Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana, ,,Ruralne sredine u Srbiji - spasavanje sela države'' (4)

Za deceniju 200.000 goveda manje

Branislav Gulan je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, novinar, knjizevnik i publicista, koji se pola veka bavi selom i seljacima. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja.

Branislav Gulan

Subvencijama u stočarstvu država pokušava da oživi najbitniju poljoprivrednu granu, ali i da smanji prodaju na crno. Broj stoke u Srbiji je danas za 40 odsto manji nego 1988. godine!

Pre nego što je sitgla afrička kuga, u oborima je bilo smao 2,1 milion svinja, što je na nivou 1955. godine. To je rezultat nakaradnih i nerealnih planova u agraru Srbije.

Stočarstvo opada po godišnjoj stopi od dva, do tri odsto godišnje. Ukupan razvoj poljoprivrede Srbije za poslednje tri decenije je 0,45 osto!?

U Srbiji je 2016. godine bilo 893.000 goveda, što je za skoro 200.000 manje nego pre 10 godina. Trend urušavanja stočarstva u našoj zemlji uhvatio je maha, pa je samo svinja u 2016. bilo za 800.000 manje nego u 2007. Sada u Srbiji ima 3,02 miliona svinja.

Najmanji pad zabeležen je kod ovaca.

Svesna činjenice koliko je stočarstvo bitno za našu zemlju, država je akcenat na ovogodišnje podsticaje upravo stavila na ovu poljoprivrednu granu. Stočarstvo treba ubuduće da predstavlja osnovu daljeg razvoja poljoprivrede, smatra Nenad Terzić, rukovodilac grupe za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Ministarstva poljoprivrede.

Uspeli smo da za sektor stočarstva izdvojimo više novca u odnosu na 2016. godinu. Tako je iznos za kvalitetne priplodne krmače uvećan sa 7.000 na 10.000 dinara po grlu, a značajno povećanje se očekuje i u 2019. godini. Ove godine omogućeno je i da se subvencionišu kvalitetna priplodna muška grla, tovni bikovi, ovnovi, jarčevi i nerasti.

Nema carine, ali ni stoke!

Turski parlament ratifikovao je novi sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Turske.

Time su stvoreni uslovi da se veci broj proizvoda nađe na bescarinskom režimu trgovine između dve zemlje, izjavio je potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić.

Problem Srbije je jedni što se ugovara prodaja onog što mi nemamo. Jer, potrebno je prvo utoviti stoku, pa onda nije problem da se ona proda! Zbog toga što se seljaci stalno obmanjuju i varaju neće da isporuče stoku ni onu koju imaju u stajama!

Zahvaljujući novom sporazumu o slobodnoj trgovini, Srbiji je prvi put odobren bescarinski godišnji izvoz u Tursku 5.000 tona junećeg mesa, 25.000 tona sirovog suncokretovog ulja, 10.000 tona rafinisanog suncokretovog ulja, 15.000 tona semena suncokreta, 5.000 tona soje, 1.000 tona preparata koji se koriste u ishrani životinja i 500 tona pojedinih pekarskih proizvoda, navodi Ljajić.

„Pored kvota za navedene nove proizvode, sporazum Srbiji omogućuje i udvostručavanje dosadašnjih kvota za bescarinski izvoz graška, pasulja, kukuruza šecierca i suvih šljiva", dodaje ministar, a prenosi B 92.

Ministar u Vladi Srbije Rasim Ljajić je izrazio očekivanje da će novi sporazum o slobodnoj trgovini biti snažan podstrek za povećnje našeg izvoz u Tursku, i proširivanje obima robne razmene dveju zemalja, koja je u 2018. godini prvi put premašila cifru od jedne milijarde evra. On ističe i da su danas u Beogradu otpočeli dvodnevni razgovori o zaključenju Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom, koju čine Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgizija, koji bi trebalo da bude parafiran prilikom posete našoj zemlji predsednika Rusije Vladimira Putina 17. januara. „Dobar deo teksta tog sporazuma je dogovoren u ranijim rundama pregovora i ostalo je da se eksperti usaglase o još šest tarifnih linija", rekao je Ljajić.

Srbija 2019. godine duplirala izvoz govedine

Izvoz goveđeg mesa iz Srbije u poslednje četiri godine beleži stalni rast, a prošle godine je dvostruko veći nego 2017. godine, javio je Tanjug 16. arta 2019. godine.

Izvoz goveđeg mesa iz Srbije u poslednje četiri godine beleži stalni rast, a prošle godine je dvostruko veći nego 2017. godine. U Ministarstvu poljoprivrede kažu da je za srpsko stočarstvo izuzetno važan produžetak važenja ugovora o slobodnoj trgovini s Turskom, kao i povećanje kvote za izvoz junećeg mesa u tu zemlju.

Osim u Tursku, Srbija goveđe meso izvozi u EU, najviše u Italiju, ali i na kinesko tržiste.

Značajna sredstva i subvencije država je izdvojila za tovno govedarstvo, uvela nove mere i uvećala njihov iznos, pa su tako kod krava za uzgoj teladi za tov povećane sa 10.000 na 20.000 dinara po grlu, a za krave dojilje sa 20.000 na 30.000 dinara po grlu.

Stručnjaci u govedarstvu vide potencijal za razvoj s obzirom na veliku tražnju goveđeg mesa u inostranstvu i smatraju da država mora ozbiljno da investira u stočarstvo.

U Privrednoj komori Srbije navode da su prihodi od prodaje goveđeg mesa na stranim tržištima u 2018. bili nešto veći od 29 miliona evra, u 2017. godini bili su 13,13 miliona evra, 2016. iznosili su 7,77 miliona evra, dok su u 2015. prihodi od izvoza goveđeg mesa bili pet miliona evra.

Prošle 2018. godine godine izvezeno je ukupno 6.474 tona goveđeg mesa, dok je 2017. godini na strana trzišta plasirano 3.580 tona goveđeg mesa iz Srbije.

U 2016. godini Srbija je izvezla 2.068 tona goveđeg mesa, a 2015. godine 1.351 tona. Najtraženiji je ,,bebi bif'' i on se najmanje izvozi. U 2015. godini izvezeno je samo 315 tona, godinu dana kasniej oko 400 tona, zatim 2017 godine isto toliko i - 2018. godini manje od 400 tona. Taj izvoz ,,bebi bifa'' iz Srbije manji je za 100 ptua nego pre dve i po decenije!

Razlog je što nema junadi u stajama u Srbiji i što su seljaci uvek prevarni kada ih imaju za prodaju. Danas im je obećavano za junad oko 2,4 evra po kilogramu, ali kada dodju kupci, danas je to država i nudi im oko 1,7 evra po kilogramu! Čist gubitrak koji im niko ne pokriva za njihov trud i znoj!

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, broj grla goveda u Srbiji 1. decembra 2018. manji je za 2,3 odsto nego 1. decembra 2017. godine, a za 1,6 odsto u odnosu na 1. decembar 2016. Kada je reč o maloprodajnim cenama junećeg mesa u Srbiji, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, one su u januaru 2019. godine u odnosu na jul 2018. u proseku povećane za 3,9 odsto. Tako je prosečna maloprodajna cena junećeg mesa sa koskom u avgustu 2018. godine iznosila 633,13 dinara po kilogramu, a u januaru 2019. godine 659,21 dinara po kilogramu.

RUSIJA: Stop uvozu mesa iz Srbije

Ruske vlasti donele su odluku da privremeno obustave uvoz mesa i mesnih prerađevina prozvedenih u kompanijama Matijević, Big Bull Foods, Zlatiborac i Carnex zbog "ozbiljnih nepravilnosti" uočenih tokom inspekcije, saznaje Nova ekonomija. Kako piše Nova ekonomija, u odlukama ruske inspekcije od 21. i 22. maja 2019. godine, objavljenim na sajtu ove institucije, navodi se da je privremeno ograničenje na isporuku proizvoda četiri srpske kompanje uvedeno na osnovu inspekcijskog nadzora sprovedenog od 15. od 19. aprila. Privremena zabrana stupila je na snagu 4. juna 2019. godine.

Precizirano je i da će sve isporuke mesa i proizvoda koje budu krenule ka ruskom tržištu do 4. juna, moći da se sprovedu po uobičajenoj proceduri.

U ruskoj Federalnoj službi za veterinarski i fitosanitarni nadzor (Rosselkhoznadzor) su za Novu ekonomiju potvrdili da je 19 službenika ove institucije u aprilu izvršilo nadzor u šest srpskih kompanija za proizvodnju mesa, a da su "ozbiljne nepravilnosti" utvrđene u četiri kompanije.

"Tokom inspekcije utvrdili su ozbiljne nepravilnosti u radu ove četiri kompanije. Zbog toga će počev od 4. juna biti uvedene privremene obustave uvoza proizvoda u Rusiju iz ove četiri kompanije", precizirali su u Federalnoj službi za veterinarski i fitosanitarni nadzor Ruske Federacije.

U Karneksu su za Novu ekonomiju rekli da kompanija neprekidno obezbeđuje svojim potrošačima proizvode visokog kvaliteta stalnim preispitivanjem usaglašenosti tehnoloških postupaka sa industrijskim standardima, implementiranim sistemima kvaliteta i bezbednosti proizvoda i relevantnim pozitivnim propisima.

U ,,Zlatiborcu'' ocenjuju da im je ograničen pristup ruskom tržištvu zbog "nekoliko dodatnih veterinarsko-sanitarnih i normativno-tehničkih uslova koje je potrebno ispuniti".

Kompanije Matijević i Big Bull Foods nisu odgovorile na molbu Nove ekonomije za komentar, 31. maja 2019. godine.

Rešićemo problem sa otkupom i izvozom goveđeg mesa?

Branislav Nedimović u poseti gazdinstvima u Banatu: Na daleko tržište biće isporučeno 750 tona goveđeg mesa sa naših farmi. Imali smo problem sa tržištem, ali vrlo brzo, najduže za mesec i po, popraviće se stanje za tovno govedarstvo.

Preduzeli smo ukupno tri mere. Jedna je vezana za tržište Kine. Sa Kinezima smo zaključili veliki i dobar ugovor vredan 60 miliona dolara za otkup 750 tona goveđeg mesa mesečno.

Druga stvar su interventne mere koje je preduzela naša vlada, a podrazumevaju zamenu tovnih goveda za kukuruz po ceni od 2,2 evra po kilogramu. Konkurs je raspisan i poljoprivredna gazdinstva koja žele takvu zamenu mogu da se prijave, a kukuruz posle mogu da prodaju na tržištu. Treća stvar je izvoz mesa u Tursku i početak očekujemo za nekoliko dana.

Ovo je najavio Branislav Nedimović, ministar poljoprivrede, koji je obilazio poljoprivredna gazdinstva u Banatu.

Stočar Nemanja Terzin iz Bašaida, kod Kikinde, u svojoj štali ima 70 bikova u tovu, od čega je 40 spremno za prodaju. Svaki ima težinu od oko 600 kilograma, i, kako kaže vlasnik, zreli su za klanje, ali je on u velikom problemu, jer nema kome da ih proda.

Kupaca nema, a i trenutna cena žive vage je niska, pa se prodaja, u ovom trenutku, uopšte ne isplati. Sadašnja cena od 1,70 evra po kilogramu žive mere je ispod isplativosti, pa se Terzin nada da će uskoro svoju stoku moći da proda za od dva do 2,2 evra.

Bolje uslove najavio mu je ministar poljoprivrede koji je posetio njegovo imanje u Bašaidu. Nadam se da će se nešto popraviti.

Cena od 2 do 2,20 evra bi omogućila da nastavimo da radimo i da povećamo broj grla u štali, kako smo i planirali. Svaka mera države bi nam odgovarala. Samo da zaživi i da otkup počne. Ali i da prodaja bude sigurna i sledeće i svake naredne godine, objašnjava mladi stočar, koji je treća generacija u porodici koja se bavi stočarstvom, kaže Terzin.

Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Branislav Nedimović je, sa domaćinom, gradonačelnikom Kikinde Pavlom Markovim, posetio još dva mlada poljoprivrednika i stočara, gazdinstva Radulović u Novim Kozarcima i Malbaša u Banatskoj Topoli. Problemi umesto da se reašvaju sve više se gomilaju i ukrupnjavaju. Stoke nema, a kreatori i vodje agroekonomske politike u Srbijji obećavaju stalno novi izvoz. Obećavaju i zemljama partnerima, ali i narodu. Mesto rasta izvoza, sve više raste uvoz hrane!

Prema podacima RZS u bilansu razmene poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije s inostranstvom u 2018. godini ostvarena je vrednost izvoza od 3.364,2 miliona dolara, što predstavlja rast od 5,8 odsto u odnosu na ostvarene rezultate u 2017. godini (iznosila je 3.178,8 miliona dolara), sa učešćem u ukupnom robnom izvozu od 17,5 odsto.

Istovremeno, vrednost uvoza agrara u visini od 2.026,1 miliona dolara je za 10,7 odsto veća od ostvarenog u 2017. godini (iznosila je 1.829,7 miliona dolara), sa učešćem u ukupnom robnom uvozu od 7,8 odsto;

Suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u 2018. godini, beleži pad od 0,8 odsto, odnosno 11 miliona dolara, u odnosu na posmatranu godinu i iznosi 1.338,1 miliona dolara, sa stopom pokrivenosti uvoza izvozom od 166 odsto;

Najveći prihod je od izvoza kukuruza 230 miliona dolara. Od malina 226, od cigareta 217, merkantilna pšenica je donela 191 milion dolara, od svežih jabuka je stiglo 101 miliona dolara, slatkih biskvita 80 miliona dolara, suncokretovog ul1a 80 miliona dolara, po 50 miliona dolara je doneleo seme uljane repice i seme suncokreta. Zamrznute višnje su donele 46 miliona dolara, od izvoza šećera je stiglo 42 miliona dolara, a toliko i od izvoza brašna od pšenice i sladoleda...

Najviše novca je potrošeno na uvoz zamrznutog svinjskog mesa 71 milion dolara, za ižiljeni duvan je dato 68 miliona dolara, sirovu kafu 64 miliona dolara...

Srbija je na nivou najsiromašnijih zemalja subsaharskog regiona

Ukrupnjavanje poseda

Prosečna njiva u Srbiji je veličine 6,1 hektara, a u Vojvodini 12,7 hektara. U srpskoj poljoprivredi pozitivna promena je ukrupnjavanje poseda, a slabost je starost i malobrojnost nosilaca gazdinstva, kao i kao i starost mehanizacije.

To su trendovi koji su utvrđeni kroz Anketu o strukturi poljoprivrednih gazdinstava. Direktor Republičkog zavoda za statistiku (RZS) Miladin Kovačević ističe da su u odnosu na popis polloprivrede iz 2012. godine rezultati Anketa doneli nekoliko promena. „Ako je reč o pozitivnim promenama vidimo da se naša individualna gazdinstva ukrupnjavaju odnosno povećava se prosečna obradiva površina zemljišta", kaže on i dodaje da je u Vojvodini ona 12,7 hektara, a u ostatku Srbije prosek površine po gazdinstvu je duplo manje - 6,1 hektar. Anketa je potvrdila da je u Vojvodini prisutnija biljna proizvodnja na većim površinama, dok je u Šumadiji i Zapadnoj Srbije jače stočarstvo.

Starija je i radna snaga, što je slabost, naročito što se tiče nosilaca poljoprivrednog gazdinstva kod kojih je prosek 61 godina i imperativ je da se taj trend obuzda", kaže on i dodaje da se primenjuje više mera kako bi se ovaj trend zaustavio.

Čak 86 posto srpskih traktora starije je od 20 godina, i to će biti vrlo važno da se omogući kreditiranje za kupovinu poljoprivrednih mašina - pre svega traktora.Broj lica u porodičnom gazdinstvu je jedan do dva, to je manje što je nekada bilo a primetno je da ima dosta napuštenih gazdinstava, odnosno onih gde nema proizvodnje što je odavno povezano sa preseljenjima u grad, i iseljenjima iz zemlje.

Poljoljoprivreda je za Srbiju strateški sektor (ali ne i zvanično) jer je kao primarna proizvodnja važan input u prehrambenoj industriji,a zajedno čine izmedju 16 i 18 posto BDP-a. To se uvek govori i ističe, ali nikada ona u stvarnosti i dokukmentima kao ni turizam nisu postrali strateške delatnosti. zabeleženo u 2019. godini.

U državama EU pridaje se izuzetno veliki, nacionalni značaj u ostvarivanju ovakvih ciljeva. Da bi se to postiglo organizovan je dugoročan pristup i ulažu se podsticajna sredstva, pre svega, budžetska. Za uslove Srbije bilo bi korisno da se odvoje posebna sredstva za podsticaj i ostvarenje ciljeva na planinskom području u okviru Agrarnog budžeta Republike Srbije. Jer, već tri decenije planira se i obećava da će Agrarni budžet Srbije biti pet odsto za poljoprivredu. Ali, iako postoji zakon, to se nikada nije ostvarilo. Najveći je bio prilikom osnivanja 1996. godine, kada ga je uveo ministar poljoprivede pokojni Ivko Đonović i tada je iznosio šest odsto.

Nikada posle toga nije dostigao taj nivo. Srbija ima veoma skromne stope rasta poljoprivredne proizvodnje koje su na nivou najsiromašnijih zemalja podsaharskog regiona.

Oscilacije u proizvodnji

Fizički obim ostvarene poljoprivredne proizvodnje u tranzicionom periodu imao je velike oscilacije: sa dvocifrenim stopama rasta i pada sa prosečnom stopom novostvorene vrednosti na godišnjem nivou od 1,4 odsto, što je manje u odnosu na period 1980-2000. godine. Optimalni model održivog rasta poljoprivrede, za koji Srbija ima potencijale, računa se prosečnom stopom od četiri do pet odsto tokom narednih deset godina. On je istakao je da tako skromne stope rasta poljoprivredne proizvodnje koje je Srbija ostvarila u prethodnom periodu imaju na globalnom nivou samo najsiromašnije zemlje subsaharskog regiona.

U prilog domaćem agraru ne ide ni stopa rasta, ni spoljnotrgovinska razmena, ni produktivnost, ni učešće u BDP-u, a prema analizama nastalim na osnovu podataka zvanične statistike, neki od ovih indikatora pogoršali su se od 2012. godine, navodi VOICE. Stopa razvoja poljoprivrede Srbije za poslednje tri decenije je samo 0,45 odsto u proseku godišnje. Onda se psotavlja ptianej gde je to što se salno halimo da je stvorila nauka? Zašto nema bližih veza nauke i privrede. Zašto se ne ostvaruje to u praksi što je stvorila nauka u agraru.

Recimo, samo dva instititua u Novom Sadu i Zemunu, ponudila su oko 1.500 visokornih sorti pšenice i hibrida kukuirza. To što je ponudjenio koristi se 30 do 50 odsto. Čak polovinu od današnjih 600.000 hektara koliko približno se seje pšenica u Srbiji, po želji svakog agrarngo minsitrea u poslednej tri decenije, zauzima sorta ,,tavanka''. Samo ime govori da je to nedeklarisno seme sa tavana proizvođača. U tome treba tražiti i uzroke zašto se proizvodi tek polovina od mogućnosti o kojima stalno narodu govore političari i tako se on stalno obmanjuuje.

Dodaje se da je paradoksalno da je Srbija jedina zemlja u regionu u kojoj je u prošloj godini došlo i do smanjenja površina pod sistemima za navodnjavanje, pa se u 2018. godini navodnjavalo samo 46.823 hektara poljoprivrednog zemljišta, odnosno 1,5 odsto od ukupnih obradivih površina, što je sedam odsto manje u odnosu na godinu ranije. Ako se nastave postojeći trendovi za deceniju sela će nam ostati samo tužni spomenici nekadašnjeg života. Ukazao je da u Srbiji neprestano raste uvoz poljoprivrednih proizvoda. Vrednost izvoza u 2018. godini od oko 3,36 milijardi dolara veća je 5,8 odsto u odnosu na ostvarene rezultate u 2017. Ali uvoz u 2018. od 2,03 milijarde dolara je 10,7 odsto veći u odnosu na prethodnu godinu. Pomenute tendencije stagniranja spoljnotrgovinske razmene poljoprivrede i prehrambene industrije prisutne su počev od 2012. godine u kontinuitetu uz godišnje oscilacije.

U razvijenim zemljama procenat učešća aktivnog stanovništva u poljoprivrednoj proizvodnji ide do pet odsto, dok je kod nas taj procenat višestruko veći i ide do 30 odsto aktivnog stanovništva. Prosečna veličina našeg poljoprivrednog gazdinstva je ispod tri hektara, što znači da u takvim uslovima ne možete da razvijate intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju, posebno ne sa ratarskim kulturama koje zahtevaju krupnu mehanizaciju. Manje od dva hektara obrađuje 217.682 gazdinstava.

Rezultati u proizvodnji toploljubivog povrća (paprika, paradajz) ove godine su se osetili i te kako na našem tržištu. I tu su naše velike šanse. Na primer, mogli bismo da izvezemo onoliko ajvara koliko proizvedemo. To je tražen artikal. Samo se treba organizovati. Kroz poljoprivredu nam valja razvijati i druge delatnosti, pre svega, turizam, ali i proizvodnju specifičnih tradicionalnih proizvoda domaćica. Slatko, kiseli krastavčići, turšija uspešno prate agroturizam. To je najjednostavniji način da se prodaju proizvodi kućne ili delatnosti udruženih poljoprivrednika.

Na primer, slatko od šumskih jagoda spada u proizvode dostojne dvorova i bogova. Na jugu Italije sam video kako ljudi u oranijama (tako te velike sudove zovemo u Vojvodini) kuvaju, po tradicionalnoj recepturi, paradajz sa bosiljkom i još nekim začinima i kasnije u malim teglicama prodaju po ceni koja nije mala. To je jako tražen artikal. Skoro su neki od naših proizvoda na izložbi „Fancy food" u SAD pobrali veliki broj nagrada. Dakle, reč je o multifunkcionalnom razvoju poljoprivrede koji nam pruža velike šanse.

Pripreme za evropskog velikog brata

EU je poljoprivredu regulisala s velikim brojem zakona i standarda. Ako na vreme sami sebi ne obezbedimo povoljno mesto, dočekaćemo da nas ti propisi i standardi bombarduju, a ne da nam pomažu. Primena standarda dobre poljoprivredne prakse, EUROREPGEP, znači da poljoprivredna proizvodnja treba da bude kontrolisana od zemljišta do finalnog proizvoda.

Sada se mnogi seljaci bune zbog registrovanja. Ali to je evropski standard. Moraju se registrovati jer će tako svaki seljak imati svoj kod i njegov proizvod će taj kod nositi do kraja. Tako se tačno zna, ukoliko se nešto desi, ko je odgovoran. Bez toga nema izvoza.

Sledi nam i usaglašavanje kvota. Sada već moramo sagledati na šta će nam Evropa staviti zabranu širenja ili, možda, čak zahtevati smanjenje te proizvodnje. Recimo, Evropa ima višak vina, naš sused Hrvatska je zasadila na hiljade, ako ne i milione novih čokota pre ulaska u EU kako bi obezbedila sebi bar status quo poziciju za vinovu lozu.

Mi se ponašamo i dalje komotno, a vinogradi su nam u priličnoj meri stari. Svaki čokot je snimljen da se ne bismo zavaravali i kad jednom uđemo u Evropu pojaviće se stručnjaci koji će reći „više ni jedan novi čokot". Prema nezvaničnim odaciam danas Srbija ima oko 26.000 hektara vinograda, Hrvatska i Slovenija po 20.000 hektara. Stanje u poljoprivredi ima i direktne posledice na budžet svakog od nas.

Kod nas je jako visoko učešće troškova za ishranu u budžetu domaćinstava. Po nekim proračunima ti troškovi idu preko 50 odsto, a ne bi smeli da pređu 10 odsto od budžeta domaćinstva. Ovaj podatak najviše govori o siromaštvu u društvu.

Poljoprivrednu proizvodnju prati prehrambena industrija. Kako stojimo u toj grani?

Prehrambena industrija Srbije ima zastarelu opremu, a to znači da sa postojećim kapacitetima nije u stanju da se preorijentiše na proizvodnju visoko kvalitetnih i konkurentnih proizvoda. Ne možemo se pohvaliti nivoom higijene. Recimo, na Tajlandu u jednoj fabrici koja prerađuje morske plodove, sve je super organizovano. Oni rade po najvišim standardima. Svi zaposleni i svi posetioci su tako zaštićeni da im se samo oči vide. Standard HACCP, koji se tamo primenjuje, uključuje i zaštitu životne sredine. U fabrici se prečišćavaju sve otpadne vode, uključujući i kanalizacionu, a na kraju tog procesa u dobijenoj vodi se gaji riba kao dokaz da je voda zaista čista. Tek takav nivo higijene i kvaliteta je ulaznica za svetsko tržište.

Ko su glavni subjekti privređivanja u poljoprivredi kod nas?

Uglavnom imamo tri subjekta privređivanja: porodična gazdinstva, krupna poljoprivredna preduzeća i zemljoradničke zadruge. Zemljoradničke zadruge su gotovo nestale, a ako imamo u vidu da je udruživanje porodičnih gazdinstava uslov bez kojeg se ne može modernizovati poljoprivredna proizvodnja, znači da ćemo morati da iznađemo model zadrugarstva koji će zadovoljiti uslove i potrebe vremena koje dolazi. Formiranje strukovnih udruženja i kooperativa spada u prve korake. Treba da budemo pošteni i seljacima predočimo da usitnjena poljoprivredna gazdinstva kakva imamo u uslovima tržišne ekonomije nemaju nikakve šanse da opstanu. Izlaz je za porodična poljoprivredna gazdinstva u razvoju intenzivne proizvodnje i nekih alternativnih proizvodnji.

Postavlja se pitanje postoji li strategija razvoja poljoprivrede na nivou AP Vojvodine, u kojoj postoji oko 1,6 do 1,7 miliona hektara obradivih njiva. Postoji, u fiokama, donet je posle demorkatskih promena 2000. godine.

Na nivou AP Vojvodine 2001. godine je urađen Agrarni program. Reč je o zaista kvalitetnom dokumentu, međutim, on se mora inovirati. Na nivou Republike Srbije postoji strategija, ali ta strategija je, čini mi se, prepisana iz dokumenata neke od zemalja u tranziciji.

Kao sve resavske tvorevine ni ova naša strategija ne odgovara ovdašnjim potrebama i uslovima.

Ciljevi naše strategije treba da budu, pre svega, usmereni ka obezbeđivanju dovoljne količine hrane za prehranu domaćeg stanovništva i za podmirenje naše prerađivačke industrije, ali proizvedena hrana mora biti tržišno konkurentna, jer će je u protivnom potisnuti uvozna hrana. Ali, je nužno i da se se narod u Srbiji podsiče da kupuje domaću proizvodnju, naravno ako je ona valjana i privlačna.

Pre nekoliko dana naša država je liberalizovala uslove trgovine sa zemljama jugoistočne Evrope, potpisavši CEFTA sporazum o slobodnoj trgovini. Na taj način liberalizujemo i naše tržište. To, praktično, znači da će ubuduće cene formirati tržište i da nema više državnog diktiranja cena.

Međutim, za opstanak agrara i sela, nućno je da se državfa meša, da kontroliše te procese. Jer, nigd eu svetu opsim u Srbiji to niej prepušteno samo stihiji tržišta. Za to je potrebna agrara banka, fond iz koga će se porkivati razlika u troškova proizvodnje i tržišne cene, isti uslovi života u selu kao i u gradu. To je i pravi uslov da se mladima ponudi da žive na selu, ako im to neodgovara, onda da se odluče, da li će u grad, ili van granica zemlje. Cilj svih mera koji se rade u Srbiji je da se zaustavi odlazak iz sela!

Bespovratni novac

U Srbiji e sve prepušteno stihiji tržišta. To niko u svetu tako neraid. Tržitše, da ali uz kontrolu i pomoć države. Znači tzrebga formirati agrarni fond, pa ako su cene na tržištu ispdo cena koštanja da se onda taj gubitak nadoknadi proizvođaču. To sad predlaže i Milan Krkobabić, ministar za regionalni razvoj idejni tvorac programa ,,500 zadruga u 500 sela'' koji je za dve i po godine premašen gotovo za 100 zadruga.

Tačnije za 155 zadruga biće podeljeno oko 1,7 miliajrdi dinara bepovratnog novca do kraja 2019. godine. To je dirketno pomoglo život više od 6200 prorodica u najsrimašnijim deloviam Srbije. Tada je i osnovano 155 malih seoskih preduzeća.

Bežanje sa sela

Strategija treba da obezbedi uravnotežen ruralni i regionalni razvoj. Dosadašnji razvoj je bio totalno nakaradan. Sve smo koncentrisali u gradove, čak i male pogone koji bi u selima bili pokretačka snaga (što je Slovenija kontinuirano radila). Sela su tako postala loša mesta za život, pa je normalno da su ljudi sa sela bežali.

Kako obezbediti sredstva koja će dati zamajac poljoprivrednoj proizvodnji? Treba računati sa inicijativom samih gazdinstava, zatim sa tržištem kredita i podsticajima države. Država je krenula sa nekim podsticajima, čak je dala i neka bespovratna sredstva poljoprivrednicima. Ali, sa tim treba biti znatno oprezniji.

Mišljenja sam da ne treba ići na bespovratna sredstva., jer to otvara mogućnost za korupciju. Bespovratna sredstva ima smisla davati asocijacijama i udruženjima koji će od njih namenski podizati zajednička skladišta, kupovati mehanizaciju, izgraditi lokalne puteve, a poljoprivrednim gazdinstvima treba davati povoljne kredite.

Uloga univerziteta i nauke u razvoju poljoprivrede!

Transfer naučnih znanja, odnosno prenošenje naučnih saznanja od instituta do neposrednih poljoprivrednih proizvođača treba rešiti prema američkom modelu. Oni imaju izuzetno dobro organizovanu službu extention service. Sve počinje od univerziteta.

Na univerzitetu se rade svake godine preporuke za gajenje svake kulture, a preko lokalnih stručnih službi ove preporuke se prenose do svakog seljaka. Stručnjaci u lokalnim službama poznaju pojedinačno svakog seljaka i dobro poznaju lokalnu situaciju. Oni su svakodnevno na usluzi seljacima, a ono što sami nisu u stanju da reše šalju na univerzitet da se razreši. Te stručne službe bi kod nas, bar u prvim godinama, trebalo da budu finansirane od strane vlade i da direktno budu vezane za ministarstvo poljoprivrede, kaže prof. dr Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu.

Imamo li nukleuse takvih službi?

Vojvodini postoji trinaest takvih stanica. U igri su ideje da se te stanice privatizuju. Jedna od tih stanica je, u jednom trenutku, imala cenu od 150 hiljada nemačkih maraka. Tada sam digao glas jer mi je bilo jasno da će neko kupiti vredne objekte za male pare i promeniti im namenu, a da će ono što smo bar u nukleusu razvili izgubiti šansu da se dalje razvija.

Privatnik ne mora da radi transfer tehnologije i da pomaže seljacima. On ima pravo na svome da radi šta hoće. Može da gaji piliće, jer će mu se to više isplatiti. Kad su u bogatoj Americi stručne službe ostale u državnoj nadležnosti, ovde tek treba insistirati na odgovornosti države.

Kad dostignemo zaista visok nivo razvoja, onda se neki segmenti tog rada mogu prepustiti tržišnim mehanizmima, kao što je to slučaj sa Holandijom. Imam utisak da u našem Ministarstvu poljoprivrede baš Holanđani nameću svoja rešenja, a da se glas ovdašnjih stručnjaka koji imaju uvide u stanje i mogućnosti uopšte ne čuje

Šta u strukturi poljoprivredne proizvodnje valja promeniti?

U Vojvodini preovlađuje ratarska proizvodnja. To se mora promeniti u korist proizvodnje industrijskog i krmnog bilja i u korist veće proizvodnje povrća. U Americi, da bi poljoprivrednik opstao sa proizvodnjom žitarica, mora raditi na posedu koji ima bar petsto hektara. Za Evropu važi da posed mora imati 200-300 ha.

Uporedite to sa našim razmrvljenim posedima, pa će vam biti jasno da mali usitnjeni posedi nisu odgovarajući za proizvodnju ratarskih kultura. Doduše, kod nas u Vajskoj jedan poljoprivrednik je kupio hiljadu hektara zemlje koju obrađuje sa svoja dva sina.

On ide na dvopolje - soja pšenica - i sa krupnom mehanizacijom bez problema obrađuje 1.000 hektara unutar porodice. Ako bi to postala vojvođanska praksa i orijentacija, onda bismo se suočili sa ogromnim viškom radne snage.

Zato perspektivu vojvođanske poljoprivrede treba tražiti u kultivisanju intenzivnih kultura koje zapošljavaju ljude, jer nemamo razvijenu industriju koja bi apsorbovala višak radne snage.

Zašto se daje prednost povrtarstvu?

Najviše interesovanja i para daje se za višegodišnje zasade. Prosečna cena za hektar vinograda u Srbiji je 7.000 evra po hektaru, ali da bi se neko odvažio da krene u proizvodnju vina u Srbiji prema procenama onih koji su se u to upustili, potrebno je ulaganje od 30.000 evra i više.

Oni koji imaju zemlju, potrošiće manje - na opremu, zasade i sve ostalo što je neophodno, ali malo je onih koji u startu imaju dovoljno novca za sve. Zato im je neophodna pomoć države.

Poslednjih godina Ministarstvo poljoprivrede je izdvajalo novac za proizvođače i prerađivače voća i grožđa i to za podizanje novih proizvodnih zasada maline, za rasadničarsku proizvodnju, mineralno đubrivo, sisteme za navodnjavanje, protivgradne mreže, osiguranje zasada, ali i za novu opremu i mehanizaciju, kao i opremu za preradu voća.

Mere koje su izazvale najveće interesovanje kod proizvođača rakije i vina su one za podizanje novih višegodišnjih proizvodnih zasada voća kroz povraćaj sredstava za kupljene sadnice, postavljanje naslona za zasade voća, pripremu i obradu zemljišta za sadnju kao i analizu zemljišta u maksimalnom iznosu do tri miliona dinara - ističu u Ministarstvu poljoprivrede.

Oni napominju da je visina iznosa podsticaja 40 odsto od vrednosti troškova, a da za područja sa otežanim uslovima rada u poljoprivredi oni iznose do 65 odsto. Ministarstvo za nabavku sadnica voćaka daje i podsticaje ne veće od dva miliona dinara, za nabavku naslona do 700.000 dinara, obradu zemljišta i sadnju do 200.000 dinara, analizu zemljišta do 100.000 dinara.

Najviše tri miliona dinara može da se dobije, kako ističu, za nabavku novih mašina i opreme, dok je maksimalno pet miliona dinara subvencija investicijama u preradi i marketingu poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda voća, povrća i grožđa.

Osim toga, Ministarstvo, kako napominju, daje subvenciju i za maksimalno pet laboratorijskih analiza proizvođačima rakije bez geografske oznake porekla, oni koji je imaju mogu da se nadaju da će dobiti do 10 subvencija.

Iznos nadoknade troškova kod onih proizvođača koji nemaju oznaku porekla, kako napominju u ovom Ministarstvu, po laboratorijskoj analizi je 5.000 dinara, odnosno maksimalan iznos podsticaja po korisniku je 25.000 dinara. Za proizvođače koji imaju oznaku, analiza košta 10.000 dinara, a podsticaj po korisniku ne može da bude veći od 100.000 dinara.

Sve više legalnih sezonaca

Skoro šest puta više prijavljenih sezonskih radnika na srpskim njivama i voćnjacima, najupečatljiviji je rezultat Akcionog plana za sprovođenje Nacionalnog programa suzbijanje sive ekonomije 2019-2020, koji je Vlada Srbije usvojila u aprilu 2019. godine.

Na sednici Koordinacionog tela za suzbijanje sive ekonomije, kojom je predsedavao ministar finansija Siniša Mali, naglašeno je da je poseban fokus bio na poljoprivredi, s obzirom na to da je u tom sektoru bilo najviše neprijavljenih radnika. Tako je ove godine do sada prijavljeno čak 20.500 radnika u poljoprivredi, dok je tokom 2017. godine kroz zvanične legalne tokove "prošlo" 3.585. To je posledica jednostavnije i lakše procedure za njihovo prijavljivanje, što je predviđeno akcionim planom.

Akcioni plan sadrži 36 mera i 153 aktivnosti, a prvi izveštaj dostavljen je članovima Vlade početkom avgusta, sa informacijama o aktivnostima čiji je rok za završetak bio drugi kvartal 2019. godine. Ministar Mali je istakao da je od 27 aktivnosti čiji je rok za realizaciju drugi kvartal 2019. godine, 14 aktivnosti realizovano, što predstavlja 52 odsto. Mali je dodao da to jeste dobar rezultat, ali da je cilj da sve aktivnosti budu sprovedene u predviđenom roku. Na sastanku je posebno istaknuto da su već započele aktivnosti na zatvaranju nelegalnih šljunkara, koje potpuno nezakonito koriste vodne resurse. Do sada su zatvorene četiri šljunkare.

Analiza potrošnje hleba u Srbiji

Hleb je najvažnija životna prehrambena namirnica i praktično jedina namirnica koja se svakodnevno jede od rođenja pa do smrti. Prehrambeni značaj hleba naročito dolazi do izražaja u periodima teške ekonomske krize i rastuaeg siromaštva (a to vreme je stiglo u Srbiju jer se oko 1 stanovništva nalazi na pragu siromaštva) kada, po pravilu, dolazi do smanjivanja potrošnje ostalih, bioloških i nutritivno vrednijih, životnih namirnica, (mesa, mleka, sira, voća i povrća) a raste potrošnja hleba.

Međutim, da li napred navedeno ''pravilo'' važi danas u aktuelnoj ekonomskoj situaciji u Srbiji? Odgovor je: NE VAŽI.

Da bismo utvrdili kakve su aktuelne tendencije u Srbiji, analizirali smo potrošnju hleba po glavi stanovnika u zadnjih osam godina (2006.-2013.godine.).

NAPOMENA: Podaci su preuzeti iz Ankete o potrošnji stanovništva koju je uradio RZS

Iz napred iznetih tabelarnih podataka može se konstatovati sledeće:

z'a period 2013.-2006. godine prosečna potrošnja hleba i peciva po glavi stanovnika u Srbiji smanjena je za 14,09 kilograma ili za 13,88 odsto.

Anketa koju radi RZS prikazuje zbirno stavku ''hleb i pecivo'' te je neophodno napomenuti da u strukturi iskazanih podataka potrošnja hleba po stanovniku opada, a potrošnja peciva blago raste.

Prema našim procenama potrošnja peciva po glavi stanovnika u Srbiji iznosi oko 10 kilograma.

Trend smanjivanja prosečne potrošnje hleba i blagog povećanja potrošnje peciva po stanovniku odavno je prisutan i u razvijenim zapadnim državama

I osim što po smanjivanju potrošnje hleba polako pratimo razvijene zapadne države (gde je inače dugoročno prisutan trend kvalitativne promene u strukturi ishrane) u Srbiji je kao dodatni faktor smanjivanja potrošnje hleba poslednjih nekoliko godina prisutan trend povećanja siromaštva značajnog dela stanovništva (odnosno postoji kategorija stanovništva koja nema dovol1no novca da svaki dan redovno kupuje hleb).

Dodatni argument za ovu konstataciju je i činjenica da je država posebnom Uredbom (već četvrtu godinu za redom) regulisala maksimalnu maloprodajnu cenu hleba od brašna ''T-500'', vekna od 500 grama, čija trenutna propisana maloprodajna cena (MPC) iznosi 46,oo din/kg međutim, zbog velike konkurencije na strani ponude i smanjene tražnje navedena vrsta hleba (naročito van velikih gradova) se prodaje po cenama znatno nižim od propisanih (zabeležena je i cena od 29,00 din/vekni). U poslednje vreme u većim gradovima su zabeležene pojave dnevnih ''akcijskih prodaje hleba'' posle dvadeset časova, kada se hleb prodaje u pola redovne cene.

Teško je odrediti koliki uticaj na pad prosečne potrošnje hleba po glavi stanovnika u Srbiji ima svaki od napred navedena dva faktora.

Potrošnja hleba po regionima

Posmatrajući regionalno, ukupna potrošnja hleba po glavi stanovnika je ispod navedenog proseka u razvijenijim područjima u Srbiji a iznad proseka u regionima čiji je GDP ispod proseka (uz napomenu da je, za razliku od potrošnje hleba, potrošnja peciva po glavi stanovnika u razvijenijim regionima veća od procenjenog proseka od 10 kilograma, odnosno manja u nerazvijenijim regionima).

Za 2013. godinu podaci o prosečnoj potrošnji hleba i peciva su sledeći:

Imajući u vidu napred iznete činjenice i konstatacije neophodne je izvršiti novu, revidiranu procenu bilansa potrošnje brašna za ljudsku ishranu po namenama. Procena je da ni neće biti značajnijih promena do kraja 2019. godine.

Bilans proizviodnje i potrošnje brašna

Prema procenama vovjodjanske ''Žitounuije'', koje su saglasne i sa procenama Ministarstva poljoprivrede, ''Žita Srbije'' i Privredne komore Srbije (i praktično dokazane preko potrošnje evidencionih markica za brašno) , godišnja mel1ava pšenice iznosi oko 1,200.000 tona, Zdrqavko Šajatović, director ,,Žitounije'' iz Novog Sada. Od navedene količine pšenice proizvede se oko 860.000 tona brašna, navodi on. Predmetne količine brašna utroše se za proizvodnju hleba i peciva, neposrednu potrošnju stanovništva, testenine, konditorsku industriju i izvoz.

Proizvodnja hleba i peciva

Procena godišnje potrošnje hleba i peciva u Srbiji iznosi:

l HLEB - broj stanovnika 7,146.759 x 77,43 kg = 553.000 tona x 0,72 =398.000 tona

l PECIVO - broj stanovnika 7,146.759 x 10 kg = 71.470 tona * 0,72 = 52.000 tona

l

Potrošnja brašna za testenine

l Godišnja proizvodnja testenina cca 39.620 tona x koef. 1,05 = 42.000 tona brašna

(NAPOMENA: Proizvodnja industrijskih fabrika testenina u 2014.godini iznosila je 26.620 tona aprocena za proizvodnju ostavrenu kod zanatskih pogona iznosi oko 3.000 tona)

Potrošnja brašna za konditrosku industriju

l Godišnja proizvodnja konditorskih proizvoda u Srbiji iznosi 99.830 tona * koef. 0,54 =54.000 tona brašna

Potrošnja brašna po domaćinstvima

Građani troše brašno za neposrednu potrošnju u domaćinstvu kroz tzv. mala pakovanja brašna (pakovanja 1/1, 2/1,5/1 i 10/1). Prema egzaktnim podacima prosečna godišnja proizvodnja ''malih'' pakovanja brašna iznosi oko 106.000 tona od čega se oko osam odsto ili oko 15.000 tona izveze. Prema tome, domaća potrošnja malih pakovanja brašna u domaćinstvima u Srbiji iznosi oko 91.000 tona, kaže Zdravko Šajatović, direktor ,,Žitounije'' u Novom Sadu.

(Nastavak u sledećem broju)