Vojska
Milijarde koje je pojeo demokratski smisao za ekskluzivne
poslove od nacionalnog interesa
Konjušari
NATO pakta na pijaci oružja
Poslednja dekada takozvane demokratske vladavine razorila
je i stručno i moralno ogroman vojno-industrijski kompleks, i od njegovih
ostataka napravila dobar posao maloj interesnoj grupi okupljenoj oko
Demokratske stranke, i frakciji vojno-policijskog otpada koja se pretvorila u
otuđeni centar moći i stavila na čelo trgovine naoružanjem i opremom,
stavljajući takozvanu namensku proizvodnju u službu svojih multmilionskih
profita.
Piše:
pukovnik Milan Jovanović
Tokom prošle, 2011. godine, vrh Demokratske stranke, u čijim je rukama bila
apsolutno sva vlast u državi Srbiji, preko tadašnjeg ministra odbrane Dragana
Šutanovca, spremao je "nove poslovne poduhvate" na tržištu
naoružanja i vojne opreme, pripremajući, između ostalog, i ugovore o prodaji
lovačkog naoružanja iz Zastave oružja, na američko tržište. Zamišljena
vrednost izvoza planirana je da bude 13 miliona dolara! Naravno, Demokratska
stranka se već tada spremala za predstojeće izbore, i trebalo je spremiti
veliki novac za unapred planiranu izbornu operaciju koja će uslediti...
Istovremeno, spremljeno je i nekoliko ugovora o izvozu vojne opreme i
naoružanja u "bratski Azerbejdžan", i to u vrednosti od ravno 26.
miliona evra, a sam Dragan Šutanovac se hvalio kako "na izvozne dozvole
čeka još nekoliko ugovora vrednih 4,5 miliona dolara. U međuvremenu je
kragujevačka fabrika oružja zaključila dva nova ugovora u vrednosti od tri
miliona dolara o izvozu automatskih pušaka, karabina i minobacača, ali je došlo
do "neusaglašenosti" Ministarstva inostranih poslova Srbije (V.
Jeremića) sa "poslovima"
tadašnjeg ministra odbrane (D. Šutanovca). Upućeni kažu, "Jeremić o tome
ništa nije znao ili se vešto pravio da ništa ne zna...".
Male sluge velikog, prljavog pohoda
I dok je trajalo ovo višemesečno narcisoidno lupetanje o "moćnim
izvoznim potencijalima srpske vojne industrije", strogo kontrolisani
mediji nisu smeli ni reč da kažu o toma da je
fabrika "Zastava oružje" u ozbiljnim finansijskim
problemima koji joj ugrožavaju normalno
funkcionisanje, da radnici ne dobijaju plate, da se dešava pravi pomor
radništva u ovoj, nekada moćnoj fabrici oružja koja je u zlatno doba
jugoslovenskog socijalizma imala oko 7.500 zaposlenih, a danas ima manje od
1800, od čega je (prema prošlogodišnjim procenama neke radne grupe) njih 730 i
dalje "tehnološki višak". Tako je u svim fabrikama takozvane namenske
proizvodnje u Srbiji. Uveden je najcrnju kapitalizam, rad u smenama
neograničene dužine, usled čega je dolazilo do strašnih tragedija poslednjih
nekoliko godina.
Ali, to je samo jedna od nesagledivo štetnih posledica politike koju je
vodila Demokratska stranka poslednjih dvanaest godina. Naime, prave razmere
kriminalnih apetita evroatlanskih lobista u Srbiji, sakriveni su iza patetičnih
bljuvotina o "nacionalnim interesima" i "impresivnim
finansijskim rezultatima koje postižemo u izvozu vojne opreme i oružja".
Zapravo, reč je o temeljnom prestrojavanju vojno-industrijskog potencijala
Srbije, koji su zamislili stratezi NATO pakta, što je dovelo do toga da je
danas Srbija u tom glomaznom savezu viđena kao država proizvođač jeftinog
naoružanja i opreme po NATO standardima, kojoj je odobren izvoz samo u zemlje
gde američka vojna sila učestvuje u najprljavijim ratovima ovoga veka. Ali, pre
svega, Srbiji je određen i status države-krijumčara oružja, i to za interese
SAD, a posredstvom NATO alijanse koja odobrava ili ne odobrava transfere opreme
i naoružanja globalnog karaktera. Tadićeva vladavina duboko je zacementirala
Srbiju kao crnu kontinentalnu rupu koja će biti samo jedna od onih malih,
nevoljenih logistika, u imperijalnim ratovima koje vodi SAD...
Tako se desilo da je prošle godine od javnosti jedva sačuvana vest da
Srbija izvozi oružje u Avganistan, a sve uz saglasnost američke vlade i
prećutnu saglasnost evrobirokratije u Briselu. Tamo, u daleki i večno
problematični Avganistan, samo prošle godine je izvezeno artiljerijske municije
(ruskog standarda) vrednosti oko 24 miliona dolara! Gde su te pare? Ko to i u
čije ime odobrava da domaća municija ruskog standarda ubija po Avganistanu, i
ko to tako ležerno odrađuje ne vodeći računa da i Srbija može doći na spisak
zemalja koje će biti žrtve panislamskog terorizma?
Nešto pre ove "poslovne transakcije", vojna industrija Srbije je
izvozila naoružanje i opremu u Irak, po NATO standardima, ali, to nikako nisu
jedine dve zemlje gde je srpsko oružje i srpska municija došla u ruke američkih
okupacionih snaga...
Nisu sami ali su glavni
Istina je, takođe, da Srbije nije usamljena u onome što čini, da su i
okolne države poput Češke, Hrvatske i Mađarske, na sličan način uključene u
"logistiku" NATO pakta. Razlika je jedino u tome što Srbija ne mora
da čini ono što drugi čine, jer nije članica ove, za Srbiju duboko
neprihvatljive transnacionalne vojne sile.
Neverovatno danas zvuči podatak da je vojno-industrijski kompleks Srbije
jedan od retkih koji nešto uopšte proizvodi, i da je ponuda koju robovi u
namenskoj proizvodnji svakodnevno pakuju u magacine, daleko veća od same
potražnje. Ali, zato postoji onaj otuđeni centar moći, firma "Jugoimport SDPR", koja je
nadživela svoje vojno-udbaške tvorce, i koja danas živi kao neizlečivi maligni
tumor, onaj koji nije moguće ni operisati, sa kojim se ide u pravcu sudnjeg
dana. Kad je reč o tom i takvom državnom preduzeće za trgovinu naoružanjem,
treba pre svega reći da je ono izašlo iz državnih okvira onoga dana kad je
sklopljen ugovor sa Irakom o izvozu vrednom 234 miliona dolara, čime su
zadovoljeni neki američki strateški interesi, a Srbija je i zvanično postala
vazalni paradržavni provizorijum koji je odgovarao "bogovima" SDPR-a,
jer su se osilili i krenuli da "soliraju" po svetskim tržnicama
oružja, ne prezajući od toga da uđu u lanac kriminala iz koga više neće
izaći.
Krenula je i "Utva" iz Pančeva da radi za SDPR, pa je dobila
posao da pravi nekakve avione, smešnih dimenzija, sa uvoznim softverima. Bivši
ministar je veselo konstatovao: "...Ali, lete!". Od 2007. godine za
Irak je izvezeno naoružanje i vojna oprema vredna oko 300 miliona dolara. U
2009. godini je sa tom namučenom i okupiranom zemljom došlo do zaključenja
novih ugovora vrednosti blizu 100 miliona evra, sve u naoružanju za helikoptere
MI-17 i vrlo širok "asortiman" municije srednjeg kalibra. Opet je to
otišlo u ruke američkoj okupacionoj sili, a mnogo manje u ruke marionetske
vlade i njene vojske.
Među vođama ove vojno-trgovačke operacije, sve je protumačeno kao
"povratak na tradicionalna tržišta Bliskog istoka", kao da se na
međunarodnoj sceni, u političkom smislu, ništa nije promenilo, nijedno
savezništvo i nijedno neprijateljstvo. Kao da su SAD i Jugoslavija iz onih
vremena živi i u istim odnosima.
Ali, nizali su se novi dokazi o sramnoj ulozi Srbije koja je od NATO pakta
podjarmljene, obeščašćena i bombardovana, a ipak radi za tu alijansu i prodaje
oružje njenim članicama, sa čijih aerodroma su polazili bombarderi da zgaze
Srbiju, jedinu koja je posle Drugog svetskog rata u Evropi napadnuta združenim
snagama, kao da je vaskrsla nacistička Nemačka u pitanju. Srpskom opremom i
naoružanjem popunjeni su aktivni i rezervni sastavi, ali i magacini oružanih
snage Belgije, Bugarske, Italije, Kipra i još najmanje pet zemalja. U fabrikama
takozvane namenske industrije, poput "Prva iskra namenska"
iz Bariča, "Krušik" iz
Valjeva, "Zastava oružje" iz Kragujevca, "Milan Blagojević"
iz Lučana, "Prvi partizan" iz Užica, "Sloboda" iz Čačka i JP "Jugoimport SDPR", danas je, barem na papiru,
zvanično, nešto manje od 8.500 ljudi, a u ostalim preduzećima, registrovanim za proizvodnju naoružanja i vojne
opreme, nešto manje od 5.000.
Kovači iz Valjeva ne govore
nemački
Poslednjih godina
ređali su se štrajkovi zaposlenih u vojnim fabrikama, ređale su se pobune,
došlo je i do blokada puteva ali i
brojnih eksplozija u vojnim fabrikama, sa velikim materijalnim
razaranjem i ljudskim žrtvama. Sve je ovo dovoljno
rečito govorilo o tome kako jedna interesna
grupa na čelu sa "poslovođama"
Demokratske stranke, doslovno hara vojno-industrijskim
kompleksom, bez obzira što je neuka i što njeni čelni
ljudi nikada ni vojsku nisu
služili. Posledice su do današnjeg
dana takve da ih niko
sabrati neće bez velike muke. Posebno
kad su u pitanju putevi novca zarađenog prodajom vojne opreme i naoružanja.
Mada je ova ista grupa ljudi
uspela da u nekim od NATO "transakcija" obrne na stotine miliona
evra samo u jednom od poslova
u Avganistanu i Iraku, prema zvaničnim
podacima uložili su samo 28 miliona
evra u obnovu namenske industrije tokom poslednjih pet godina, što je tek jedna trećina
od potrebnih sredstava da bi se ovaj kompleks smatrao
konkurentnim u regionu, a,
pre svega, da bi bio dovoljno koristan i bezbedan za
one koji tu rade. Jer, kad
bi ti isti NATO standardi bili primenjeni na standard belih robova srpske
namenske industrije, onda bi sve možda
i imalo smisla.
Ovako...
Bilo je slučajeva
više nego tragikomičnih, poput, recimo, izgradnje nekog "Kovačkog centra" u Valjevu, gde je Jugoimport "uložio novac", a postojeća namenska industrija, "Krušik", prihvatila
je "nenovčana ulaganja"
u ovaj neobičan posao. Naime, neko je od mangupa iz SDPR i "Krušika", još pre tri i po godine
dogovorio posao sa nemačkom firmom "Lasko", ali je sve iz nekog
razloga stalo (neko je negde "zastao"), pa, pošto je "nemački
partner" shvatio šta se dešava i sa kim ima posla, u Beogradu je smišljena
ideja o tom "Kovačkom centru" koji bi trebalo da se dopadne Nemcima i
da reši problem ranijeg dogovora: "...Rešićemo probleme sa
inokooperacijom, smanjiti troškovi poslovanja, poboljšati kvalitet proizvoda,
uposliti nove radnike, a devizna sredstva ostaće u Srbiji", lagali su
javnost tvorci ovog Potemkinovog sela. Istina je, na žalost, da je ova
industrija bila i ranije i sada prinuđena da zbog nedostatka "kovačkih
kapaciteta" u Srbiji koristi usluge kovačnica bivših jugoslovenskih
republika, Bugarske, Rumunije...Stara kovačnica srušena je u NATO
bombardovanju, odmah početkom proleća 1999. godine, pa "Krušik" od
tada uvozi košuljice za mine, koje su ovoj firmi, koja prodaje preko SDPR-a, to
najvažniji izvozni artikal.
Savet trgovcu oružja: idi kod Srba i Crnogoraca
Nije nikakva tajna da je proizvodnja oružja zapravo politički proizvod,
filozofirao je bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac na jednoj od svojih
svakodnevnih sesija sa plaćenim, jednoumnim novinarima. Možda je ta mudrost
koju mu je negde neko saopštio, jedino što je ikada mudro izgovorio, jer je,
baš zahvaljujući političkom biću vojno-industrijskog pogroma koji je napravljen
za njegovog mandata, došlo dotle da je Srbija svrstana tamo gde ne bi smela
biti: u države koje švercuju oružje, sa ili bez odobrenja okupacionih vlasti
NATO pakta.
Stvar sa tim je otišla predaleko. Zloglasni SDPR Jugoimport i nekadašnji
organci ove firme, pre svega onaj u Podgorici, već su označeni kao glavne
adrese sa kojih se vrši distribucija ilegalnog naoružanja i opreme za razne
svetske i belosvetske armije, privremene soldateske, lokalne milicije i vojna
krila političkih diktatura širom sveta. U tom mračnom poslu učestvuje i jedan
broj najviših državnih funkcionera u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i
Hercegovini, Makedoniji, Sloveniji, ali i zemljama koje nisu bile u sastavu
nekadašnje Jugoslavije, poput Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke...
Ne tako davno, britanski dnevni list "Dejli mejl", pisao je
naširoko o tome kako crnogorski predsednik Filip Vujanović, preko
neprikosnovenog Mila Đukanovića, ima veze sa velikim trgovcima oružjem, što je
Vujanović hitro demantovao, ali, očigledno, nedovoljno ubedljivo. Jer, odmah
zatim, "Dejli mejl" je objavio senzacionalnu vest da je britanski
sveštenik Majkl Sid, nudio jednom izraelskom trgovcu oružjem da mu omogući
sastanak sa najvišim crnogorskim funkcionerima, poput Mila Đukanovića, Filipa
Vujanovića (kasnije je čak dodato "i nekih srpskih visokih zvaničnika").
Ambasada Crne Gore u Londonu je demantovala tu tvrdnju, ali srpska
diplomatija nije ni reč rekla. Nije imala "primjedbi". Ali, da ništa nije od juče, nego da sve ima
svoje dublje korene, pokazao je skoro i nekadašnji predsednik Republike Srpske Radovan
Karadžić kad je na opšte zaprepaštenje sudija u Hagu, zatražio je od Visokog
komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) dokumente koji se odnose na transport
naoružanja i municije u kojima je ta organizacija dugoročno učestvovala, a
negde i danas učestvuje!
Ljubim ruke, Don Milo
Upravo u momentu
kad se spremaju najavljene drastične štednje čak i
u NATO paktu, a Evropska unija istovremeno traži glave organizovanog
kriminala u celom regionu, a posebno u Srbiji, nije zgoreg
još jednom pogledati ko su
ovdašnji "bosovi" šverca naoružanja, i to u svetskim razmerama. Naime, vodeća trojka
u sastavu Nikčević, Šutanovac i Pilipović,
na čelu su
"ekipe" koju čine Nenad Miloradović,
tehnički direktor Jugoimport SDPR, Petar Crnogorac, vlasnik i direktor CPR Impex; Svetozar Crnogorac, otac Petrov, koji je jedan od bivših direktora beogradskog
predstavništva takozvane namenske industrije Zastava oružje, general-potpukovnik u penziji Milan Zarić, bivši vojni
ataše u Beču, inače otac Dragana
Zarića, zamenika direktora CPR Impex; Zoran Damjanović, direktor Jugoimport Monta, sadašnjeg
MDI Podgorica, zatim pukovnik u penziji Rudić, bivši načelnik
Uprave za snabdevanje u MO. Tu su i još
neke, javnosti uglavnom nepoznate ličnosti, koje u priči o domaćem
gnezdu međunarodnog šverca oružja daju
sasvim novu dimenziju svojim mafijaško-klanovsko-kumovsko stranačkim odnosima, pre svega na liniji
takozvane civilne kontrole proizvodnje i prometa oružja.
Kako to funkcioniše u njihovoj organizaciji najbolje se vidi iz sledećeg
pregleda…
Naime, Jugoimport mont, kao bivša
ćerka-firma Jugoimport
SDPR-a (sadašnji MDI), uz nesebičnu pomoć
najviših državnih i vojnih
organa, oštetio je državu za ravno
50.860.000 američkih dolara!
Ovakva i brojne druge prodaje
izvršavane su, naravno, mimo
legalnih novčanih tokova, dakle "u kešu". Od raznih provizija i "ugrada", mnogobrojnim važnim ličnostima u Srbiji je podignut velelepan "životni i radni
prostor".
Koliko se otuđio
taj centar moći koji je od
šverca oružja napravio regionalno pa čak i globalno
kriminalno preduzetništvo, najbolje govori
i pismo koje
je svojevremeno uputio izvršni direktor
Jugoimport Monta Zoran Damjanović na ruke Milu
Đukanoviću, tadašnjem predsedniku Crne Gore. Iz pisma
se jasno vidi da autor "nije obuhvaćen razmenom korisnih informacija niti podelom plena", nego da naivno
veruje kako "zli jezici blate
jedan pošteni državni posao".
Mora da je Đukanoviću ovaj tužni traktat
bio vrlo smešan, jer bez njegovog
blagoslova nijedan sumnjivi transport oružja nije mogao da
prođe. Treba reći da su
svi poslovi od pre sedam ili
osam godina i danas "na
snazi", na ovaj ili onaj
način, da je crnogorski ogranak SDPR i dalje "lansirna
rampa" za međunarodni šverc oružja kojim diriguje
trust mozgova u "beogradskoj
centrali".
Belo
roblje radi za crno tržište
U fabrikama takozvane
namenske industrije, poput "Prva iskra namenska" iz Bariča, "Krušik" iz
Valjeva, "Zastava oružje" iz Kragujevca, "Milan Blagojević"
iz Lučana, "Prvi partizan" iz Užica, "Sloboda" iz Čačka i JP "Jugoimport SDPR", danas je, barem na papiru,
zvanično, nešto manje od 8.500 ljudi, a u ostalim preduzećima, registrovanim za proizvodnju naoružanja i vojne
opreme, nešto manje od 5.000.
Humanitarni
šverc oružja
Nekadašnji predsednik
Republike Srpske Radovan Karadžić, na opšte zaprepaštenje sudija u Hagu,
zatražio je od Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) dokumente koji se
odnose na transport naoružanja i municije u kojima je ta organizacija dugoročno
učestvovala, a negde i danas učestvuje!
Tadićeva vladavina duboko je zacementirala Srbiju kao
crnu kontinentalnu rupu koja je postala mala, periferna logistika, u
imperijalnim ratovima koje vodi SAD...