Umiranje
Smrt je u Srbiji
dobila oblike najstrašnije epidemije-ljudi je sve manje, politike sve više
Narod je jadan, umire go i gladan
Zastrašujućom brzinom Srbija doslovno izumire. Na svakih
dvadeset sahrana dolazi jedno rođenje. Gradovi su prepuni očaja i besposlice.
Preko sedamdeset odsto sela u Srbiji nema više od pet stanovnika, ili ih uopšte
nema! Prosečna starost preostalog seoskog stanovništva je preko 60 godina.
Prošle godine u Srbiji je urađeno oko 198.000 abortusa, a za poslednjih
dvadeset godina više od dva miliona. Država podstiče taj masakr. Srbija je
jedina evropska zemlja u kojoj je zakonom dozvoljeno da devojčica od 16 godina
može da se opredeli za abortus bez saglasnosti roditelja. To ima za posledicu
trajni sterilitet pa tako preko 200.000 parova u Srbiji danas ne može da ima
decu. Za skoro deset godina koliko je u
Srbiji surovo vladao bivši predsednik Boris Tadić, trajala je jedna kolektivna
tragedija duha koje je i dovelo do novih
masovnih oboljenja uzrokovanih opštom bedom i beznađem. Ali, uprkos tome, on se
ovih dana ponovo javlja kao spasitelj prezrenih koje mori i glad i žeđ i
bolest...
Nikola
Vlahović
Smrt je, kako reče rodonačelnik slavne grobarske familije Topalović, jedini
siguran posao. Sudeći po tome kakva je sadašnjost i kakva će biti budućnost, u
Srbiji će toga posla biti sve više. Jer, na žalost, već godinama pravi grobari
srpskog naroda nisu u kapelama nego u državnim ustanovama. Njihovom bezumnom
politikom, stopa smrtnosti prerasla je stopu takozvanog prirodnog priraštaja pa
je Srbija danas vodeća u Evropi, ali samo po broju novih grobnica, pa je tako
"nadjačala" čak i Rumuniju, Albaniju, Bugarsku i Makedoniju koji
spadaju u ovo društvo sa dna. Na čelu sa Srbijom, prema istraživanju Evropskog
parlamenta, sve ove komšijske zemlje imaju zajedničku nesreću da im umire
najviše novorođenčadi na kontinentu.Takođe, samo u Srbiji "reproduktivno
spremna žena" rađa prosečno 0.88 dece, što će reći, jedno ili nijedno, i
po ovoj progresiji Srba u Srbiji će uskoro biti manje nego što ih ima
dijaspori. Tačnije, biće svedeni na manje od četiri miliona preživelih u opštem
pomoru koje su im priredile unutrašnje diktature.
Ali, u Srbiji je ta smrtnost posebne prirode, što pokazuje podatak iz 2010.
godine, koji jasno govori da je od ukupnog broja umrlih beba, preko 70 odsto
podleglo zbog teških poremećaja koji nisu uzrokovani povredama! Dakle, reč je o
deformacijama nastalim usled izloženosti roditelja zagađenoj prehrani, opasnim
lekovima, radioaktivnim dejstvima, ili bilo čemu drugom što uzrokuje anomalije
na sledeću generaciju. Zastrašujuće
zvuči podatak da je stalna godišnja stopa smrtnosti dece uzrasta ispod pet
godina (na hiljadu živorođenih) preko 12 odsto!
Ali to ovdašnje diktatore ne zabrinjava, oni su i tu našli načina da popiju
krv sopstvenom narodu, pa su nametnuli najcrnje poreske obaveze mladim
roditeljima sa decom, a sa druge strane, pokrenuli jednu podlu, ciničnu
"bitku za bebe" koju u Srbiji vodi Veran Matić, direktor
televizijsko-policijske stanice B 92, a ne ministarstvo zdravlja ili
neka druga nadležna institucija. To, naravno, jasno govori da se istinske ubice
ovoga naroda ne nalaze ni u institucijama kojima vlastodršci upravljaju, nego u
paralelnim centrima moći, tamo gde neko drugi u njihovo ime obavlja ovu
demografsku operaciju monstruoznih gabarita...
Od 157 opština u protekloj deceniji,
priraštaj stanovništva su imali samo Loznica (samo kao kao grad, zbog
iseljavanja iz okolnih sela), Požarevac i Grocka, dok su u Vojvodini sve
opštine redom imale više mrtvih nego rođenih!
Samo u jednoj prosečnoj godini, broj umrlih u odnosu na broj rođenih je
u porastu za više od 30.000! Dakle, u
svakoj "prosečnoj godini", Srbija je izgubila grad veličine Despotovca.
Jedan drugi fenomen takođe hara Srbijom. Prosečno se godišnje ubije oko
2.000 ljudi. Pola samoubica je iz Vojvodine, pola
iz centralne Srbije i Beograda.
Na jugu Srbije, među Albancima, nema samoubistava, ali ima priraštaja pa je tako svaki drugi Albanac mlađi od 19
godina! Sa druge strane, tek svaki četvrti Srbin mlađi je od 19 godina.
Pražnjenje Srbije
Osim umiranja, od bolesti, od nasilja i samoubistava, od gladi ili
starosti, u Srbiji traje i stalno iseljavanje. najviše stanovništva u
poslednjih deset godina napustilo je opštine Kladovo, Despotovac, Rekovac,
Ljubovija, Jagodina, Novi Kneževac, Nova Crnja, Žitište, Plandište, Bela
Crkva...Idu u inostranstvo, za Beograd ili umiru razapeti između želje za
boljim životom i gorke stvarnosti. Među tridesetak mesta u kojima je umiranje
svakodnevnica, kao u ratu, prepoznatljiv je "poluprsten Srbije" od
Kuršumlije, Novog Pazara i Sjenice, Bujanovca, Medveđe, Trgovišta, do
Dimitrovgrada, Knjaževca, Vlasine,
Majdanpeka i Zaječara. U ovim varošima prosečna plata ne prelazi 10 do 15
hiljada dinara, raspadaju se čitave porodice, registrovana su brojna nasilja u
porodici zbog nezaposlenosti i nemaštine, što stvara potpuno bezizlazne
situacije. U jednoj televizijskoj reportaži iz ovih tužnih predela, neko je
zapazio da se "korov širi tamo gde nema ljudi, i da se ptice sele tamo gde
ih ima".
U svetu živi više od trećine Srba ili oko četiri miliona. U najnovijem
periodu, domovinu je napustilo 298
doktora nauka, 214 magistara i više od 30.000 stručnjaka iz raznoraznih
oblasti. Umesto da Srbija danas ima nešto oko 27 miliona stanovnika, ima ih,
realno, nešto više od šest miliona (bez maloletnika). To je posledica sedam
ratova u prošlom veku i genocida nad Srbima u oba svetska rata. Ali, danas je
na sceni jedan drukčiji oblik zatiranja nacije. Tu su čedomorstva, samoubistva,
ali i masovna trovanja radioaktivnim supstancama, genetički modifikovanom
hranom, narkomanija, i ubrzano starenja celokupne populacije.
Zanimljivo je da se u vreme beznađa, 1999. godine, u Srbiji ubilo 1579
ljudi. U isto vreme, u centralnoj Srbiji ubilo se 937 osoba, u Vojvodini 635,
dok je 247 Beograđana sebi oduzelo život. Danas, kad nema ni ratova ni
bombardovanja, slika je znatno gora! Trend je takav da će za pedeset godina
Srbi biti manjina u svakoj državi, a posebno u sopstvenoj, gde je procenat
sadašnjih nacionalnih manjina takav da će neki od njih ubrzo imati status
većine! U jednoj optimističnoj prognozi, procenjeno je da će Srbi za tri veka,
ovim tempom, biološki izumreti pa kao bude sačuvanih tragova o postojanju ovoga
naroda, to će još biti i dobar ishod tragedije u koju ova nacija nezadrživo
srlja uz snažnu pomoć svojih vlastelina. Ne bude li uskoro pružen ozbiljan,
fizički otpor planskom zatiranju, otpor koji prvo treba da se obračuna sa
uništitetljima u sopstvenoj državi, ne treba sumnjati da će ova destrukcija
mnogo brže delovati nego što sadašnje prognoze govore.
Manje je bilo umiranja pre dva veka
Depopulacionim procesima zahvaćena Srbija ide u demografsku katastrofu. To
nije novost. Ali, da bi prikaz dolazećeg nestanka bio slikovitiji, treba videti
kako je jedan nemački antropogeograf video stvarno stanje stvari još početkom
prošlog veka...Naime, istražujući Balkan, taj omiljeni nemački Orijent, dr
Alojz Fišer fon Eger govorio je o broju balkanskih naroda, sabirao i
oduzimao, pa došao do činjenice da se turski narod brojčano uvećao za 400
odsto, albanski za 700 odsto, rumunski za 45 odsto, bugarski 38 odsto i grčki
za 35 odsto. Jedini narod koji se nije uvećavao, već umirao, bio je srpski
narod! Kako tada, tako i danas...
Ali, pre nego će doći vek nacionalne tragedija Srba, sa gubitkom ogromnog
broja najkvalitetnije genetike, čuveni profesor Pavle Šafarik je,1840. godine,
zapisao da je broj Srba 5,5 miliona! Danas, u Srbiji, prema poslednjem popisu,
živi oko 7. miliona građana, od kojih tek nešto više od 6 miliona čine
Srbi. Dok se u Srbiji i Vojvodini
poslednjih decenija raste smrt, na Kosovu i Metohiji raste natalitet. A, pre
samo 80 godina (1921. godine), Albanaca je bilo ukupno 140.000. Procena je da
će ih, ovim trend rasta, 2100. godine biti čak 4,4 miliona! Opet, poređenja
radi, treba podsetiti da je u Vojvodini, posle Drugog svetskog rata,1948.
godine, bilo 2,2 puta više stanovnika nego na Kosovu! Gde su se ti Srbi
izgubili?
U proteklom veku, Srbija je u ratovima izgubila više od četiri miliona
ljudskih života. A stručnjaci i borci protiv abortusa izračunali su da su
čedomorstvom od Drugog svetskog rata naovamo "ubijene tri Srbije".
Početkom devedesetih godina, jedna užasna ispovest doktora Stojana Adaševića, koji je 38 godina radio u
KBC "Dedinje", morala je da svakome ko je odgovoran u Srbiji, probudi
zaspalu svest. Naime, dr Adašević je smogao snage da ispriča kako je u toku
svoje ginekološko-akušerske karijere koja je trajala 26 godina "ubio čitav
jedan grad veličine Smedereva!".
- Uradio sam oko 50.000 abortusa i svestan sam da sam tako ubio čitav grad.
Prekinuo sam onda kada sam uradio jedan zahvat i kada sam video živo i
formirano dete! To me je užasnulo i počeo sam da shvatam da u stvari ubijam
decu - ispričao je svoju strašnu traumu dr Adašević...
Nije nikakvo čudo što sablast smrti svakodnevno smanjuje broj Srba, ako je
poznat podatak da su Srpkinje prve žene u Evropi po sterilitetu, i da skoro
jedna trećina žena ima problema sa rađanjem dece.
Bolesti koje vode u smrt
Osim strašnog suda sumorne svakodnevnice u kojoj barem dva miliona ljudi ne
zna svakog dana šta će sa sobom i kako će da prehrani porodicu, najgore što
može da se desi su bolesti. Registrovano je 620.000 obolelih od
dijabetesa, stalno oko 2.000 ljudi čeka na transplantaciju organa ili će uskoro
umreti, zvanični procenat narkomana kojima sledi smrtni ishod govori o skoro 3
odsto ukupnog stanovništva, a registrovanih narkomana je oko 300.000, što
iznosi oko pet odsto stanovništva. Tu je i blizu 30 odsto Srba koji su
zavisnici od alkohola, a jedna četvrtina od toga broja svake godine umire od
raspadajuće jetre i drugih vitalnih organa... Skoro 10 000 ljudi živi na
dijalizi, bez bubrega, a samo polovinu njih "država opslužuje". Umiranje od raka u Srbiji zahvata 2,3 odsto
stanovništva, dok je taj procenat u
evropskim zemljama tek 1 odsto od ukupnog stanovništva. Tek 8,5 odsto
stanovnika ima sve zube, a o opštoj zdravstvenoj kulturi nema ni govora, jer je
srpsko zdravstvo duboko u kriminalu i korupciji, te su sve bajke o brizi za građane
i produženju njihovog veka, ipak samo bajke. Glad, anemija i zaraze neizbežno,
svake godine ubiju na hiljade ljudi. U odnosu na poslednje godine jugoslovenske
države, opšta smrtnost u Srbiji je povećana za nekoliko desetina puta!
Samo tokom prošle godine, u Srbiji je od srčanog udara umrlo oko 60 000
ljudi, a prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, reč je o državi koja
je u svetskom vrhu po smrtnosti od srčanih smetnji, što je i potvrđeno na
uzorku od 100.000 stanovnika. Svake godine taj procenat je sve veći, a mesta u
bolnicama je sve manje. Povećanje broja onih koji svakog dana mogu da umru
"od srca", posebno u starosnoj dobi od 60 do 79 godina, toliko je da
postojeće zdravstvene ustanove nemaju načina da im pomognu.
Nedavno je i najveća kliničko-bolnička ustanova u Srbiji, Klinički centar
Srbije (KCS), i zvanično saopštio da prima samo najhitnije slučajeve jer nema
više raspoloživih lekara koji masovno odlaze u na rad u inostranstvo. Naravno,
ima i drugih razloga, a pre svega organizaciono tehničke prirode, jer je KCS
jedna duboko kompromitovana, politička institucija, pa tek onda zdravstvena
ustanova. U takvim okolnostima, svakodnevni porast umiranja od raznih bolesti,
poslednji je problem kojim se ovdašnji zdravstveni bogovi bave...Isto ovo važi
i za sve druge velike zdravstvene ustanove u Srbiji, jer je zao duh
političko-profesionalnih klanova i borbe za novac i privilegije, postao glavna
delatnost lekarske struke. Narod umire, ali nije bitno...
Pravila smrtnog slučaja i zagrobne okolnosti
Ako je Srba više pod zemljom nego na zemlji, lako je zaključiti da na
grobljima ima sve manje mesta. Tako je nedavno prava uzbuna izbila u Sremskoj
Kamenici jer mesta na groblju više nema, pa narod svoje pokojnike sahranjuje u
Petrovaradinu i Novom Sadu. Za samo pet meseci (nepunih) u Novom Sadu je
sahranjeno skoro 2.000 ljudi, što je više od žrtava građanskog rata u Siriji u
istom periodu! Običaj kremiranja nije popularan među pravoslavnim Srbima, pa je
tako u najvećem vojvođanskom gradu kremirano samo 234 osobe, mada je kremacija
daleko jeftinija od standardne sahrana. Zanimljivo, ali je ovde zabranjeno
iznošenje urne sa posmrtnim pepelom, a cena same kremacije je oko 8.000 dinara,
i na spaljivanje najduže se čeka od tri do pet dana. kažu i da je takozvana ekspresna kremacija duplo
skuplja i nju plaćaju oni koji mogu i imaju. Urna ostaje u takozvanom Vrtu
sećanja Postoji i mogućnost ekspresne kremacije, koja se radi odmah, ali tada se plaća
dupli iznos. Urna sa ostacima odlaže se u takozvani Vrt sećanja,
a tu uslugu novosadski grobari naplaćuju posebno po ceni od oko 1 500 dinara.
Kažu, jeftinije nego u Beogradu. I kremacija je u Novom Sadu jeftinija nego u
Beogradu, gde je ona skoro 20 000 dinara. Uzgred, Beograd ima jednu posebnu
vrstu "ukopnih trudbenika", koji naplaćuju čak i unošenje pokojnika
u automobil! Isto je samo to što i u
Beogradu nije moguće pepeo pokojnika prosipati van groblja, nego se samo uz
pismenu potvrdu može
preneti na drugo groblje! Zašto, to niko ne zna! U Americi i svim važnijim evropskim
zemljama, svako ima pravo na urnu sa pepelom svoga pokojnika. Kažu, od
spaljenog čoveka ostane u proseku oko dva i po kilograma pepela...Ali, u
Srbiji, ni mrtav čovek ne može tek tako da pripadne svojoj familiji, nego na
njega u ovoj situaciji "tapiju" ima država. Naravno, i sveštenici
imaju svoja pravila i svoju tarifu. Kartu za odlazak na onaj svet treba platiti
i crkvi i državi...
Strašno je pogledati varoška i seoska groblja širom Srbije. To su slike
jednog teškog siromaštva, ali, istovremeno, nacionalne sramote. Jer, onako
zapuštena, zabačena i neuređena, izložena propadanju, ona jasno govore kako je
svakodnevna muka živih tolika, da nemaju ni vremena ni novca da sećanje na
mrtve učine urednim i dostojanstvenim, onako kako to u nekim civilizovanijim i
bogatijim društvima biva. Sa druge strane, nekada je teško opravdati takav
odnos bilo kakvom "živućom mukom".
A,
koja merila vladaju u Srbiji ?
Deklaracijom Saveta Evrope
iz 1986. godine koja je i dalje na snazi, glasi: "...Stepen razvijenosti
zdravstvenog sistema u jednoj zemlji, meri se nivoom smrtnosti novorođenčadi i
odojčadi i brojem urađenih transplantacija organa sa umrlog!".
Njih
sve više, nas sve manje
Postoje sela u
kojima se i decenijama nije čuo plač bebe. Još 1996. godine, zatvorene su sve
škole u selima oko Medveđe i Bojnika, gde je do pre dvadesetak godina bilo oko
hiljadu učenika. U albanskim selima oko ove dve opštine, sve je živo, kao u
košnici. Naime, Albanci imaju drugih problema. Ne znaju kako da prošire
učionice!
Za
samo godinu dana, građani Srbije su na lekove potrošili neverovatnih dve
milijarde dinara, i u istom periodu kupili 106 miliona kutija sedativa!