Do koske

U svetlu još jedne veličanstvene pobede protonamesnika Srbije, Kristofera Hila

ČITAJ KAKO JE NAPISANO

Kako je nekadašnja projugoslovenska američka spoljna politika, pretvorena u „batinu" za sprovođenje antisrpske strategije, po konceptu britanske („evroatlanske") podvale. Kako je za manje od tri decenije iz temelja propala politika dugo građene ideje savezništa SAD sa Rusijom (u ovom slučaju i Srbijom) te kako izgleda današnja američka spoljna politika na primeru albanskog separatizma na Kosovu i Metohiji. Da li su na vidiku novi „Bajdeni" i nove „Olbrajtove", ili će Amerika reći svoje na prvim sledećim izborima i vratiti se realnoj politici, a ne diktatu desetak najbogatijih svetskih korporacije i pojedinaca.

N. Vlahović

Još jednom je, pred sam kraj 2022. godine, američki ambasador u Srbiji, Kristofer Hil, pokazao ko je pravi „gazda" Aleksandra Vučića. Bio je dovoljan jedan telefonski poziv i „kriza na severu Kosova" pokazala se onakvom kakva jeste: kao tragikomedija u beskonačnom nizu dugogodišnje radikalske sprdnje sa Srbijom i njenim građanima.

Dve nedelje pre „okončanja krize", ambasador Hil se 15. decembra 2022. godine, oglasio iz Niša, sa juga Srbije, odakle je doslovno podržao Vučića u ideji da podigne „oružanu silu", rekavši da: „Vlada Srbije ima pravo da se obrati KFOR-u sa zahtevom da se srpske snage bezbednosti vrate na Kosovo, ali to pitanje ostaje političko i samim tim zahteva političko rešenje". I Vučićev ego dobio je sve što mu je trebalo-pravo da „demonstrira silu" i sigurnost da ga zbog toga niko na Zapadu neće grditi. Dobio je nekoliko dana svoje predsedničke „promocije", bio je čak i „vrhovni komandant", a onda je g. Hil rekao da je „dosta".

Pred odlazak na kraći novogodišnji odmor, US ambasador je u stilu Slobodana Miloševića rekao: „A, sad, nakon praznika, energično na rešavanje kosovskog konflikta!"

Ne tako davno, američki ambasadori u Beogradu, sprovodili su politiku „velikog zaštitnika Jugoslavije", a njihove vlade nisu štedele ni novac ni drugu pomoć kad je u pitanju bila bivša država južnih Slovena.

A, onda je podmukli nož u leđa Srbiji u Jugoslaviji, došao sa Kosova i Metohije, pa se i novi odnos Amerike u već „napukloj" Jugoslaviji, mogao osetiti...

Pre punih trideset godina, davne 1981. godine, u predvečerje 11. marta, na ulice kosovsko-metohijskih gradova, a pre svega u Prištini, lokalno albansko stanovništvo izašlo je masovno na ulice sa parolom "Kosovo republika".

Masovna pobuna (oko 300.000 Albanaca, svih društvenih slojeva, a po nekim procenama i znatno više od toga broja) trajala sve do 1. aprila te 1981., dakle, punih dvadeset dana, sve dok elitne jedinice tadašnje jugoslovenske policije, nisu ušle u Prištinu, Peć, Kosovsku Mitrovicu, Đakovicu, Uroševac, Prizren, Podujevo i druga gradska naselja, te nakon više od 72 sata ozbiljnih obračuna sa obostranom upotrebom vatrenog oružja i žrtvama sa obe strane, nije došlo do gašenja pobune.

Ni danas, nakon trideset godina, javnost u Srbiji ne zna ni deseti deo onoga što se tada na Kosovu i Metohiji desilo. A, desio se napad na Jugoslaviju, na njene najbolje temelje. Iznad svega, desio se neobjavljeni rat Srbiji, koji u drugom obliku još i danas traje. Bilo je to samo godinu dana nakon smrti neprikosnovenog vođe ondašnje države i partije, Maršala Tita, a devet godina uoči potpunog raspada jugoslovenske države i društva.

Tadašnji ambasador SAD u Jugoslaviji, Dejvid Anderson, pisao je izveštaje svojoj centrali u Vašingtonu, koji su bili skoro „navijačkog" karaktera, naklonjenog „rešavanju albanskog pitanja u Jugoslaviji", u kojima se istovremeno uveliko nagoveštavao njen raspad.

Sasvim drugu vrstu izveštaja imalo je odeljenje CIA za Balkan, čije je sedište i tada bilo u Beogradu. U tim „analizama" našla su se sva bitna imena albanskih političkih emigranata ubačenih u Jugoslaviju iz Švajcarske (gde im je bila baza), a među njima i stvarni kreatori tadašnje pobune, Idriz Gervala, Kadri Zeka i Jusuf Gervala.

Ti obaveštajni podaci govorili su o terorističkom karakteru albanskih separatista. Za tadašnju američku obaveštajnu zajednicu, Jugoslavija i Srbija kao njen ključni deo, još uvek su predstavljali poželjnog američkog saveznika i „tampon zonu" između Istoka i Zapada u takozvanom Hladnom ratu.

U tako važnom trenutku po budućnost Srbije i njene pokrajine Kosovo i Metohija, na čelo američke Centralne Informativne Agencije (CIA) 1981. dolazi Vilijam Džozef Kejsi (William Joseph Casey), zagriženi antikomunista, čovek koji je usmerio sve snage Agencije, na pomaganje pokretima (pa i onima sa terorističkim predznakom) koji su radili na rušenju država bliskih idejama socijalizma. Umro je nakon operacije mozga i nije stigao da odgovara za svoja nedela.

Srbija se u jednom trenutku kad je pobuna iz 1981. buknula na Kosovu i Metohiji, doslovno našla pred albanskim separatistima, podeljenim na one koje je kontrolisala CIA i one koje je usmeravala bivša sovjetska država. U oba slučaja, pred sobom je imala neprijatelja, koji je bio spreman na sve samo da dobije svoju etnički čistu državu, ma koliko mala bila.

Ali, masovna pobuna Albanaca protiv svake Jugoslavije, a posebno protiv Srbije iz 1981., bila je samo deo „omnibusa", zapravo nastavak kontinuiranih pobuna iz 1963, 1968, 1971... Može se danas sa sigurnošću reći, da je albanski separatistički pokret na Kosovu i Metohiji, u periodu nakon Drugog svetskog rata, dobijao stalne instrukcije za podrivanje Jugoslavije direktno iz Albanije pod diktaturom Envera Hodže. Tadašnji Sovjetski savez je preko „enverizma" u Albaniji, povremeno i na taj način „testirao" boljševičkog renegata („odbačenog") Josipa Broza. Sa druge strane, tokom tog perioda, Amerika je podržavala Titovu politiku i integritet Jugoslavije.

Pomenuti američki ambasador u Jugoslaviji 1981. godine (Dejvid Anderson), nije imao ni približno iskustvo kakvo je sa Srbijom, Kosovom i uopšte Jugoslavijom, imao Lorens Lari Iglberger, njegov prethodnik na istoj diplomatskoj funkciji.

Naime, ovaj dobro poznati bivši američki ambasador i državni sekretar SAD, uoči svoje smrti, govorio je o neshvatljivim nekritičke podrške Vašingtona nezavisnosti Kosova, značaju Kosova za Srbe, te problematičnom pitanju prava Albanaca sa Kosova i Metohije, na samoopredeljenje ali i povratku srpskih izbeglica. I mada je Iglbreger, nekadašnji diplomata-boem, koji je tokom godina svog mandata često provodio noću u restoranima beogradske Skadarlije, znao i da se „posvađa" sa Jugoslavijom, a posebno sa Srbijom i Beogradom,

U poznim godinama svog života, smatrao je da je Bušova (Džordž W. Buš) administracija, napravila tragičnu grešku kad je odlučila da podrži albanski separatizam, da je Buš naseo „volji savetnika", koji su tvrdili da će se time izbeći dalji pritisci kosovskih Albanaca za nezavisnost i navodno otkloniti regionalna nestabilnost.

Iglberger je između ostalog i ovako govorio kad je doživeo svoje poslednje veliko političko „prosvetljenje": „Što se tiče značaja Kosova, mislim da mnogi u Americi i drugde u svetu ne shvataju istorijsku važnost Kosova za Srbe i Srbiju. Kosovo je oduvek bilo srce Srbije, njene državnosti, njenog verskog opredeljenja. To znam i iz ličnog iskustva kao ambasador u bivšoj Jugoslaviji - da Srbi smatraju Kosovo Srbijom. Ta privrženost Srba Kosovu nije poznata i shvaćena u inostranstvu, dakle ne samo u SAD, već i drugde, te otuda možda i takav odnos prema tom pitanju. Rezolucijom 1244 potvrđeno je da je Kosovo i Metohija deo Srbije ali to nisu prihvatili kosovski Albanci, a i Zapad je nakon perioda od nekoliko godina odlučio da ignoriše tu rezoluciju, čime je uspostavljen opasan presedan."

31. januara 2008. godine, ugledni američk list "Vašington Tajms", objavio je autorske tekstove Lorensa Iglbergera, Džona Boltona, bivšeg američkog ambasadora u Ujedinjenim nacijama, te Pitera Rodmana, bivšeg sekretara SAD za odbranu, gde je Iglberger u vezi sa ovom temom bio još jasniji: „Jedan od razloga što nisam podržao proglašenje nezavisnosti Kosova i činjenica da smo priznanjem nezavisnosti te pokrajine uspostavili presedan, je taj što mislim da ćemo zažaliti zbog te odluke, pošto će i neke druge zemlje reći - eto međunarodna zajednica je priznala nezavisnost pokrajine koja je bila deo jedne suverene zemlje, i zašto da i mi to ne pokušamo. To bi mogli da kažu Baski u Španiji, Kurdi u Turskoj ili Čečeni u Rusiji, itd. Dakle, imate brojne entitete koji će poželeti da postanu nezavisni, i možda oni neće ostvariti svoje ambicije, ali u svakom slučaju uspostavljen je putokaz." Iglberger se setio i Titove rečenice iz jedne davne neformalne diskusije o kolonijalizmu i stranim vojskama u raznim „misijama" u takozvanom Trećem svetu: „Kada uđu strane trupe u jednu zemlju teško ih je poslije istjerati van! Lakše je bilo svetom Petru da istjera nevjernika iz raja".

Bolton i Rodman su se u jednom složili sa Iglbergerom: „Zar zbog nekog beznačajnog Kosova da izgubimo veliki politički kapital koji imamo u Moskvi?".

Ali, za tu politiku saradnje sa novom, Putinovom Rusijom, bilo je već kasno. Jugoslavije već uveliko nije bilo, a ni Berlinskog zida, Sovjetskog Saveza, pa ni komunizma kao vladajuće ideologije. Novi tvorci američke hegemonije u Evropi, nisu mogli da prihvate moćnu Rusku Federaciju, njenu diplomatsku, vojnu, ekonomsku, kulturnu i svaku drugu snagu. Nanovo je ceo zapadni svet „nahranjeni" besomučnom antiruskom propagandom iz Londona, a u potrazi za novim modelima potpaljivanja antiruske histerije, kao idealna „personifikacija ruskog zla" na Balkanu, našla im se Srbija.

Potonji autkoratski i duboko antidemokratski režimi (od Miloševića do Vučića), kojima je Zapad manipulisao po potrebi, postali su odličan alibi za nasilje koje do danas nad Srbijom sprovode potpuno razularene anglo-američke poluge moći. Vojne, obaveštajne, ekonomske, političke, diplomatske i kulturne. U tom smislu treba gledati i na „saradnju" sadašnjeg američkog ambasadora Kristofera Hila sa režimom Aleksandra Vučića. Ta „kohabitacija" izgleda kao kad vlasnik dresiranog psa povremeno sa kaiša (ili lanca) pusti svoga ljubimca da se u ograđenom prostoru uneredi. I kao svaki veran pas, on skače od sreće, vrši nuždu, trči neko kratko vreme slobodno, i vraća se dobrovoljno u kaiševe i lance svoga vlasnika.

Može li neka nova američka vlada bez zlog duha starih hladnoratovskih manijaka, poput Bajdena ili ranije Olbrajtove, Bžežinskog i sličnih opasnih kreatura, započeti drugu epohu, onu koja bi našla dugoročno rešenje i razumnu politku prema Srbiji? A da to „razumno" ne znači neku novu hegemoniju, nove-stare ambasadore-tutore, poput Kristofera Hila. I da se saradnja sa Rusijom podrazumeva kao prirodan tok stvari.