Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (82)

Agrar, da bude strateška grana!

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, u šestoj generaciji 1980/81. godine, završio je najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav GULAN

U svim budućim projektima razvoja Srbije poljoprivreda mora postati strateška grana! Znači, zvanično, a ne samo deklarativno kao do sada! To znači da treba da dobijemo realnu dugoročnu strategiju, nacionalni ili akcioni program, nazovimo ga kako god hoćemo, ali da živi u praksi. Sadašnja Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, doneta je jula 2014. godine i važi do 2024. godine. Predviđala je godišnji rast proizvodnje od 9,1 odsto, ili 6,1 odsto, u otežanim uslovima?

To je bila nerealna i netačna strategija, štetna po državu i to se pokazalo tačnim i neostvarivim. To je prognozirao dr Koviljko Lovre, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede. Jugoslavije. Nažalost, takva prognoza se i ostvarila! Tu nerealnu i neostvarivu agrarnu strategiju, koja je još uvek validna napisalo je 200 naših eksperata na 145 strana.

Ništa se nije ostvarilo pozitivno, jer, je već prve godine njene primene 2015. godine bio pad proizvodnje od osam odsto, zatim rast od osam odsto u 2016. godini, pa je 2017. godine suša odnela trećinu proizvodnje u vrednosti od 1,5 milijardi dolara (kada nije priznata elementarna nepogoda, već pad proizvodnje od 10,7 odsto) u 2018. godini je država proglasila rast od 18 odsto, u 2019. godini bio je pad od 0,1 odsto, a u godini Korone rast od 4,6 odsto!?

Potom, već u 2022. godini Republički zavod za statistiku je javio da u 2021. godini imamo pad proizvodnje u agraru od pet odsto! Važeća strategija je predviđala rast od 9,1, a agrar za protekle tri i po decenije ima skroman rast od samo 0,45 odsto! Sadašnje stanje pokazuje da su nam pune mesare, ali prazne staje i obori. To je veoma opasno i kritično. Jer, mesa ima dovoljno, zbog pokolja stoke u Srbiji i uvoza, a ne rasta proizvodnje!

Ovakvo stanje ukazuje da se mora stvoriti novi koncept agrara Srbije koji će proizvoditi i donositi profit, umesto gubitka. Mora se bolje koristiti bogatstvo od 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od kojih je 4,1 miliona hektara obradivog zemljišta. Sad se koristi 3.476.000. Nužno je da se poveća godišnja vrednost agrarne proizvodnje novčano i u tonama. Sad se njena vrednost već decenijama kreće između četiri i pet milijardi dolara godišnje. Ima izuzetaka, ali su retkost.

Vrednost proizvodnje po hektaru je samo 1.000 dolara. Takva poljoprivreda nije konkurentna. Vrednost proizvodnje po hektaru mora biti najmanje 10.000 dolara! Jer, u Holandiji je 24.000, a u Danskoj 17.000 dolara! Tek kada sa novim konceptom krenemo u njegovu realizaciju i stignemo do najmanje 10.000 dolara po hektaru, možemo da se nadamo boljitku!

U svakoj delatnosti mora se stvoriti realna mogućnost, a ne plan želja. U 2021. godini izvoz sirovina za proizvodnju hrane bio je 4,9 milijardi dolara. Decenijama se izvoze sirovine za proizvodnju hrane. Mi to ne zovemo pravim imenom. Primera radi nalazimo se među deset izvoznika kukuruza u svetu. Sa tim se i hvalimo! To je godišnje između tri i četiri miliona tona.

U 2021. godini to je donelo u zemlju 557 miliona dolara. Ali, kada se bolje razmisli, to je za odgovornost, a ne za pohvalu. Jer, od kukuruza može da se proizvede 10.000 različitih proizvoda, pa tada bi imali mnogo veću vrednost u izvozu finalnih proizvoda! Agrar učestvuje u BDP zemlje sa manje od 10 odsto. Mnogo više nego u razvijenim zemljama. Subvencije u agraru u 2022. godini su oko 62 milijarde dinara. Vlasti kažu nikada veće, što je tačno. Ali i sada ispod zakonskih pet odsto državnog budžeta. Ako se dobro rasporede i kontroliše potrošnja novca, mogu doneti pomak u agraru. A, tek decenijama kada bi bilo tako, i rezultate.

Subvencije za agrar Srbije po hektaru nedavno su povećane sa 4.000 na 8.000 dinara po hektaru! To je oko 70 evra. U EU one su od 480 pa do 900 evra po hektaru. Naš agrar sa tim subvencijama ne može biti konkurentan u proizvodnji sa zemljama EU. Sada kada se moramo uklapati i politiku EU, i to se mora izjednačiti.

U novom programu o subvencijama mora se narodu reći gde je ,,nestalo" bez rezultata oko 54 milijarde dinara namenjenih (28 milijardi stočarstvu plus 26 za ruralni razvoj) u vremenu od 2016.do 2020. godine! To su pare od 457 miliona evra. Utrošene su ili nestale, ali nisu donele očekivane rezultate za šta su bile namenjene. Nema para, a ni povećanja proizvodnje u stočarstvu, ni broja grla, ni veće proizvodnje ni izvoza mesa, ali ni boljeg života na selu!

Kolika je to vrednost samo da se zna da je u 2021. godini Agrarni budžet bio u vrednosti od oko 400 miliona evra. Da su namenjene pare stigle do stočara, sigurno bi ova grana, koja se nalazi na izdisaju, osetila boljitak i danas bi drugačije izgedala!

Na to je ukazala prilikom kontrole i Državna revizorska institucija u svoja dva izveštaja, o stočarstvu i ruralnom razvoju! Ona je prilikom, kontrole utvrdila da nema rezultata u stočarstvu, u povećanju broja grla, kvalitetu stoke, povećanju u tonama proizvodnje i izvoza mesa... Slično je utvrđeno i prilikom kontrole trošenja novca od 26 milijardi dinara u vremenu od 2018, do 2020. godine u ruralnom razvoju. Dakle, nema rezultata, a ni para!

Samo ,,gašenje požara"

Ima dosta problema i sa mlekom, posebno kad su subvencije u pitanju. Zvanično po statistici u stajama imamo oko 891.055 grla stoke. U stvarnosti to je mnogo manje, nema više od 500.000! Od toga je između 270.000 i 300.000 krava mlekulja. Proizvodi se oko 1,5 milijardi litara mleka, ali sa manjim brojem grla, jer je povećana mlečnost grla. Ali, od toga je tek oko 800 miliona litara u redovnim kanalima, a ostalo u sivoj emisiji.

Proizvođači mleka su nezadovoljni, država im je premije povećala prvo za tri dinara, pa posle za ukupnio 10. To nije rešilo probleme, već je bilo samo ,,gašenje požara'' u ovoj oblasti. Neće biti boljitka u ovoj oblasti sve dok je mineralna voda skuplja od mleka. To se dešava već decenijama.

Srbija je 1990. godine proizvodila oko 650.000 tona svih vrsta mesa. Danas proizvodi oko 200.000 tona mesa manje godišnje. Da su te pare stigle u stočarstvo bili bi drugačiji rezultati proizvodnje koja učestvuje u BDP agrara samo sa 29 odsto.

To je karakteristika nerazvijenih zemalja. Subvencije u agraru moraju da budu po zakonu, koji postoji na papiru. To je najmanje pet odsto od ukupnog budžeta Srbije. Postoji zakon o tome, ali se ne primenjuje. Ako hoćemo boljitak, sve se mora bolje kontrolisati. Očito je da nije bilo ni kontrole ni odgovornosti odgovornih za neurađeno ili pogrešno urađeno u trošenju subvencija. To je pokazala poslednja kontrola rada robnih rezervi. Najbolji primeri su i stočarstvo i ruralni razvoj! Svedoci smo i opšteg pokolja stoke, goveda i svinja. Pune su mesare ali prazne staje i obori. Kako će biti sutra? Zbog neadekvatne agroekonomske politike, poklali smo goveda i svinje. A, sve je to trebalo da služi za reprodukciju.Sledi nam uvoz za samoprehranu.

Srbija je 1990. godine bila izvezla u svet svinjskog mesa za 762 miliona dolara. Sad smo od izvoznika postali uvoznici ovog mesa. Zahvaljujući lošim merama i njihovom sprovođenju ona je od izvoznika postala uvoznik ovog mesa. Tako je, prema podacima RZS, u 2021. godini uvezeno zamrznutog svinjskog mesa za 64 miliona dolara.

Prethodnih godina i za mnogo više. Stočarstvo je na najnižim granama. Stanje se poredi sa vremenom pre Prvog svetskog rata! Ljudi iz prakse kažu da u stajama imamo oko 500.000 goveda, u oborima oko dva miliona svinja, zatim oko 1,7 miliona ovaca, pa 191.280 koza, 26 miliona pilića, milion košnica za pčele, 14.000 konja, 1.000 magaraca... Danas bi trebalo da imamo bar 1,6 miliona goveda, oko 6,5 miliona svinja, više od tri miliona ovaca, 95 miliona pilića, više desetina hiljada konja i bar nekoliko hiljada magaraca... Srbija jedina u Evropi nema plavi (jeftiniji) dizel za agrar!

Pad navodnjavanih površina

Prema izveštaju Republičkog zavoda za statistiku (RZS) tokom 2021. godine u Republici Srbiji navodnjavano je samo 52.236 hektara poljoprivrednih površina, što je za 0,4 odsto manje nego u 2020. godini! Oranice i bašte (sa 94 odsto) imaju najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, a potom slede voćnjaci (sa pet odsto) i ostale poljoprivredne površine (sa udelom od jedan odsto). U padu navodnjavanih površina treba tražiti i uzroke fizičkog pada poljoprivredne proizvodnje u Srbiji u 2021. godini od pet odsto.

Napomenimo samo da je hidrosistem D-T-D izgrađen 1977. godine i da je bio plan da navodnjava 510.000 hektara i odvode suvišne vode sa milion hektara. I pored svakodnevnih obećanja vlasti poslednjih decenija da se grade sistemi za navodnjavanje koji će povećati agrarnu proizvodnju to se još ne ostvaruje. Jer, ona za protekle tri i po decenije ima prosečan rast od samo 0,45 odsto! Planirano navodnajvanje od sistema D-T-D nikada nije ostvareno niti je funkcionisalo, dok je odvodnjavanje sa milion hektara prestalo da funkcioniše 2005. godine posle velikih poplava u Vojvodini. Tada zapušteni hidrosistem zbog velikih količina mulja nije mogao da primi suvišne vode. Za novac koji samo u jednoj godini odnese suša (najmanje to je 1,5 milijardi dolara) mogli bi se izgraditi sistemi za navodnjavanje.

Oranica postaje pustinja!

Međutim, ako u narednih pola veka budemo zalivali plodne oranice, čiji kvalitet zemljišta stalno opada (sad u zemljištu imamo manje od tri odsto humusa), a ne bude prirodnog đubriva, od žitnice zemlje, po prinosima, stvorićemo pustinju! Jer, voda bez prirodnog gnojiva će uništiti humus! Da se u Srbiji ne koristi prirodno bogatstvo voda, ali ni ono što je čovek stvorio, najbolji dokaz je hidrosistem D-T-D. To je danas najveća mrtva investicija u Evropi. Potrebno ga je oživeti kako bi njime plovili brodovi i zalivale se njive u Vojvodini, gde ima 1,7 miliona hektara plodnih oranica. Dakle, s obzirom da u Vojvodini ima i 22.000 kilometara pod kanalskom mrežom, ako bi sa jedne i druge strane kanala obuhvatili po 100 metara, mogli bi da navodnjavamo novih 44.000 hektara.

Niz godina se ističe da je Srbija sa Razvojnim fondom iz Abu Dabija potpisala sporazum o kreditu od 100 miliona dolara, koji bi se iskoristio isključivo za razvoj sistema za navodnjavanje u našoj zemlji. To očigledno da to još ne daje željene rezultate.

Do proleća 2018. godine u prvoj fazi izgradnje sistema za navodnjavanje u Vojvodini, finansiranog od strane dobročinitelja iz sveta, kako javnosti saopštavaju nadležni, završeno je osam projekata, plan je bio da cela ta faza bude gotova do kraja 2019. godine.

Međutim, i pored tih obećanja, prema podacima RZS ni u 2019. godini nije bilo povećanja sistema za navodnjavanje u Srbiji. Čak su navodnjavane površine smanjene za oko 77 hektara! Dakle, samo informacije koje dolaze od nadležnih da će se velike površine navodnjavati, bile su prevara za narod! Jer, zemlja je ostala suva, javlja Republički zavod za statistiku!

A, kad nema vode, nema ni dve i tri žetve i manja je proizvodnja. Na 3,47 miliona hektara u 2019. godini vrednost proizvodnje je bila ukupno oko 5,5 milijardi dolara. I imala je pad od oko 0,1 odsto. Zvanično u 2021. godini pad proizvodnje je bio pet odsto! Učešće agrara u BDP Srbije tada je bilo nešto veće od devet odsto. U proizvodnji stagniramo decenijama, pa je za poslednje tri decenije rast samo 0,45 odsto godišnje! I navodnjavane površine su najniže u svetu! Jer, u Srbiji se navdonjava samo 1,4 odsto obradivih njiva, a u svetu čak 17 odsto u proseku!

Rasta proizvodnje nema jer nema vode, ni prirodnog gnojiva. Vode nema jer nema izgrađenih ni korišćenih obećanih novih sistema, a gnojiva nema jer su uništene fabrike koje su ga proizvodile pre raspada Jugoslavije. A, nema gnojiva jer su prazne staje pa nema ni stoke koja treba da daju prirodno đubrivo. Ukoliko ostane kako je sada, pa ne bude 100.000 junadi u Vojvodini, a kada bi počeli da se koriste sistemi za navodnjavanje, od žitnice će se stvoriti pustinja! Ne afrička već ona po prinosima.

Vrednost izvoza sirovina za proizvodnju hrane, odnosno, kako se to u Srbiji kaže, hrane u svet u 2019. godini, izvezeno je za 3,6 milijardi dolara, a uvezeno je nešto više od dve milijarde dolara. Suficit je bio nešto veći od 1,5 milijardi dolara. U 2021. godini u svet je izvezeno sirovina za proizvodnju hrane (koju mu nazivamo hranom) za 4,9 milijardi dolara!

Željeni cilj je da se mora izvoz povećati bar na 10 milijardi dolara godišnje. Ali ne samo sirovina već i finalnih proizvoda, čija je vrednost prilikom prodaje na tržištu mnogo veća od sirovina. Kada će to biti? Kada oni koji vode zemlju shvate da agrar mora da postane strateška privredna grana! Ne samo na rečima u predizbornim kampanja, već na delu. Međutim, po sadašnjem ponašanju nadležnih, na to će se čekati još dugo. Bar dok ovu privrednu granu, koja u Srbiji nije strateška, budu vodili ovakvi kreatori agroekonomske politike! Uvek će narod dobijati obećanja, u rečima i netačnim materijalima.

Poslednja zvanična Strategija razvoja poljoprivrede Srbije doneta je jula 2014. godine. Usvojila je Vlada Srbije, ali nikada nije upućena u Skupštinu Srbije na razmatranje i usvajanje. Zašto? Jer, samo tada bi do kraja bila validna. Kako piše u njoj, čiji su tvorci 200 eksperata iz Srbije napisali nerealna obećanja na 145 strana, predstavljeno je narodu da će rast agrarne proizvodnje do 2024. godišnje biti 9,1 odsto, odnosno ako ne budu dobri uslovi najmanje 6,1 odsto. To su bile i ostale samo nerealne želje.

Najbolji dokaz su podaci RZS po kome je u prvoj, 2015. godini njene primene, u agraru Srbije bio pad proizvodnje od osam odsto, zatim u 2016. godini je objavljeno da smo imali rast od osam odsto, pa u 2017. godini suša je odnela u trećinu proizvodnje i nanela štetu agraru od 1,5 milijardi dolara! Država nije imala novca da prizna i nadoknadi elementarnu nepogodu, već je proglašen samo pad proizvodnje od 10,7 odsto odsto. Potom je 2018. godina proglašena za veoma rodnu pa i rast proizvodnje veći od 18 odsto.

Međutim, veće sledeće 2019. godine bio je pad od 0,1 odsto, a u 2020. godini kada je vladala Korona imali smo sumnjiv javno objavljen rast proizvodnje od 4,6 odsto! Ali, posle toga u 2021. godini proglašen je pad proizvodnje od pet odsto!

Najviše nam rastu groblja

U godini Korone 2020. agrar je proglašen veoma uspešnim pa je imao rast od 4,6 odsto, da bi u 2021. godini opet bio - pad od pet odsto! Dobro je što je u s vim ovim godinama Srbija imala samodovoljnost u većem delu proizvodnje hrane. Ali to i nije veliko umeće na površinama koje se obrađuju od 3.476.000 hektara za manje od sedam miliona stanovnika.To je situacija i u 2022. godini.

Malo se sirovina za hranu na tim površinama proizvodi i zbog toga što se genetske mogućnosti biljaka i onog što je nauka stvorila i ponudila koristi sa samo 30 do 50 odsto! Doda li se tome da stočarstvo u BDP agrara učestvuje samo sa 29 odsto, onda moramo biti zadovoljni, kako nas vodi neadekvatna agroekonomska politika u Srbiji. To je karakteristika nerazvijenih subsaharskih zemalja! Jer, stočarstvo je dokaz razvoja jedne zemlje. Ali, ono u BDP agrara mora da učestvuje najmanje sa 60 odsto!

Zahvaljujući tome što je u Srbiji sve manje stanovnika, potrebno je i sve manje hrane! Dokaz tome je da poslednje tri i po decenije u Srbiji svake godine umiralo po 102.000 žitelja, a rađalo se tek oko 65.000 njih. Dakle, svake godine bilo nas je manje po 37.000! Svake godine je nestajala po jedna varošica, poput Bečeja.

Najveća razlika između umrlih i rođenih bila je u 2021.godini. Tada je vladala Korona pa je bilo više umrlih nego rođenih čak za 75.000! Dakle, sad nestaje po jedan gradić. Trend je nastavljen i u 2022. godini kada je samo za prva tri meseca bilo više od 21.000 umrlih nego rođenih! Sve ovo dokazuje da nestaje Srbija, da nam ponajviše rastu groblja! Da bi sahranili sve umrlih u jednoj godini do sada je bilo potrebno po 20 fudbalskih igrališta!

Obmanjivanje naroda sa novim sistemima!

Za veću proizvodnju hrane, potrebno je da imamo više goveda u stajama i da se više navodnjavaju oranice. To bi doprinelo da prinosi budu veći ali i da imamo po dve pa i tri žetve godišnje. Sa navodnjavanjem je u 2021. godini ukupno bilo navodnavjano tek nešto više od 52.000 hektara njiva kada je bilo zahvaćeno 92.574 hiljade m3 vode, što je za 33,9 odsto više nego u prethodnoj godini.

Najviše vode crpelo se iz vodotokova - 84,3 odsto, dok su preostale količine bile zahvaćene iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže. Obećanja u svim strategijama svih ministara bila su da će sistemi navodnjavati više od milion hektara plodnih polja? To je bilo i ostalo samo obećanje.

To se posebno naglašavalo u vreme privatizacija i rasprodaje plodne zemlje u Vojvodini strancima, pre svega, onima koji su dolazili iz Afrike. Svakodnevno se govorilo kako se ulažu ogromne milijarde dinara, evra, dolara, za nove hektare i sisteme za navodnjavanje koji će Srbiji donositi dve pa i tri žetve godišnje, povećati proizvodnju i izvoz. Ali, od tih sistema nema ništa, postoje samo oni koji su izgrađeni pre nekoliko decenija! A, da je svaki od 13 poslednjih ministara izgradio samo po 10.000 hektara novih sistema, onda bi danas na poljima u Srbiji bilo navodnjavamo više od 130.000 hektara novih žednih polja.

Ako, bi se tome dodalo i ono što je ostalo iz prošlosti pa se koristi i danas, onda bi bili blizu snu od 200.000 hektara. Podsetimo se samo da Srbija danas, pored svih tih obećanja, navodnjava prosečno tek 1,4 odsto obradivih površina! U svetu je to čak 17 odsto! Recimo, da se u Albaniji već decenijama navodnjava oko 380.000 hektara! Onda ne treba da nas čudi što iz ove zemlje naše tržište zatrpava povrće proizvedeno u staklenicima i plastenicima.

U Srbiji je najzastupljeniji tip navodnjavanja bio je orošavanjem. Od ukupne navodnjavane površine, orošavanjem se navodnjavalo 91,8 odsto površine, kapanjem 8,0 odsto površine, a površinski se navodnjavalo svega 0,2 odsto površina. Istraživanjem o navodnjavanju obuhvaćeni su poslovni subjekti i zemljoradničke zadruge koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom i uslugama u poljoprivredi i/ili upravljaju sistemima za navodnjavanje.

(Nastaviće se)