Feljton

Iz knjige Džon Dž. Loftusa: "Nacistička tajna Amerike" (6)

Promene imena i pranje biografija

Knjiga nekadašnjeg višeg tužioca Džona Dž. Loftusa "Nacistička tajna Amerike", u kojoj on opisuje kako je Ministarstvo pravde Sjedinjenih Američkih Država onemogućavalo rad Kongresa, blokadom kongresne istrage u vezi sa slavnim američkim porodicama koje su finansirale Hitlera, Staljina i arapske teroriste, uvodi čitaoca u najstrožije čuvane tajne vlade u Vašingtonu. Reč je o necenzurisanoj verziji prvobitne knjige, "Beloruska tajna", čiji je originalni rukopis cenzurisala vlada SAD. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove iz ovog vanserijskog publicističkog dela

Džon Dž. Loftus

Dana 7. avgusta 1948., za vreme debate o propisu koji se odnosio na raseljene, kongresmen Artur Dž. Klajn iz Njujorka naveo je Stanislava Stankijeviča kao primer za ratne zločince koji se kriju u izbegličkim logorima i kojima se nikada ne sme dozvoliti da uđu u Sjedinjene Države. Klajn je ubacio u Dodatak sa kongresnim podacima deo koji je pripremio jedan oficir OSS-a koji je tada pomagao tužilaštvu u Nirnbergu, sa detaljnim opisom masakra u Borisovu i drugih zverstava u Belorusiji i Ukrajini. Ta dokumentacija je sadržala i izveštaj narednika Sonekena o događajima koji su se zbili 19-20. oktobra 1941., a koji je ušao među dokaze u Nirnbergu.

Kongres je tada prvi put čuo za Holokaust u Belorusiji, dok je Klajn čitao Sonekenovu priču o pokolju 7.000 Jevreja u Borisovu. On je takođe napomenuo da agent OSS-a veruje kako su među izbeglicama u evropskim logorima mnogi istočnoevropski nacisti, među njima i Stankijevič, koji pokušavaju da emigriraju u Ameriku: "...Nema sumnje da svako od njih ima novo ime, predstavlja se kao mučenik pod sovjetskim ugnjetavanjem i odgovara svim specifikacijama 'političkog izbeglice...' "

Priča iz Borisova se odigrala u svakom od više stotina gradova Belorusije i Ukrajine, a kada tamo više nije ostalo Jevreja, isti ti današnji mučenici korišćeni su za lov na partizane, pronalaženje prisilnih radnika, konfiskovanje imovine, nadzor nad robijaškim četama, upravljanje krematorijumima.

Drugačija vrsta kvislinga dobijala je nagrade u vidu poslova i imovine. I oni su bili vrbovani među Litvancima, Ukrajincima i Belim Rusima. Nirnberški dokument E.C. 326, dopis od 26. novembra 1942., o tretmanu Poljaka, nalagao je nacističkim upravnicima u Poljskoj da se postaraju kako bi „...Posebno gradonačelnici, okružni i regionalni načelnici poljskog porekla ili pro-poljski lideri velikih industrijskih fabrika i imanja bili otpušteni i zamenjeni pripadnicima drugih nacionalnosti (Litvancima, Belim Rusima, Ukrajincima)... Poljski jezik... ne sme biti na istom nivou, niti se sme radije koristiti nego litvanski, beloruski ili ukrajinski..."

Da bi podupro svoju tvrdnju o tome kako se veliki broj ljudi iz SS-a koji su proganjali Poljake i Jevreje takođe krije u logorima za raseljene, Klajn je izneo dodatne komentare stručnjaka iz OSS-a. Opisao je kako nirnberški dokumenti jasno pokazuju da su mnogi strani kolaboracionisti služili SS-u u Belorusiji, Ukrajini i baltičkim državama: baltički i ukrajinski kolaboracionisti pokazali su se toliko lojalnim svojim nacističkim gospodarima da su ih ovi uvrstili u elitne korpuse, u SS. Da bi se neko ko nije Nemac kvalifikovao za pripadništvo SS-u, morao je da dokaže svoju odanosti Himleru, ukratko rečeno, da bude superubica.

Kako pokazuje jedan izolovani izveštaj (1137-PS, 19.oktobar 1944.), nacisti su bili malobrojni, veoma raštrkani i stacionirani gotovo potpuno u gradovima, tako da su se gubili u lavirintima sela. Da bi sprovodili konfiskacije, zaplene, regrutaciju za prinudni rad, nacisti su koristili brojne kolaboracioniste koji su bili lokalno stanovništvo, i bez kojih ti zadaci ne bi mogli da budu izvršeni.

Sto hiljada nekažnjenih ratnih zločinaca

Uzbunjen tim svedočenjem, Kongres je nameravao da se obezbedi od toga da Stankijevič i drugi odgovorni za podjednako zastrašujuća zverstva ikada dobiju dozvolu za ulazak u Sjedinjene Države. Čak i oni koji su bili puki pripadnici kolaboracionističkih pokreta imali su zabranu pristupa. Uspostavljen je trostruki sistem provere.

Najpre je IRO morala da potvrdi da je kandidat za vizu podoban, po njenim standardima, kao žrtva nacističkog ugnjetavanja. Onda je CIC vršio istragu sa ciljem ustanovljavanja da li je kandidat ikada bio pripadnik „pokreta neprijateljski raspoloženog" prema Sjedinjenim Državama. Posle odobrenja CIC-a, američka Komisija za raseljena lica formirana na osnovu zakona zatražila bi da neka američka organizacija sponzoriše i potvrdi da je kandidat dobrog karaktera s moralnog stanovišta i da ga u Sjedinjenim Državama čeka posao. Tek tada bi Stejt department izdao useljeničku vizu.

Čim je Zakon o raseljenim licima stupio na snagu, američke verske i dobrotvorne organizacije otišle su u logore za raseljene u okupiranoj Nemačkoj kako bi sponzorisale izbeglice kod useljenja. Među vođama logora koje su igrale glavnu ulogu u odabiru „dostojnih" kandidata za emigraciju bili su Franc Kušel iz Beloruske brigade i Stanislav Stankijevič iz Borisova.

CIC se dičio svojom ulogom u sprečavanju ulaska nacista u Sjedinjene Države. Još od 1945., agencija je dodelila poseban odsek za denacifikaciju svakoj velikoj oblasti u američkoj zoni u Nemačkoj kako bi hvatala nacističke ratne zločince i optuživala ih pred specijalnim tribunalima koji su bili ispomoć nirnberškim suđenjima. CIC ima divljenja vredne rezultate u progonu nacista i, sve u svemu, ispunio je volju Kongresa s integritetom i efikasnošću. Naravno, i CIC je regrutovao izvestan broj nacista kako bi mu pomogli da pronalazi druge naciste, ali ti doušnici su mahom bili nagrađivani samo cigaretama ili oskudnim sledovanjima. Samo je šačica izuzetno vrednih agenata dobila pomoć pri emigraciji, a i oni su poslati u Ujedinjeno Kraljevstvo, a ne u Sjedinjene Države. Na primer, Jurij Solovjev-Savadski rekao je CIC-u da je komunistički špijun koji izigrava nacističkog kolaboracionistu.

Kako bi ga nagradili za to što je identifikovao druge „crvene nacističke" dvostruke agente u Beloruskoj brigadi, vojni obaveštajci su zatražili od australijske obaveštajne službe da preseli Savadskog „tamo dole."

Australijski obaveštajci su onda slagali istražnu komisiju australijskog Parlamenta u vezi s njegovom prošlošću. Nažalost, nekolicina fanatika u CIC-u svesno je dozvolila da nacistički doušnici prođu kroz proces za useljavanje u Sjedinjene Države.

Međutim, takvi primeri su bili retki, i moraju se razmatrati u kontekstu stotina hiljada istražnih slučajeva u postupku nemačke denacifikacije i provere izbeglica na kojima je CIC radio. Pored dovođenja nekoliko hiljada nacista u Ameriku, jedan agent je priznao i da je OPC poslao toliko mnogo nacista u Čile i Argentinu da su jednog dana ove zemlje javile kako prosto odbijaju da ih više primaju.

Moj parnjak u tužilaštvu Zapadne Nemačke, Bundes Justiz Ministeriumu, procenio je da je oko 150.000 nacista počinilo ratne zločine za vreme II svetskog rata, a među njima je manje od 50.000 bilo kažnjeno makar i minimalnom kaznom.

Većina odbeglih nacističkih ratnih zločinaca i danas je u Nemačkoj, dok su znatan broj raselili Britanci - i tek kasnije Amerikanci - u Australiju, Argentinu i Kanadu. U ovoj poslednjoj zemlji živi možda najveći broj nacista po glavi stanovnika izvan Nemačke. Samo je nekoliko hiljada njih, među kojima i oko 300 pripadnika Beloruske brigade, ikada došlo u Ameriku.

To ne znači da je Pentagon bio potpuno isključen iz upošljavanja nacista kao obaveštajnih agenata, naročito u Nemačkoj, kao ni da američka vlada nikada nije pomagala pri njihovom bekstvu u druge zemlje. Ustvari, čini se da je istina upravo suprotna.

Jedan zvaničnik je priznao da je stavio sopstvene otiske prstiju na dokumenta koja su pripadala bivšem oficiru SS koji je špijunirao za račun vojske u Istočnoj Nemačkoj. Opremljen novim kompletom dokumenata i sigurnim otiscima, esesovac je mogao da emigrira kud god mu se prohte. Iako je to bilo kršenje Sporazuma iz Montevidea koji je branio pomaganje nacistima da nađu utočište na zapadnoj hemisferi, Pentagon je, makar kad su njegovi interesi bili posredi, spremno ignorisao migraciju nacista u Južnu Ameriku. Sovjeti su saznali za egzodus, a "Pravda" je iznosila optužbe da hiljade sovjetskih državljana iz američke i britanske okupacione zone odlaze u Južnu Ameriku preko Trsta. Jedan niži vatikanski službenik napisao je da je njegova kancelarija pomogla da se raseli 20.000 odbeglih nemačkih vojnika i tehničara u Južnu Ameriku.

Razlog za to što su tako malobrojni nacisti stigli u Ameriku krije se u doktrini podele vlasti u američkom Ustavu. Samo Kongres ima tu moć da određuje kvalifikacije za nastanjivanje u Americi ili za američko državljanstvo. Bilo je sasvim jasno da svako ko želi da dovede naciste u Sjedinjene Države mora tako da uradi protiv izričitih zabrana Kongresa, kršeći nekoliko krivičnih zakona, i protivno direktnim naređenjima vrhovnog komandanta. Međutim, Kongres i predsednik nisu bili slepi za potrebe nacionalne bezbednosti, pa su pravljeni izuzeci.

Godine 1949., donesen je poseban zakon kako bi se dozvolilo da CIA uvodi najviše stotinu osoba godišnje koje „nisu podobne" za dobijanje vize Sjedinjenih Država. Kao u slučaju Mikole Lebeda, šefa ukrajinskog SB-a koji je ličio na Gestapo, Ministarstvo pravde i Stejt department su prikrivali da je on traženi nacistički ratni zločinac, i navodili njegovu umešanost u predratnu zaveru s atentatom u Poljskoj kao jedini osnov za nepodobnost za dobijanje obične vize. CIA se uglavnom ponašala uzorno po „Zakonu o sto osoba." Pentagon je imao sličan mehanizam za specijalni ulazak kad su posredi bila obaveštajna pitanja.

Stejt department nije imao nikakva pravna ovlašćenja da za regrute OPC-a ukida propise o imigraciji. Ovlašćenje za privremeno ukidanje primene zahteva za ulazak nije ni postojalo sve do 1951., a čak je i tada Kongres insistirao, kao i u „Zakonu o sto osoba", da se ulazak dozvoli samo za kratku posetu iz razloga nacionalne bezbednosti.

Čak i tada, neki kongresmeni su tvrdili kako se zakon o suspenziji i „Zakon o sto osoba" nikada ne smeju koristiti kako bi se omogućio mehanizam za ulazak nacista i fašista u Sjedinjene Države.

Slučaj doušnika Klausa Barbije

U strogo poverljivim dosijeima Bladstoun Nacionalnog saveta za bezbednost nalaze se dokumenti o sastanku između Viznera i Ministarstva pravde. Svi su oni bili zabrinuti zbog onoga što bi se moglo desiti ako bi Kongres ikada saznao za „malobrojne trule jabuke" dovedene u Ameriku. Zamenik vrhovnog tužioca objasnio je Vizneru da ne postoji legalni način da ministarstvo to izvede, pa bi onda najbolje bilo da se krivica prebaci na Vojsku, koja će mnogo lakše da izvrda gnevu Kongresa. Vizner se saglasio.

Viznerovi planovi za stvaranje antikomunističkog oslobodilačkog pokreta nalagali su da se veliki broj „boraca za slobodu" dovede u Ameriku, ali ta je operacija bila isuviše velika da bi izmakla proveri CIC-a.

S obzirom na to da je vrhovni tužilac Tom K. Klark pomagao u pripremi optužbi za ratne zločine u Nirnbergu, Vizner je znao da ne sme da pritiska prijatelje u Ministarstvu pravde sve dok je Truman i dalje predsednik. Kao zamenik pomoćnika državnog sekretara za okupirane zemlje, Vizner je već postavio sopstvene agente u ključne kancelarije Stejt departmenta za izdavanje viza, a umešanost u Operaciju Spajalica pomogla mu je da zaobiđe proces provere CIC-a.

Pri vrbovanju nemačkih naučnika, Pentagonova agencija za zajedničke obaveštajne ciljeve bila je odgovorna Koordinacionom komitetu Stejta, Mornarice i Ministarstva rata, koji je bio prethodnik Nacionalnog saveta za bezbednost.

U telefonskom imeniku Stejt departmenta iz 1947., soba dodeljena oficiru za vezu Koordinacionog komiteta sa Stejtom bila je ujedno i kancelarija Frenka Viznera, zamenika pomoćnika državnog sekretara za okupirane zemlje. Po rečima službenika obezbeđenja Stejt departmenta, ta kancelarija je imala gotovo neograničen pristup kanalima za vize namenjene osobama koje su želele da emigriraju u Ameriku iz okupirane Nemačke.

U sistemu CIC-a je postojala slaba tačka. Sve njegove informacije o nacističkim ratnim zločincima skladištile su se u jednom konsolidovanom dosijeu CIC-a u Zapadnoj Nemačkoj.

U periodu u kom su raseljena lica dolazila u Sjedinjene Države, taj dosije je najpre bio lociran u Frankfurtu, a zatim u Štutgartu, pre nego što je premešten u njegov sadašnji dom, Spremište za istražnu dokumentaciju Vojske Sjedinjenih Država (USAIRR) u Fort Midu, u državi Merilend. CIC je prikupljao informacije iz svih mogućih izvora: od agenata u logorima za raseljene, iz dokumenata o nacističkom osoblju i drugih obaveštajnih službi, koje su većinom imale oficire za vezu sa centralnim dosijeima u Štutgartu.

Iz razloga nacionalne bezbednosti, od autora je traženo da izbriše određene pojedinosti o procesu pranja dosijea i da samo ustvrdi kako su „razne obaveštajne agencije imale pristup centralnim dosijeima CIC-a u Štutgartu."

Sada, pošto više nema tih bezbednosnih ograničenja, mogu da potvrdim da je Boris Paš iz OPC-a imao pisara u CIC-u koji je radio za njega.

Navodno vojni oficir, Paš je identifikovan prilikom saslušanja pred Čerčovom komisijom kao vođa 7. ogranka OPC-a, odgovornog za atentate. Slično tome, pristup centralnom indeksu CIC-a davao se oficirima za vezu iz britanske Rajnske armije. Jedan od tih njenih oficira za vezu kasnije je priznao da je bio komunistički dvostruki agent.

Dvojica od američkih političkih komandanata (OMGUS) radili su za OPC, kao i francuski oficir za vezu sa OMGUS, Žan Fransoa Ponse. Fransoa Ponse je bio nacistički doušnik Klausa Barbija iz Gestapoa za vreme rata, a onda je radio za prethodnika OPC-a, WDD, posle rata. WDD je bilo šifrovano ime tajne jedinice Alena Dalsa.

Zato nimalo ne iznenađuje to što je 1985. godine, Ministarstvo pravde lažno optužilo Vojsku za slučaj Klausa Barbija, i pravilo se da ne zna šta je to „WDD" za koji je radio Barbi. CIC nikada nije saznao da njegove dosijee pročešljavaju „uhode" iz OPC-a. Stoga ne iznenađuje ni to da nisu sve informacije iz dosijea CIC-a stizale do njegovih agenata, među kojima je bilo nekoliko Jevreja koji su obzirno postupali po ediktu protiv nacističke emigracije.

Kako je Ivan postao Džon

Svaka od ostalih američkih obaveštajnih agencija posvećivala je veliki trud špijuniranju CIC-a, i ljubomorno čuvala svoje uposlene naciste. Ukoliko je CIC-ov agent na terenu u Frankfurtu obavio proveru radi vize nad nekim nacistom koji je u potaji radio za vojnu obaveštajnu službu (MIS) u Minhenu, oficir za vezu iz MIS-a u Centralnom spremištu dokumenata CIC-a jednostavno bi stavio „crvenu zastavicu" na podatke o svom agentu tako da svi upiti dolaze njemu. Usled toga, ne bi se dale nikakve informacije.

CIC Štutgart bi zatim izvestio agenta na terenu da u centralnoj dokumentaciji „nema okrivljujućih informacija" i agentu MIS-a bi bilo dozvoljeno da emigrira, uprkos njegovom nacističkom poreklu. Po smernicama generala Kleja, MIS je koristio taj sistem kako bi uklonio orkivljujuće informacije iz dosijea CIC-a o nemačkim naučnicima koji su dovedeni u Sjedinjene Države u okviru Operacije Spajalica.

Vizner se obratio Kleju i dobio sličan pristup za svoje osoblje „Specijalnih snaga." Taj sistem pranja dosijea dobro je funkcionisao, i sve okrivljujuće informacije zadržavane su od CIC-ovih istražitelja na terenu koji su proveravali kandidate za vizu.

Na primer, CIC je imao debeo dosije o Stanislavu Hrinkijeviču gde je bila navedena činjenica da je on uhapšen 1945. godine kao bezbednosno sumnjiv, da je priznao za vreme zatočeništva kako je bio nacistički kolaboracionista, i da je takođe priznao da je bio potpredsednik komiteta za „samopomoć" Bele Rutenije u Berlinu, što je samo po sebi bilo dovoljno da ga smesti u CIC-ovu kategoriju za „automatsko hapšenje." Štaviše, on je bio visoko rangirani član centralnog komiteta beloruske vlade, zbog čega je bio i „kvisling" i član „pokreta neprijateljski raspoloženog" prema SAD.

Povrh svih tih okrivljujućih dokumenata nalazi se pismo iz Centralnog spremišta istražitelju CIC-a po pitanju viza, gde je navedeno kako podaci pokazuju da je Hrinkijevič bio student medicine u Berlinu koji je imao snažna antikomunistička uverenja. To je bila jedina informacija dostavljena Komisiji za raseljene, i Hrinkijeviču je bilo dozvoljeno da ode u Sjedinjene Države uprkos tome što je bio u američkom zatvoru zbog nacističkih aktivnosti, te uprkos njegovom poricanju te činjenice na formularu za vizu.

Pošto bi se izbegla provera CIC-a, ostalo je bilo lako. Bili su malobrojni službenici za imigraciju koji su uopšte čuli za Belorusiju. Kako Sovjeti nisu dostavljali informacije IRO-u, to jedva da je i pomenuto u priručniku agencije. Većina emigranata nije se trudila čak ni da promeni ime, pošto je obično za zaobilaženje sistema CIC-ovih dosijea bilo neophodno samo malo izmeniti način pisanja imena.

Na primer, kolaboracionista najvišeg ranga pod upravom generala Vilhelma Kubea, doktor Ivan Ermačenko, emigrirao je u SAD kao doktor Džon Jermacenko, što je bila dopuštena fonetska transkripcija sa beloruske ćirilice na poljsku latinicu. Većina beloruskih emigranata već je navela kao rodno mesto poljsku Belorusiju kako bi izbegli prethodne pokušaje repatrijacije, pa je upotreba poljske forme njihovog prezimena bila dosledna u odnosu na priče kojima su se ranije pokrivali.

Prevođenje imena je bilo toliko uspešna varka da je omogućilo većini Belorusa da izbegnu otkrivanje u još zastarelijem sistemu dosijea u FBI-ju. Služba za useljenja i davanje državljanstva u Ministarstvu pravde nije se čak ni pravila da ima efikasan sistem odlaganja dokumentacije.

Neki Belorusi su pohvatani prilikom provere posle useljenja zahvaljujući efikasnijem sistemu indeksiranja na više jezika koji je primenjivala CIA i predati FBI-ju, ali Vizner je sredio da istaknuti verski lideri u različitim etničkim grupama garantuju da su emigranti bili antikomunisti koje su u žrtve pretvorili tužioci sumnjive prošlosti. Ti verski lideri, među kojima su mnogi i sami bili opisani u dokumentima SS-a kao ključni kolaboracionisti, imali su važnu ulogu u porazu sistema provere CIC-a. Pošto su malobrojne legitimne izbeglice, naročito one koje su preživele koncentracione logore, zadržale krštenice, IRO je dopuštala da sveštenici izdaju zamene krštenica ili potvrda o venčanju.

Otac Mikalaj Lapicki, pravoslavni pop koji se u povoljnom kontektstu pominje u izveštajima Einsatzgruppen i delegat na kongresu u Minsku 1944., bio je plodan proizvođač instant-dokumenata za belorusku mrežu. Na papirima je gotovo neizostavno bilo navedeno rodno mesto u Poljskoj, a onda su oni prevođeni kako bi se pokazala poljska varijanta beloruskog prezimena i - makar za one mlađe kolaboracioniste - mala promena u datumu rođenja ne bi li se dokazalo da su bili premladi da služe vojsku za vreme rata. Falsifikati Lapickog se pojavljuju u brojnim imigracionim dokumentima, a njegov spomenik se nalazi na beloruskom groblju u Saut Riveru, u državi Nju Džersi, jednako istaknut kao i spomenik Ostrovskog.

(Nastaviće se)

Glosa

Jedan niži vatikanski službenik napisao je da je njegova kancelarija pomogla da se raseli 20.000 odbeglih nemačkih vojnika i tehničara u Južnu Ameriku