(P)likovi

Vučić sarađuje i sa Ivicom Tončevim, a njegovi saradnici su svi pod zemljom, izrešetani

Još su povezani, nisu svezani

Politička i poslovna karijera Ivice Tončeva detaljno je opisana u zakonu o borbi protiv organizovanog kriminala. Sve je tu: stranačka i državna funkcija, korupcija i dugotrajna saradnja s mafijaškim gangovima. Ne birajući sredstva, Tončev je stekao mnogo. Vlasnik je sumnjive imperije u Beču, celog Niša i Socijalističke partije Srbije, a pomalo i Aleksandra Vučića. DRžavni je sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije. O tom mračnom simbolu prošlosti koja traje, piše zamenik glavnog urednika Predrag Popović

Predrag Popović

Prekretnica u životu Ivice Tončeva dogodila se u zagrljaju Borisa Petkova, rodonačelnika surduličkog klana, koji je devedesetih godina imao značajnu ulogu u transportu heroina od Turske, preko Bugarske i Srbije do evropskog tržišta. Slatkorečivi Petkov prepričao je mladom zemljaku Tončevu nekoliko anegdota o Ljubi Zemuncu, Giški, Kneletu i Ašaninu, lakim lepoticama, skupim kolima, adrenalinu, zlatnim lancima i metalnim lisicama. Tako je Surdulica ostala bez talentovanog autolimara, virtuoza s autogenim aparatom za varenje, a Srbija je dobila specijalistu za varanje.

Vreme je pokazalo, Tončev je bio odličan učenik. Mentor Petkov obezbedio mu je veze u srpskom podzemlju i filijalama u inostranstvu, naučio ga je kako da izbegava sukobe s konkurencijom i da sarađuje s policijom. Tončev je brzo savladao teoriju old shool mafije, da bi je kasnije nadogradio vlastitom strategijom, koja je u praksi donela još bolje rezultate.

- Kriminalci i policajci rade isti posao. Oni su uvek tu negde, postupci su im isti, rade sa istom grupom ljudi, razmišljaju isto, isto se ponašaju. Nose oružje i jedni i drugi. S tim što policajci biju po zakonu - govorio je Petkov.

Tončev je shvatio i unapredio tu duboku mudrost. Zaključio je da nisu isti samo kriminalci i policajci, nego i političari. Uz to, svidela mu se Al Kaponeova izreka, koju je Petkov često citirao: "Više se može postići s lepim rečima i pištoljem, nego samo s lepim rečima". Tončev je prihvatio i tu devizu, samo u modifikovanoj, modernijoj i bezbednijoj varijanti: "Više se može postići s lepim rečima i novcem, nego bez novca". U praksi je primenio ta dva principa i stvorio novu, modernu varijantu korupcije. Povezao je kriminalce, policajce i političare. U tome je bio toliko dobar da je sve tri sorte uključio u formiranje svog aktuelnog statusa.

Nikad niko od te fele nije dosegao visine na kojima je sada Tončev. Mučeni Petkov, ni u retkim periodima koje je proveo van zatvora, nije ni na televiziji mogao da vidi predsednika države, a njegov učenik sad tog i ostale funkcionere vodi na bečke ekskurzije, po restoranima i bordelima. Ipak, valja priznati da mu nije bilo lako da stigne do tog nivoa, dugo je morao da ulaže novac, vreme, snagu i živce u saradnju s kriminalcima nižeg ranga od Vučića.

Na vrh zločinačkog sistema Tončev se popeo 2008. godine, kad je postavljen za savetnika za evropske integracije Ivice Dačića, tadašnjeg prvog potpredsednika vlade i ministra policije. Dačića je ekspresno integrisao s narko-bosovima Darkom Šarićem i Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana.

Mreža za istraživanje kriminala i korupcije objavila je snimak sastanka Tončeva i Radulović, koji je održan 7. aprila 2009. u beogradskom hotelu "Hajat". Intimniji nego s Anom Nikolić, Radulović je Tončeva grlio, tapšao po grudima, šaputao mu na uvo i ljubio vrlo blizu usana. Nije poznato kako se tek maze kad nisu u javnosti, ali zna se da je Radulović upravo u to vreme organizovao šverc 1,8 tona kokaina iz Južne Amerike u Evropu. Radulović je svojim brodovima "Golden" i "Verti" iz Argentine za Grčku transportovao kokain skriven u kontejnerima sa sojom. Kad je dobio informaciju da srpska BIA i britanska agencija SOCA zna za tu akciju i priprema plenidbu, brodovi su promenili rutu, skrenuli su u jednu špansku luku i istovarili drogu. Kasnije, na suđenju Šariću i Raduloviću, to je potvrdio svedok saradnik Draško Vuković, koji je imao značajnu ulogu u tom krijumčarskom poduhvatu. Vuković je rekao da je Šarićev klan informacije dobijao iz vrha ministarstva unutrašnjih poslova, ali da ne zna tačno od koga.

Operativci BIA, koji su vodili akciju "Most", znaju i to, ali džaba, procesuiran je samo Branko Lazarević, tadašnji šef kabineta ministra policije Dačića. Lazarević je optužen za odavanje poverljivih policijskih informacija Šarićevom klanu. Specijalni sud je, pre nekoliko dana, doneo prvostepenu presudu kojom je oslobodio optužbi Lazarevića, policajca Borisa Geru, Šarićevog advokata Radovana Štrpca, pa i Rodoljuba Radulovića. Sudija Danko Laušević je iz sudskih spisa izbacio dokaze i obavio posao.

U postupku za šverc 5,7 tona kokaina, pre mesec dana, Šarić je osuđen na 15, a Radulović na 11 godina robije. Šarić se već više od četiri godine nalazi u pritvoru, a njegov saradnik Miša Banana u bekstvu. Oni su još dobro prošli, bar u odnosu na neke druge ortake Ivice Tončeva.

Porodica i partijske kolege vole da pričaju kako se Tončev obogatio biznisom u Austriji. Tamo je, navodno, imao uspešne građevinske firme. Novinari Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) otkrili su da je Tončev s partnerom Skenderom Jonuzijem, u septembru 2003. godine, u Beču osnovao firmu I.S.K Immobilien-Bau-Handels GmbH, s početnim kapitalom od 35.000 evra. Samo četiri meseca kasnije, Jonuzi je raskinuo ortakluk, pa je Tončev u naziv preduzeća uneo svoje cenjeno prezime. Nije poznato čime se firma bavila, u austrijskim zvaničnim registrima ne postoje tragovi poslovanja. Istraživači OCCRP-a posetili su četiri adrese, koje su se navodile kao sedište firme. Na prvoj, na kojoj je bila registrovana jedna od Junuzijevih firmi, u ulici Gundenstrasse, zatekli su mračne šupe i skladišta u kojima su se nalazili kavezi s privatnim stvarima. Komšije tvrde da ne znaju da je neka firma bila registrovana na toj adresi. Posle raskida saradnje s Junuzijem, Tončev je sedište preselio u svoj stan, na drugom kraju Beča. Sredinom 2006. godine prodao je firmu Branislavu Šaranoviću, koji je sedište prijavljivao na adresama iznajmljenih stanova. Novi vlasnik je promenio i naziv u "Fil Šar", po svom beogradskom preduzeću, a na direktorskoj funkciji zadržao je Tončeva.

U srpskim medijima Šaranović je predstavljan kao uspešni kriminalac starog kova. Policajci i mnogi pripadnici podzemlja dovodili su ga u vezu s Vojislavom Raičevićem, zvanim Voja Amerikanac, koji se dugo nalazio na čelu narko klana "Amerika". Dok je stasavala prva generacija jugoslovenskih "žestokih momaka", krajem sedamdesetih godina prošlog veka, Šaranović je imao autoritet ravan Darku Ašaninu, Ratku Đokiću, Đorđu Božoviću Giški, Vlasti Peroviću i Željku Ražnatoviću Arkanu. Poštovanje u svom okruženju, Šaranović je stekao korektnim odnosom prema kolegama i "civilima" i, naročito, bekstvom iz nemačkog zatvora. Sredinom osamdesetih, Šaranović je zbog iznude osuđen na 8,5 godina robije. Uz pomoć jednog pravoslavnog sveštenika, nabavio je eksploziv, kojim je srušio ceo zid zatvora u Diseldorfu. S njim je na slobodu pobeglo 150 robijaša.

Krajem devedesetih, Šaranović se povukao iz "pravog" kriminala. Teško stečeni novac uložio je u biznis. Otvorio je lanac kockarnica, od Kinšase, preko Kruševca i Aleksandrovca do Beograda, gde je držao kazino u hotelu "Slavija". U njegovom vlasništvu nalazilo se i nekoliko firmu iz Austrije, na osnovu čega može da se pretpostavi da je tako došlo do saradnje s Tončevom. Međutim, dve značajne okolnosti velom tajni prekrivaju njihov ortakluk. Prvo, nije jasno zašto bi Šaranović kupio firmu koja postoji samo na papiru, pa još i da njenog prethodnog vlasnika ostavi na mestu direktora. I, drugo, još važniju misteriju predstavlja slučaj koji je, doduše posredno, doveo u vezu njih dvojicu.

Brano Šaranović je bio jedan od retkih prijatelja Ranka Rubežića, srpskog Dača Šulca. Rubežić je ubijen 1985, a u beogradskom podzemlju se pričalo da ga je likvidirao Boris Petkov. Izgleda da je Šaranović verovao u to, pošto je pet godina kasnije pokušao da se osveti, pucao je u Petkova, ali uspeo je samo da ga rani. Zbog toga čudi Šaranovićeva želja da sarađuje s Petkovljevim štićenikom Tončevom. Iako to nije običaj među ljudima iz tog miljea, verovatno su zaboravili slučaj i posvetili se biznisu.

Kako god bilo, Šaranović je tri godine razvijao poslove s Tončevom, sve do oktobra 2009, kad je ubijen u Beogradu. Porodica Šaranović je nasledila pokojnikovu imovinu, pa i firmu u Beču, koju je nastavio da vodi Ivica Tončev.

Slobodan Šaranović, brat Branislavljev, štampao je letke kojima je nudio nagradu za informacije koje bi mogle da pomognu u otkrivanju ubica. "Zaklinjem se svojom čašću i imenom da ću, direktnim izvršiocima ubistva mog brata Branislava ne samo oprostiti, nego, evo, ovako javno garantovati svojom glavom i životima moje uže porodice da ih neću prijaviti policiji niti progoniti na bilo koji drugi način, ukoliko se odluče da mi povere tačnu i proverljivu informaciju: ko ih je prvi kontaktirao, na koji način su angažovani, ko ih je isplatio, ko je pravi nalogodavac tog posla, odnosno u čije ime i za čiji račun su to uradili. Garancija se odnosi takođe i na moje čvrsto obećanje da će im za opisanu informaciju biti isplaćena novčana nagrada u iznosu od šest cifara u evrima", navodi se u letku - poternici.

Izgleda da je neko Slobodana Šaranovića uputio na Luku Bojovića. Lukin brat Nikola likvidiran je 2013. godine, a sumnja je pala na Šaranovića. Krug krvne osvete završio se, bar privremeno, s 15 metaka, kojima je Slobodan Šaranović izrešetan u martu 2017, pred svojom kućom u Budvi.

No, tu nije okončana uloga Ivice Tončeva. Upravo u vreme njegovog političkog uspona, Brano Šaranović je upao u velike probleme s kazinom u "Slaviji". Hotelska uprava nije prikupila sve neophodne dozvole za nastavak poslovanja koncarnice, pa je austrijka firma "Fil Šar", čiji direktor je bio Tončev, 2008, tužila hotel i Republiku Srbiju, zahtevajući devet miliona evra odštete. Beogradski Privredni sud je presudio u korist države.

U "Slaviji", u prostorijama bivšeg Šaranovićevog kasina, krajem 2013, otvorena je "Havana", kockarnica koju je vodio Vladimir Popović, zvani Vlada Pop. Pošto je Popović imao status "desne ruke" Željka Rutovića, kuma Darka Šarića, tragovi te poslovne kombinacije opet vuku prema SPS-u i Tončevu.

Tončev je, još kad je bio menadžer SPS-a, posredovao u nekoliko dilova sa Šarićem i njegovim ljudima. Poslovni prostor u zgradi te partije, na beogradskom Studentskom trgu, u zakup je dobio Aleksandar Nikačević, takođe visoki funkcioner SPS-a. Iako ugovorom to nije smeo da uradi, Nikačević je prostor dao u podzakup firmi koja je povezana sa braćom Darkom i Duškom Šarić. Tako je u zgradi SPS-a otvoren noćni klub "Vanila", koji je radio sve dok pljevaljska braća nisu osvanula na poternici. Ipak, to nije zaustavilo saradnju na više nivoa. Kad je postavljen na mesto direktora Auto-moto saveza Srbije, Nikačević je tamo zaposlio sestru, šuraka i snaju Vlade Popa. I ta priča je dobila tragičan kraj 1. decembra 2018, kad je u jednom kafiću na Zvezdari ubijen Popović.

Malo-malo, pa neki Tončevljev ortak ode Bogu na istinu. Istinu o njemu prikupljaju operativci Bezbednosno-informativne agencije. Saznanja iz te službe u javnost je prvi plasirao Aleksandar Vučić. Prvo je Miodrag Miki Rakić tadašnjem premijeru Mirku Cvetkoviću podneo zahtev za proveru statusa i poslovanja Tončeva, novog savetnika Ivice Dačića, da bi onda Vučić to objavio u svojim dnevnim novinama.

U tekstu, objavljenom u Pravdi 5. maja 2009, navodi se da je Tončev vlasnik preduzeća "Tončev gradnja" i kladionica "Punkt" i da je "poznat kao vrstan kladioničar koji pouzdano zna koje su nameštene utakmice nemačke i austrijske lige, a kratko vreme je bio i vlasnik FK Radnički iz Niša, kada je optužen za nameštanje utakmica".

- Za Tončeva niko u vrhu SPS nije znao sve dok ga Dačić nije postavio za savetnika, a on sad kadruje i u partiji i u MUP-u. Iako su socijalisti već nekoliko puta skretali Dačiću pažnju na činjenicu da Tončev nema odgovarajuće kvalifikacije, ali zato ima problematične poslove i veze sa ljudima sa one strane zakona, predsednik SPS ne mari. Da problem bude veći, neko može da poveruje da je Dačić na određeni način ucenjen od strane Tončeva, koji se javno hvali da ministra drži pod kontrolom - istaknuto je u tekstu koji je upakovao Rakić, a objavio Vučić.

Umesto u Pravdi, Tončev je reagovao, dve nedelje kasnije i to onako izokola, u nedeljniku Vranjske.

- Jel to nešto u negativnom kontekstu protiv mene? To što je Pravda napisala, to su samo koordinate. Taj tekst nije uperen toliko protiv mene, koliko protiv mog šefa Dačića. Pravda je radikalski list i to je deo političke borbe - rekao je Tončev, pokušavajući da, kako on voli da kaže, prcne Vučića, tada već transformisanog u naprednjaka.

Kasnije se Vučiću dugo izvinjavao, zaklinjući se da ga "mrsoljani" i "blazine" iz Vranjskih nisu dobro citirali. Uglavnom, nijednu informaciju nije demantovao, samo je insistirao da novinari više veruju njemu nego svojim očima. Tvrdio je da je na platnom spisku vlade, ali da ne prima platu. daje je u humanitarne svrhe. Pošto je 20 godina živeo u Beču, smatra sasvim logičnim da bude savetnik za evropske integracije, jer dobro poznaje Srbe iz dijaspore. Kladionice nije pomenuo, ali, u stilu autentičnog pčinjskog matrapaza, s osmehom je priznao da će svako pametan da se kladi na njega, on je dobitna kombinacija.

S karakterističnim bugarskim smislom za cinizam i ironiju, Tončev je kasnije na isti način objašnjavao sve sporne stvari iz svoje biografije. Kad je objavljen soft-porn snimak na kome se mazi s Mišom Bananom, tvrdio je da ga "jedva poznaje" i da ga je sreo "sasvim slučajno". Tri godine je bio direktor Šaranovićeve firme, da bi se, posle njegove likvidacije čudio: "Ko je Šaranović, jel to onaj Crnogorac..." Novica Tončev je u martu 2013. postao vlasnik niškog hotela "Grand", a Ivica je odbio da to komentariše jer je u svađi s bratom, "svi znaju da ne govorimo već pet godina". Godinu dana kasnije, kad je Novica pretukao naprednjaka Slađana Stojkovića, Ivica je rekao da o tome nije obavešten, samo je načuo da je neki pijanac dobio batine od predsednika opštine Surdulica. Novica Tončev je pravosnažno osuđen na uslovnu kaznu od godinu dana zbog nasilničkog ponašanja, što je razveselilo njegovog brata: "Sad će da bankrotiraju kafane u Božici i Jelašnici". Skromna surdulička firma "Trgogradnja" u julu 2016. godine je za 135 miliona dinara kupila hotel "Nais", koji se nalazi pored autoputa Niš-Beograd. Sledećeg leta, vlasnice "Trgogradnje" postale su Marija i Aleksandra Tončev, Ivičine ćerke, koje su tako postale i gazdarice hotela. "To su moje ćerke, obadve, ali ja nemam veze s tim poslom", rekao je Tončev. Istu mantru je ponovio i kad se tatina mezimica Marija zaposlila u Ministarstvu spoljnih poslova, gde je on državni sekretar.

- Ona se školovala u Beču, gde je diplomirala ekonomiju na američkom univerzitetu "Webster" na engleskom jeziku. Sem nemačkog i engleskog, govori ruski i španski, a služi se i francuskim Prošla je šest krugova testiranja na konkursu Ministarstva. Da sam želeo da je zaposlim preko veze, zašto bi uopšte konkurisala. Da sam se ja išta pitao, ona bi ostala u Beču i sa svojim kvalifikacijama mogla bi da radi u bilo kojoj firmi za veliku platu, a ne za 50.000 dinara da bude pripravnik u MSP. I još da joj se ime provlači po medijima. S druge strane, da li to znači da ona ne treba da radi ono što voli i želi, samo zato što je moja ćerka - objasnio je Tončev.

Ponosan na ćerkino obrazovanje, tata Tončev ipak nerado govori o svom akademskom usponu, koji je počeo kao kvalifikovani parni grejač i automehaničar, da bi danas bio master menadžer s Megatrend Univerziteta. I tu temu uvek okreće na sprdnju: "Nije tačno da imam više diploma nego što Megatrend ima studenata. Imam samo dve diplome i ogromnu životnu školu."

To mu je bilo dovoljno da se vine do funkcije državnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova. I na tom poslu zablistao je nekoliko puta. Nedavno je posetio vladu nemačke pokrajine Severne Rajne Vestfalije, gde je razgovarao s koleginicom Serap Guler. Posle sastanka, izjavio je da Srbija "ne gleda blagonaklono na odliv mozaka, mozgova, ili kako se to već kaže, u Nemačku..." Još zanimljiviji razgovor imao je s američkim ambasadorom u Beogradu Kajlom Skotom. Tema je bila vrlo inspirativna - kriza na Korejskom poluostrvu. O Južnoj Koreji Tončev mnogo zna, redovno se kladi na Suvon i Gangvon, pa i na Jeonbuk, iako su mu tiketi nekoliko puta padali na tim diletantima. Opisujući taj sastanak, Tončev se šalio i na svoj račun.

- Ekselencija Kajl Skot me dočekao sa how do you do, a ja mu odgovorio po naški tutu-rutu tu - priznao je.

Uglavnom, Tončev je pravi čovek na pravom mestu. Dobro je što reprezentuje Srbiju, neka se strane diplomate lično uvere koliko je tragično stanje u našoj zemlji. Ko god ima mrvu ljudskosti, sažaliće se nad građanima koji trpe vlast u kojoj se nalaze tipovi poput surduličkog mrsoljana.

Kao što su ga pratili u vreme dok je sarađivao s Mišom Bananom i Branom Šaranovićem, pažljivo ga obrađuju i danas, o čemu svedoči i izveštaj pod oznakom "državna tajna", koji poseduje redakcija Magazina Tabloid.

"Informacija o aktivnostima i kontaktima Ivice Tončeva" sadrži mnogo interesantnih detalja, koji otkrivaju način na koji funkcioniše organizovani kriminal. U tom dokumentu BIA navodi se kako je Tončev, preko posrednika, za male pare kupovao zemlju od meštana iz niškog kraja, pored Koridora 10, da bi je kasnije čak i po 150 puta većoj ceni preprodavao javnom preduzeću "Putevi Srbije". U tom poslu sarađivao je s Milutinom Mrkonjićem i Zoranom Drobnjakom. Trio fantastiko - Tončev, Mrkonjić, Drobnjak - umešan je i u spornu privatizaciju građevinskog preduzeća "Ratko Mitrović", koje je preuzeo njihov ortak Branko Miljković, vlasnik "MBA Miljković". Unosnim poslovima koji su išli preko "MBA Miljković" naš Magazin baviće se u sledećim brojevima.

Za ovu temu bitna je Tončevljeva saradnja s Branislavom Jovanovićem, niškim direktorom Direkcije za građevinsko zemljište, poznatim po rasprostranjenim nadimkom Banana. Uz pomoć te Banane i Orhana Dragaša, koji se u poslovnom svetu predstavlja kao "treći brat Vučić", Ivica i Novica Tončev dobili su velike građevinske poslove u Nišu.

Bezbednosno-informativna agencija raspolaže saznanjima o Tončevljevoj poslovnoj saradnji s Milutinom Markovićem, zvanim Puta, koji ima jake veze s međunarodnim švercerima droge. Trgovinom heroinom bavi se i Nenad Milenković, blizak prijatelj Ivice Tončeva. Milenković je 2003. godine uhapšen u Bugarskoj. Izručen je Srbiji, ali ovde nije podignuta optužnica protiv njega. Prateći Tončeva, operativci BIA su prikupili informacije koje potvrđuju da se sa zemljakom Milenkovićem sastajao i nakon što je postavljen na funkciju savetnika tadašnjeg šefa policije.

Tončev sarađuje i s klanom Ajkovića, braćom Zoranom i Mirkom i sestrom Vesnom. Preko njih vodi brojne niške hotele, restorane, diskoteke, kladionice i prodavnice. Još 2007. kupili su niško preduzeće "Nissa", u čijem sastavu se nalaze atraktivne kafane i lokali: "Stara Srbija", "Galija", "Zlatni Kotlić", "Atina", "Carigrad", "Palilula", "Gurman", "Crveni krst", "Naissus" i "Proleće". U istom paketu, postali su vlasnici nekoliko magacina, mesara i bakalnica, kao i zemljišta u okolini grada. Vrednost "Naissa" je procenjena na 197.903.000 dinara, a Zoran Ajković i njegov zvanični partner Mladen Đorđević kupili su ga za samo 51 milion dinara.

Ajkule, kako ih zovu, ipak nisu vešte poput Tončeva, pa povremeno završe u pritvoru. Mirko i Zoran su hapšeni zbog reketiranja jedne porodice iz Doljevca, dok je sestra Vesna nedavno osuđena na četiri godine robije zbog utaje poreza.

Takav poslovni pedigre, vredan sto godina robije, Ivicu Tončeva je preporučio za saradnju s Aleksandrom Vučićem. Za račun Vučića, Tončev kontroliše i kriminalizuje Ivicu Dačića i ceo SPS. Ruka ruku mije, posebno kad obe otimaju od Srbije. Zato njih dvojica zasad lepo sarađuju. Vučić dozvoljava Tončevu čak i da prisustvuje sednicima Saveta za nacionalnu bezbednost, pa i da vodi istragu nezakonitih aktivnosti srpskih diplomata, koji lažiraju putne naloge, manipulišu cenom najma stanova i službena vozila koriste u privatne svrhe.

S druge strane, Tončev vodi političke, poslovne i intimne kombinacije Vučića. Ekspert za kladionicu i zabavu povremeno se preigra, pa pretera. Tako je nastala anegdota o jednom od njihovih brojnih tajnih putovanja u Beč. Tončev nikad ne štedi na Vučiću, obezbeđuje mu najskuplje hotele, restorane, devojke i ostale užitke. Međutim, jednom prilikom Vučić se požalio da mu je Tončev iznajmio malu limuzinu, nije mogao da ispruži noge. Sledeće jutro, Vučića je na parkingu dočekao dabl deker, dupli autobus u kome su bili samo šofer i četiri prelepe stjuardese.

- Evo ti, raširi se koliko hoćeš, sve je tvoje - rekao je Tončev.

U istom stilu, on se raširio na utakmici Lige šampiona Pari Sen Žermen - Crvena zvezda. Pariski klub je pobedio sa 6:1, a francusko tužilaštvo je pokrenulo istragu zbog sumnje da je namešten rezultat. Svi tragovi vode ka Ivici Tončevu, bivšem potpredsedniku beogradskog kluba, a aktuelnom gazdi niškog Radničkog.

Tončev je, navodno, pokušao da uplati pet miliona evra na opkladu da će srpski predstavnik u Ligi šampiona izgubiti sa pet ili više golova razlike. Tončev se, prema informacijama koje je pariskim medijima i čelnicima UEFA dao „doušnik koji se smatra kredibilnim", dan pre utakmice sastao s Naserom al Kelaifijem, vlasnikom PSŽ-a. Neposredno pred susret, Tončev se hvalio kako će mu „stari prijatelj Naser" pomoći da u nekoliko kladionica uplati ukupno pet miliona evra. Na dojavu doušnika, policija je prisluškivala njihov razgovor, ali nije čula ništa što bi potvrdilo sumnju. Druga informacija, u kojoj se navodi naziv restorana u kome je Tončev trebalo da poreuzme novac od dobijene opklade, do policije je stigla prekasno. I ta informacija će biti proverena tokom istrage koju su pokrenuli francuska policija i tužilaštvo.

Pored pariskog „L' Ekipa", o skandalu je izveštavala i španska „Marka", najtiražniji sportski list na svetu. „Marka" je potvrdila vest da je pokrenuta istraga „na osnovu relevantnih saznanja" i istakla da su sumnju potvrdile kladionice, koje su primetile velike uplate na tu opkladu.

Francuski šampion je odmah demantovao da je na bilo kakav način učestvovao u aferi. I FK Crvena zvezda je izdala saopštenje, kojim je, s najvećom dozom gnušanja, odbacila „umešanost u nečasne radnje". Zbog štete ugledu i renomeu, Zvezda insistira da UEFA i francuski istražni organi sve sumnje istraže do kraja i otkriju istinu.

- Ja namestio utakmicu?! Tu priču, tu laž lansirali su mufljuzi na nekim sajtovima. Ja nisam funkcioner Crvene zvezde! Na koji način ja mogu da utičem na rukovodstvo i igrače Zvezde i da namestim utakmicu - šokirao se poštenjačina Tončev.

Poverovali su mu samo naprednjački mediji. Čak je i Radio-televizija Srbije falsifikovala vest iz pariskih novina. "Mond" je objavio informaciju da je istraga francuskog tužilaštva zastala zbog odbijanja srpskih državnih organa da sarađuju. To je RTS predstavio kao odluku francuskog tužilaštva da obustavi istragu jer "nema dokaza o nameštanju sporne utakmice". Takva prevara nije mogla da se plasira bez Vučićeve dozvole.

Ali, ne lezi vraže, još se nije slegla ta afera, a UEFA je najavila istragu utakmice novosadskog Proletera i Tončevljevog niškog Radničkog. Pod sumnjom se našla i utakmica između surduličkog Radnika i Radničkog. Obe utakmice su došle, što kažu kladioničari, iz keca u dvojku. Ko je uložio pare na takvu opkladu, mogao je da zaradi dvadesetak puta više. A, ko je zaradio, priznao je sam Tončev.

Posle utakmice u Surdulici, kad je ušao u svlačionicu Radničkog, njegovi fudbaleri, srećni zbog sportskog uspeha, zatražili su bonus.

- Ko je pobedio? Vi? Vi ili ja? - vikao je Tončev, šokiran što igrači nemaju poverenje u njegove mešetarske sposobnosti.

U Tončeva nema poverenja ni Vučić, zato ga je stavio pod kontrolu BIA. Međutim, to odgovara i Tončevu, neka ostanu tragovi zajednički akcija, možda će, jednog dana, poslužiti kao padobran. Njihovi poslovi toliko su isprepleteni da više nije moguće da jedan potone, a drugi opstane na vlasti ili makar na slobodi. Danas zajedno vladaju, sutra će zajedno robijati.

Da je pametan, Vučić bi sa zebnjom razmislio o sudbini prethodnih Tončevljevih saradnika. Šarić je u zatvoru, Radulović u bekstvu, oba Šaranovića pod zemljom, a i mnogi drugi su na udaru zakona. Prirodnom smrću, u krevetu, umro je samo Tončevljev mentor Boris Petkov. Šta će zadesiti Vučića, u ovom trenutku ni on ne zna. Ako bude imao sreće, završiće zajedno s Ivicom u marici, pa onda na optuženičkoj klupi, da odgovaraju za zajednički zločinački poduhvat protiv Srbije. O tome u narednom broju.