Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (23)

Raspad sistema

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi.

Piše: ''Nestor''

Plan Z-4 nikada nije potpisan. Kada je 02.02.1995. godine zvanično predstavljen i ponuđen, predstavnici vlasti u Kninu na čelu sa Milanom Martićem su taj plan odbili. Instrukcija da se plan odbije stigla je iz Beograda. Pisanog objašnjenja nije bilo, ali su neke informacije došle kasnije, a odnosile su se na usmena objašnjenja koja je Milan Martić dobio u Beogradu u vezi sa postupanjem u trenutku kada mu Plan bude ponuđen na potpis. Potpisivanje sporazuma o okončanju rata u Hrvatskoj i prelazak na mirnu reintegraciju nije odgovarao mnogima. Nije odgovarao Srbiji, koja je bila svesna da zatvaranjem jednog žarišta krize na prostoru bivše SFRJ dolazi do otvaranja drugog, a jedino žarište koje je bilo moguće otvoriti bilo je Kosovo. Bila je procena, da Srbija u uslovima izbijanja otvorene krize na Kosovu ne može pružati pomoć Krajini niti Republici Srpskoj i da će i jedna i druga i tim novonastalim uslovima postati lak zalogaj neprijatelja.

Franjo Tuđman je bio pred moždanim udarom kada je pročitao tekst Plana Z-4, kojim je bilo predviđeno postojanje srpske države na teritoriji Hrvatske od Zadra i Šibenika, pa do na 28 km od Zagreba. On je video da ga se dovodi pred svršen čin, a posebno se plašio da će na taj način najverovatnije ući u novu neželjenu jugoslovensku asocijaciju iz koje je neodavno teškom mukom izašao.

I pored svih tih poteškoća nije se javno protivio, štaviše, javno se izjasnio o Planu da nije najbolje rešenje, ali nudi prekid ratnih neprijateljstava i novi način rešavanja sukoba u mirnodopskkim uslovima. To što je Plan predviđao da Krajina i jeste i nije država bilo je sporno, ali je bilo nesporno da ostaje u Ustavno-pravnom poretku Hrvatske i da Hrvatska ima vrhovnu vlast i ključne funkcije. Sve ostalo su bili modaliteti koji su se mogli menjati tokom vremena u korist jedne ili druge strane.

Vlastima u Kninu je predočeno u Beogradu, da Hrvatska ima rezervni plan kojim će pokoriti Krajinu u novonastalim uslovima i da sva dosadašnja borba je bila uzaludna.

Ja sam tih dana imao priliku da razgovaram sa Fikretom Abdićem koji je bio iznenađen postupkom u Kninu, jer je pre toga imao informaciju da će do potpisivanja Plana ipak doći. Njegovo iznenađenje bilo je tim veće, jer je njegov plan bio, da sa svojom Zapadnom Bosnom postane deo nove države.

Ko je i u kojoj fazi osporio te napore na prihvatanju Plana nikada nisam doznao, ali da je isti prihvaćen sve kasnije što bi se dešavalo bilo bi bolje od onog što se stvarno desilo. Da je Plan potpisan Hrvatska bi imala minimalne ili nikakve šanse da izvrši napad na Krajinu, da bi sve išlo po dogovoru bila je iluzija, ali svaka druga opcija osim ratne bila je bolja i profitabilnija za Krajinu. Za Hrvatsku ne, jer oni ne bi ostvarili san koji su toliko dugo sanjali. Sanjali su Hrvatsku etnički čistu, posebno čistu od Srba, jer su njih otvoreno i bez ikakvog pardona uvek smatrali faktorom koji ruši, a ne gradi Hrvatsku. Samo u dnevno-političke svrhe su koristili ime Nikole Tesle i drugih znanih i zaslužnih Srba, kada su korištenjem tih imena ostvarivali međunarodne poene, ali u realnom, svakodnevnom životu svi njihovi sunarodnjaci i oni lično nazivani su imenom "Četnici", "okupatori" i ko zna kojim još ne.

Pre podnošenja predloga za prihvatanje Plana Z-4 u Centru UN u Beču, 16. i 17.01. 1995. godine, održana je tematska konferencija na temu "Uloga UN u razrešavanju konflikata, koji proizlaze iz zahteva za autonomijama i nezavisnošću."

Iz Krajine na konferenciju pozvan je bio Lazar Macura, ali se nije odazvao, iz Hrvatske su bili prisutni Milorad Pupovac i Budislav Vukas, a Ivić Pašalić se nije odazvao pozivu, iz Srbije su bili pozvani Mirjana Marković i Ivica Dačić, ali se nisu odazvali pozivu.

Na tom skupu se već gotovo javno govorilo o Planu Z-4, uglavnom njegovim dobrim stranama i u zaključku, da se pod okriljem UN mogu prevazići najteži sukobi u koji je ulazio i sukob na prostorima Hrvatske. Niko nije sumnjao da će Plan biti prihvaćen. Međutim, neko se opasno igrao sudbinom Krajine i njenih stanovnika.

Od istog izvora koji je bio na konferenciji, dobili smo informacije da je Rusija veoma zainteresovana da dođe do mirne reintegracije Krajine u Hrvatskoj, ali da postoje određeni problemi kod SR Nemačke, pre svih, jer još uvek joj ne odgovara da se u Hrvatskoj sukob okonča, odnosno da se još uvek nisu sve kockice poklopile za prenošenje sukoba preko Drine.

Hrvatska ne odustaje od svojih namera da silom pokori Krajinu, pa je gotovo ultimativno zatražila prekid misije UN na svojoj teritoriji. Bez obzira na to što taj ultimativni nastup Hrvatske u sedištu UN nije previše ozbiljno shvaćen, pristupilo se izradi rezervnog plana za eventualno napuštanje Hrvatske. Nova destinacija je pronađena u gradu Brindiziju ili u Centralnoj Bosni, a sva logistika bi i dalje bila oslonjena na Hrvatsku.

Sve je ukazivalo da pored ponude koja treba da usledi, mnogima nije u interesu da se sukob u Hrvatskoj rano okonča, a onda u tome, ni Srbija nije našla sebe i prihvatila opciju odbijanja plana što je preneto neposredno na Milana Martića i Knin. Sve je ukazivalo da se približava dan konačnog obračuna, baš onako kakvo je očekivanje bilo ulaskom u 1995. godinu. Hrvatska se intenzivno priprema za rat. Više se i ne krije da niko ne poštuje embargo na uvoz naoružanja i vojne opreme. S druge strane, odbrambena moć Krajine slabila je iz dana u dan. Iscrpljenost višegodišnjim ratovanjem i potpuno prepoznatljiva slika nezainteresovanosti međinarodne zajednice za sudbinu Srba u Krajini stvorili su bezizlaznu sliku.

Stanje u Zapadnoj Slavoniji

Stanje u Zapadnoj Slavoniji bilo je najlošije. Činjenica da je položaj Zapadne Slavonije prema neprijatelju bio najsloženiji nije previše brinuo vojni i politički vrh i ako su im dnevno predočavani podaci. Međutim, kako je general Čeleketić najveći deo svog ratnog puta proveo u tom delu Krajine nije dozvoljavao da neko bolje poznaje situaciju od njega. On je po svom običaju uvek imao i neformalne i nezvanične izvore informisanja i oni su mu nudili one informacije koje su sadržajem "mile za uho", a ne stvarnu situaciju. Nije bilo izveštaja o švercu na r. Savi, o švercu na auto-putu koji je otvoren u decembru 1994. godine, nije bilo informacija o lagodnom životu dela starešina iz komande korpusa, da su neki više vremena provodili u Banja Luci nego u svojim jedinicama i sl.

Kako je takvih informacija bilo sve više, tajno sam uputio tim od trojice operativaca u Zapadnu Slavoniju u Okučane, koji su pored sagledavanja stanja odnosa na teritoriji težišno trebali da utvrde intenzitet aktivnosti HV na tom delu fronta, jer su neke informacije ukazivale da vrše opsežne pripreme.

Već od druge polovine februara i čitav mart 1995. godine intenzivno je vršeno osmatranje i izviđanje čitavog prostora. Prolazak autoputem kroz Zapadnu Slavoniju i nešto malo posla, koji se otvorio kroz trgovinu i ugostiteljstvo na tom prostoru umrtvljuje i odvlači pažnju ljudstvu u jednicama, ali i stanovnicima koji se otvoreno nadaju završetku rata i boljem životu.

Dana 31.03.1995. godine 81. samostalni gardijski bataljon iz Virovitice izveo je komandantsko izviđanje pravcem: Virovitica - Slavonska Požega - Nova Gradiška - r. Sava. Komanda bataljona je imala delegaciju iz Glavnog stožera HV koji su bili stvarni nosioci aktivnosti, a ne komanda bataljona. Izviđanje je legendirano pripremama za izvođenje vežbe na tom prostoru u kojj će učestvovati 7-8 hiljada vojnika. U Novoj Gradišci je određeno komandno mesto. Ista aktivnost izvršena je nekoliko dana kasnije, ali sada je nosioc bio samostalni 80. bataljon iz Nove Gradiške. Duž linije razgraničenja sa našim snagama neprijatelj nije sprovodio nikakve aktivnosti i to je stvaralo i omogućavalo opuštenost i bezbrigu.

Paralelno sa aktivnostima HV vršena je popuna specijalnih jedinica MUP-a RH po policijskim upravama, kojih je u to vreme bilo 14. Policijske uprave su raspolagale sa oko 6.000 policajaca koji su ulazili u sastav jedinica specijalne namene. Duž auto-puta kroz Zapadnu Slavoniju, protivno dogovoru, uočeno je sve češće i duže zadržavanje vozila. Donošeni su paketi, ostvarivani rodbinski i prijateljski kontakti, ali i oni drugi, koji su imali operativno-informativni karakter. Nastojali smo da se uklopimo u tu sliku i da dođemo do što sigurnijih informacija o planovima i namerama hrvatske strane.

Intenzitet saobraćaja je bio dosta velik, ali nedovoljan da bi baš nesmetano mogao s nekim kontaktirati. I jedni i drugi smo "širom otvorili oči" da nešto uočimo. Mi smo osmatrali sa pojedinih tačaka, a hrvatska strana je osmatrala iz vozila, kojima su prolazili kroz Slavoniju. Kontakte su održavali posredno, preko veza na terenu.

Operativac-obaveštajac u komandi 18. korpusa bio je major Šajatović Jurica, Čeleketićev miljenik i čovek od njegovog posebnog poverenja. Morali smo da radimo tako da ničim ne otkrijemo naše prave namere, ali isto tako da drugim delom posla opravdamo što se nalazimo na tom prostoru. Odredio sam jednog operativca koji je uz Šajatovića bio neprekidno, a druga dvojica da rade na zadacima zbog koji su došli. Velika pogodnost bila je i ta, što je šef policije u Pakracu bio Drago Veselinović sa kojim sam gradio korektan odnos čitavo vreme rata.

Naš prvobitni cilj bio je, da kroz kontakte na terenu i primenom tehničkih sredstava dođemo do bližih indikatora o mogućoj agresiji Hrvatske na taj deo prostora RSK. Razvoj događaja bio je takav da zbog svakodnevnih obaveza nisam mogao da ih povučem u Knin i njih trojica su ostala sve do pada Zapadne Slavonije o čemu su podneli detaljan i nepristrasan izveštaj. Već u vremenu između 15. i 20.04.1995. godine iz dva izvora koji su uspeli da dođu na kontakt u neposrednu blizinu auto-puta dobili smo dovoljno podataka koji su ukazivali na napad HV i jedinica iz sastava MUP-a.

U to vreme bilo je podataka o intenzivnim pripremana HV sa polukružne osnovice prema Zapadnoj Slavoniji, a njen oslonac na Republiku Srpsku, što je mnogima bila garancija bezbednosti tog dela Krajine, bio je vrlo problematičan jer je bio samo jedan prelaz preko r. Save.

U Glavnom štabu u Kninu pri proceni planova i namera neprijatelja i zaključaka iz te procene, komandant je odlučio da kod Predsednika RSK Milana Martića, inicira obilazak Krajine sa težištem na onim delovima teritorije koji su najugroženiji. On je to prihvatio, a jedan od prvih odlazaka bio je Zapadna Slavonija.

samom boravku Martića i Čeleketića u Zapadnoj Slavoniji , prikaz dajem na osnovu orginala izveštaja koji je meni dostavljen.

"Gospodin Predsjednik RSK - Milan Martić obavio je posetu u Zapadnoj Slavoniji u pisustvu komandanta SVK general-potpukovnika Milana Čeleketića i ostalih saradnika. Veruje se da je poseta imala svoj cilj i pozitivne utiske. Međutim, u delu javnosti ova poseta nije dobrodošla i nije pozitivna. Ovakva konstatacija datira od ranije i temelji se na javnom mišljenju građana Zapadne Slavonije i meštana Okučana u kojima je Predsjednik održao tribinu u povodu završetka posjete.

Glavni razlozi za to su višestruki, a glavni su:

institucija predsjednika RSK je kompromitovana još iz vremena kada je predsjednik bio Goran Hadžić i to zbog laži, kriminala i uskogrude stranačke politike;

ličnost Milana Martića nije bila kompromitovana kao ni generala Milana Čeleketića. Martiću se najviše zameralo što je dozvolio da njegovi najbliži saradnici budu lopovi i kriminalci. On lično je važio za aktivnog i jasnog čoveka, ali da ga neposredno okruženje intenzivno sputava;

posebno nezadovoljstvo izazivala je činjenica da je ministar odbrane Tanjga;

kako je moguće da Predsjednik nema informacije o pravom stanju u Zapadnoj Slavoniji, više puta je na različite načine upozoravano na loše stanje bezbednosti, oportunizam i bezvoljnost, delovanje pete kolone i sl.;

odlaskom Milana Čeleketića u Knin, komanda korpusa nije više uživala potreban autoritet kod boraca, a posebno loš autoritet imao je komandant korpusa, pukovnik Lazo Babić.

Poseta na tribini u Okučanima je bila slaba. Posetioci i nisu postavljali goruća pitanja. Izjava Martića, da se nemaju čega plašiti, da je vojska RSK spremna i sposobna da odbrani teritoriju, da se neće nikome pokoriti niti koga moliti, pa makar zemlju orali konjima i volovima, makar jeli bukovu koru i list sa drveta - negativno je odjeknula. Delovala je kao naučen tekst iz neke knjige. Mnoga pitanja Martić nije mogao da čuje, ali je mogao da zaključi u kojem se smeru kreću mišljenja građana.

Otvaranjem auto-puta veliki broj stanovnika je uzeo domovnice i ostala hrvatska dokumenta, pripremajući se za mirnu reintegraciju u ustavno-pravni poredak Hrvatske, kako je to vešto proturano među stanovništvom."

Ovaj podatak o opasnom, planskom i smišljenom delovanju na teritoriji Zapadne Slavonije više puta je istican na redovnim i vanrednim sastancima. O tome se počelo pričati kao o sveršenoj stvari. Ako se tome dodaju tajni razgovori na relaciji Zagreb-Beograd, Zagreb-Pale, Beograd-Pale, Beograd-Knin i Knin-Pale moglo se naći dosta elemenata za osnovanu sumnju da se nešto radi mimo volje onih koji su u celoj stvari najzainteresovaniji.

Uz ovo u nekim fazama tajnih razgovoera pojavljivali su se politički predstavnici Herceg Bosne i Autonomne Pokrajine Zapadna Bosna i sve zajedno je trebalo da dovede do krajnjeg ishoda:

Na najvećem delu bivše Jugoslavije biće stvorene dve države- Srbija i Hrvatska, da je osnovica u razgovorima dogovor Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu i da se razmatraju samo varijante.

Nikada niko nije zvanično reagovao, demantovao ili se makar naljutio na ovakve informacije ili dezinformacije i tako stao u kraj svakodnevnim spekulacijama, "šta će biti kada bude". Ovakvo stanje se u najgoroj varijanti reflektovalo u Zapadnoj Slavoniji, koja će nedugo za tim postati objekat napada HV i policije.

Pre tog krupnog događaja, nekoliko događaja me je upozoravalo, da na političkoj sceni u Krajini nešto nije u redu i da će unutrašnje trvenje neformalnih grupa i pojedinaca unutar civilne i vojne vlasti i međusobne sprege imati neverovatno loše posledice.

Još 1994. godine, 28.08. boravio sam u Beogradu i ostvario više kontakata sa različitim izvorima, od kojih je jedan broj bio među onima koji su iz raznih razloga napustili Krajinu. Oni su imali neformalne kontakte sa mnogim licima od kojih su neki dosezali do kabineta Predsednika SRJ Lilića, odnosno njegove supruge koja je rodom iz Gline, ili kabineta Predsednika Srbije Miloševića.

Jedan od sagovornika mi je rekao, da je dan pre bio u kontaktu sa generalom Novakovićem i da mu je ovaj rekao, da će ponovo, vrlo brzo preuzeti komandu nad SVK, da je Milošević nezadovoljan ponašanjem Martića i Čeleketića i da je pitanje dana kada će Martić biti udaljen iz politike.

Milan Čeleketić nije imao završenu Školu nacionalne odbrane koja je bila uslov za čin generala i zamisao je, da se on uputi na školovanje, a Martić da bude opozvan i potpuno udaljen iz političkog života Krajine.

Odnosi između Milana Martića i premijera Borisava Mikelića su bili na dosta niskom nivou. Mikelić je koristio svoju poziciju kod premijera Srbije Mirka Marjanovića i pred njim iznosio negativna zapažanja o Martiću, njegovom ponašanju, sklonosti samovolji i nerazumnim postupcima.

Upornim opisom negativnog ponašanja, Mikelić je uspeo potpuno da odseče dostignute pozicije Martića u Beogradu, posebno u delu njegove inicijative da bude samostalan u odlučivanju, neovisno od stavova koji su zauzeti u Beogradu.

Dva meseca kasnije, kada je doneta odluka o formiranju privremenog sastava komande "Pauk" mnogi su mislili da je došao dan "D" i da će u Krajini biti izvršen vojni udar. S tim u vezi, ja nisam imao nikakve negativne komentare prema onim licima koja su znala ili su naslućivala da se radi o tome.

Štaviše, general Čeleketić je bez ikakvog razloga napustio komandu na IKM u Korenici i nije ga bilo 54 sata i to u jeku najžešćih borbi oko Bihaća. Nije bio u obavezi da bilo kome daje objašnjenja, a od njega to niko nije ni tražio. On je bio general Milana Martića i po svemu sudeći on se trudio da samo njemu udovolji.

Od kraja 1994. do marta 1995. godine Milan Martić me je više puta pozivao u svoj kabinet na razgovore, koji su vođeni u "četri oka", ali su o mom prisustvu kod njega znali oni koji su dolazili po mene, šef njegovog kabineta ili njegova supruga Zora, koja me je videla u njihovom stanu. Svaki put posle razgovora komandant je bio upoznat sa tim i to ga je strašno nerviralo, ali nikada nije tražio pojedinosti iz razgovora, verovatno da se zadovoljavao onim što je čuo od Martića. Ti sastanci mimo zvaničnog i protokolarnog dela su vođeni isključivo na njegovu inicijativu i raznim povodima.

Prvi sastanak u tom vremenu bio je podstaknut željom da se preuzme kontrola nad TV- Knin koja je, po mišljenju Martića, bila naklonjena Milanu Babiću, te favorizovala njegovu ličnost i stavove koje zastupa. Njega je posebno interesovalo, da li ja mogu vršiti ometanje TV programa, u kom vremenu, odnosno intervalu, da li su za to potrebna dodatna novčana sredstva i sl. Tražio je od mene da se izjasnim o karakteristikama ličnosti Jeftić Save, Mandić Mila i Korkut Svete koji su bili odgovorni za funkcionisanje odašiljača Patrova Gora, Lička Plješivica i Ćelavac. Jeftić i Mandić su bili za Martića, ali je Korkut Sveto bio pod punom kontrolom generala Novakovića i da svaki kontakt s njim bi potpuno dekonspirisao zamisao o aktivnosti ometanja TV Knin na prostoru Krajine.

Bilo je potpuno nejasno, da li je ovo samoinicijativa predsednika ili on za neka "rasčišćavanja" ima zeleno svetlo iz Beograda. Meni je postalo jasno da je u pitanju samovolja i samoljubivost onog časa kada su mi u poslu ponuđeni pomagači na čelu da Davidom Rastovićem iz Donjeg Lapca. Od ove aktivnosti nije bilo ništa, jer je reagovano iz Beograda i ta namera je osujećena.

Drugi put me je pozvao oko 15,00 časova 27.02.1995. godine. Bio je petak i ostao sam duže u klancelariji i ako smo radili dvokratno. Nešto pre 15,00 časova pozvan sam kod Martića u kabinet. Ušao sam bez zadržavanja. On je sedeo za velikim stolom, pušio i ljuljao se na stolici pokretima levo-desno. Slušao je neki svoj govor. Ja sam tiho seo i počeo da slušam. U prvi mah, po vremenu, mislio sam da su u pitanju vesti, ali vidim da on negde govori na mitingu. Govor je trajao oko 15 minuta. Kada je završen, pita me kako mi se čini, odgovaram pohvalno i ako nisam baš posve pažljivo slušao.

Govor je bio kao i svaki drugi, pretnje i pokazivanje mišića Hrvatskoj, borba do poslednjeg borca i odlučnost u toj borbi. Ta slika mi je ostala duboko urezana u sećanje, jer mi nije odavala potpuno normalnu situaciju, niti je govorila u korist ponašanja samog Martića. Izgledalo je, da je već duboko ušao u problem samodopadanja, samoljubivosti i narcisoidnosti. Verovatno da je vlast i na njega delovala. Počeo je da živi u nestvarnom svetu moći i besmrtnosti. Ja nisam znao da li on to sam piše ili mu neko te govore sprema, ali bilo kako bilo, činjena je velika greška prema svakom stanovniku i borcu Krajine.

Ovom prilikom me je tražio mišljenje o primljenoj informaciji, nije navodio izvor, da u pojedinim jedinicama SVK ima onih oficira čije su porodice ostale u Sloveniji ili Hrvatskoj, da oni sa njima održavaju vezu i kontakte i da se to veoma negativno reflektuje na stanje kod boraca do kojih takve informacije dopiru. Dao sam mu potvrdan odgovor i neka imena sam odmah apostrofirao. Verovatno da su se ona poklopila sa informacijom koju je imao. Kasnije sam doznao da je informacija napisana u DB Krajine i kao takva dostavljena njemu.

Treći put sam išao kod njega na stan u poslepodnevnim časovima 11.03.1995. godine tako da je po mene došao radnik DB Krajine Centar Knin - Škovrlj Željko. Na ovom sastanku me je pitao ko bi mogao da bude šef na odašiljaču Ćelavac umesto Save Jeftića, jer mu se iz Gračaca žalio Vještica na Jeftića kada ga je ovaj navodno vratio sa objekta na kojeg je neovlašćeno pokušao da uđe. Drugo pitanje se odnosilo na funkcionisanje sistema bezbednosti duž auto-puta koji prolazi kroz Zapadnu Slavoniju i problemi koje uočavamo. Ovo tim pre što je imao izveštaj II Uprave RDB Krajine sa potpisom načelnika Dautović Miroslava, koji u toj informaciji prenosi i naša zajednička zapažanja o delovanju pete kolone i razornim rezultatima takve delatnosti. Tada mi je rekao da je sa informacijom upoznao i generala Čeleketića i da se ovaj izjasnio da su podaci u njoj preuveličani i senzacionalističi. Ja sam rekao da je stanje realno i nepristrasno opisano.

Dakle, pre nego je išao sa Čeleketićem u Zapadnu Slavoniju, Predsednik Milan Martić je imao sliku o pravom stanju stvari i na tribini ga nije moglo iznenaditi ni jedno pitanje. Još ranije, dok je Martić bio ministar unutzršnjih poslova u nekoliko vanrata sam sa njim razgovarao. Iz tog perioda izdvajam samo jedan razgovor, jer je sadržaj interesantan. Sa Martićem sam se susreo u selu Jošan u neposrednj blizini Udbine. Susret je bio slučajan.

Njegovo vozilo i pratnja su se zaustavili kod crkve u mestu, a ja da ih ne prođem, zastao sam i pozdravio ministra. Da li moj postupak ili nešto drugo, ali Martić je bio vidno raspoložen zbog susreta. Nakon nekoliko uvodnih rečenica, razgovarajući smo krenuli u laganu šetnju prema borovoj šumi koja opasuje aerodrom "Udbina". Prvi put je on spomenuo pitanje zločina učinjenih u Krajini, zločina nad stanovništvom druge nacionalnosti, ali i zločina prema Srbima koji su drugačije mislili i zbog toga bili ubijeni. Doslovno je reka:"Ti možeš puno pomoći da se ti podaci srede, da vidimo ko i šta, da vidimo može li se tu nešto uraditi, jer problem je veliki." Ja sam se s njim složi, spomenuo nekoliko događaja koji su bili takve prirode. Slučaj Mitra Obradovića, slučaj porodice Rakić na Ljubovu, slučaj Gorana Dmitrovića i još neke. On me je pogledao, gledao jedno vreme i kaže:"Da, to su krupni događaji, biće to teško uraditi." Ja sam namerno spomenuo ova tri događaja, jer sam znao da će na njih reagovati zato što su se desila pod njegovom "vladavinom" i što su svi pravci vodili prema njegovom ministarstvu.

Iskoristio sam priliku da mu kažem, da mu sugeriše, ili već kako, da pojedini pripadnici MUP-a se nedolično ponašaju, ispoljavaju neverovatan stepen samovolje, bahatosti i Kriminalnog ponašanja čime usložavaju i onako složenu situaciju. Na tome smo završili u nameri da se po istom pitanju ponovo vidimo. Samo jednom prilikom kasnije, dok je bio u društvu sa generalom Novakoviće, spomenuo je problem zločina, ali bez i malo volje da se tu nešto radi.

Počev od 27.04.1995. godine sve jedinice za EI i PED, posebno Petrova Gora i Kozara iz Republike Srpske su dostavljale izveštaje iz kojih nedvosmisleno proizlazi, da Hrvatska vojska planira veće aktivnosti u Zapadnoj Slavoniji. Po više puta na dan sam usmeno referisao Generalima Čeleketiću i Lončaru, a telegramski sam informacije upućivao u komandu 18. korpusa. Telegrami koji su nam dolazili iz Beograda i iz GŠ VRS su također upozoravali na oprez i neophodnost podizanja borbene gotovosti na viši stepen. Sličnu, ali nepotpunu informaciju smo imali i od izvora iz UNPROFOR-a. Dana 28.04.1995. godine došlo je do incidenta na benzinskoj pumpi u Novoj Gradišci i u toj gužvi jedan Hrvat je ubio Srbina iz Okučana. Rođaci poginulog su u znak odmazde postavili zasedu na autoputu i ubili troje putnika u vozilu.

Došlo je do prekida saobraćaja i vrlo napete situacije. Imali smo neke pokazatelje da se radi o smišljenoj provokaciji sa velikim posledicama kako bi Hrvatska pronašla bilo kakav razlog za napad na Zapadnu Slavoniju. U periodu od kraja februara i tokom marta i aprila, postupnim dovođenjem jedinica na taj prostor izvršeno je operativno maskiranje i u trenutku izbijanja incidenta HV je bila u gotovosti za izvršenje napada.

Dana 29.04.1995. godine razmenio sam podatke sa nečelnikom bezbednosti GŠ SVK, pukovnikom Rašetom i nije bilo gotovo nikakve razlike. On je pokazivao veliku zabrinutost, jer je imao i dodatne razloge za to obzirom na informacije kojima je raspolagao, One su se odnosile na potpuno razulareno ponašanje dela starešina iz komande korpusa, koji su u Banja Luci i drugim mestima provodili dosta vremena za kartaškim stolovima ili da su na drugi način tražili razonodu.

Dolazio je vikend, koji i ako je rat, donosi određenu opuštenost i uvek jedan broj starešina ima neke razloge da se nađu van komande. Dana 30.04.1995. godine oko 19,00 časova dobio sam prvu konkretnu informaciju o napadu HV na Zapadnu Slavoniju sa tačno preciziranim vremenom početka napada, težištu napada i približnim snagama sa kojima neprijatelj planira izvršenje napada. Napad je preciziran za naredni dan, 01.05.1995. godine u 05,30 časova. Prema toj informaciji, neprijatelj raspolaže sa snagama između 8-10 hiljada vojnika. Odmah smo reagovali po nekoliko linija izveštavanja, ali je u komandi korpusa u Okučanima tog časa bio smanjen broj starešina i bilo je krajnje neizvesno da li će informacije o napadu biti ozbiljno shvaćene.