Umiranje

Smrt je u Srbiji dobila oblike najstrašnije epidemije-ljudi je sve manje, politike sve više

 

Narod je jadan, umire go i gladan

 

Zastrašujućom brzinom Srbija doslovno izumire. Na svakih dvadeset sahrana dolazi jedno rođenje. Gradovi su prepuni očaja i besposlice. Preko sedamdeset odsto sela u Srbiji nema više od pet stanovnika, ili ih uopšte nema! Prosečna starost preostalog seoskog stanovništva je preko 60 godina. Prošle godine u Srbiji je urađeno oko 198.000 abortusa, a za poslednjih dvadeset godina više od dva miliona. Država podstiče taj masakr. Srbija je jedina evropska zemlja u kojoj je zakonom dozvoljeno da devojčica od 16 godina može da se opredeli za abortus bez saglasnosti roditelja. To ima za posledicu trajni sterilitet pa tako preko 200.000 parova u Srbiji danas ne može da ima decu.  Za skoro deset godina koliko je u Srbiji surovo vladao bivši predsednik Boris Tadić, trajala je jedna kolektivna tragedija duha koje je i dovelo  do novih masovnih oboljenja uzrokovanih opštom bedom i beznađem. Ali, uprkos tome, on se ovih dana ponovo javlja kao spasitelj prezrenih koje mori i glad i žeđ i bolest...

 

Nikola Vlahović

 

Smrt je, kako reče rodonačelnik slavne grobarske familije Topalović, jedini siguran posao. Sudeći po tome kakva je sadašnjost i kakva će biti budućnost, u Srbiji će toga posla biti sve više. Jer, na žalost, već godinama pravi grobari srpskog naroda nisu u kapelama nego u državnim ustanovama. Njihovom bezumnom politikom, stopa smrtnosti prerasla je stopu takozvanog prirodnog priraštaja pa je Srbija danas vodeća u Evropi, ali samo po broju novih grobnica, pa je tako "nadjačala" čak i Rumuniju, Albaniju, Bugarsku i Makedoniju koji spadaju u ovo društvo sa dna. Na čelu sa Srbijom, prema istraživanju Evropskog parlamenta, sve ove komšijske zemlje imaju zajedničku nesreću da im umire najviše novorođenčadi na kontinentu.Takođe, samo u Srbiji "reproduktivno spremna žena" rađa prosečno 0.88 dece, što će reći, jedno ili nijedno, i po ovoj progresiji Srba u Srbiji će uskoro biti manje nego što ih ima dijaspori. Tačnije, biće svedeni na manje od četiri miliona preživelih u opštem pomoru koje su im priredile unutrašnje diktature.

Ali, u Srbiji je ta smrtnost posebne prirode, što pokazuje podatak iz 2010. godine, koji jasno govori da je od ukupnog broja umrlih beba, preko 70 odsto podleglo zbog teških poremećaja koji nisu uzrokovani povredama! Dakle, reč je o deformacijama nastalim usled izloženosti roditelja zagađenoj prehrani, opasnim lekovima, radioaktivnim dejstvima, ili bilo čemu drugom što uzrokuje anomalije na sledeću generaciju.  Zastrašujuće zvuči podatak da je stalna godišnja stopa smrtnosti dece uzrasta ispod pet godina (na hiljadu živorođenih) preko 12 odsto!

Ali to ovdašnje diktatore ne zabrinjava, oni su i tu našli načina da popiju krv sopstvenom narodu, pa su nametnuli najcrnje poreske obaveze mladim roditeljima sa decom, a sa druge strane, pokrenuli jednu podlu, ciničnu "bitku za bebe" koju u Srbiji vodi Veran Matić, direktor televizijsko-policijske stanice B 92, a ne ministarstvo zdravlja ili neka druga nadležna institucija. To, naravno, jasno govori da se istinske ubice ovoga naroda ne nalaze ni u institucijama kojima vlastodršci upravljaju, nego u paralelnim centrima moći, tamo gde neko drugi u njihovo ime obavlja ovu demografsku operaciju monstruoznih gabarita...

 Od 157 opština u protekloj deceniji, priraštaj stanovništva su imali samo Loznica (samo kao kao grad, zbog iseljavanja iz okolnih sela), Požarevac i Grocka, dok su u Vojvodini sve opštine redom imale više mrtvih nego rođenih!  Samo u jednoj prosečnoj godini, broj umrlih u odnosu na broj rođenih je u porastu za više od  30.000! Dakle, u svakoj "prosečnoj godini", Srbija je izgubila  grad veličine Despotovca.

Jedan drugi fenomen takođe hara Srbijom. Prosečno se godišnje ubije oko 2.000 ljudi. Pola samoubica je iz Vojvodine, pola iz centralne Srbije i Beograda. Na jugu Srbije, među Albancima, nema samoubistava, ali ima priraštaja pa je tako svaki drugi Albanac mlađi od 19 godina! Sa druge strane, tek svaki četvrti Srbin mlađi je od 19 godina.

Pražnjenje Srbije

Osim umiranja, od bolesti, od nasilja i samoubistava, od gladi ili starosti, u Srbiji traje i stalno iseljavanje. najviše stanovništva u poslednjih deset godina napustilo je opštine Kladovo, Despotovac, Rekovac, Ljubovija, Jagodina, Novi Kneževac, Nova Crnja, Žitište, Plandište, Bela Crkva...Idu u inostranstvo, za Beograd ili umiru razapeti između želje za boljim životom i gorke stvarnosti. Među tridesetak mesta u kojima je umiranje svakodnevnica, kao u ratu, prepoznatljiv je "poluprsten Srbije" od Kuršumlije, Novog Pazara i Sjenice, Bujanovca, Medveđe, Trgovišta, do Dimitrovgrada, Knjaževca, Vlasine,  Majdanpeka i Zaječara. U ovim varošima prosečna plata ne prelazi 10 do 15 hiljada dinara, raspadaju se čitave porodice, registrovana su brojna nasilja u porodici zbog nezaposlenosti i nemaštine, što stvara potpuno bezizlazne situacije. U jednoj televizijskoj reportaži iz ovih tužnih predela, neko je zapazio da se "korov širi tamo gde nema ljudi, i da se ptice sele tamo gde ih ima".

U svetu živi više od trećine Srba ili oko četiri miliona. U najnovijem periodu, domovinu je  napustilo 298 doktora nauka, 214 magistara i više od 30.000 stručnjaka iz raznoraznih oblasti. Umesto da Srbija danas ima nešto oko 27 miliona stanovnika, ima ih, realno, nešto više od šest miliona (bez maloletnika). To je posledica sedam ratova u prošlom veku i genocida nad Srbima u oba svetska rata. Ali, danas je na sceni jedan drukčiji oblik zatiranja nacije. Tu su čedomorstva, samoubistva, ali i masovna trovanja radioaktivnim supstancama, genetički modifikovanom hranom, narkomanija, i ubrzano starenja celokupne populacije.

Zanimljivo je da se u vreme beznađa, 1999. godine, u Srbiji ubilo 1579 ljudi. U isto vreme, u centralnoj Srbiji ubilo se 937 osoba, u Vojvodini 635, dok je 247 Beograđana sebi oduzelo život. Danas, kad nema ni ratova ni bombardovanja, slika je znatno gora! Trend je takav da će za pedeset godina Srbi biti manjina u svakoj državi, a posebno u sopstvenoj, gde je procenat sadašnjih nacionalnih manjina takav da će neki od njih ubrzo imati status većine! U jednoj optimističnoj prognozi, procenjeno je da će Srbi za tri veka, ovim tempom, biološki izumreti pa kao bude sačuvanih tragova o postojanju ovoga naroda, to će još biti i dobar ishod tragedije u koju ova nacija nezadrživo srlja uz snažnu pomoć svojih vlastelina. Ne bude li uskoro pružen ozbiljan, fizički otpor planskom zatiranju, otpor koji prvo treba da se obračuna sa uništitetljima u sopstvenoj državi, ne treba sumnjati da će ova destrukcija mnogo brže delovati nego što sadašnje prognoze govore.

Manje je bilo umiranja pre dva veka

Depopulacionim procesima zahvaćena Srbija ide u demografsku katastrofu. To nije novost. Ali, da bi prikaz dolazećeg nestanka bio slikovitiji, treba videti kako je jedan nemački antropogeograf video stvarno stanje stvari još početkom prošlog veka...Naime, istražujući Balkan, taj omiljeni nemački Orijent, dr Alojz Fišer fon Eger govorio je o broju balkanskih naroda, sabirao i oduzimao, pa došao do činjenice da se turski narod brojčano uvećao za 400 odsto, albanski za 700 odsto, rumunski za 45 odsto, bugarski 38 odsto i grčki za 35 odsto. Jedini narod koji se nije uvećavao, već umirao, bio je srpski narod! Kako tada, tako i danas...

Ali, pre nego će doći vek nacionalne tragedija Srba, sa gubitkom ogromnog broja najkvalitetnije genetike, čuveni profesor Pavle Šafarik je,1840. godine, zapisao da je broj Srba 5,5 miliona! Danas, u Srbiji, prema poslednjem popisu, živi oko 7. miliona građana, od kojih tek nešto više od 6 miliona čine Srbi.  Dok se u Srbiji i Vojvodini poslednjih decenija raste smrt, na Kosovu i Metohiji raste natalitet. A, pre samo 80 godina (1921. godine), Albanaca je bilo ukupno 140.000. Procena je da će ih, ovim trend rasta, 2100. godine biti čak 4,4 miliona! Opet, poređenja radi, treba podsetiti da je u Vojvodini, posle Drugog svetskog rata,1948. godine, bilo 2,2 puta više stanovnika nego na Kosovu! Gde su se ti Srbi izgubili? 

U proteklom veku, Srbija je u ratovima izgubila više od četiri miliona ljudskih života. A stručnjaci i borci protiv abortusa izračunali su da su čedomorstvom od Drugog svetskog rata naovamo "ubijene tri Srbije". Početkom devedesetih godina, jedna užasna ispovest doktora   Stojana Adaševića, koji je 38 godina radio u KBC "Dedinje", morala je da svakome ko je odgovoran u Srbiji, probudi zaspalu svest. Naime, dr Adašević je smogao snage da ispriča kako je u toku svoje ginekološko-akušerske karijere koja je trajala 26 godina "ubio čitav jedan grad veličine Smedereva!".

- Uradio sam oko 50.000 abortusa i svestan sam da sam tako ubio čitav grad. Prekinuo sam onda kada sam uradio jedan zahvat i kada sam video živo i formirano dete! To me je užasnulo i počeo sam da shvatam da u stvari ubijam decu - ispričao je svoju strašnu traumu dr Adašević...

Nije nikakvo čudo što sablast smrti svakodnevno smanjuje broj Srba, ako je poznat podatak da su Srpkinje prve žene u Evropi po sterilitetu, i da skoro jedna trećina žena ima problema sa rađanjem dece.

Bolesti koje vode u smrt

Osim strašnog suda sumorne svakodnevnice u kojoj barem dva miliona ljudi ne zna svakog dana šta će sa sobom i kako će da prehrani porodicu, najgore što može da se desi su bolesti. Registrovano je 620.000 obolelih od dijabetesa, stalno oko 2.000 ljudi čeka na transplantaciju organa ili će uskoro umreti, zvanični procenat narkomana kojima sledi smrtni ishod govori o skoro 3 odsto ukupnog stanovništva, a registrovanih narkomana je oko 300.000, što iznosi oko pet odsto stanovništva. Tu je i blizu 30 odsto Srba koji su zavisnici od alkohola, a jedna četvrtina od toga broja svake godine umire od raspadajuće jetre i drugih vitalnih organa... Skoro 10 000 ljudi živi na dijalizi, bez bubrega, a samo polovinu njih "država opslužuje".  Umiranje od raka u Srbiji zahvata 2,3 odsto stanovništva, dok je taj procenat  u evropskim zemljama tek 1 odsto od ukupnog stanovništva. Tek 8,5 odsto stanovnika ima sve zube, a o opštoj zdravstvenoj kulturi nema ni govora, jer je srpsko zdravstvo duboko u kriminalu i korupciji, te su sve bajke o brizi za građane i produženju njihovog veka, ipak samo bajke. Glad, anemija i zaraze neizbežno, svake godine ubiju na hiljade ljudi. U odnosu na poslednje godine jugoslovenske države, opšta smrtnost u Srbiji je povećana za nekoliko desetina puta!

Samo tokom prošle godine, u Srbiji je od srčanog udara umrlo oko 60 000 ljudi, a prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, reč je o državi koja je u svetskom vrhu po smrtnosti od srčanih smetnji, što je i potvrđeno na uzorku od 100.000 stanovnika. Svake godine taj procenat je sve veći, a mesta u bolnicama je sve manje. Povećanje broja onih koji svakog dana mogu da umru "od srca", posebno u starosnoj dobi od 60 do 79 godina, toliko je da postojeće zdravstvene ustanove nemaju načina da im pomognu.

Nedavno je i najveća kliničko-bolnička ustanova u Srbiji, Klinički centar Srbije (KCS), i zvanično saopštio da prima samo najhitnije slučajeve jer nema više raspoloživih lekara koji masovno odlaze u na rad u inostranstvo. Naravno, ima i drugih razloga, a pre svega organizaciono tehničke prirode, jer je KCS jedna duboko kompromitovana, politička institucija, pa tek onda zdravstvena ustanova. U takvim okolnostima, svakodnevni porast umiranja od raznih bolesti, poslednji je problem kojim se ovdašnji zdravstveni bogovi bave...Isto ovo važi i za sve druge velike zdravstvene ustanove u Srbiji, jer je zao duh političko-profesionalnih klanova i borbe za novac i privilegije, postao glavna delatnost lekarske struke. Narod umire, ali nije bitno...

Pravila smrtnog slučaja i zagrobne okolnosti

Ako je Srba više pod zemljom nego na zemlji, lako je zaključiti da na grobljima ima sve manje mesta. Tako je nedavno prava uzbuna izbila u Sremskoj Kamenici jer mesta na groblju više nema, pa narod svoje pokojnike sahranjuje u Petrovaradinu i Novom Sadu. Za samo pet meseci (nepunih) u Novom Sadu je sahranjeno skoro 2.000 ljudi, što je više od žrtava građanskog rata u Siriji u istom periodu! Običaj kremiranja nije popularan među pravoslavnim Srbima, pa je tako u najvećem vojvođanskom gradu kremirano samo 234 osobe, mada je kremacija daleko jeftinija od standardne sahrana. Zanimljivo, ali je ovde zabranjeno iznošenje urne sa posmrtnim pepelom, a cena same kremacije je oko 8.000 dinara, i na spaljivanje najduže se čeka od tri do pet dana. kažu i da je takozvana ekspresna kremacija duplo skuplja i nju plaćaju oni koji mogu i imaju. Urna ostaje u takozvanom Vrtu sećanja Postoji i mogućnost ekspresne kremacije, koja se radi odmah, ali tada se plaća dupli iznos. Urna sa ostacima odlaže se u takozvani Vrt sećanja, a tu uslugu novosadski grobari naplaćuju posebno po ceni od oko 1 500 dinara. Kažu, jeftinije nego u Beogradu. I kremacija je u Novom Sadu jeftinija nego u Beogradu, gde je ona skoro 20 000 dinara. Uzgred, Beograd ima jednu posebnu vrstu "ukopnih trudbenika", koji naplaćuju čak i unošenje pokojnika u  automobil! Isto je samo to što i u Beogradu nije moguće pepeo pokojnika prosipati van groblja, nego se samo uz pismenu  potvrdu može preneti na drugo groblje! Zašto, to niko ne zna! U Americi i svim važnijim evropskim zemljama, svako ima pravo na urnu sa pepelom svoga pokojnika. Kažu, od spaljenog čoveka ostane u proseku oko dva i po kilograma pepela...Ali, u Srbiji, ni mrtav čovek ne može tek tako da pripadne svojoj familiji, nego na njega u ovoj situaciji "tapiju" ima država. Naravno, i sveštenici imaju svoja pravila i svoju tarifu. Kartu za odlazak na onaj svet treba platiti i crkvi i državi...

Strašno je pogledati varoška i seoska groblja širom Srbije. To su slike jednog teškog siromaštva, ali, istovremeno, nacionalne sramote. Jer, onako zapuštena, zabačena i neuređena, izložena propadanju, ona jasno govore kako je svakodnevna muka živih tolika, da nemaju ni vremena ni novca da sećanje na mrtve učine urednim i dostojanstvenim, onako kako to u nekim civilizovanijim i bogatijim društvima biva. Sa druge strane, nekada je teško opravdati takav odnos bilo kakvom "živućom mukom".

 

 

A, koja merila vladaju u Srbiji ?

Deklaracijom Saveta Evrope iz 1986. godine koja je i dalje na snazi, glasi: "...Stepen razvijenosti zdravstvenog sistema u jednoj zemlji, meri se nivoom smrtnosti novorođenčadi i odojčadi i brojem urađenih transplantacija organa sa umrlog!".

 

 

Njih sve više, nas sve manje

    Postoje sela u kojima se i decenijama nije čuo plač bebe. Još 1996. godine, zatvorene su sve škole u selima oko Medveđe i Bojnika, gde je do pre dvadesetak godina bilo oko hiljadu učenika. U albanskim selima oko ove dve opštine, sve je živo, kao u košnici. Naime, Albanci imaju drugih problema. Ne znaju kako da prošire učionice!

 

Za samo godinu dana, građani Srbije su na lekove potrošili neverovatnih dve milijarde dinara, i u istom periodu kupili 106 miliona kutija sedativa!