno razdoblje od 1990. do 2004. godine.

ANTRFILE 2:

Nezadovoljstvo

Interesantno je da je "Novi list" još krajem 2000. objavio tekst pod nazivom "Crna sirotinja - crveni kapitalizam" koji govori o tome da su istraživanja pokazala da je 59 odsto Hrvata očekivalo od tranzicije promene nabolje, a ne nagore. Takođe, 18 odsto ih je razočarano, a 90 odsto kaže da nisu očekivali ništa bolje. Tako proizilazi da je u to vreme 88 odsto Hrvata bilo nezadovoljno tranzicijskim procesima.

ANTRFILE 3:

Ceh

Ceh plaća država na čijem se finansijskom tržištu slobodno poigrao špekulativni kapital, a finansijska kriza se obično manifestuje kao dvostruka: devizna i bankarska. Cenu igre špekulativnog kapitala plaća stanovništvo kroz poreze, životni standard stanovništva pada, a posebno su ugroženi najniži socijalni slojevi. Prema izveštaju EBRD-a, troškovi sanacije bankarskog sistema u državama tranzicije višegodišnje koštaju oko 20 do 30 odsto BDP-a.

Tako verovanje u priče da priliv stranog kapitala preko noći može da napravi ekonomsko čudo uz poznavanje globalnih finansijskih trendova, dobija sablasan prizvuk. Da bi održali izbornu bazu, neki političari u državama tranzicije još uvek, nažalost, koriste floskule i seju iluzije da su razvoj i blagostanje na pragu, da samo još malo neko smeta, pa da se krene u to blagostanje pomoću stranog kapitala.

GLOSA 1:

Magazin Tabloid u nekoliko nastavka objavljuje delove knjige "Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji" čiji su autori prof. dr sc. Dragomir Sundać i prof. dr sc. Natalija Nikolovska. Ova knjiga na utemeljen naučni način, laganim i popularnim stilom, upozorava na jedan od glavnih problema zemalja u tranziciji.