Pogledi

JAČANjE ROBOVLASNIŠTVA U SRBIJI

Presuda kojom je gospodin Milovan Brkić, najbolji živi srbski novinar, osuđen za delikt mišljenja, na montiranom sudskom procesu, označava istorijsku prekretnicu u našoj zlehudoj istoriji i raspad pravnog poretka naše domovine. Možemo slobodno reći da je potpuno razorena državna vlast, diktaturu i sve poluge vlasti obnaša samozvanac okružen sa nekoliko porodica koje su odlučile da stave na kocku sve što mogu kako bi produžile dahijsko kabadahijski sistem koji je vaspostavljen zajedničkim naporima naprednjačko socijalističke koalicije.

Stevan Zivlak

Čovek koji je nakon što je preglasan na glavnom odboru sopstvene stranke, napustio mesto predsednika te partije, računajući da će i dalje zloupotrebljavati njenu infrastrukturu, ubrzano izdajući državu, svakodnevno kršeći Ustav, u poslednje vreme svakodnevno kršeći krivični zakonik i ostale zakone domovine, zloupotrebljavajući pravosudne organe, itd, zaslužuje da bude konačno zaustavljen, pre svega od članova njegove partije, koji su ga do sada podržavali i koji snose veliki deo odgovornosti zato što su potpunoj neznalici, amateru, čoveku bez morala i savesti, veleizdajniku, bezrezervno verovali i doveli domovinu u bezizlaznu situaciju. Savetujem članovima tih partija da malo prelistaju Radoja Domanovića, slavnog srbskog pisca, pa će već sami videti, kojeg slepca su postavili da vodi narod.

Građani treba da budu svesni: oduzimanje prava na slobodu mišljenja gospodinu Brkiću, znači prevođenje čitavog srbskog naroda u roblje, oduzimanje svih demokratskih i građanskih prava i uvođenje diktature koja je potpuno neprimerena evropskom narodu u 21 veku. Osnovno ljudsko pravo je pravo da mislimo ako hoćemo i pogrešno i da to svoje mišljenje, stav, zaključak, možemo kao slobodni ljudi razmeniti sa drugim osobama, u stanu, na ulici, restoranu i drugim javnim mestima.

Oduzimajući osnovno ljudsko pravo na mišljenje, samodržac po odobrenju američkog ambasadora stvara preduslove za tužnu sudbinu srbskom narodu, koja joj je izgleda namenjena od Globalizma. Nije dovoljno poniziti narod uvođenjem pederske ideologije, prenošenje biolaboratorija iz Ukrajine u Srbiju, besomučno oporezivanje i otimanje deviznih priliva svim kategorijama isteranog naroda u inostranstvo, čak i donacija koje šalju svojim osiromašenim porodicama u zemlju, pristupiti nacističkoj ideologiji koja je pred porazom, već se oduzimanjem osnovnog ljudskog prava negira pravo Srbima da budu ljudi. Država nam je oduzeta, teritorije na kojima smo živeli dva milenijuma su nam oduzete, proglašeni smo genocidnim narodom zato što smo se borili za elementarna ljudska prava, doveli su nam iz belog sveta lezbejku za predsednika vlade, koja sebe zove tata, a sada nam oduzimaju ovom presudom pravo da slobodno mislimo. Slobodno mišljenje je presudom proglašeno za ugrožavanje ustavnog poretka, to znači da svako onaj koji misli u Srbiji svojom glavom može biti utamničen najmanje godinu dana i više.

Na primer, danas se u Švedskoj vodi ozbiljna rasprava, koja je našoj civilizacijskoj matrici strana, a za njih veoma važna, a to je da li je zagarantovano ljudsko pravo da javno spali knjigu na javnoj površini, čak i ako je to Kuran. Zbog tog poimanja ljudskih prava na slobodu mišljenja i iskazivanje te slobode na ekstreman način, Švedska dovodi u pitanje njenu nameru da se učlani u NATO pakt zbog protivljenja Turske kao muslimanske zemlje.

Kod nas samozvanac naređuje javnom tužiocu da psovanje njegove majke okvalifikuje kao ugrožavanje ustavnog poretka, dok istom tom javnom tužiocu je zabranio da se pozabavi ugrožavanjem ustavnog poretka koju samozvanac svakodnevno preko decenije čini.

Teško je optužiti čitav srbski narod za ovo besčašće u kome se trenutno nalazimo, ali se ta optužba ne može izbeći. Imamo li mi uopšte intelektualce koji bi se zalagali za univerzalno ljudsko prava slobode mišljenja, makar se sa tim mišljenjem ne slagali.

Gospod Isus Hristos je osuđen na montiranom sudskom procesu, koji je značio kršenje i jevrejskih i rimskih zakona, koji su važili tada u Jerusalimu.

Dakle raspeću Gospoda Isusa Hristosa je prethodila osuda nepravednog suda, koji se nije držao tada važećih zakona. Umesto da pravda bude utemeljena stvarnost, ona je za našeg Gospoda bila zasnovana na pilatovskom relativizmu, ovaploćenom u pitanje : šta je istina ?

U našem narodu, kao starom hrišćanskom narodu, pravda se smatra nečim najuzvišenijim.

Pravda drži zemlju i gradove, kazuje naša narodna pesma prožeta hrišćanskim zavetnim duhom, te poruke treba da se drži svako ko se bavi pravom na ovim prostorima.

Majka Jevrosima veli svom sinu Marku u narodnoj pesmi:

Sine Marko, jedini u majke,

Ne bila ti moja (h) rana kleta,

Nemoj sine govoriti krivo,

Ni po babi ni po stričevima,

Već po pravdi Boga istinoga.

Bolje ti je izgubiti glavu,

Nego svoju ogrešiti dušu.

Pilatovska pravda se danas primenjuje na čitave narode i države, naš stari hrišćanski narod razapinju na Krst vekovima, mi o tome svedočimo našim bitisanjem i opstankom.

Stoga, pravoslavni hrišćani, koji se bave pravom i pravosuđem u ovoj napaćenoj zemlji, se ne smeju rukovoditi pilatovskim pragmatizmom, već uvek imati na umu odredbe Zakonika Cara Dušana, gde je sadržana eksplicitna pravna norma: Sudije da sude po zakonu, a ne da sude po strahu od carstva mi.

Suđenje Isusu Hristosu, uloga svešteničkog poglavara Kajafe, presuda Pontija Pilata, rimskog namesnika Judeje, koji se prilikom suđenja pridržavao rimskih zakona XII tablica, rimskog poretka i rimske kazne razapinjanja na krst, je detaljno opisano u Novom zavetu, ( Matej, 17,24 i 26; Jovan 19.,38; Marko 15.,43; Luka 23,50 itd ), što je svakako poznato čitaocu.

Ono što smatramo značajnim je da je ta presuda označila simbolično odnos državnih vlasti prema učenju Isusa Hristosa i patnje hrišćana na toj uskoj i trnovitoj stazi kojom hode sve do današnjeg dana.

Stoga je krajnje vreme da Patrijarh srbski gosp. Porfirije upozori samozvanca da je neophodno u ovoj diktaturi poštovati makar najminimalnije norme zaštite prava na slobodu mišljenja srbskog roblja.

Jevreji su izgubili Hram i neće ga skoro obnoviti, zbog teškog greha koji je učinjen, a ni Rim nije uspeo da opstane i pored neprestanih pokušaja njegove obnove, zbog velikog greha koji je dopušten. Za sada nema naznaka da će nesretni Srbski narod uspeti obnoviti svoju državicu koju je izgubio srljanjem budalastog samozvanca, koji nema ni najelementarnija znanja o stvarima koje je protivustavno uzeo u svoje nejake ruke, prodajući i izdajući najsvetije Srbske svetinje i istorijske konstante koje su bile neupitne.

Mi stariji se sećamo skandaloznog postupka autonomaških vlasti koje su osamdesetih godina prošlog veka organizovale u Novom Sadu, tajno suđenje penzionisanom pukovniku JNA, prvoborcu i nosiocu Partizanske spomenice, Šepi Svetozaru. Autonomaši su po zahtevu druga Kardelja i druga Bakarića, osudili na osam godina strogog zatvora, kojeg je drug Šepa izdržao do zadnjeg dana, zbog toga što je nakon donošenja Ustava iz 1974. godine, se usudio da u razgovorima u restoranu, kancelariji its., upozorava na opasnosti od raspada Jugoslavije za koju se borio, pri tome nazivajući tvorca i ideologa secesionizma Kardelja pogrdnim nazivom Ćora. Žalosno je da se današnji samozvanac vratio shvatanju prava na slobodu mišljenja po autonomaškom i Kardeljevom modelu, to i nije čudno imajući u vidu da su mu autonomaške partije koalicioni partneri u Novom Sadu i Vojvodini.

Radi istine, moramo naznačiti da je naša vlast i dalje odana Kardeljevim suludim ideološkim matricama, kao što je odumiranje države, delegatski sistem, rasturanje Federacije, jačanje udbaških metoda vladanja, totalitarizam, supremacija slovenačke privrede u odnosu na druge delove Jugoslavije, posebno porobljavanje srbske privrede ovladavanjem bankarskim sistemom, nametanje raznih slovenačkih pseudointelektualaca kao vrhovnih intelektualnih arbitara itd.

Drugu Šepi Svetozaru nova Miloševićeva vlast nije pokušala da izvrši reviziju te presude, nisu ga rehabilitovali, i posle rušenja autonomaša, on je bio do smrti lišen najminimalnijih ljudskih i građanskih prava, i dalje praćen, pod prismotrom i označavan kao državni neprijatelj.

Šepa Svetozar je bio i ostao najveći srbski i jugoslovenski heroj, borac za najviše civilizacijske vrednosti kao što je sloboda mišljenja, on ne sme biti zaboravljen od napredne srbske omladine. Samozvanac i diktator gradi hrabro u Novom Sadu spomenik u centru grada mađarskim fašistima, a partizanskim herojima, koji su stvorili Jugoslaviju i hrabro se usprotivili njenom rušenju kroz provođenje kardeljizma, je zabranjeno pominjanje imena.

Nadajmo se da će ova samozvana diktatura proći isto kao i autonomaši u Vojvodini, a i kao Miloševićeva diktatura, te će Crkva smoći snage da ponovi podvig Patrijarha Pavla, sazove ponovo Sentandrejsku Skupštinu i pokuša obnoviti demokratiju u Srbiji, koju je prethodna opozicija suludo prokockala, služeći srbijanskoj dubokoj državi, a ne narodu kako su Patrijarhu Pavlu obećali u Budimpešti.

Kolenopreklono molimo našeg Patrijarha da spreči dalje divljanje ucenjenog samozvanca koji je prišao poslednjem stadijumu svoje sumanute politike, ukidajući elementarna ljudska prava sopstvenom narodu, na slobodu mišljenja, a posle pravljenja pakta sa Zelenskim i otvorenog uvođenja fašizma u našu zemlju.