Patenti
Srpsko-strane
privredne komore: legla besmisla, džabalebarenja i blamaže države
Privredne
komore ili vanprivredne kamore
Kada se kaže "privredna
komora", većina pomisli na ozbiljna udruženja poslovnih ljudi. U skoro svim slučajevima srpsko-stranih privrednih
komora radi se, međutim, o društvima
"za pevanje sa pucanjem". Kada im dodamo i konsultante u Srbiji,
jasno je da ova zemlja nema nikakav plan ekonomskih odnosa sa svetom
Milan Malenović
Da
bi privukla strane investitore srpska vlast na prvi pogled čini sve što je u njenoj moći. Samo na prvi pogled, jer je u suštini sve to jedno veliko estradno i paradno bacanje prašine u oči i još
jedno u nizu zamajavanja naroda.
Strani
legalno stečeni kapital ima veoma visoke standarde kojih se pridržava. Da bi neki projekat u jednoj od zemalja u tranziciji, kao što je Srbija, uopšte došao na sto nekog od menadžera svetskih kompanija, mora uspešno da prođe sve prethodne kontrolne instance. Za divno čudo, takvi
investitori ne vole da ulažu
"burazerskim kanalima", kako su naučili naši razmaženi novobogataši, već očekuju da je, kako u zemlji u koju bi da investiraju, tako i u
konkretnom projektu, sve čisto i zasnovano na zakonu.
A
srpska vlast nikako da savlada makar prvu i osnovnu lekciju, pa se ozbiljni
strani investitori stalno susreću sa njenim lopovskim licima i specifičnostima.
Ima
l' u Čikagu cipela
Privredne
komore su već po svom nazivu mesta na kojima se okupljaju privrednici.
Pretpostavilo bi se da se oni tu okupljaju da bi razmenjivali iskustva i dogovarali
dalje poslove. Balkanske privredne komore su, međutim, u najvećem broju
slučajeva mesta na kojima se dobro jede i pije na tuđi račun, a zalomi se i
neko putovanje u inostranstvo sa sve deviznim dnevnicama.
Srpsko-američku privrednu komoru, registrovanu kao
udruženje građana, svojevremeno je inicirao Džordž Đoka Vlahović, vodoinstalater,
ali i otac Aleksandra Vlahovića, bivšeg ministra za privatizaciju. Aleksandar nam je ostao poznat po tome što je u bescenje prodao smederevski Sartid ćerki
američkog giganta US Stila. Ovaj posao, razumljivo je, nije išao preko Srpsko-američke privredne komore, već preko
tajnovitih posrednika za čije su se prste lepili provizioni dolari namenjeni Đokinom
sinu.
U
prvoj polovini novembra Srpsko-američka privredna komora je pod predsedništvom Zorana Golubovića, a pod pokroviteljstvom
srpskog konzulata u Čikagu, održala
skup pod nazivom "Brendiranje i pozicioniranje Srbije". Skupu je
prisustvovala delegacija Ministarstva trgovine i usluga, u kojoj su državni sekretar Ljubiša Dimitrijević, zamenik ministra Saša Gmijović,
predsednik Nacionalne grupe za brendiranje Strahinja Đuričanin,
kao i Desko Nikitović, generalni konzul Srbije u Čikagu. Bilo je
i nešto američkih biznismena koji su došli u nameri da se informišu o budućim planovima Srbije na zahtevnom američkom tržištu.
Srpska
delegacija i njeni domaćini svima su se ljubazno smeškali, sa svakim su se rukovali, zagrljeni se slikali i krenuli da
nazdravljaju brendiranim viskijem. Na pitanja malobrojnih američkih privrednika
niko iz naše delegacije nije umeo da da nikakav
konkretan odgovor. Samo su se i dalje smeškali ponavljajući želju naših vlasti da se upuste u međunarodne tokove.
Ako
već nisu imali konkretne odgovore, naši su bar imali konkretna pitanja, u stilu: "Gde mogu ženi povoljno da pazarim cipele?"
Bez
obzira što su svojim nemuštim nastupom na skupu samo izblamirali Srbiju, nijedan od prekomorskih
putnika nije zaboravio da naplati dnevnice od Ministarstva. Dobro je prošlo i udruženje
građana zvučnog naziva Srpsko-američka privredna komora, koja će u izveštaju za ovu godinu upisati bar jednu aktivnost, odnosno
pomenuti skup koji je plaćen novcem srpskih poreskih obveznika, kao doprinos
bogate Srbije finansijskom krizom pogođenoj Americi.
Sad bi svi džabe
"Strane
investitore, pogotovo one koji nikada nisu bili u Srbiji, najviše interesuje politička situacija, kao i kakva je politika
iznošenja novca iz zemlje, jer žele da znaju šta će
biti sa njihovim novcem jednom kada investicija ostvari profit", objašnjava Dušan Filimonović, izvršni direktor Britansko-srpske privredne komore.
Milan Parivodić, član Visokog saveta Čivning društva,
koje sa pomenutom komorom ima potpisan memorandum o saradnji, na to odgovara: "Mi
smo bili vrlo neozbiljna država kao što
smo i danas". Verovatno ovaj
bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom zna šta
priča, pogotovo jer o pomenutoj "politici iznošenja novca iz
zemlje" britanskim investitorima odlične savete može da da Mlađan
Dinkić, visoki pokrovitelj Britansko-srpske privredne komore. Sigurno je i
ovo jedan od razloga što su britanske investicije u Srbiju protekle godine bile
na nivou statističke
greške.
Jedan drugi mešetar
vladajućih struktura, Božidar Đelić, pokrovitelj je Francusko-srpske privredne komore.
Pošto je istaknuti član i osnivač ove grupe građana
francuski Lafarž, kompanija koja se proslavila uzimanjem za džabe
beočinske cementare, ne treba da čudi što su francuske investicije u
Srbiju gotovo zanemarljive. Sada i druge francuske kompanije očekuju isti tretman kao Lafarž,
odnosno da na poklon dobijaju srpska preduzeća.
Blamaža precizna ko švajcarski sat
Pitanje
"ko, gde i kako osniva srpsko-strane privredne komore" još
uvek ostaje bez odgovora. Jasno je da naša vlast misli da će ovakvom
vrstom organizovanja privući još pokojeg zalutalog investitora, ali je važniji
cilj prikazati biračima da se nešto korisno radi čak i kada se doslovce samo gubi
vreme.
Dok je u
pomenutim slučajevima ponajviše nastajala samo šteta za naš
budžet, iz koga su zahvatana sredstva za finansiranje rada
ovih opskurnih udruženja, u slučaju Švajcarsko-srpske
privredne komore direktno se
nanosi šteta ugledu naše zemlje.
U leto 2008. švajcarskoj
ministarki spoljnih poslova Mišelin Kalmi-Rej bilo je neophodno približavanje Srbiji,
jer je pre toga Švajcarska priznala nezavisno Kosovo. Zbog ovoga je srpski
ambasador u Bernu pozvan u Beograd na konsultacije, što u
diplomatskom rečniku označava zahlađenje međusobnih odnosa. Ministarki se zato
učinilo zgodno da prisustvuje skupu Švajcarsko-srpske privredne komore, gde je čak održala
i govor pod naslovom "Preko integracije do uspešne
saradnje".
Na kraju
izlaganja gospođa Kalmi-Rej je okupljenima poručila: "Ubeđena sam da će
aktivnosti vaše komore dovesti do još snažnijeg
prijateljskog i poslovnog povezivanja Srbije i Švajcarske. Ja
vam se na tome zahvaljujem". Prisutni su bučno aplaudirali ministarki na ovim njenim rečima.
Svega nekoliko
meseci pre ovog događaja, u proleće 2008, Zavod za socijalno osiguranje,
filijala kantona Cirih, podigla je protiv predsednika Švajcarsko-srpske
privredne komore Đorđa Plećaša krivičnu prijavu. Zavod između ostalih isplaćuje i invalidske penzije, a takvu jednu prima i Plećaš.
"Tužilaštvo kantona Cirih vodi istragu protiv osumnjičene osobe
zbog sumnje da je prevario osiguravajući
zavod", potvrdila je Korin Buvard
švajcarskom listu Neue Zuricher Zeitung početkom
oktobra ove godine. Zbog interesa dalje istrage tužilaštvo
nije moglo ništa više da saopšti, ali se zna da je Plećaš u
invalidsku penziju otišao zbog - psihičkih smetnji.
U leto 2005.
Plećaš je naveo da boluje od depresije i da više
nije u stanju da radi, zbog čega je počeo da dobija punu invalidsku penziju.
Kada je u leto 2007. dospeo na čelo pomenutog udruženja građana
pod maskom ozbiljne privredne komore, osiguravajućem zavodu je nešto
postalo sumnjivo pa je pokrenuta istraga.
I o samoj Plećaševoj
ličnosti postoje kontroverzne informacije. Dok jedni
ističu da je poznat i da uživa ugled u bankarskim krugovima Švajcarske,
drugi tvrde da ima nedovoljno obrazovanje za tako nešto i da je u
bankama bio tek službenik srednjeg ranga.
Ono što
je sigurno jeste da od pomenutog gostovanja ministarke Kalmi-Rej samozvana
privredna komora nije ništa više radila. Pomenutom ciriškom časopisu
predsednik jedne druge, prave privredne komore, priznaje da je više
puta bezuspešno pokušavao da stupi u kontakt sa ovim udruženjem,
pa list konstatuje kako je gostovanje ministarke bila prva, poslednja i jedina
aktivnost Plećaševe grupe.
Pošto
se pre odlaska u poslovnu i medijsku ilegalu Plećaš jednom srpskom
informativnom portalu pohvalio kako ima podršku kako
ambasade u Bernu, tako i konzulata u Cirihu, postavlja se pitanje o čijem trošku
je on osnivao privrednu komoru. Plašimo se da su i tu utrošene pare
srpskog budžeta samo da bi se još više
izblatila Srbija.
Jezovite
konsultacije
Da se ova naša
država bruka samo preko nazovi privrednih komora, još bi
se nekako i preživelo. Problem je što se njeno brukanje nastavlja u
bukvalno svakom spoljnopolitičkom finansijskom segmentu. Kao da bez blamaže
ne umemo da funkcionišemo.
Čak i da imamo
najprofesionalnija privredna predstavništva u svetu, teško
da bismo uspeli bilo koga ozbiljnog da privučemo na tržište,
gde je moguće pronaći sve osim onog najvažnijeg: vladavine zakona.
Druga važna
aktivnost na polju ekonomske saradnje sa inostranstvom jeste rad sa
konsultantskim kućama.
Tu stojimo još gore od mešetarenja samozvanih privrednih komora, ako je tako
nešto uopšte moguće.
Srpski
avioprevoznik JAT ervejz je u višemilionskoj dubiozi, i to davno
pre nego što je počela aktuelna svetska kriza. Da bi nekako nekome
uspela da utrapi ovo propalo preduzeće, srpska vlast je osmislila idiotski plan
po kojem će Jatu ostati neplaćeni računi, a celokupna njegova imovina
biti prebačena novoj kompaniji.
Na tenderu za
savetnika u predstojećoj
transformaciji Jat ervejza i pronalaženju strateškog
ino-partnera za novo preduzeće pobedila je konsultantska kuća Dilojt. Ponude ostala dva učesnika, Prajs Voterhaus Kupersa i Bejn
end kompani odbijene su kao neispravne.
Domaći Dilojt,
koji osim imena nema ništa drugo zajedničko sa istoimenom kompanijom u
svetu, poznat je svima po prvorazrednim vezama u srpskom političkom establišmentu.
Za njegov rad vezivan je i "veliki brat" srpske privatizacije Danko
Đunić, sa kojim je u neraskidivom finansijskom braku na početku ove priče
pomenuti Aleksandar Vlahović. Gotovo da ne postoji srpski političar iz sfere
finansija, ekonomije, privrede ili nečeg bliskog koji se bar jednom nije
pojavio na platnom spisku Dilojta, tako da nikako ne iznenađuje dodeljivanje
državnog posla teškog 100 miliona dinara baš ovoj
kompaniji.
Na nameštanje
poslova prijateljskim firmama već oguglalom auditorijumu ova vest bi,
verovatno, prošla nezapaženo u moru sličnih režiranih tendera,
da Dilojt nije odmah objavio sa kim će da radi na projektu prebacivanja Jatove
imovine u strane džepove. Između ostalih pominje se i ortačko-advokatsko
društvo Janković, Popović i Mitić (JPM) iz Beograda.
Evo šta
o ovom ortačko-advokatskom društvu u svojoj ispovesti kaže Stanko
Subotić Cane: "Sve poslove oko pranja i skrivanja para, izbegavanja
plaćanja poreza kako u Srbiji, tako i Austriji, ili drugim državama radili su po nalogu Beka timovi advokata i advokatskih kancelarija iz
Beograda, Salcburga, Beča, Kipra, Paname, Devičanskih Ostrva, Sejšela, itd. Među njima najvažniju ulogu imala je kancelarija
Janković, Popović i Mitić, iz Beograda, na adresi, Čarli Čaplina 37. U toj kancelariji ključne osobe za sve nezakonite
radnje Milana Beka bili su advokati Nenad Popović i Suzana Stefanović.
I dok je Stefanovićeva obavljala tehničko-administrativne poslove u Srbiji,
Nenad Popović je bio ključna osoba u svim Bekovim privatizacijama, pa tako i
privatizaciji Večernjih novosti. Logistiku izbegavanja poreza i pranja
para u Austriji radilo je nekoliko advokatskih kancelarija, a najvažniji
su bili Cerha Hempel Spiegelfeld Hlawati (CHSH) iz Beča, na adresi Parkring 2, a odgovorna osobe iz te
kancelarije bile su dr Albert Birkner i Pia Muhrer".
Da ništa
nije slučajno pokazuje i zvanična prezentacija kancelarije JPM, početkom
devedesetih osnovane u kući babe jednog od osnivača u beogradskoj Trnskoj
ulici, gde se kao najvažniji strani partner pominje CHSH iz Beča. U svojim
ranim danima Janković, Popović i Mitić, proistekli iz advokatske kancelarije Srđe
Popovića, i nogama i rukama su kopali da pronađu partnera u austrijskoj
prestonici. Sada se vidi i zašto.
Šta će da savetuju konsultanti sa ovakvim iskustvom možemo
da zamislimo samo sa jezom.
Smokvin
list
Najveću blamažu
poslednjih meseci, međutim, predstavlja najavljena privatizacija Telekoma
Srbija. Privatizacioni savetnik Vlade u ovom poduhvatu je Sitigrupa,
koja na listi svojih klijenata ima i jednog od zainteresovanih kupaca našeg Telekoma,
Dojče Telekom. Tako ovaj konsultant daje savete i kupcu i prodavcu u
istoj transakciji.
O čemu se ovde,
zapravo, radi, objašnjava bivša srpska ministarka
telekomunikacija Aleksandra Smiljanić: "Na sugestiju Sitigrupe,
koja savetuje i potencijalne kupce, Vlada Srbije je odredila početnu nisku
cenu, a da uopšte nema ni svoju analizu, niti bilo čiju drugu o
vrednosti Telekoma".
Telekom Srbija ostvaruje godišnje 400 miliona
evra akumulacije od čega je 150 miliona evra profit, a 250 miliona evra ide na
amortizaciju, znači na održavanje i proširenje mreže. Kada novi
vlasnik Telekoma poveća cenu usluga, što se već očekuje,
a pri tom i ne investira, za nekoliko godina može da vrati
koliko je platio. Očigledan
je, zato, interes vladajuće
oligarhije da se ovako isplativ posao namesti nekome sa kojim je već dogovorena podela plena. Sitigrup je tu
samo smokvin list legaliteta iza koga će se sakriti očigledna pljačka.
Kako Srbija, očigledno
je, nema ni prave ekonomske zastupnike u svetu, niti poštene strane
konsultante u zemlji, sva je prilika da nema ni jasnu predstavu o ekonomskoj saradnji
sa inostranstvom. Sve se svodi na otimanje ono malo para što je ostalo uz
osnovnu zabranu talasanja. Bar dok se lopovi udobno ne smeste na neku udaljenu
destinaciju sa koje nema izručenja po međunarodnim poternicama.
Slika i prilika
Među zemljama investitorima
prošle godine najaktivnije su
bile Rusija, koja je uložila
419 miliona evra, potom Austrija koja je investirala 234 miliona, Holandija 172
miliona evra, Italija 167 miliona evra i Švajcarska 68,8 miliona evra.
Skoro celokupna ruska investicija slila se u NIS, čija
je prodaja ugovarana na najvišem državnom nivou, odnosno mimo
Asocijacije privrednih komora Srbije i Rusije. Na mestu potpredsednika Upravnog
odbora Asocijacije nalazimo Branislava
Grujića, čoveka koji je bio jedan od direktora i moskovski zastupnik Jugodrva,
koje je zatim uspešno privatizovao u sopstveno vlasništvo.
Isti Grujić je i potpredsednik Srpsko-američkog
centra, a nalazimo ga i na čelu kluba Privrednik koji okuplja najmoćnije
srpske tajkune.
Jahanje budžeta
Uz sve srpske predstavnike
u belom svetu koji se po opisu svog radnog mesta već bave privrednim zastupništvom, dobijamo i
diplomatske ekonomske predstavnike. Koja je glavna razlika između dosadašnjih privrednih
predstavnika pri našim
diplomatskim predstavništvima
i ovih novih?
Dosadašnji potpadaju pod
ingerenciju Ministarstva spoljnih poslova, u kojem je glavni kadrovik
Demokratska stranka, dok će novi biti podređeni Ministarstvu ekonomije u kojem žari i pali G17 plus.
Dakle, umesto državnih dobijamo stranačke
predstavnike, koji će združeni
sa nazovi srpsko-stranim privrednim komorama još jače zajahati naš
ionako iscrpljeni budžet.
Makedonska isparenja
Još uvek aktuelni direktor Jata
Srđan Radovanović, koji
je očekivanu smenu privremeno izbegao bekstvom na godišnji odmor, proslavio se i
pokroviteljstvom nad pokušajem
osnivanja Makedonsko-srpske privredne komore. Glavni izvođač radova
trebalo je da bude Jatovo predstavništvo u Skoplju.
Posle dosta uloženih para, pomenuta komora
nikada nije zaživela, kao uostalom ni one
koje su formalno osnovane. Umesto toga početkom ove godine na graničnom prelazu
Preševo-Tabanovci predsednik
Privredne komore Srbije Miloš Bugarin i njegov makedonski kolega Branko
Azeski osnovali su Srpsko-makedonski poslovni savet.
Kuda su otišle pare koje je Jat
kao sponzorstvo uložio
u mrtvorođenu Srpsko-makedonsku privrednu komoru trebalo bi da otkrije neka
buduća istraga.